Ustaje s prvim suncem, jer se boji mraka.Mada mu ni sunce ne pruža sigurno utočište, osjeća se sigurnije.
Usere se 3 puta do prve kafe. Poslije opere guzicu da ne bude tarzančića, pa se opet usere jer se boji čiste guzice.
Kobasice skupe, masne, nezdrave.Nešto poput hrenovke.
Ne umiva se jer je obraz najstrašniji kad je čist, pa se stapa u gomilu prljavim obrazom.
Ogromne mase naroda slave dolazak nove vlasti.Politički protivnici su likvidirani.Živjela demokratija.
Oko podneva je već u govnima do koljena.Zatvara se u wc i čami čekajući.
Riba ribi grize rep.
Pred početak dnevnika br.2 uzima AXE dezodorans i šprica se pod pazuh.
Izlazi napolje, kenja po trotoaru, kenja po dnevniku, državi, danu, narodu i kursnoj listi.
Gavrani se svađaju oko posljednjeg komada džigerice nekog smežuranog penzionera.
Plavi AXE dezodorans smrdi sam od sebe.
Spavanje je neophodno.Za 5 dana počinje predizborna kampanja.Tek tada je kenjanje izazov.
Niko više ne sme vas bije.
Razlog da uopšte ne izlaziš iz kreveta.
Blagosloveni nek' su.
Prvi osjećaj učenika/mučenika u tome kako je biti robovlasnik.
"šuti; tišina; otvorite knjigu strana ? uradite zadatak broj ?;..."
Izreka koju ljudi na Kosovu i sličnim ''državama'' razumeju na drugi način,a tako je i praksaju. Nemaju izbor.
Dokoličarenje babe na internetu sa LAN konekcijom.
Ugovarati svoju sahranu svako jutro.
Neubedljivo opravdanje u pokušaju, čoveka sklonog preljubi, da svoju izdaju predstavi manje tragičnom.
Lažov na kub.
FAK JEA! Svanuće novi dan. Osećaću se kao ponovo rođen. Toliko planova. Biće bre dovoljno vremena. Sunce će proliti svoje nežne zrake kroz prozor moje sobe. Udisaću gradski, vaz... smog punim plućima, ili ipak neću. Ma nema veze, sve će biti u redu, naći ću devojku, izaći ću do parka i posmatrati ljude kako provode još jedan dan, a ja ću biti srećan. Banja. Opet sam zaglavio sinoć. Ništa od novog dana. Još jedna noć. Osećam se kao prokleti alkoholičar sa trijesdvogodišnjim stažom, alkohol mi prožima svaku poru tela, a bubnjevi udaraju po glavi. Sve manje planova. Ali se rađaju nove ideje. Planiram da popijem brufen. Ili kafetin. Svejedno, samo da prestane ova jebena glava. Dovoljno vremena za šta? Previše vremena. Za sređivanje misli. I novo bedačenje. Mada ako se nateram da uradim nešto, možda bude bolje. Ma samo da mi dajte litar rasola i još toliko jogurta biću odlično. Nema. Ma ko ga jebe, vraćam se na spavanje. Sutra je prvi dan ostatka mog života.
Nakon raznih krema napravljenih od biljaka koje rastu samo na nepalsko-indijskoj granici ili na Uskršnjem ostrvu koje će vas podmladiti najmanje 20 godina, ovo je još jedno u nizu preseravanja kozmetičkih kompanija.
Postavlja se pitanje kako krema zna kad je dan, a kad je noć!
Izreka koju su Vam prećutali u ranoj mladosti.
Narodna poslovica koju su mladi punišići shvatili isuviše bukvalno.
Univerzalan način na koji će gatara otpočeti svoju baroniju.
Ono što pomisliš nakon mnogo neuspelih pokušaja da kontaktiraš neku osobu/osobe. Na četu niko da se do'vati tastature, SMS niko da uzvrati, ne pritiska im se zelena slušalica na telefonu... I onda počneš da puštaš film kako si slepac i da svakog boli ona stvar da ti se javi. U stvari, realnost je mnogo manje tragična...
... jednom je telefon na vibraciji pa nije čuo, drugi je čuo al' češe muda na kauču i mrzi ga da ode do po telefon i da odgovori, treći je konstantni klošar i nema kredit ...
Ono što je nekad, svako dete pitalo kad saznaju da se, Minja ZAISTA preziva subota.
-Tata, šta mu znači ovo subota ? Danas je nedelja.
Sine njemu je tako ime i prezime.Ko što si ti Pera Perić tako je i on Milan Minja Subota.
A što nije sreda ?
Jebem li ga sine.
Dan kada konačno legne plata.
Radnik: Direktore, kad će Spasovdan?
Direktor: Aaa?
R: Spasovdan!
D: Otkud znam, pitaj popa Jovana.
R: Ma kakav pop, pitam kad će plata!
D: Bićeš blagovremeno obavešten.
R: Obavesti ti elektrodistribuciju, već su naoštrili klešta.
Zajebncija na račun ortaka sa izrazito velikom glavom!
- E moram se sutra ići šišati...
- Naruči se jarane, da čovjek zatvori salon!
- M'rš u pizdu materinu, nije kod mene glava ko Cocin bubanj...
- Pa kad nije što onomad nisi mog'o staviti kacigu, nego si je nosio samo tako pored sebe i pravdo se policiji da je ne možeš staviti na glavu...
- Jebi se tamo...
Nismo se znali. I ako smo se znali to je bilo površno. Kao komšije koje nikada nijesu stale da popričaju kao ljudi. Slučajni, nevoljni susreti ispred lifta, sa punim rukama, uz neizbježno klimanje glavom i pitanje "na koji ćete sprat?".
Kao daleki rođaci za koje smo čuli da postoje jer ih baba i đed na svakoj slavi pominju. Slučajno javljanje na telefon kada želimo da razgovor prođe što brže i da više saopšte razlog poziva pa da možemo da viknemo "tata, za tebe je!".
Kolega kojega ne podnosim i svako sretanje na hodniku zahtijeva naoružavanje strpljenjem. Prigušeni uzdah i pitanja "ima li posla?" i "jeste li umorni?" i "kako su ti doma?" i slične besmislice, tek da prođe vrijeme.
Svoje pravo "ja" u trenucima koje želim da zaboravim.
Pošalica na račun nečije korpulentnosti. Slikovit način da nekome kažete da je svinja.
