Pandan ocilima. Samo ne standardna četiri slova s nego već pomenuta četiri m kao obeležje internet patriota koji danju i noću(češće ovo drugo) brane servere i virtuelne granice virtuelne zemlje.

Modem. Verni at u svaki boj. Skriva identitet bolje neg' nindža lice, a dodaje santime na spolovilo brže od VEP aparata. Osnovno i jedino fizičko oružje u arsenalu mladog WWW prvoborca.

Mama. Majka, mater, mamica. Ćale je jebo tvoju da bi se ti najebo svima. Čemu onoliki falus, ako nemaš na kome da ga upotrebiš. I to pre svega za penetriranje svih mogućih otvora keve mrskog ti neprijatelja. I ne samo njenih. Žene, ćerke, sestre, komšinice i sve žive i nežive rodbine, ali zna se ipak da jedna je majka.

Moto. Svaka iole organizovana rulja mora da poseduje bar jedan, pa i ona virtuelna. Naravno ne moraju da ga se pridržavaju, već samo da ga ponavljaju što češče i glasnije. Pod ovim "glasnije" mislim naravno na upotrebu CAPS LOCKA, i eventualno ako su mogućnosti i BOLDA. Iako opcija copy/paste dozvoljava cirkulisanje podužih tekstova i interesantnih ASCII artova, češće se koriste oni neduži od tri reči: "Srbija do Tokija", "Vratiće se Vojvoda" i naravno "Kosovo je Srbija"(jebeš Metohiju).

Multiplayer. Čemu ovolika ljubav prema otadžbini ako nema strendžera, ili barem izdajnika, da budu poniženi i po spisku opsovani. Forum i čet uvek mogu da posluže, ali prava draž internet patriotizma se može osetiti samo u online igrama. Obično se iskazava u pucačinama tipa Counter-Strike ili MMO-u kao eRepublik, ali pravim patrijotama je bojno polje nebitno. Kombinacija šovinizma, nerd rage-a i seksualne frustracije kompovonovaće simfoniju najsočnijih psovki na svim jezicima sveta. Verovatno se međusobno ne razumeju, al' ih to ne ometa u svađi.

I onda, kada objediniš magičnih četiri m, nebo je granica! Pod uslovom da su ti matorci platili net ili komšija nije zaključ'o. U suprotnom, jebiga.

Gluvo doba na Vukajliji. Ne poklapa se nužno sa kosmičkim 00:00. Zaustavljeni satovi na nizu definicija. Autoru nema ko da piše. Ni minus, ni plus, ni komentar. Obreo se zarobljen u definiciji, užasnut. Čuje se pust vetar, zelena boja prelazi polako u sivu, koja se ponegde krza, pa tu crn ekran proviruje. Po uglovima se javlja paučina. Desno se gasi šljašteća reklama za Vip, i sada stoje samo crno razjapljena vrata, i stepenice koje vode nekud dole. Iznad njih, natpis po slučajnom izboru menja se u ništa nije slučajno. Kalendar ispod divlja, otkočen, godine unapred, pa unazad, kao da broji sve mrtve definicije i meša ih sa živima. Gore se pomalja polje groblje definicija i neulogovanima. Tu, pod njim, nešto tutnji.
U tom gluvom dobu dešavaju se čuda dok moderatori i časni autori spavaju. Ustaju definicije sa groblja. Vršljaju po sajtu. Skidaju krstove sa dobrih definicija pa ih okreću naopako. Smajliji po komentarima dobijaju zube pa žderu slova. Nestaju glave sa slika autora. Žrtvuju se odabrane definicije jedna po jedna, kidaju im se tela od primera i bacaju se dole u ponor. Tako sve do prvih petlova, odnosno ljudi koji uđu na sajt tamo negde oko 5, pola 6, pa prodrmaju da se probudi ugašeni, zaspali, ekran, nečim crnim što im je pod šakom, što samo što je uvuklo krake.

Несуђени soundtrack за филм " Ми нисмо анђели 2 ".

Наиме, сада већ давне 2005. Срђан Драгојевић је дошао на идеју да контактира тада јако популаран хип хоп трио Bad Copy да у свом стилу направе нумеру која ће на најбољи начин описивати долазак на свет петнаестогодишње Софије која се, као нови лик, први пут појављује у наставку култног филма. И сам је сумњао како ће филм проћи код публике јер је рециклажа фора из првог дела са пар оригиналних фора, па му је музика овог шареног састава била план Б , да наставак филма остане по нечему упамћен.
Позвао је момке и отворено им рекао шта треба да буде тема песме. То је дилема да ли је мала Софија плод љубави маме и тате или се једноставно тата толико ушик`о да је доватио маму која се такође неким чудом ушикала, и смандрљао је на брзака. Иако сви добро знамо шта је у питању , ал` нек се унесе мало дозе романтике у све то.
Момци ладно прихватише посао, не занимајући се за новчани део хонорара, уз један услов, да авансно добију три гајбе пива, јер их мрзи да изађу до проџе. И ту лежи кључ зашто је ова песма несуђени soundtrack за филм. Наиме, испијајући последњу гајбу негде око пола 3 по поноћи ,када поштен свет спава, Ајс дође на идеју да зове људе телефоном и да им подригују a cappella. Листањем дневника позива дођоше и до Срђановог броја , позваше га. На несрећу читаве филмске јавности Драгојевић се јави пропраћен салвом дубокотрбушних подрига а и Тимбетових прдежа. Још кад је чуо Скаја како се кења по његовом лику а и будућој странци, чији је и данас члан, реши заувек да оконча сарадњу и упркос наговорима са стране одбаци сваки вид договора.
Момци, сутрадан, кад су схватили шта су урадили, отидоше у кафану на по једну, а песма остаде да скупља прашину у фиоци , све док је Скај није 2013 пронашао, сасвим случајно тражећи папир да завије... фишек за семенке.

SK16 1/4

Lik koji "sve" zna o racunarima.

Udarci niži od Džeja. Ne, ne, niži od našeg standarda. Ma, niži čak i od plate baba sere na železničkoj stanici u Ljutovu.

Niski udarci su najteži kad ih dobiješ od rodbine. Rodbine koja živi u kući do tvoje, u spratnici, sa ogromnim dvorištem i pozamašnim primanjima, dok ti živiš u običnoj, prizemnoj kući, napravljenoj od sedamnaest vrsta materijala, od kojih je cigla najmanje zastupljena.

Od igle do lokomotive, ili u ovom slučaju, od jajeta do kuće.

Obavezno zlo koje prati skoro svaki kvalitetan, a bogami i dobar deo nekvalitetnih filmova. Kada neki film doživi veliki uspeh kod kritike i publike (pre svega da uzme pare, a oskar ne bi škodio) po copy/paste principu snime nekoliko nastavaka da bi zgrnuli lovu na siguricu. Obično snime još dva kako bi se napravila tzv. trilogija iako svaki film ima sopstvenu priču i na silu dopisane negativce i sporedne likove. Praksa je pokazala da su se četvrti delovi pokazali ka katastrofalni (Indijanac Džons i lobanje kristala, Betmen i Robin, Supermen IV, Živi slobodno il' daj hard disk), a ako nije tako loš peti će sigurno sjebati celu franšizu (Roki). Ako se radi o hororima imaće dvocifren broj nastavaka kao što je slučaj sa slešersko ekipom Majklom, Džejsonom, Fredijem i našom Žikinom dinastijom gde ne možemo reći da je došlo do opadanja kvaliteta jer ga ni u originalu baš i nije bilo.

Star Wars-i koji su "počeli" od četvrtog dela su uveli široj publici tzv. prednastavke (prequel). Što bi rek'o Lane Gutović "Ja kad čitam knjigu, čitam je od sredine. Tako ne samo da ne znam kako će se završiti, nego ni kako je počela". Tako već u originalu imamo prilično nejasnu radnju koja nema potpuni kraj. Tako publika želi da pogleda i nastavak, i još više prednastavak iako znaju kako će se završiti. Ova praksa je često primenjivana u protekloj deceniji (Underworld, Iks-ljudovi, Exorcist, Caprica).

Trenutno više vezana za video igre i anime je pojava međunastavaka(interquel). U situaciji u kojoj želite da imate sve likove sa moćima iz 6. dela, a u 7. je pola njih pomrlo, vi smeštate 11. deo između njih. Primeri Street Fighter, Devil May Cry, Prince of Persia...

Kada na ovaj način potpuno upropastite franšizu jedino što vam preostaje da sačekate da prođe desetak godina i uradite rimejk čitave priče tzv. restartovanje(reboot). Relativno skoro je to uspešno urađeno sa Betmenom i Džejms Bondom, a u planu je i sa Spajdermenom. Postoji i nekoliko samostalnih rimejka koji su pokazali bolji od originala(Kronenbergova Muva, De Palmin Scarface).

Nova nacija. Više ih ima nego Kurdistanaca. Treba im dati državu. Grenland recimo.

U momentima kreativnosti, u tim napadima inspiracije, ovi mladi "umjetnici sa zdravim stavovima" sipaju svoje najdublje misli pravo na široki internet. To su instant umotvorine, savjeti za ponijeti, sarkastične opaske na račun države, društva i dogadjaja u gradu, romantične poruke, pozdravi, čestitke, depeše... - asortiman je ogroman, mogućnosti su nelimitirane.

To je okej. Društvene mreže i postoje, izmedju ostalog, iz tog razloga da omoguće ljudima da lako i brzo, barem negdje olakšaju dušu i privuku pažnju, čak i zavrijede osjećaj da ih neko sluša. Medjutim, ova ogromna grupa mladih kritičara, što po godinama što u duši, sve više shvata i cijeni sopstveni trud. "Ko će koga ako ne sebe sam ja sad?" Tako oni kuckaju svojih rečenicu, dvije, par, pasus, esej, trude se svojski, zapnu, i iseru to govno da im krasi elektronske zidove.

(Preskačem dio o iščekivanju lajkova, lajkovanju, inteligentnom zahvaljivanju za lajk i vodjenju još inteligentnije diskusije.)

Tada naidje Rajko Lola, po zanimanju ribar, čuo da ima pičke na fejsu, rado bi zavukao, i traži mamac. Naleti na status sa gomilom riječi tipa srce, ljubav, razočarenje, odradi copy/paste (iš'o Rajko na kurs), jedinu stvar lakšu od samog pisanja te umotvorine, i prosto rečeno - UKRADE IM STATUS.

Ogorčenje i ponos, izmiješani kao med i žuč. Sa jedne strane, neko im je ukrao status, jer je tako dobar i jak, dubok, moćan! Sa druge strane - neko im je ukrao status! Gledaju nalijepio ga Rajko na njegov seljački, mizerni zid, tik iznad Cecinog spota. Bez navodnika, bez reference... I još dobija lajkove! I komentare. Rikvestove... Uh, sledeći pasus, već se i meni srce steglo.

Šta raditi? Otići klikom do tog sramotnog zida, i očitati prevarantu lekciju javno? Jebati mu majku u pičku plagijatorsku, pederu jednom, i to javno, po sred zida? Previše nisko, a rado bi. "Ne treba se raspravljati sa idiotima, povuku te na svoj nivo, i dotuku te iskustvom", drhti njihova ruka po tipkama, kucajući novi status. Zatvarajući navodnike, duhovito se izdižu iznad situacije, sijeva poruka lopovu: "Idući put pitaj da pozajmiš status, ja se ne ljutim :*". Eh, da su svi ljudi tako veliki...

Osoba velike fizičke snage i malih intelektualnih sposobnosti. Ne vodeći računa o drugima snagu uvijek i bezobzirno ističe u prvi plan, tako da mu grubost postaje i jedina upečatljiva osobina, lako uočljiva gotovo cijeli njegov život, uveliko zasjenjujući i njegovu glupost.

Prvi istorijski eklatantan dokaz da RTS NE UME da napravi tinejdžersku seriju.
Novi, još bolji dokaz za takvu tvrdnju je "Priđi bliže", ali obzirom da se ona tek odnedavno prikazuje, ta serija će tek dobiti podrobniji sociološko-psihološko-psihijatrijski pristup.
Shvativši da su joj sve kćerke odrasle, i da se njen život u narednom periodu svodi na seckanje luka za supu, Spomenka Kovač negde 2002. godine odlučuje da još jednom dokaže svoju mladolikost- pišući scenario za "teen" seriju, a pritom promovišući raskošan glumački antitalenat svoje najmlađe kćerke. Dakle lepo i korisno. Radnja je smeštena u šatro- prosečnu beogradsku osnovnu školu. Pritom, učionica "glavnog" odeljenja i za beogradske uslove izgleda kao da je stigla iz svemira, a poređenje sa prosečnom srpskom učionicom u nekoj palanci ili na selu, gde koze i učenici sede jedni pored drugih je bezpredmetno. Sama radnja i ideja realno nisu idiotske- ono što treba da se događa na kraju osnovne škole, objektivno se i događa glavnim junacima- prve ljubavi, aktivna druženja, "furanja" stilova i sl. Ali način na koji je to Spomenka Kovač prikazala, zaista poriče njenu mladolikost. Dodatno nas je zabrinula činjenica da se njena kćerka ponosno hvalila u medijima kako je ona lično pomagala majci u razumevanju mladih, obzirom da je sama tada imala 17 godina.
I tako, kada je RTS sve fino zapakovao, na proleće 2003. nas je sačekao produkt sa sledećim junacima:
Roki- igra je naravno Anja Kovač, najmlađi izdanak dinastije Kovač. Iako je trebalo da ispadne glavna riba u razredu, očigledno je da su majčine oči slepe za te stvari, pa je niko nije gledao kako izgleda ispod vrata... Ili grudi :P
Sofija i Mina- neke dve, malo zgodnije ribe (od Roki, svakako. Time je RTS napravio i mudar potez- izborom Anje K. da igra Roki, mogli su sasvim prosečne frajle da mete da igraju ove dve). Inače su ekipa sa Roki. Sve tri su isfurale sa glavnim frajerima u razredu, do kojih ćemo kasnije doći.
Packe i Kečina- glavni frajeri u razredu. Packe se farba u drečavo žuto, ali izuzev toga, ni po čemu ne liči na osmaka, već ima vojničku bradicu. Njegovog, kasnije neafirmisanog glumca, su pojedini gledaoci zvali pederko. Kečina je u tom smislu "bolji", ali i on izgleda dosta starije.
Njutn i Bojanče- Izuzev po nadimku, koji se ne uklapa u rečnik današnjih tinejdžera, Njutn je i realno prikazan kao štreber. Bojančeta igra neki klinac, koji je u seriji vršnjak sa Packetom i Kečinom, a inače izgleda kao da je barem peti osnovne. A i pored toga igra prilično udarenu osobu.
Fića i Džoni- uvek se u američkim serijama nađe par, ne naročito pametnih, a malo klepnutih ludaka. E, to su ova dvojica, koji su umislili da su neko i nešto. Inače su pljunuta kopija Balka i Skala iz "Moćnih Rendžera".
Bora- eto idealnog mamca za preostale sponzoruše u razredu. Stigao iz Los Anđelesa, gde je video J.Lo (koja faca, jbt!!!). Odmah izabran za predsednika razreda, nakon izbora, koji su održani na njegov predlog. Po tome zaključujemo da je inteligentan i zoon politykon.
Ostali likovi iz razreda su namerno zapostavljeni, jer RTS-u realni prosek nikada nije bio interesantan...

Aušvic- nastavnik matematike, i novi razredni ovom odeljenju. Na kraju smuva novu sekretaricu Dadu, koju igra ona crvena kovrdžava Tanja Bokan, značajna po ulozi Mađarice u "Crnom Gruji".
Travolta- peder, ili barem biseksualac, koji slučajno predaje muzičko. Fura neki hibrid više izumrlih stilova, koji najviše liči na Elvisa. Navodno se loži na Edit.
Edit i Rista- u realnosti gotovo nemoguć ljubavni par- nastavnik fizičkog i nastavnica francuskog.
Zaga- besprizorna alapača (i kao uloga, a kažu to i za njenu glumicu), koja je direktorka škole. Žvalavi nešto sa starom, formalno penzionisanom sekretaricom, takođe prakljačom, Grozdom...

Ako je tačna ona da je Treći kanal 1989. godine bio kao Marsovska televizija, onda je BK sredinom mračnih 90ih bio sa druge galaksije.
Velikom ironijom, kanal su pokrenuli ljudi bez mnogo ličnog ukusa, Karići, ali koji su u tom istorijskom trenutku bili spremni da izdvoje lovu za program koji je bio potpuno različit u odnosu na 90% tadašnjih medija (dodatna ironija je to što je TV "Pink", današnji simbol povlađivanja najnižim strastima, osnovao bivši urbani dečko i roker).
Televiziju je vodio Aleksandar Tijanić, isti onaj koji je kasnije od RTS-a napravio ciganmalu, što samo govori da profesionalci shodno volji finansijera mogu da urade sve što im gazde zatraže.
Program je bio uređen po modelu najmodernijih zapadnih kolažnih televizija, uglavnom se kao uzor spominje RTL. Ipak, iako je sve bilo po nekom uzoru, ništa nije bilo copy/paste kao ovaj današnji program.
Imali su odličan jutarnji program, sinhronizovane crtaće (čak i neke kvalitetne koji se do tada nisu drugde prikazivali, poput Alfreda i Sandokana), relativno neutralan informativni program (jer su Karići sa svojim komšijom Slobom bili u fazonu primirja- "ne diramo mi tebe, ne diraš ti nas"), odlične serije i filmove, dobre kolažne emisije- kako strane, tako i domaće, fenomenalan sportski program, ali i solidan vanredni program za vreme bombardovanja.
Kad pomenuh bombardovanje, baš negde u to vreme je počelo i posrtanje ove televizije: malo zato što im je NATO razjebao mrežu predajnika, malo zato što su shvatili da im je pametnije da izaberu stranu u predstojećem sukobu Slobe sa opozicijom- te su Karići izabrali Slobu. Kardinalna greška od koje ih nije spasilo ni to što su se već 5. oktobra prefarbali (za razliku od "Pinka", koji još nije stradao, jer je svakim novim vlastima potreban).
Ipak, ova TV je sebi potpisala nekrolog kada je pater familias odlučio da se kandiduje na izborima. Naravno, BK je koristio kao svoje glavno oružje i uspeo da napabirči petinu glasova. Sa jedne strane iznenađujuće mnogo za jednog tajkuna, sa druge strane nedovoljno za vlast i sasvim dovoljno da mu se Dinkara osveti ukidanjem dozvole za emitovanje.
Vredan kadar se razbežao po drugim stanicama, a onih nekoliko što nisu danas imaju svoj Jutjub kanal.

Ašram. Verovatno druga najgadnija kombinacija slova na svetu posle celokupnog "Nemačkog Rečnika sa Gramatikom". Međutim, iako zvuči kao nešto što je moglo izaći iz kloake jedne steone krave, pomenuti pojam je zapravo stara indijska reč koja se otprilike znači “manastir tišine i duhovnog mira”, što je sasvim i logično obzirom na to da su kategorije “tišine” i “mira” poprilično zajebana stvar u hinduističkoj religiji. Ono što, pak, Šiva, Bramavutra i ostatak sakralne ekipe nije mogao da zamisli ni u najgorem bolivudskom filmu od 4 sata jebenog igranja i pevanja, jeste bilo to da će jednog dana u Indiju početi da dolaze i njima da se mole i ljudska bića koja su, ako ništa drugo, barem dva-tri puta TEŽA od lokalnog stanovništva, uz to isto toliko puta i gluplja. Ili ipak nisu? Pretpostavljam da odgovor na ovo pitanje postaje sasvim irelevantan ukoliko vam kažem da su ta bića - AMERIKANCI.

Elem, šta je to spojilo ove dve toliko različite kulture (tačnije, jednu KULTURU i jednu NEKULTURU; prim.prev.) verovatno niko nije u stanju baš do kraja da objasni, ali se pretpostavlja da je u tome najveću ulogu odigrao MOZAK tj. nepostojanje istog. Jer, kako drugačije opisati pojavu u kojoj veći dugi niz godina gomile i gomile gorepomenutih „izgovora za ljudska stvorenja” dolaze iz svojih jebenih Sjedinjenih Država u Indiju, duboko uvereni da će tu i SAMO TU shvatiti smisao sopstvenog postojanja, života i – usudiću se da kažem – onih navijačkih kapa sa ugrađenim rezervoarima za pivčugu sa strane (ovo poslednje, cenim, i ne zahteva neki smisao)?

Gojazni, zadrigli, para puni i naoružani onim, za njih, tako karakterističnim kretenoidnim osmehom (koji možda još samo raspali Englezi mogu da ugroze), oni su odlučili da preduzmu nešto posve radikalno u pogledu svojih ispraznih života, a može li šta biti radikalnije od odlaska u zemlju u kojoj skoro uopšte nema Jevreja? Uostalom, Meri i Džon su bili pre par godina i nalaze da je to bilo “soul-refreshing” iskustvo! I tako, puni pozitivne energije i nade u Spasenje sopstvenih duša - i uopšte ne posedujući reč “transfer” u svom rečniku, bajdvej - oni su se uputili u duhovnu avanturu svog života spremni da odbace sav do tada u sebi akumilirani stres, negativitet i kreatin iz McNuggets-a i prigrle sve što je novo i sadrži jebeni kari.

Inače, jedan dan u Ašramu košta 250 dolara. Jebiga. Ko je rekao da će duhovni put biti džabaka...

Mučna i surova igra veoma popularna u vozilima gradskog prevoza. Stekla je ogromnu popularnost i na ovim prostorima zahvaljujući nehumanim uslovima za boravak u prevozu, usled čega se javlja neopisiva potreba za ispoljavanjem svojih sadističkih potreba i zagorčavanja iovako kranje stresnog puta slučajnim saputnicima. Za revolverom, u srpskoj verziji za peršunom i cegerom, nalaze se heroji kamenog doba, moćni ratnici koji se bore protiv nevaspitanih mlađih generacija drogera, njhovo veličanstvo, babe! Naravno, u njih se ne ubrajaju urbane nalickane beogradske ženice od šezdeset i kusur godina, već stariji i ruralniji primerci. Ostali učesnici igre, tj. žrtve su svi putnici mlađi od četrdeset godina, a u nekim verzijama igre i ta granica se gubi. Igra počinje ulaskom našeg revolver-cegeraša koji započinje igru zavrtevši svoj svemogući pogled po autobusu. Onaj na kojem se zaustavi babin urokljivi pogled osuđen je na suroviju kaznu od one koja je primenjivana u originalnoj verziji igre - smrt u najgorim mukama usled gušenja u revolver-cegeraševom neodoljivom telesnom mirisu, a ukoliko je na podijumu za igru gužva, primenjuju se i metode prebijanja žrtve (koja sedi, normalno) cegerom, svežim povrćem sa pijace, nekom motkom ili jednostavno dupetom koje će sesti preko vas ukoliko odbijete da ustanete.

Opste je poznato da se nasi prevodioci i ne trude toliko oko prevoda filmova i serija kod nas, valjda im dosadi posle 10 min ili je u pitanju nesto drugo, nikada necemo saznati. Elem, evo nekoliko primera "tacnog" prevoda:

Ni nema ih mnogo. Uglavnom se sve odnose na seks ili alkohol ili oba pomešano. Tekstovi Turbo-Folk pesama govore o teškim socijalnim problemima kao što su: snalaženje na javnim mestima u alkoholisanom stanju ili kvantitet i kvalitet seksualnog odnosa. Najčešće prvu vrstu pesama pevaju pevači a drugu pevačice. Izdovjiću nekoliko izvođača i za svakog po jednu pesmu:

Kako mislima, tako i pokretima ponavljati jednu te istu radnju, ne nalazeći ništa novo; iako je cilj sasvim suprotan - potraga za rešenjem. Dakle, vrteti se u krug sa namerom da se reši, tebi u tom trenutku - nerešiva enigima.

Према игрици "GTA - San Andreas" - много слабашна сорта. Гранчице. За разлику од призора који се могу срести у Србији, у којима бандера скоро преполови неко ауто у случају удеса, у горепоменутој игрици ствари стоје другачије. Ако је играте по први пут, ако изгубите контролу над аутом и удар у бандеру је неизбежан, очекујете да ће се ваше ауто много оштетити и да ће вас бандера одбити неколико десетина метара од тачке удара, као што смо и навикли. Али, неочекивано, покосићете бандеру и нећете нарушити ништа друго до естетског угледа аута... Ако сте искуснији играч, највећа посластица у бежању полицији. Ствар можете поновити и са јачим мотором. Иста ствар и са семафорима.

Tačka gomilanja utemeljenih sirovina koji učestvuju u masovnoj tuči.

Hampa.

Tobogan izjava osobama koje misle da je za određenu radnju presudno oruđe, a ne shvataju da je najjače oruđe u njima samima. Nesvesni da ako skrenu fokus sa predmeta i usresrede se na samu tehniku, srčanost i želju, mogu postići daleko više. Jer iza svakog svijetlog oružja se ipak krije samo mali, nesigururni, upaplašeni čovečuljak.

Uređaj konstruisan i pravljen po čuvenom Marfijevom zakonu.
Kad je najpotrebniji-on zakaže, a kada vam uopšte nije potreban-radi kao singerica.
Događaj iz primjera je autentičan.

Varljivo ljeto, kao ono iz 68-e, ja u Palermu, a meni više dosadilo, ne znam šta ću od sebe. Nešto razmišljam, kad mi dođe ideja da se malo provozam barkom.
Odem do pristaništa, nađem neki propali čamac i lagano, veslajući, otisnem se na fino plavo italijansko more. Nakon sat vremena, bacim ja onako pogled šta sve ima u čamcu, kad ono siluk i crvi, onako debelo uhranjeni. Nešto kontam, kad sam već na moru, imam priliku da nešto upecam, što da ne, neku dobru Italijanku upecati pa na ražanj nateći.
Vidim nema štapa, a šta ću sad? Sjetim se da imam velik prirodni alat, skinem gaće, namotam siluk, pa privežem crva, opet kontam, šta će mi crv, ribica kad vidi mog đoku, odma se hvata, al' neka crva.Bacim ja siluk u more, čekam ja jedno pola sata, ništa, riba ni da osjeti. Poslije sat vremena, osjeti ja da me nešto povuče, jedva osta' na čamcu, uhvati se za neke daske, pa malo dođo sebi, šta bi to moglo da bude, obično Italijanke nisu toliko agresivne.
Povuci, potegni prvi put, ništa, drugi put, opet, nema šanse, treći put, vičem sam sebi, ako je sad ne izvučem, bacam se u more po nju, kad i treći put ništa.
Skinem majicu, pa skočim ti ja u more, kad ona počela bježati, boli nju ona stvar što je moj đoko poplavio, jer je nije mogao izvući.
Odlučim da joj jebem majku dole u vodi, stignem ja nju, kad ono kit i to nije žensko, već muško. Pička mu materina, ja se ponadao neka dobra riba, kao ono kit i to muški. Kad sam skontao da me je muška riba uhvatila za kitu, odlučim da ga ubijem. Šta će pederi u moru, koji glume neke ribe? Uhvatim ga ja za grkljan i počnem ga daviti. Davim ga ja jedno pet minuta njemu ništa, prođe i deset minuta, on još živ, tek poslije petnaestog minuta počeo je slabije da diše, tako da kad sam pustio iz šaka, kit se sam od sebe uguši, izgleda da je progutao puno vode...