Praznik. Nekad hrišćanski nekad komunistički. Jedno je sigurno a to je da se Beograđani u svom rodnom gradu mogu nabrojati na prste. Znači cela kvazi Beogradska fela otišla u rodni kraj po kotlinama i palankama Srbije.
Ima tu još i jedna dobra strana cele te priče... Nekreativni Talibani imaju inspiraciju...za definiciju.

Rečenice sa kojom kasirke odlaze u grob. Izgovore ih više puta nego majčino ime.

Kazemo kada nam ne ide od ruke ono u cemu smo izuzetno dobri.

Merna jedinica za dužinu brade.

Izlizana izmišljotina da bi čovečanstvo pokazalo da je čovek. Počelo je sa danima za obolele od raka i danima posvećenim pivu i sličnim, ozbiljnim stvarima, a završilo se na toleranciji, homoseksualizmu, aždajama, mravojedima.

Ukazivanje starijih na stepen poštovanja koje treba biti ukazano kumu.
U neformalnoj hijerarhiji kod Srba kum je za stepenicu iznad ostalih. Kumovo je mjesto s desne strane domaćina, prije brata, rođaka i prijatelja. Bog na nebu, na zemlji - kum.

Taksista u toku jednog radnog dana čuje toliko priča koliko mi "obični smrtnici" ne čujemo za ceo svoj život, stoga ne čudi da skoro svaki taksista podseća na Vendi bez vimena - mnogo priča, a ništa ne kaže, iliti sve zna, a ništa ne zna.

Rečenica kojom ortaci zajebavaju Željka Samardžića kad pikaju Soni.

Izjava muškarca koji ne može da se pohvali nekim zavidnim brojem recki pored kreveta.

Što bi naši stari rekli: "Sišli s konja na magarca." Dan, koji je u očima ljudi izgledao kao 4. maj 1980. još jedna ikona dobrog primera je tada pala u vodu i ostavila nas je da sami tumaramo kroz život. Moj otac i dan danas napravi lapsus pa za sto eura kaže sto maraka.
Marka, jedinica za nešto dobro, super i odlično. Da je kojim slučajem Filip Višnjić živ, sigurno bi u nekoj pesmi opisao napaćenog ratnika kako pozajmljuje sto maraka od ratnog profitera.
Kada smo računali, računali smo kroz marke, dinar nas nije toliko zanimao, pa i on da je propao lakše bi nam bilo. Švabe nismo voleli, ni danas se situacija nije promenila ali marka, to je nešto drugo. Ušla je k'o školska simpatija u naše živote i postala deo folkora. Sto maraka sa likom Klare Šuman, kompozitorke i pijanistkinje, za koju mnogi nisu ni znali u Srbiji ali su je svi voleli. Njeno pojavljivanje je usko vezana za našu golgotu devedesetih, prvi put ištampana 1. oktobra 1990. Kao da je napravljena da nam u nemaštini i totalnom rasulu donese malo toplote i nežnosti. Imati sto maraka u džepu, znači biti gospodin čovek. Nije postojalo to što nije moglo da se kupi sa sto maraka, Fića, Stojadin, Jugo, otići na more ili u banju... novčanicu koju kao da je sam Bog napravio.
A onda su došli oni.
Putem medijske torture počeli da nas uveravaju kako je evro totalno okej. U to niko nije mogao da poveruje, čak ni penzioner koji je gutao sve što mu se servira sa javnog servisa RTS, skontao je da nešto tu smrdi. Odreći se nemačkog standarda, lepote plave novčanice bilo je ravno samoubistvu, za nas je to isto k'o da smo se odrekli Kosova. Da se našao neko da povede ljude u rat za marku, sigurno bi dobrovoljaca bilo širom zemlje.
I došao je evro.
Rmbačiš od jutra do sutra za dvesta eura sa kojima ništa ne možeš da uradiš, dok platiš sve obaveze tebi ni cvonjak da ostane. Nema više mora, ludih provoda po kafanama, nema više gospodina u tebi, osramotili su te, tog dana kada su marku zamenili za evro kao da su ti život zamenili, sve je nekako krenulo da ide nizbrdo a ti još ne možeš da se navikneš. Majku im jebem kapitalističku!

Najčešće možemo čuti na letnjim raspustima, odmorima, u adolescentnom periodu itd.

Savršen izgovor za ostajanje kod kuće, bilo da je istinit, bilo da je sav seks u tome što ste sjebani, jer vas onda niko neće zvati da pita da li vam je dobro i da li treba da dodje da vam napravi sendvič i skuva kafu. Onda spustiš slušalicu, zapališ pljugu i osetiš slast mizantropije...ili već nečeg drugog...

Etalon za kolicinu ucenja koja je potrebna da se dobije ocena 10, umesto one duplo manje ocene koja sledi .

Rečenica sa kojom se želi nagovjestiti bitan istorijski događaj koji je uticao na živote mnogih ili na tokove istorije.

Викенд одговор на твоје "Добро јутро".

Pre ili kasnije, to čudo zadesi sve bračne parove.

Dan ima svoje faze:

1. Odaju se tugaljivom raspoloženju i preteranoj brizi ("Šta li je jelo, ko ga je noćas pokrio...) što je obično bespotrebno.
Ne bi se oni rastali od svoje dece da nisu u bezbednim rukama.

2. Hmmm...opuštanje nastupa : nema nikoga da trza na svakih pet minuta, da razbacuje tek složene igračke, da otima slušalicu iz ruke, da traži da se nosa ili vodi napolje....

3. Osećaj krivice. Kako? Pa deca se vole najviše na svetu i tako balablabla (mislim, tačno je to, ali ipak može se/lepo je bez njih)...

4. Život je lep. Živela sloboda protkana tišinom, strašću, knjigom, blejanjem, skitanjem, torokanjem .....i kod potpuno "neadekvatnih" roditelja : krečenjem stana, hoblovanjem parketa....

5. Deca se vraćaju. Svima je lepo.

Jedno od najčešćih pitanja dok smo na godisnjem odmoru.

Kad imaš para za zezanje krku cirku itd.

''Onaj dan'' u nedelji, mjesecu ili godini kada svi imaju neku potrebu da od svih ljudi na ovoj planeti jebu tebe. Bez povoda i razloga. Ali, upravo tebe.

Keva, matori, kondukter, šef, sekretarica, tetkica, autobus, voz, ptica, prodavačice u marketima... Svi...I nisi ti odjedared postao toliko jebozovan, ne zavaravaj se.

Ali, nešto u univerzumu se uzjebalo, neke kockice su danas izbacile tvoj broj. I, jebo ih pas zbog toga. I jebo pas onoga koji je dunuo u te kockice da donese sreću bacaču. Jebem liga, šta god da je.

I ti si se danas probudio kao čuvena starleta Samanta Džouns. Jebena Samanta Džouns! Budeš, ni kriv ni dužan, izsamantisan. Ali, ne u dupe. U mozak. Brutalno i bolno.

Ova neopisivo bolna obaveza u životu svakog tinejdžera predstavlja jedan od najtužnijih dana u njegovom životu. Dotični je toliko depresivan i u mrš-u-pičku-materinu fazonu da je cela kuća sa celokupnom rodbinom i prvim komšijom Pajom nervozna i bratoubilački raspoložena. Elem, dolaziš u školu negde oko 10 do 2, tik pred zvono, ali kasniš na prvi čas kod razredne jer si sklapao neki biznis sa ortacima iz 3-8, koje nisi dugo video pa se usput i raspituješ šta ima novo. Ulaziš u svoju učionicu, vidiš 30 glava koji izviruju okolo u nadi pronalska tajnog izlaska iz učionice, a da pri tom savršenom bekstvu niko to ne primeti.
1: "Dobar dan, razr.."
2: "Radovanoviću, znala sam, tačno sam znala! Ni prvi dan ne možeš da dođeš na vreme, kasniš 20 minuta!"
1: "Ali.."
2: "Ćut! Da te ne čujem! Sad te neću upisati (nema dnevnik), ali za svako iduće kašnjenje na čas dobićeš tri neopravdana! Nacrtaj se na svoje mesto!"..
Sedaš za svoj sto, klimaš glavom okolo otpozdravljajući kolege svoje barke koja tone. Slušaš narogušenu razrednu koja preti kako će vas sve pobesiti i zaklati ako se neko uopšte usudi da udahne dva puta u 5 sekundi, da ne pričamo o drugim prekršajima svete knjige "Ja sa sekirom teram đake da postanu ljudi". Zvono prekida razrednu u pola reči, a svi prisutni zahvaljuju Bogu. Dolazite na drugi i poslednji čas, u još veći pakao. Profa ulazi, baca dnevnik na sto i govori da vadite knjigu i da otvorite stranu 842, paragraf 3, članak a. Zbunjeno gledate jedni u druge i jednostavno ne kapirate. Samo oni najiskusniji ćute i znaju šta sada sledi (ponavljači, znaju sve profesore i znaju kakva doza im treba), ali naravno, uvek će se naći neko naivan (pogotovo ako je u pitanju prvi razred srednje).
1: "Profesore, ali, prvi dan škole je."
2: "Jel prvi? E, evo tebi onda prvi u dnevnik. Hoćeš da bude i drugi?" (Na scenu stupa atmosfera sa sahrane babe Kvetoslave)
Bog je poslao anđele koji su zazvonili i oterali đavole sa radnih mesta. Freedom, at last. Zoveš kevu, govoriš kako ćete imati punih 7 časova i tri dopunska iz špansko-južnoameričkih ratova i kako je to obavezno za kontrolni u novembru. Naravno, nakon dopunske idete kod Laze (najvećeg štrebera u razredu) da igrate šah i monopol. Keva naivno odobrava i ponosno priča ocu šta radiš i šta ćeš raditi. Svi su se uputili u obližnju birtiju kako bi ugasili tugu i prokleli đavole sa stalnim zaposlenjem. Tek je četr sata, napolju je 36, ali već se ispija Lozovača i naručuju tužaljke. U toku ostatka višečasovnog opijanja doživljavaš najsramotnije momente svog života, ali ko te pita, ipak se opraštaš od još jedne neproživljene godine. Pravite sranja u birtiji, a konobar sa zadovoljstvom vadi svoju super-ultra 101 megapixel kameru, smeška se, snima vas, i raspravlja sa kolegom kako će da nazove snimak kad ga okači na Jutjub. Posle toga se više ništa ne sećaš. Budiš se, svu energiju koju imaš upućuješ u pravcu desnog oka kako bi ga otvorio. Uspeo si. Okrećeš se, pitaš se gde si. Posle dobrih 2 minuta i 38 sekundi primećuješ da si kući. To je dobro. Preko puta veliki sat pokazuje da je 13:52, pljeskavica iz Leskovačkog ti je na stomaku, sendvič iz Arene na levoj nozi a mamin ručak na desnoj. Pored svog tog sranja tebi se u glavi neprestano vrti jedna te ista, đavolsko-antihumana rečenica..