Terapija za izlečenje od psihoanalize.
- Pričala bih još sa tobom, mnogo volim da pričam sa tobom, ali moram da palim. Imam zakazano, već kasnim...
- Kod onog psihonalitičara?
- Ma da, mesecima traje. Poludeću, duša mi se u froncle pretvorila od seciranja.
- Ma ko mu bre jebe mater. Slušaj ideju. Okreni muža i reci mu da večeras imaš duplu seansu. a ovom pederu pusti porukicu da ne možeš da stigneš jer su saobraćaj blokirali štrajkači iz Laze.
- Haha, misliš?
- Ne da mislim nego znam. Svi nešto rasčlanjuju, niko ne spaja. Adio analizo, dobrodošla sintezice. Kaži ovoj maloj dva piva, a meni nemoj ništa pričaš, samo mi daj te usnice da se stapam sa njima.
- Isceljujuće zvuči ludaku jedan voljeni. Lemilice moja!
Bila je to nedelja, leto, upekla žega, temperatura dostigla 323,15 kelvina. Godina je bila čini mi se osamdes' i neka. Krenuo s ocem u lov, kao što inače radim svake nedelje. Dok je ćale gore oštrio sekire, mačete, skakavce i mnoge druge vrste hladnog oružja, ja sišo u štalu da osedlam konja za put. Obično to sve završimo za po sata, al ovog puta trajalo je mnogo duže jer smo čekali majku da spremi doručak. Kad je jelo napokon bilo gotovo i sva četiri kazana riblje čorbe, od po 70 kila svaki, bivahu pojedena, krenusmo mi polako u šumu: ja na konju a ćale upro onu mečku njegovu od 200 konja, što ulovismo prošle nedelje gore u šumi onoj prema Sarlahu. Put je, kao i obično, trajao dosta dugo. Nego nije prošlo ni dva sata mi već osetili glad! Krenuše stomačine da grme kao Beograd 99'. Šta ćemo sad, mi sišli s vozila da tražimo hranu. Nedaleko od puta kojim smo išli, spazimo mi neke velike tragove, pa ja mislim da su bili dvadesetak inča svaki. Prateći te tragove za manje od po sata došli smo do velikog obora od 2 hektara, punom mamuta. Ja uzo mačetu, ćale uzo mačetu i skočili mi na jednog. Ja zabo mačetu u oko da ne može zver da vidi, a ćale se popeo na glavu i šiba mačetom po lobanji kao lud. Dok si reko piksla zver beše ubivena i beživotno pade na zemlju. Zakačismo je mi za ćaletovu mečku i cepamo, da se odvojimo od krda dok ostali ne primete da im fali jedan. Pogledam ja na svoj sunčev sat kad vidim već 5 sati i predložio ćaletu da se ulogorimo. Stadosmo, rasporismo zver i odvojismo meso od kože, od kože i drveta napravismo šator zavidnih dimenzija, a meso ostavismo da se peče na vatri. Dok smo čekali da meso bude gotovo, nahvatali neke sitne ptičice za meze, nahvatali insekte i guje ljute za ražnjić i omlatili po 2 litre domaće dunje, ljute kao taština duša. I tako provedosmo naš lovački dan, obedovajući pečeno mamutsko meso, ispijajući domaću dunju i pričajući stare lovačke dogodovštine...
Definicija napisana za takmičenje Lovačke priče.
Bila jednom jedna aždaja. I ona je uživala u cveću, drveću, čajankama i pravila do jaja slatku malu izvrnutu tortu dok nije došao neki nadrndani Žile da je zajebava kako treba da mu sredi nešto za familiju u selu. Ona nije mogla da bljuje vatru, ali ovaj matori penzos krene da čačka mečku kako ima rok od tri dana po zakonu da se izjasni po pitanju izdavanja potrebne dokumentacije. Još je i uvredi, ova popizdi i počne da bljuje vatru.
Aždaja je onda uvela zaštitno staklo i male rupice kroz koje se priča. Pošto je po sistematizaciji radnih mesta bila kvalifikovana da bude bedno piskaralo, to je frustriralo i nju i sve njene potomke. Pobesnela potonja generacija je onda to radno mesto nazvala 'šalterski službenik'.
- Dobar dan.
- DA ('ladan glas k'o taština duša)
- Treba da overim.....
- JEL TI LEPO PIŠE NA ŠALTERU DA JA SAMO PRIMAM ZAHTEVE? JEL PIŠE LEPO, A?
- Da, ali na ostalim šalterima nema....
- ŠTA NEMA? PRIČAJ LEPO U RUPICE!
- Mnogo su nisko, bole me leđa. Znate, zdravstv...
- ŠTA JE TO MENE BRIGA? AKO NE UMEŠ DA SE SAGNEŠ VLASTI, KOJI ĐAVO GLASAŠ ZA NJU?
- ŽENSKA GLAVO, IMAM JEBENI PAPIR DA OVERIM DA UZMEM ZDRAVSTVENU KJIŽICU. UDARI PEČAT BEDNO PISKARALO NIJEDNO, I PUSTI ME DA IDEM!
- Pa što niste odmah rekli, i nema potrebe da povisujete ton i budete prosti.
:uzima papire, lista, gleda:
Hm, pa da. A gde je obrazac FT1P?
Po babama i dedama, pašteta je glavni i odgovorni uzročnik fizičkih naprdeovanja kod dece.
Baba analizira:
"U naše vreme, deca bila sitna, mala, žgoljava! Dlake ko je im'o bio je srećan! Bili smo svi normalni, lepi i zdravi. A sada pogledam moju unučad, pa to sve krakato, visoko, dlakavo! Ovaj moj mali napunio 16 godina u dupe, već se brije 2x dnevno. Pa ljudi moji, jel to normalno? I ove devojčure! Ti misliš ja ne prođem kroz grad? Vidi baba kakva su to deca! Pa te devojčice, sve sitne i malene, a sisetine do zuba. A bog te vidio! To ni' normalno. Gde će im duša? 'Ajd to, nego što su svi pošandrcali odjedared, samo skitaju, piju drogu, idu u te diskaće, jedu turske žvake... Greota videti. Jel' da deda da je pre druKčije bilo?"
Deda postavlja dijagnozu:
"E baba moja, tako j' to danas, kad samo jedu te paštete. "
Duboko prezrena ljudska osobina, koja je nebitna i fejk kada se desava drugima. Ljubav, patnja, bol... Sve ono sto ume da nas ucini slabima, da otupi smisao za ironiju, sve ono zbog cega svesno necemo ispasti kul. Emotivnost je stanje duha u kojem dozvolite sebi da izgovrite ono -puko sam-, jer ono prikriva stvarne razloge vaseg ne kul ponasanja. Omogucava vam da se pravite da se, eto, skupilo par nebitnih razloga koji su vas isfrustrirali, pa sad odjednom niste u socijalno pozeljnom stanju. To skupljanje nebitnih sitnica svi mi progutamo kao izgovor drugih, a i sami stedro koristimo kada odbijamo da priznamo da postoji realan razlog za manifestovanje odredjenih osecanja.
I tako, super ste vi, odrzavate i dalje prividni nivo kuliranja, pomesan sa dodatnim nivoom zrelosti i svi vas tapsu po ramenu, rispekt.
Neka budala vas tad pozove u kafanu, i vi naravno, spiceni dobro prikrivenom emotivnoscu i samim tim zeljni alkohola, pristajete. Medjutim, krucijalni problem sa kafanom je u tome sto je ona mesto prebivalista starog dobrog, balkanskog, sevdaha. Vec posle nekoliko pica, dovoljno ste nekul da biste sekli vene na Cecine pesme. Na Dzeja, Sinana, Sabana i slicne ne smete ni da pomislite od silnog dusevnog bola (jer dusa pritisnuta emotivnoscu ima tendenciju da boli). Ma dobro vam nije.
Naravno, na neki nacin je super. Osecate sve to, jako, jasno, odjednom. Sve je tu. Steze vas srce, a vama gotivno, osecate se ljudski. Shvatete, u tome je sustina, U tom dimu, u kapcima koji se sklope kad zacujete neki potresan stih, u tom muceniku koji sedi do vas i kome prepricavate svoju tuznu zivotnu pricu, posle toliko vremena, iskreno. Posle toliko vremena bez prenemaganja i foliranja, prisecate se kako je to otvoriti dusu, zanemariti stereotipe.
Jer, sad je kul biti kul. I sad smo svi kul... A ako smo svi, onda logicno, niko nije. Noseni konformistickom strujom sarkasticnog doba, mozda cemo tu ideju negirati jos neko vreme. I do tada ce nam se mnogo puta, mnogo toga skupiti, mnogo puta cemo puci zbog sitnice, ali nikada necemo pricati o tome sta volimo, u sta verujemo, da li patimo i sta nas boli.
Srednjevekovni pandan na ono ''naš kako mi puca kurac'' za tvoj novi Eludium Q36 eksplozivni svemirski modulator. Naročito bio popularan za doba Crne Smrti. Bar kuga nikad nije diskriminisala po polovima, svima je poklanjala agoniju i čireve, bilo muško bilo žensko.
-Vaša Visosti, upravo je pomrlo još tri hiljade duša, nemamo više drva, nemamo ni gde da založimo vatru i popalimo tela. Nema više ni pšenice, ekonomija skroz propala. NULA! KROMPIRČINA! Pardon, lukac, krompir još nismo preneli iz Indije, ovaj Amerike.
-Di su oni kljunari? Nikad ih nema kad ti trebaju, jak mi doktor za kugu.
-Banditi su oteli sva tri preostala doktora, traže otkup, ostao samo ovaj.
-Visosti, bilo bi dobro da menjate spavaćicu i da udišete čist vazduh. Da li ste očistili ulice?
-Nostradamuse, 'naš kako mi pucaju svih sto čireva za tvoju higijenu! Nosite se svi, i vaša pšenica i spavaćice i Yersinia Pestis i sve ostalo. kašlj, kašlj
Tako je. Vidjevši ono što tolerira od ljudi na mjestu, odlučio sam otići. Od ponoći, Mitka ne piše više od jednog pisma. Zašto? Jer više Wukajli nije ono što sam vjerovao. Ušao sam na stranicu sa željom da pročitam sve što je objavljeno i nisam mogao podnijeti 24 sata da bih ostavio nešto što će ostaviti trag na mjestu. Korekcija, sve je bilo sjajno, Ljubljenje, upoznavanje načina pisanja, upoznavanje dobrih ljudi. To se dogodilo nekoliko puta ne uzimam, cijeli dan jedem samo da se oporavim sve što je objavljeno, što slučajno ne mogu propustiti. I ne jede. Bilo je kvalitetnih stvari, izvrsni autori u lijepo razmišljanje. I sada ... Sada se Wukajlija svodi na uobičajenu uvredu i kapu s idiotske scene. Pa, ja razumijem da svatko nađe u jednoj žutoj minuti, tako da počinje nekontrolirano da impresionira svakoga tko je bio pored njega, ali takvo ponašanje traje mjesec dana ili više, ne mogu pomoći. I da, da postoji netko od ljutnje? Virtualna slika kaže da je to slučaj. Kakva bi mala i nesretna duša trebala biti, kako bi potaknula smisao za humor i pokupila osobinu, biti neozlijeđena, čak i ako postoje jedinice i nula na ovom svijetu. Više se ne žalim na to, ali jest. Dvostruke narudžbe. Zašto? Ne možete li reći sve što mislite, ili jednostavno nemate loptice koje stoje iza pokrova? Šteta. Šteta. Šteta. Zbog gore navedenih razloga, shvatio sam da ovo nije mjesto za mene. Došao sam ovdje pisati i pogledati neke zdrave i normalne snimke, ali to više nije slučaj. Znam da će sada nakon ovog posta pronaći pametne glave da mi kažu da ne zaslužuju da daju svoje misli, jer sam ovdje nekoliko mjeseci. Možda je u pravu. Postoje mnogi pisci s dužom uslugom od mene. Ali to je malo zastrašujuće kada se takvi autori bacaju u ekzaltacijate na delirij koji su nedavno posjetili. Dakle, kažem, bez obzira koliko mi košta. To je toliko od mene. Vjerujem da nisam propustio ono što mi nije važno, ali vjerujem da netko može zamisliti da li su ti strahovi istiniti i da će se nešto promijeniti. Bili su živi i zdravi!
Fizička pojava gdje je masa cjeline uvijek manja od zbira masa njenih dijelova. Po Ajnštajnovom principu ekvivalentnosti mase i energije ta je razlika masa pretvorena u "energiju veze", u narodu poznatiju kao keš. Suprotno stanovistu naucnika da se defekt javlja samo na kvantnom nivou čestica, u zemljama regiona je ova pojava uočljivija, što implicira na moguće propuste Planka, Hajzenberga, Šredingera... i nepotpunost same kvantne teorije.
Negdje u Bosni
Mirko: Vid' ovo, molim te! AAuuu, mater im lopovku jebem!
Slavko: A šta bolan Mirkane?
Mirko: Evo kupio na pijaci po dva kila luka, krompira i gra'a...
Slavko: I šta onda?
Mirko: I onda ja to sad stavio sve na vagu.... kad ono... mili moj... fali kila čitava! Ma vala će mi se napasti muda k'o za slavu pop sarme!
Slavko: Đe će t' duša jarane, mojne tako... to ti je tzv. "defekt mase"
Mirko: Nemoj men' te kul'narske fazone prosipat'... Što u Švici nema defekta?
Slavko: A to je zbog lošeg obrazovanja kod njih. Zato sa ponosi svojom zemljom. Vidiš, u nas intelektualci i na tezgama rade i ne stide se!
Bosanski vid muvanja ženskih osoba. Bosanska žvaka za mlade i tek stasale d(j)evojke skoro ušle u svet hedonističkih pobuda.
Dučisanje karakteriše nežni poetični opus raznih epiteta koji pliva na lepršavim talasima nošem arhaičnim ijekavskim izgovorom. Suština je pričati joj samo lepo, ne pominjati ružno, jer to je ono što, naročito kod nesigurnih žena, predstavlja kartu za uspeh. Komplimenti su puni silovanih epiteta koji je kose s realnošću Palestinca da u Izraelki vidi lepu ženu i oslonac u daljem životu. Ali sažvakanost dučisanja dovede do toga da neretko, što bi sam Dučić rekao, ona ostane nedostišna, nema i daleka.
Oj, djevojko, nježnog pogleda i kose jarkog julskog sunca, što mi srce začara i natjera me da priđem u ovom svijetu punom bezobriznih ljudi...
- He-he, baš si romantičan! Ana, drago mi je!
Ja sam Jovan. O, Ana, što mom srcu učiniše noge tvoje k'o dva svoda nebjeska, gdje moja duša ište ući, a pogled me stameno ka tebi vodi. Tvoje me oči omađijaše, k'o zmija otvovnica za srce da me ujede...
- He, nisam ja tako opasna, nemoj tako...
Oh, šta sam htio reći zaboravih sad, ne znadoh, jer me njedra tvoja opiše kao slasni otrov zlobnog anđela u ljubav maskiranog...
- Dobar si, pravi pesnik, simpatičan si dečkić!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Djevojko pogleda nježnog, što si me omađijala ove noći koja...
- Dučiću, 'vataj maglu, nisam raspoložena!
Jednočasovne emisije sa intrigantnim pitanjem koje nam 55 minuta pričaju o stvarima koje znamo napamet (opet sa historija) da bi u poslednjih 5 minuta obrazložile zašto se desilo baš ono što smo znali od samog početka...
History channel, emisija "Da li je Hitler zaista bio psihopata?"
Prvih 10 minuta: .........."Hitler je rođen u pograničnom gradiću Braunau koji se nalazi u Austriji... Imao je mnogo braće i sestara ali su samo on i sestra ostali živi."...........
Drugih 10 minuta: ............"Oca je opisao kao tiranina, a inače je želeo da postane slikar, ali ga nisu primili na akademiju".............
.......10 minuta priče o njegovom učestvovanju i razočaranju u Prvi svetski rat........
.......20 minuta o Drugom svetskom ratu.......
Poslednjih 5 minuta (sa ozbiljnim glasom): "Možda je Hitler samo bio neshvaćena umetnička duša i dečak koji plače za ocem... Možda se sva njegova dela mogu opravdati time! Možda, ali pobio je 50 miliona ljudi i to ga ipak (dramska pauza) čini psihopatom!
Moto seoskog hedoniste. Ili pak gradskog meraklije, seljaka u duši. Preko dana samo rad, rad i rad, a uveče na parti u lokalni fićka ili za one sa dubljim džepom - hard-folk diskoteku.
Unuk: Bako, ovo je moja devojka. Znam da je malo krupnija, ali to je zato što se bavi bodibildingom i u državnoj je reprezentaciji.
Baka: :baba gleda:
Unuk:... Da, i minđuše! Sve ove minđuše i pirsinge može skinuti, nije to problem....
Baka: :baba blene:
Unuk: A tetovaže se mogu prek...
Baka: Slušaj me sine. Dosta si ti meni dovodio one devojčurke, sve nežne i flafičaste, na kurac ih nabijem krasni! Ovo je bre žensko! Da ima šta da se pokaže, al' i da radi! Ajde snajka, 'vataj motiku, pa pravac njiva. A uveče ćemo do grada na 'armon'ku, ima duša da ti peva!
Snajka: Mojne bre baba, ja da ti kopam?
Baka: Šta bre mojne baba, 'vataj motiku, proju ti jebem nezapečenu!
Snajka: Baba, koj' ti kurac, nabošću te?
Baka: :PLJAS:
Snajka: A daj bre, reci gde je više ta motika?
Unuk: Moja baka je oduvek preferirala ovu, nenasilnu komunikaciju.
Snajka: Izbošću te motikom.
Ne mogu da verujem da manele slušam 15 godina, a da ih još uvek nisam definisao. Pa ovako:
Manele (množina od Manea) su ekstremno vulgarna i seljačka podvrsta turbo - folka koja je nastala '90ih u Rumuniji i nikada se nije raširila na okolne zemlje, za razliku od turbo - folka. Karakteristike manela su sledeće:
1. Većina izvođača su muškarci. Žene mogu na prste da se izbroje. Žene su u manelama predstavljene kao sponzoriše, prostitutke ili sexualni objekti.
2. Manele su uglavnom na rumunskom jeziku, ali većina izvođača nisu Rumuni, već pripadnici Romske manjine.
3. Tekstovi su eksplicitni i gramatički neispravni. Gramatika se žrtvuje zbog rime.
4. Izvođači retko nastupaju pod svojim pravim imenima, već sebi daju patetična umetnička imena (Copilul de aur - zlatno dete, Adrian Minune - Divni Adrian, Prințesa de aur - zlatna princeza, Florin Salam - Florin Salama itd)
5. Iako su manele na rumunskom jeziku, ovaj jezik ne morate znati da biste razumeli manele. Dovoljno je da naučite 50-ak reči koje se vrte u svim pesmama (reč koja se ubedljivo najčešće koristi je dușman što mu dodje neprijatelj, a osim toga banii - pare, fetele - devojke ili gagice ili fete ili fetițe ili bilo koji sinonim za devojku, bautura - piće, supararea - patnja, inima - srce, suflet - duša itd)
6.Uglavnom postoje samo dve teme. Ili imam mnogo para, žena, pića, sve mi ide, dušmani mi zavide, a mene baš briga ili nemam ništa od toga i upravo sam pošao da se obesim.
7. Jednu pesmu retko peva jedan pevač. Uglavnom je duet ili trio. Nije retka pojava da se između strofa koje peva narodnjak ubaci neki umisljeni reper koji recituje nešto bez ikakvog smisla.
8. Spotova retko ima. Ako ih ima onda je spot u stvari pevač kako vozi kola, a neko ga snima sa suvozačkog sedišta ili pevač okružen gomilom devojaka kako igraju u erotskom vešu ili čak i pevač koji pije pivo u svom stanu (Nea kalu & Asu). Devojkama se neretko uopšte ne vidi glava. Na ovaj način se stiče utisak da su spotovi najverovatnije snimani mobilnim telefonom u stanu / autu pevača, a devojke su njegove rodjake.
Nicolae Guța & Susanu - Nu ma suparați (ne me nervirajte)
Nicolae Guța (jedna cigancina kojoj rođena majka orah iz ruke ne bi uzela) peva :
"Hej lelele le ne me nervirajte
Hej le le le ne znate s kim se kacite
Hej ima sve da vam zabranim
Gde ja imam pristup vama je zabranjeno"Između strofa Susanu (duplo gora cigancina od ovog prvog) repuje:
"Ja sam jedinstven u svemu što radim, moja reč je zakon, svi hoćete da budete kao ja, ali nikada nećete moći..."
Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.
Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.
Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.
Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.
Širom ove naše Planete na koju imamo čast da smo osuđeni, odomaćeni naziv za antidepresive. Opšteprihvaćen i pomalo duhovit eufemizam za vrstu lekova čija svrha, doduše, nije nimalo duhovita ali je zato urnebesno uzaludna. Uglavnom, ono što apoteke u Srbiji najčešće NEMAJU a kafane rado ZAMENJUJU.
Jebiga. Razboli se čoveku duša, ispuva se k'o paradajz iz staklenika kad ga bocneš viljuškom i ne možeš je više napumpati u prethodan oblik pa da ga jebeš. Uplaši se, šta li, pokunji i sakrije u najmračnije kute ljudskog tela i neće odatle da izađe ma šta god joj radili. A čovek, šta će, pokunji se i on i pobegne sa reflektora Života, gorko žaleći što je tu ulogu uopšte i prihvatio da igra. I desi se ono najgore - ostane, siroma', sâm sa sobom. A nema ničeg goreg, dragi moji, nego kad čovek ostane sâm sa sobom. Jednostavno, nije za to stvoren i gotovo. Bolje bi mu bilo i da je u zatvoru, okružen najgorim otpadnicima od društva, neg' tu gde je sada, okružen samim sobom. Zaokupi mozak svim nijansama crnih misli i "ode u kurac" - što bi rek'o naš narod - odakle povratka nema redovnom autobuskom linijom ili crvenim cipelicama Doroti Gejl.
Elem, zabrinu se majka, otac, baba, muž/žena, prijatelji, uža rodbina ( jer neće da šire )...Naposletku i komšije počinju da primećuju promenu u, inače, "tako razdraganom držanju". Sumnja se u početku kolektivno na promenu vremena, pokvaren stomak, ljubavne jade ili na neku od kombinacija istih, tumače se simptomi i ovako i onako, pljušte saveti sa svih strana, svi bi da pomognu kako znaju i umeju. Onda se seti neko pametan da zovnu doktora. "Ma, šta oni znaju?!" - dovikuje rendom osoba sa dobronamernim izrazom lica - "Još će da nam našeg/našu...proglase ludim/ludom, pa kako ćemo onda od stida na ulicu?!". Ipak, u najvećoj tajnosti i sa kvalitetno osmišljenom pričom za ljubopitive interesente, mučenika ili mučenicu odvode kod "lekara za glavu", razbijajući tako stari porodični tabu o nekakvim padovima sa šljive čukundede Gvozdena od pre skoro jednog veka.
To cenjenog drmr-a, međutim, nimalo nije interesovalo. Susrevši se sa "bolesnikom" i revnosno pribeleživši njegove reakcije i sopstvene konstatacije na neko blokče, on nakon par minuta dolazi do jedinog mogućeg rešenja koje je u korelaciji sa količinom znanja stečenog nakon 15 godina studiranja Medicine i još toliko radnog iskustva sa "najgorim slučajevima" - TABLETE...
- Dobar dan...
- Dobar dan, izvolite...
- Ovaj, molim Vas jednu kutiju cipraleksa...
- Imate li recept?
- Da, ovaj, naravno...
- Hm...Ovo je u redu ali, znate, nemamo trenutno. Nestalo nam. Navratite sutra, baš nam stiže pošiljka iz Bukureš...
- Neka hvala, ubiću se već večeras...Doviđenja.
Izraz kojim se oduvek definisalo novo razdoblje (era) rock muzike. Međutim, šta je problem: seljaci su ovo preozbiljno shvatili, i svojom glupošću stvorili Seja, Seku, Cecu, Indiru i ostale sektaše. Srbija je sada jedina zemlja u kojoj je rock na margini, a folk u mašini.
Rock text:
EKV - Bezimo u mrak (odlomak)
U mrak smo odvedeni, u mrak smo stigli preplašeni
Mesec je podivljao nad nama, zvezde su se sakrile od nas
Kosti nam je rastavila zima, vetar je zavijao na glas
Ostaje daleko iza nas, beskrajno daleko iza nasNarodnjaci (Vise njih):
nisam to sto mislis samo jedna plavusa
koju ces da lako kupis za par mindjusa,
nisam to sto mislis samo jedna plavusa
kako samo mozes tako gde li ce ti dusa?Neko vozi motor, neko vozi traktor,
ja i moja mala motokultivator.Ja sam te volela,
a ti si me tuko,
proklet bio casak kada si me svuko,
te sam noci celu proplakala,
dabogda ti stoka pocrkala.Mala moja lepa je ko luce,
kad se svuce lici na majmunce.Zapevace Elvis Prisli,
dodji mala pa ga stisni.Krstili me krstili u petak
ja sam rodjen kao izuzetakPistolj uzmi
zivot mi oduzmi
jer bez tebe i onako
umirem polakoIma plave oci majko,
lepa je k'o ja,
da je drugi ne ozeni
dovedi je meni,
dovedi je meeeeeeniiiiii...
tu se ti proseravas o stvarima koje ti volis i ostalim govnima i ako se raspises i napises 3 strane kurcinu ce neko uzeti da cita a ti si to govno pisao 3 sata!!!
ja sam pera peric
volim:
sunce, harry pottera, knjige, fiziku, umetnost, ekologiju, zivotinje, da gajim biljke, moju mamu, kul stripove, medjunarodna takmicenja mladih violinista, planine obogacene svezim vazduhom i pune biljne vegetacije, kolace moje omiljene bake, popodnevne cajanke, rotkvice, zimske vragolije na snegu, tango krem i da napomenem ja svoj prst guram iskljucivo u moj tango, dodatnu nastavu iz biologije, lepo izrazavanje, obilaske muzeja i galerija, da provoim vreme sa mojom mljadjom sekom, naucnofantasticne filmove, majonez, da zalizem kosu i stavim razdeljak na sredinu, skolske lektire, oglede iz fizike i hemije,da zivim zivot punim plucima...
ne volim:
licemerje, bezobraznike od kojih ne mogu pazljivo da pazim na casu, zagadjenje okoline, da dobijem ocenu manju od 5+, nastavnike koji ne drze dodatne nastave, rupe u ozonskom omotacu, buku i galamu, generacije mladih ljudi koje se ne trude da se obrazuju, kad ne prodjem na republicko takmicenje, ubijanje i mucenje zivotinja zarad modnih detalja, ruzne reci, emisije poput velikog brata koje su bezazlene, drogu, da me neko ismeva zbog mog fizickog izgleda jer sam ja u sustini jedna povucena usamljena dusa iako to teska srca priznajem, ubijanje buba pa i one su ziva bica, devojcice koje dolaze u skolu neprimereno obucene, opijanje i alkohol jer on steti nasem organizmu, duvan...
Plemeniti čovek koji je ustao protiv "nezapamćeno drskog" ponašanja mladih, kojeg nije bilo "u njegovo vreme". On uzima od samoživih i jakih,i daje starima i nejakima. Alii ne shvata da su njegova "dobra dela " nepotrebna ,i da je "zločin nad starima" (u većini slučajeva) plod njegove mašte.
Njegova "dobra dela se najčešće mogu videti u gradskom prevozu, kada pravi da celom busu bude neprijatno i da što pre hoće da izađu.
-Voziš se pred kraj izlaska sa nekom curom,super ste se proveli, uvertira pred ono što ćeš joj reći,sediš i čekaš dok ne izađete...
(stari dekica ulazi) -Izvinite deco,je l bih mogao da sednem?
-Naravno,izvolite. (ustajete,deda seda)
Robin Hud: Znači ja ne verujem,kakva je ovo današnja Omladina! Pa zar nemate obzira prema starima, kako vas nije sramota? Čovek star, duša mu u nosu, a vi tu sedite i gledate ga! PU! (ceo autobus vas gleda kao da ste silovali dedu)
-ŠKK?Naravno izlazite sjebani i iznervirani, malo ti je falio da u stilu Brace iz "Kad porastem biću kengur" otkineš sedište i urlaš jer ti je lik sve sjebao :"Evo vam vaše numerisano sedište,pa se jebite sa njim!"
Naš omiljeni strip junak iz detinjstva ne veruje u smrtne kazne i nasilje općenito. Dobro, kao mlado momče jeste jednom genocidisao celo indijansko selo, ali jbg, omaklo se. Takva vremena bila. Od tada se zakleo da će čuvati mir i ljubav u Darkvudu, promicati starinske vrednosti i jebati jednom u pet godina. Ko tedne da naruši spokoj Darkvuda (a uvek to neko oće, uterali majci), rizikuje da ga Duh sa sekirom prebije ko mečku i spremi u tvorza. Iz kojeg ovi beže u roku par epizoda, ali nije ni bitno. Bitno je da Zagor ne ubija sem kad baš mora, u samoobrani ili slično. Je li tako?
PRC!
I našem najdražem Patrik Vildingu se omakne, svakih sto epizoda, da ga neki zao zlikovac toliko ispizdi, da mu naš omiljeni pacifist mora da kobjasni zašto ga zovu Duh sa sekirom i ubije ga na licu mesta. Sekirom. Jbg, živ je čovek, nije stena. Samo je Blek Stena.
- Šta ja to čujem da si nalupao šamare Stevici Lemuru sinoć u kafani. Gde će ti duša, dechko, nema u njemu 50 kila zajedno s naočarima i CD-om Sare Jo.
- Beži u kurac i ti i Stevica. Posvađo se ja s Majom juče, napucala me nakon sedam godina. Sedam godina, ej. Ja pravo u kafanu. On kreten dođe da me podprckuje, već čuo, pohvalila se kurva preko instagrama da je slobodna i neovisna ko Kosovo. Ja ga lepo zamolim da prestane, on jok. Ja mu zapretim fizičkim nasiljem neviđenih razmera ako se ne odmakne, a znaš šta mi je rekao na to?
- Šta?
- Jel znaš ti ko sam ja? E tad mi je pao mrak na oči. Klošar mali, Zagoru bi dokurčio. Još je dobro prošao.
Posrednik pri sklapanju poslova, koji radi za mešetarinu- malu proviziju koju dobija od svog komitenta-poslodavca. U Srbijici majci pojam ''mešetar'' nam je poznat uglavnom iz fudbalske terminologije.
Mešetari su uglavnom bivši kriminalci, koji su zaradili novac na ilegalan način i sad taj novac pokušavaju da ubace u legalne tokove i još pride zarade. ''Kupuju'' mlade igrače za par stotina eura mesečno, i kad taj igrač ''stasa'' (16-17 godina) guraju ga posredstvom veza i ucena u prvi tim. Naravno, svaki iole talentovan mladić konstantnim forsiranjem beleži vidljiv napredak i tad je vreme za sledeći korak- reprezentaciju.
Igrač koji je jedva zabeležio par nastupa za klub, pojavljuje se u reprezentaciji, skauti se množe, ponude pristižu i tad tek počinje ono pravo...
Igrač biva prodat u klub koji je ponudio veći procenat i bolje uslove agentu, klub dobija mizeran deo transfera. Priča se završava a istovremeno počinje nova, stiže novi igrač, nova probijanja i nova nerviranja, svim iskonskim ljubiteljima fudbala.
-Aljo.
-Aljo brat! Falji ovde!
-De si brat Falji jebo te otac? Reci Falji.
-E znaš koju ponudu imam za tebe?! Ne možeš da je odbiješ.
-Znaš da sam ti dao Jovetića na akciji i da si dobro prošo. E sad imam još bolju akciju- kupiš jedan, dobiješ dva.
-Moljim, moljim?
-Da, da. Slušaj dajem ti za sedam milki Ljajića naš igrač nema da promašiš! Ekstra klasa! i pride dobijaš gratis štopera Nastasića, nije naš alj je dobar k'o duša! Gratis!
-Kakvi su Falji, reci koju.
-Ovaj ti je mali štoper bezkompromisan, mlad talentovan, ekstra klasa i još džaba. A ovaj drugi talenat nema bolji, igra rastura, samo nemoj da mu tražiš da peva.
-Daj!
On nikada nije držao do svoje ishrane. Jeo je šta god i kad god mu serviraju. Bio je ravnodušan prema ženinom kuvanju ali ne toliko gurmanski zapušten da nije znao da uživa u reš pečenoj jagnjetini i sličnim ispadima koji su mu se retko dešavali.
Jednom ga je firma poslala u inostranstvo. Tada je prvi put osetio "cuisine" čari. Čudio se malim porcijama u velikim tanjirima, konobarima koji diskretno odnose i donose, blago nagnuti sipaju razna pića u razne čaše i uživao u toj finoći, odmerenosti, prijatnom ambijentu i nenametljivoj muzici.
Narednih godina je strpljivo i vredno je radio, bio je nenametljiv i pouzdan. Znao je da mu sleduje službeni put i potajno se nadao egzotičnoj destinaciji. Apetiti su mu porasli dok je od kolega slušao "kako je to u dalekom svetu".
Odluka o izboru zaposlenih za naredni seminar na Baliju se donosila baš tog dana. Poslednjih meseci je po prvi put je osetio da ga nadima ženin nedeljni pasulj. Nije mogao da sluša njeno nagvaždanje o potapanju i bacanju prve vode. Ona se radovala dobrim kolenicama koje je planirala za raštan ali je sve češće i češće provlačila kako samo ona brine, trči, ne spava noću i daje sve da bi njemu bilo ugodno. Nije to samo pripremanje obroka, to je pranje, peglanje, rmbanje po kući....
On je osećao da mu duša ište nešto sasvim drugo. Daleko, sočno, ugodno, opuštajuće i razoružavajuće.
Zabezeknuo se kada je čuo da je seminar otkazan.
Čudima nikad kraja i do kraja dana je dobio otkaz. Zapravo svi su otpušteni, gazde su se otarasile nerentabilnog predstavništva u siromašnoj i opusteloj zemlji.
To ga je strefilo kao udar groma. Do kuće je jedva stigao...nije ni znao kolike su gužve po gradskim busevima, niti je znao da izabere najkraću trasu.
Još kod lifta ga je zapahnuo miris kolenica. Proteklih meseci bi mu se želudac podigao. Sad su počela creva da mu krče. I glava ga je zabolela: hoće li naći novi posao ili će u prevremenu penziju?
Posao...onakvu firmu više neće naći. Njega vani niko neće, a ovde nikome ne treba.
Prevremena penzija? Hm...pa može...biće malo zakinut ali ga ni to ne brine jer oduvek bio skroman. Uskoro će poverovati da su "cuisine" čari bile samo san.
Šta će, uobročen čovek: nedeljom pasulj i glasanje!
Nadimanje je neprijatna novost, a na sranje je odavno navikao.
