Doktor Džekila, u Srbiji, predstavlja svaki naizgled nemoćni deda ili baka, sve dok u njihovom prisustvu neko ne pljune po bivšem režimu Slobodana Miloševića. Istog momenta, dolazi do jezive metamorfoze... Oni postaju Mr. Hajd...

Postupiti krajnje neočekivano, prkosno i hrabro, naročito u opasnoj situaciji poput ove u naslovu. Ljudi koji to čine, ili dižu balvane malim prstom ili imaju jaja do zemlje.

Međed (jeste, baš meĐed) sa druge strane, ispred sebe vidi samo budalu koju će ubrzo da rasparča, što često i biva.

Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.

Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.

Osobe, koje ćemo se svakako truditi da “ne primetimo” u gradskom prevozu.

Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.

P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.

Stanje uma, u kom nakon niza raznih nesrećnih okolnosti, doživiš neku običnu, svakodnevnu stvar kao ultimativnu sreću.

Standardno markiranje ženki po ruralnim sredinama. Nema gradskih fazona sa gotičarkama, splavarkama, darkerkama, reperkama, menadžerkama, bog jokin i šta sve ne. Važno je da joj se zna đed i jel' puštena u promet.

Krnji sleng za deo u priči koji ne pije vode. Zašto nešto ne štima u priči može da bude očigledna laž, ili pak neiskustvo koje sprečava sagovornika da razume vaše predanje, ili jednostavno sumnja bez osnove ali na račun intuicije ili slutnje.

Rakija kojom se nazdravlja poslije molitve.

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".

Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:

a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.

b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.

Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.

Inteligencija zena prilikom izbora muskarca.

Pornići su verovatno najraznovrsnija dela snimljena kamerom na svetu.I dalje se ne zna koliko vrsta tačno postoji jer svaki dan pristižu novi.Zahvaljujući "originalnim autorima" svaki perveznjak,nekrofil,pedofil,homoseksualac,normalan čovek može gledati njemu najmilije.

Ne mo'š se popišati na miru od njega. Taj sve vidi, sve čuje i sve zna.
Ništa mu ne može promaći i uvijek je tu da te obavijesti o svim najnovijim informacijama iz grada i uže okoline a nerijetko i iz regiona i svijeta iako ti u većini slučajeva uopšte nijesi zainteresovan za iste.

Uzvik načisto sjebanog tutora brice prilikom posmatranja svog šegrta kako se nevješto bavi mašinicom za šišanje oko vidno razočaranog mušterije.

Svi tinejdzeri ga koriste kada zele da ispadnu face a uglavnom se svodi na laganje.

Navika studenata da instinktivno zapisuju sve što profesor na predavanju kaže. Isključiš mozak, načuljiš uši i ono što čuješ, samo prebaciš na papir bez razmišljanja. Rezultat su nerazumljive gomile papira koje uglavnom nemaju nikakvog smisla i ostavljaju te da se češkaš po glavi pitajući se o čemu si koji kurac razmišljao!? Na kraju odeš i kupiš knjigu.....

Matori se celo vaše detinjstvo trude vas nauče da mislite svojom glavom, a onda ih strefi šlog kad posle 20-30 godina vide šta se sve samostalno nakupilo u toj glavi. Isto tako vas posle završenog školovanja bockaju kad ćete više da se skrasite i počnete da im pravite unučiće, dok onda, kada to rešite da uradite, ne mogu da se iskrste zbog načina realizacije tog čina. Kako su samo uspeli da stvore takvog monstruma?

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.

Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.

A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.

Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.

Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.

Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.

Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.

Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.

I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.

Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.

Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.

Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.

Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.

„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.

Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.