Igračke su možda i najlepša strana detinjstva, dok ne upoznaš prve nerazdvojne drugare. Svako dete je maštovito, i sa igračkama stvori svet kakav poželi, u kojem vladaju pravila po njihovoj volji. Često se desi da igračke iz detinjstva odrede kakve će osobine imati deca kada postanu ljudi, jer dete svakim danom uči i sazreva, razmišlja sve dublje i dobija nove ideje. Tako na primer :

Pseto bez porijekla i bez adrese. Ne radja se, već jednostavno postoji. Lutalica koja dodje na nečija vrata bježeći od nečije čizme. Taj "neko" iz prethodne rečenice često je ista osoba.

Mješanac uspijeva na Balkanu. To je iz razloga što je za našeg čovjeka pedigre jako cijenjen. Kad se zna da su ti djedovi branili zemlju od Vizantije, Turaka i Austro - Ugara, a da su staramajke mahom radjale junake jedne krvi, koja sad teče i tvojim najplavljim venama, to je neoboriv dokaz kvaliteta rase. Biti jedan od čistokrvnika je sve rjedja pojava, tako da odgovornost nad odabranima je sve bremenitija. Mješanac, džukela, ta njuška bez lične karte, je njihova sušta suprotnost, nasušna za ravnotežu duševne rastrzanosti medju identitetima.

Uglavnom kršten kao Džeki, najčešće se zatiče na selu. Dodje sam, kao što rekoh, ili ga nadju djeca u nekakvom ranom proljeću, u takvom i takvom šipražju šipurka. Zimu ko zna kako je preživio, koje su ga šibe tjerale pa zaboravljale, a on njih pamtio kao ljubavi. Kada ga napokon nečije hrabre ručice odnesu kući, ukućani ga prihvate sa negodovanjem ili ravnodušnošću. To kao da je neki kodeks ponašanja ka lutalicama. I nakon toga, kada se odomaći na verandi, periodično ga tjeraju odatle, da ne zaboravi ko je i odakle je došao. Kad mu mali novi gazda donese hranu, uvijek izgleda kao da se više raduje gazdi nego hrani, što mu je najcijenjenija osobina.

Jedan poseban dio posvećen odnosu Džekija sa gazdom: Džeki je kao mlada ljubavnica uspješnog biznismena, porodičnog čovjeka. U gradu gazda drži haskija. Plavookog, kraljevskog držanja, inteligentnog, riječju, besprekornog. Primjer dobrog ukusa, primjerak za pokazivanje. A na selu, kad se nadje vremena da se svrati, trči za njim mršuljavi Džeki, neotesan, žućkaste dlake, poduže njuške, čudnog trka. Toliko je neproporcionalan da je to lijepo. O dresuri, ili pokušaju iste, ni riječi. Jedan jedini takav.

Mješanac je najlakši za održavanje. Redovne obroke, naravno, ni ne sanja. Ne sanja baš ni povodac, te mu ne smeta što ga uglavnom ni nema. Redovne šetnje su uglavnom u sopstvenoj organizaciji, o sopstvenom trošku, i sa prihvaćnim svim rizicima. Prihvatio je uslove saradnje: To ti je što ti je, ako ti ne valja, put pod noge.

Veliki dječaci se sjećaju Džekija često. "Fali mi to", priča jedan, "da nije ovako usamljeno. Krov je bio niži. Svi smo spavali u istoj sobi. Ujutru nas je budio ustajao vazduh. Džeki bi mi lizao bradu. Nisu mi dali da ćutim tada, ovako kao ćutim sad. Kad sad Doveru pokažem na mjesto, on ode na mjesto. Sjajan pas. A Džeki bi na taj znak samo nastavio da mi grize rukav. Njegovo mjesto je tamo gdje sam ja. Sad svakome sve moram da kažem, pokažem, ili podnesem zahtjev. Niko me ne konta ćutke. Nije da ima bog-zna-šta da se skonta, ali ono..."

- Tužibaba. Svako odeljenje ima bar jednog. Tužakao je još i u prvom, ali sada je već dobio zvaničnu titulu tužibabe sa kojom deca neće da se igraju. Mrziš ga više nego štrebera.

- Štreber. Dete koje je toliko okupirano školom, da se već u ranoj fazi školovanja vidi da ga neće voleti samo tvoja učiteljica, već i nastavnici i profesori. Domaće zadatke radi čim dodje iz škole, i u suštini i nije loš klinac, ali kad god nešto zasereš prde ti kako treba više da se ugledaš na njega, pa ti baš i nije omiljeno dete iz razreda.

- Grubijan. Klinac koji otima pare za užinu, teroriše drugu decu, većinu vremena provodi u ćošku i jedini je bio kod direktora po kazni. Tvrdi se da mu je ćale u zatvoru, i da je jednom istukao i jednog šestaka..

- Sportista. Klinac koji voli da igra fudbal više čak i od tebe. Često donosi loptu u školu, na fizičko trči pun gas kako bi prvi stigao, ne dodaje loptu kad se igra, i uglavnom se trudi da deli pravdu po svaku cenu. Ćale ga je upisao na fudbal i kupio mu kopačke, tako da se podrazumeva da je on u pravu. Zna šta je ofsajd.

- Cicija. Klinac od kojeg ne možeš da dobiješ ni zarazu, a kamoli griz ili krug biciklom. Ništa neće da pozajmi jer se boji da će mu deca pokvariti, ne deli sa drugima nego krišom jede sam. Grubijan uglavnom njega najviše voli da muči i da mu uzima harač, ali celo odeljenje smatra da je to i zaslužio.

- Romeo. Klinja koji u razredu ima najviše simpatija, što je i pola devojčica već napisalo u leksikonu. Pomalo ga mrziš jer se i tvojoj simpatiji dopada više nego ti. Već u devetoj je jasno da će iz nekog razloga imati prodju kod žena. Simpatičan dečak, uglavnom i drugar, ne tužaka učiteljici, radi domaći i sasvim je normalno dete.

- Debeli. Svako, ali svako odeljenje ima nekog debelog klinca, koje je po pravilu predmet ismevanja. Uglavnom je smotan, jede na času, kasni u školu i jebe mu se za sve. Bira se medju zadnjima kad se igra fudbal, i većina dece ga tera na gol da ne bi nešto zajebao, a i neće da trči. Može se desiti da je debeli klinac u isto vreme i grubijan. Onda se stvari menjaju..

- Slavko. Slavko je dete sa kojim se iz nekog razloga ne družiš previše. Nije da ga ne voliš, ništa ti nije skrivio, ali jednostavno još niste postali drugari. Sedi daleko od tebe, ne živite blizu jedan drugom, nemate iste drugare. Slavko.

- Drugar iz klupe. Drugar sa kojim si se skontao još prvih dana, i izdejstvovali ste da po svaku cenu sedite zajedno. Zajedno idete i u školu i iz škole, nerazdvojni ste po ceo dan, sve delite, jedan drugog branite i jedan drugog ne zajebavate. Desi se da vas stariji nalože pa se potučete, ali se vrlo brzo pomirite. Verovatno drug za ceo život.

- Devojčice. Skoro sve te nerviraju, rugaš im se, gadjaš ih grudvama, čupaš ih za kosu, zajebavaš i mrziš zato što plaču i tuže te učiteljici koja te posle vuče za uši. Ako ti daju da prepisuješ od njih na kontrolnom, sve im se prašta.

To je momenat kad veza puca i sa koferom u ruci devojka ti saopstava da te napusta zbog drugog.Muskarac ce pomisliti:

Motiv iz makedonske narodne pošalice nakratko pomenute u kultnoj pripoveci iz NOB-a o Trajčetu partizanen banditen sa Karaormana i njegovom magaretu Dorču, ili Dorčetu ili kako već nalaže lokalna gramatika.

Glavni junak te priče je jedan poturica, kakvih je inače u tim krajevima bilo izobila uprkos plemenitoj krvi Aleksandra Makedonca koja samoproklamovano šiklja njihovim venama. Dakle, kako poturica generalno i nije bio neka retka pojava tako i ovaj naš nije bio po mnogo čemu poseban i da ne bi krajnje egzotičnog razloga njegovog turčenja niko, vaistinu, ne bi ni znao za njega. Naime, za razliku od ostalih koji su se, jelte, turčili da bi posle mogli da se turče po kraju on se proturčio, verovali ili ne, samo zato što mu se u jednom momentu dojeo pasulj. Možda će neko ovde i da zavrti glavom u neverici jer je FYR Makedonija po kvalitetnom pasulju čuvena, ali eto, njemu je dojadio, jeo ga danas, jeo ga juče, jeo ga sutra, uglavnom dodijalo mu je i seme zla tako bi posejano i strpljivo je čekalo trenutak da proklija.

Zaplet čitave priče kreće jedne vedre letnje večeri dok je naš pasuljar punog stomaka i obuzet crnim mislima kretao u kafanu. Sad, svi mi znamo da je kafana vazda bila najbolji lek svim brigama i svega ovoga sigurno ne bi bilo da ga neki šejtan nije naveo da preseče skraj šiptareve slast'ćarne gde je ugledao svog prvog komšiju kako se sladi baklavom i bozom. Nisu mu ni sline čestito krenule a već mu je sinulo, postaće Turčin pa će i on barabar s njima da jede tulumbe kao što je još Marija Antoaneta zapovedila. Kako je naumio tako i bi, namah ti se naš potomak osvajača Evropa i Azije oseti kao potomak Muhameda, nabavi čalmu i aleve šalvare ojačane na kolenima pa krete u mesnu zajednicu da se tako i izjasni. Lokalni Turci i poturci se tu, jasno, razduševiše i napraviše mu merhaba parti, a pošto beg naravno nije cicija doneo je svako i prigodne poklone, rezervnu čalmu, pojas sa pirotskom šarom, šiljate papuče za šutiranje kmeta... uglavnom bilo je svega i svačega. Oduševljen, naš ti hajvanlija zasede za trpezu i imade šta da vidi, prvo jelo koje su pred njega izneli beše pasulj. Kad je ugledao svog starog dušmanina novopečeni turčin pršte u smeh i reče: "pasuljča se eto otarasio nisam, a upravo mi pade na um da kao Turčin ne mogu više ni u onu kafanu gde sam išao na po digestiv snogu", i tu umre od žalosti.

Dakle, poenta ove priče je da su ti neke stvari jednostavno suđene i da, koliko god se korpcao, od njih ne možeš uteći.

Idealan spust na transferičnu, iritirajuću i, najčešće, veoma opširnu patišpanj tiradu vašeg ortaka/poznanika/rendom smarača. Originalan odjeb za sve vrste hvalospeva i oda sâmom sebi koji će sagovorniku s preke strane nedvosmisleno predočiti šta mislite o njegovom kurčenju. Eufemizam za "Mislim da mi se povraća".

Bilo kako bilo, kvalitetan cinizam odiše ovom duhovitom opaskom koju podjednako efikasno mogu koristiti oba pola, ali se onom lepšem ipak savetuje dodatni oprez pri tome. Neki ljudi, naime, nemaju apsolutno nikakav smisao za humor...

Šablon po kome ljudi pokušavaju da dobiju ono što nisu zaslužili ili pokušavaju da zadrže ono što su nezasluženo dobili. Odstranjivanje škarta radi pronalaženja kvaliteta. Koristi se stalno i u svim sferama života. Slamka spasa, kec iz rukava i nada koja ne umire.

Tačan odgovor, ono što ostane kada svi odu i nekoliko pistaća na dnu činije.

Plejlista podešena na infinite repeat u svakom tržnom centru i megamarketu koji drži do sebe. Putem perfidno maskiranih subliminarnih poruka utiče na instinkt za preživljavanje potrošača nežno ga navodeći da posegne ze artiklima koje inače ne bi ni onjušio. I naravno, baš kao afrička plemena, prvi put suočena sa strašnom taktikom Šaka Zulua zvanom 'rogovi bika', nemoćni kupac na kraju poklekne pred istovremenim napadom na njegov vizuelni i auditorni aparatus i odreši kesu.

Maksimalno ugoditi sebi, ne štediti ni na ćemu, kupovati pravu rubu, dovesti Mičua za 2 miliona jevreja prodati ga za 30, unajmiti tri kurve odjednom.