Biti kažnjen od strane roditelja. Kućni pritvor. Dobiti zabranu određenih stvari.

Pitanje upuceno svima nama koji jos uvek zivimo pod tudjim krovom posle svakog fizickog (moze i psihickog-ucenje) posla koji smo morali da uradimo umesto onih pod cijim krovom zivimo-roditelja.Koliko god malo vremena trebalo za taj posao,ipak su oni tvoji roditelji,a ne ti njihov bla bla bla....ti ces uraditi to.I kad cujes ovo pitanje docice ti da oteras caleta u tri lepe,ali neces,jer to automatski podrazumeva samarcinu i jos mesec dana usisavanja,kupovine hleba ili bingo listica za babu.

Iskazivanje čuđenja zbog prilepljene etikete, za nešto urađeno “samo” jedanput.

ismevanje nekog ko misli da je opasan

Opravdanje za sve navalentne poteze muškaraca, u kojima uvek ima po malo istine, a koji se odnose na činjenicu da smo uvek nečim isprovocirani, bilo provokativnim oblačenjem, bilo potezima "daj ćaći dinju", kad nam se pod nos poturaju sise, dupići- a onda se sve najednom shvati kao: "Marš manijače!" Svega toga ne bi bilo da kučka nije "zavrtela repom"!!!

Vrlo samouveren covek

Kaže se osobi koja je prebledela ugledavši nekoga.

maksimalno zloiskoristiti i lično profitirati koristeći nečiji loš položaj ili situaciju. Alternativni izraz je jebi magare dok su mu noge u blatu

"Ne talasaj, prijatelje - ne valja ti tak'a rabota. Ono, mo'š ti to, al' ne ide. Š'a će svet da kaže na to i na takvo bahaćenje. Ne ide."

Ah, tak' divan savet su te reči svih onih ljudi koji bi se mogli nazvati jadnim izgovorima za nabeđene mediokritete, kojima je "Brion" alfa i omega kozmetičkih proizvoda za muškarce (stik im je gej - tačka). Svaki vid individualizma, te pokazivanja i najmanjih znakova za preuzimanjem inicijative u vezi bilo kakvog posla smatraju blasfemijom apokaliptičnih razmera.

"Mangup, je li?" - upitaće oni. "Ti s' neki pametnjaković?" - u svome će stilu (hah, čuj - stilu) nastaviti. Ne vole oni kada pokušavaš da prearanžiraš ekvilibrijum, kada pokušavaš da daš malo boje tom sivom okolišu koga sepija učmalosti nagriza kao što rđa nagriza gvožđe. Odgovaraju im amovi, misle da im lepo stoje, lepše n'o carevo novo odelo.

"Slušaj, mali - da ti ja kažem: pametan si ti, znaš šta bi trebalo da radiš. I ja sam tako, u tvojim godinama bio tako poletan, ali su mi tada starije kolege lepo objasnile neke stvari. I, šta mi fali? Nego, deder skokni i uzmi mi burek i jogurt i listu iz kladionice, kad već ideš. Hajde-de!"

Varijabilni vremenski interval kojim se garantuje trajanje statusa quo, potencirajući pritom egocentričnost i navodnu sopstvenu bitnost.
Najčešće se koristi kao garant bezbednosti ili uvod u pretnju i negaciju najradikalnijeg oblika, pri čemu je mogućnost skorije promene identična brzom oporavku jednog sajta slenga.

Česta pojava u srpskom narodu, kao posljedica megalomanije, pokušaja izazivanja zavisnosti kod komšija, pokušaja rješavanja egzistencijalnih problema kao i hroničnog nedostatka finansijskih sredstava.
Obično počinje tako što pater familias otpočne gradnju velelepnog objekta površine 4-6 ara, ali, zbog lošeg proračuna, nestane mu sredstava negdje taman pri završetku prizemlja. Pošto je ploča za drugi sprat izlivena, a stari stan/kuća prodati, onda se pozajme neke pare da se udari stolarija (tišleraj) da ne duva promaja, jer dolazi zima, a djeca nemaju gdje da spavaju. Pošto je fasada ionako samo estetski detalj (u očima srpskog domaćina), biće udarena kad "dođu bolji dani". Kao i ostala tri sprata. Sad samo da se uselimo. Pod ploču.

Rečenica kojom određenoj osobi dajemo do znanja da je strašno pala u našim očima i da nas je duboko razočarala svojim atipičnim postupcima.

Proces odrastanja dece koju su usvojili Anđelina Žoli i Bred Pit.

Kad si hteo da spremaš roštilj, ali ti neko sere, pa ga onda pustiš da sprema roštilj sam.

na felš, po strani udariti, šutnuti, koristi se na jugu

Život razmažene mamine i tatine ćerke, koja nije podigla ništa teže od kašičice (i to one za kafu). Ceo život je imala sve "na tanjiru" i niko nije smeo ništa da joj uskrati. Mama i tata rešavaju sve probleme umesto nje, a realan život i sazrevanje su joj nešto nalik na špankso selo. I kako to da neki muškarac sme da povredi njena osećanja kad je ona tako divna, naivna i nevina (kao majka devet Jugovića)? Uvek zaštićena od svih i svega, skrivena i ušuškana u topli stan za koji su tata i mama prodali njive i sve krave da bi ga kupili negde u centru grada.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Odložiti ispit za septembarski rok.

Izraz, hladan tuš, za prepotentnog hvalisavca koji bez nekog pokrica stavlja sebe iznad svih ostalih svojim pricama, jasno mu dajemo do znanja da jeste to sto prica ali kad nema konkurencije tj. kad je sam. Postoje razne varijacije:najbolji, najlepsi, najjaci itd. zavisno od toga cime se hvali.

Mnogo dobra fora ako pitana osoba odgovori negativno.
Onda se koristi: " E sad ih jedeš ! "