Najčešća rečenica u prvim razredima osnovne škole, naravno, na času maternjeg jezika. Prelaskom u viši razred se rečenica širi do imbecilnosti. U početku je subjekat i predikat, a poslije se na biciklu pojavljuju boje, pa brzina vožnje. Uglavnom, Marko je napredovao, ali samo do određene ure, a ta ura je peti razred. Nikada se neće saznat` đe je pasa` Marko junačina...
I razred : Marko vozi biciklo.
II razred: Marko vozi biciklo brzo.
III razred: Marko vozi biciklo, pritom jedući pršut.
IV razred: Marko vozi biciklo, i dok odmara nogu na prednjem blatobranu, gleda planine i more lijepe Crne Gore.
V razred: Naš odvažni junak se gubi bez traga, a zapamte ga dokoni ljuđi, poput mene..
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
hahahahahaha!!! to su svi kod nas govorili! +++++
Čuš jadan, svuđe... Marko je univerzalni genije čovječanstva... :)
Ziveo ja! \o/ :P xD
kod nas je bilo
''mama kuva''
i
''tata spava''
kad su ubacili objekte, postalo je
''mama kuva ručak''
i
''tata čita novine''
u svakom slucaju + :D