Štrči.

Najbolji lek protiv zatvora.

Crnac, čamuga, negro. Dovitljivi izraz za društveno prihvatljivo oslovljavanje osobe, koja vuče korene sa afričkog kontinenta. Dakle crnac-crnac, a ne neka bledunjava kopija u vidu ganfera.

Vremenska oznaka za osamdesete, kada je svijet još bio u redu.

U doba hiperinflacije devedesetih godina prošlog veka u Srbiji, 10 dojče maraka (današnjih 5 evra), bilo je dovoljno za izlazak u grad. Po osobi. Sećam se kad smo se nas trojica ortaka napili kao pljoske sa 100 Austrijskih šilinga (7 evra). Sutradan sam preračunavao, popili smo u kafiću preko dva litra Rubinovog vinjaka! Znači, 10 maraka je bila lova, jebote! A to je bila istovremeno i nadnica, dnevnica za većinu poslova u privatnom i kućnom sektoru. U društvenom sektoru najčešće je to bila dvomesečna plata. Rumuna je tada bilo u Srbiji k'o Kineza danas, neki su se bavili preprodajom deficitarne robe po pijacama, ali većina njih je nudila svoje usluge fizičke prirode. Radili su najteže, najcrnačkije poslove za 10 maraka, paklu "Bonda" i jedan obrok dnevno. Iz tog vremena je ovaj izraz.

Najcesca rec u govoru devojke koja ima ispod dvadeset. U proseku na svake cetri reci jedna je kao. Sluzi kao prefiks ispred skoro svakog glagola.

Osecaj kada zavrsimo sa velikom nuzdom, koja je bila izuzetno bolna a plus su nam noge utrnule od sedenja i citanja novina. Iz WC-a izlazimo kao da smo jahali bure, tesko hodamo i stenjemo od bolova. U narodu je poznato i kao izraz "tvrda stolica"

Čovek koji priča "crne" nemoralne viceve!

Dobar fudbaler u Srbiji.

To je onaj lik iz društva koji ne zna ništa drugo osim da skače. Dobija loptu samo kad je to neophodno (jako retka situacija). Rezervna namena mu je da spreči laki koš. U nekim slučajevima se naljuti, ali ta ljutnja prođe čim mu kažete da je najbolji skakač i da mu niko ne može uzeti loptu

Stvar koja se dogodila jako davno, toliko davno da je se jedva i sećamo, toliko jedva da se možda čak nije ni dogodila...

Naravno da nisi. Bez uvrede velikoj legendi srpskog glumišta, ali taj čovek nikada nije dobio ulogu jebača, šmekera, face ili neku sličnu zajebanu ulogu. Iako mu je Flojd dao ključeve od mašine, to više nije to, jer makinu ne vozi Flojd nego neki Mile golubar. Najopasnije se pokazao kao poreznik ili inspektor, mada ga i tu zaobilaze kao pijanca na klupi u parku. Da prodje sa Harlijem u kožnoj jakni sa crnom maramom, izderanim farmerkama, martinkama i rejban cvikama opet ne može biti zajeban jer je to Bogdan Diklić.

Univerzalni odgovor na bilo koje pitanje koje bi od vas inače zahtevalo prevelik napor.

Vrhunac jeze. Nema dalje. Gore nego kad ti crnac uđe u sobu i ugasi svetlo.

Odnosi se na Orbit žvake i svima nam poznatu reklamu za iste.U trenutku kada pokazuje svoje kristalno bele zube,glumac/glumica iz reklame obavezno iz pakovanja Orbit zvaka izvlači dve žvake i počinje da ih žvaće.Verovatno je pojavom prve te reklame počeo i ovaj sindrom da,kada god trazimo žvaku od nekoga,želimo da dobijemo dve,baš kao na reklami.

Nebitno da li je u pitanju Sony ili PC igraonica, umetnost psovanja se uvek ceni. Uopšte neće biti važno ako ste loš igrač, bitno je da psujete kvalitetno. Čak će vam i najzaluđeniji gejmeri oprostiti što ne znate da sastavite inventar za Kentaura ako povremeno opsujete mrtvu majku ovima iz Blizarda kad ne radi tastatura. Psovački monopol obično drži grupica starijih likova koji su kod klinaca poznati kao "oni ludaci sto puše Malboro" ili "ona trojica što su jebali ćerku Zidanu". Vrhunski psovač postajete kad usavršite tajming pa psujete samo u pravim trenucima, a ne stalno kao neki prostak.

Često korišćena moderna kletva/pretnja, itd...
Po snazi odah iza ''Ispišaću ti se u oči'', a iznad ''Glavu ću ti razbijem i krv će da padne''.

Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.

Uglavnom slaba uteha za nekog ko ima veliki problem s nečim. Šta god da vas jebe u životu, ne boli tako jako, ni duševno ni fizički, koliko jebanje od strane crnca.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.