Mesto na kome bi trebalo da se sklanjaš od senke administratora, jer je takav smor da će da te prati svuda i zvoca ako nešto imalo nije prema pravilima foruma. Na primer: ako postavljaš listu tvojih omiljenih ex-Yu albuma - moraš striktno da se fokusiraš na rok. Znači ne dolaze u obzir stvari od izvođača koji kombinuju žanrove kao što je to Louis i hajde još se usudi da staviš Branka Kockicu. Ali zato nećeš videti da se taj isti serator buni ako neko postavi album Bebi Dol među grupama Riblja Čorba i EKV.

Takođe je taj forum mesto gde postoji muzika za skidanje, ali velika je verovatnoća da budeš banovan ako imalo povrediš sujetu bosanskog admina ako mu kažeš da su snimci krš kvalitet jer je muzika skidana sa vrlo slabo očuvanih ploča, a još i kao 'šlag na tortu' je kompresovana.

Da, da... ima da vas zamrzi zauvek jer ste mu skrenuli pažnju na neke stvari, ali iz nekog uvrnutog razloga on stalno kači muziku ali - po njegovim rečima - ne želi da pravi 'medveđu' uslugu bilo kome tako što će nakačiti muziku u lossless formatu.

Иритантне крилате камиказе што лети надиру у стамбени простор и набијају се на ужарено влакно. Узалуд запеваш "Мрш-бре у ноћ, јутрооо сачекааај, светлост ће доооћ", они су обични летећи игноранти, који упорно пуне стакло плафоњерке. А и не воле YU Групу.

Умеју и да се стуште на оне јаке сијалице, у лампама на шипци. Смрад лептир-роштиља тада дуго прожима амбијент, терајући те да отвориш прозор, те још гамади надире споља и петља иде даље.

Ови досадни мотмани знају и да се притаје у соби, негде у близини прозора, да би, мало пошто си угасио осветљење и починуо, кренули да манијакално лепећу својим глупим крилима. Правац и смер нису битни, важно је да се крећу и лепећу. Из неког разлога не могу да погоде одшкринути део прозора, те су у стању да сатима бесомучно врте. То раде по тачно одређеној периоди. Дакле, таман почну да ударају, пробудиш се, кренеш онако бунован да пресудиш скоту пресавијеним Вечерњим Новостима. И тада престану. Враћаш се мокром сну... Они крећу да машу. И тако неколико пута, постепено уништавајући одмор.

И ко каже да лептири живе један дан? Ови су ту и сутрадан. У ствари, не знам тачно колико дуго живе, али је свакако предуго.

1. Verski praznik, 6.maj za pravoslavne, krsna slava.
2. Himna navijača Crvene Zvezde.
3. Za Rome, najveći praznik, pokolj svih jaganjaca po zemlji Srbiji, za taj dan se živi!
4. Za grad Kragujevac, dan grada.
Manifestacija koju finansijski ne bi izdržali ni daleko bogatiji gradovi kao Beograd i Novi Sad.
Odlična prilika, kao i svake godine, da razne zvezde, poluzvezde i nabeđene zvezde sa prostora ex-YU napune džepove na trodnevnim koncertima ispred skupštine grada. Na primer ove godine Seve i Haris, Željko Joksimović i Kiki Lesandrić, a još se ne zna cena. Prošlih godina Vlado Georgiev za 60 hiljada i Brega za 100 hiljada evra.
Kao i svake godine, odlična prilika, da se pod izgovorom proslave Dana grada, grad zaduži kod banaka sa novim komercijalnim kreditima uz objašnjenje." Sve ćemo to u Fiatu da zaradimo i vratimo". Tada nije moguće videti na TV-u upravnicu Crvenog krsta koja kaže da nema para za narodne kuhinje, a oni prave koncerte. To su dani kad se niko i ne seti da se na lokalnim televizijama uvek vrte po dva-tri oglasa za decu kojoj hitno trebaju pare za lečenje u inostranstvu od slepila, invaliditeta.....
Definitivan dokaz starog rimskog pravila vladanja narodom: hleba i igara, ali kod nas bez hleba.

Tu su pare.
To je djelatnost budućnosti koja će na prostorima ex Yu pogotovo biti unosan posao.

Naše djevojke prosto obožavaju da vode djecu(bebe su najpoželjnije)u grad,na kafu,u solarijum,u park,na fakultet..a pritom preferiraju da to nisu njihova djeca jer im je još rano da budu majke.One su pod uticajem zapadne kulture stvorile trip da su djeca vrlo kul i fens saputnici,i da ih to čini još boljim i poželjnijim ribama.
.Ista stvar je i sa muškim dijelom populacije..oni znaju da ribe svršavaju na momke koji guraju kolica,to ih jednostavno pali.Oni prosto vole da ostave utisak jebača,jer je pretpostavka da će ribe pretpostaviti da su ga neđe zavukli čim drže klinca za ruku ili guraju kolica,
Tu stupaju na snagu budući milioneri,oni koji će biti pametni i otvoriti shopove za iznajmljivanje djece,gdje će naša omladina po povoljnoj cijeni moći da uzme jedno ili dvoje i da se slobodno kurči po gradu.
Najskuplje bi se,naravno,kotirale bebe do godinu dana...7 eura sat,dok bi recimo,klinac od 8 godina koštao 1,5 eura po satu.
Djeca preko 10 dobijala bi se gratis.

Uteha za neutešne.

Na SOS kanalu je nekada postojala emisija (možda i sada postoji, nisam siguran) čiji je koncept bio da pronalazi stare, ali za srpski (i ex-Yu) sport zaslužne sportiste. Veoma pohvalno, jer su se mnogi našli u milosti države koja ih je kao i sve ostale zaslužne građane stavila u poslednji razred "brzih pruga Srbije". To je takođe bio i dobar način da mladi saznaju za sportiste koji su bili sportisti svim svojim bićem i koji nisu bili ni glupi ni umobolni niti su predstavljali pokretni cirkus.

Ovo pišem, jer mi se čini da je totalno nebitno današnjoj omladini, ali i mnogima koji su rođeni u poslednjoj dekadi SFRJ, a da im je najbitnije gde su koji od preživelih kriminalaca sa "vrelog beogradskog asfalta". Diče se poznavanjem istorijata i životnog puta bagre, nitkova i lupeža, seljobera koji su utokama lečili komplekse, uz pomoć režima (koji i verni pratioci pljuju) rasturali drogu po Srbiji (koju toliko vole), pljačkali i ubijali i one poštene i vredne Srbe koji su po merilima većinskog dela stanovništva "glupi, pa ne znaju".

To je sramota za nas kao narod, da se mladi hvale poznavanjem takve materije a da bataljuju školu i ostale bitne stvari iz nje (i koliko god da nam je sistem školstva konfuzan, ipak se može učiti i naučiti). Uz kneza Lazara rame uz rame stoji Kristijan Golubović i ostala kompanija.

Sramota.
Za svaku osudu i prezir.

'Ajmo svi na pod, svi u jebeni sevdah, jer zemlja gruva i svima nam je tako do jaja! 'Ajmo ruke gore svi koji kapiraju o čemu se radi! Ja ne kapiram da ga jebeš! OK, u stvari kapiram da danas baš svako ko se od matoraca ogrebe za gitaru ili klavijature može da pravi muziku i da osnuje bend, ali ne kapiram zašto se neki toliko trude da budu u toj baš kategoriji! Okej, reći će neko, ljudi slede svoje snove. Sve je to lepo, ali zašto da zbog njihovih snova i njihove bljutave muzike ja i hiljade drugih imamo noćne more? Završi brate neki faks ili pali preko ili neka ti ćale preko veze nađe neku dobru šljaku gde nećeš raditi ništa, a primaćeš kintu. Od takve muzike se i tako nećeš leba najesti.

Ali ta muzika je tako moderna! reći će neko. Čuj moderna! Ponegde je postalo moderno biti muško i primati ga u bulju, zato mi se baš nešto i ne žuri da postanem moderan.

Ali to je tako urbano! Urbano, kažeš? Neka hvala, ja ću onda radije ostati seljak i do kraja života slušati Smak, YU grupu i ostale stare majstore. Tačno, matori su i ružni, ali znaju da sviraju i da naprave pesmu, ja muziku i tako ne gledam već slušam.

Ali te njihove pevačice, pa one imaju tako slatke, sexy glasove. Stvar ukusa. Ja bih na primer radije gledao pornić sa Angelom Gossow u glavnoj ulozi i slušao je kako u ekstazi priziva svevišnjeg onim njenim jezivim glasom. Bolje to nego slatkasti izveštačeni glasići riba od kojih neke nisu dovoljno dobre ni za pornić. Dobro, neke i jesu, ali to nije deo ove priče.

Manifestacija koju kada gledate ne shvatate kako je moguce da se raspala Jugoslavija, a za Sovjetski savez mislite da jos postoji.

Potreba da se bend na što originalniji način predstavi svom publikumu, a i da se ujedno i članovi benda pokažu kao prave face. Stepen inovacija po muzičkom žanru je na naivou statističke greške:

1) Vrata glupavim nazivima benda otvara era Ex-yu grok muzike. Formula je sledeća: boja + voćka ili neki besmislen pojam: Crvena Jabuka, Bjelo dugme, Plavi orkestar, Divlje jagode... Krajnja konsekvenca su nazivi poput "Truli patlidžani", "Gnjile kruške", "Zlaćane mušmule" itd.

2) Imenovanja pank bendova. Njihova kreativnost se ispoljava u traganju za bizarnim i morbidnim pojavama u svetu, ili stvaranjem iste: "Kopilad", "Sline", "Paščad", "Beznogi kenguri", "Testisi u vazduhu" itd. Krajnja konsekvenca je već postignuta.

3) Metal bendovi preferiraju pozajmljenice i skloni su engleskim rečima. Inspirisani su fantastičnim mitskim prostorima i bićima koja naseljavaju iste, folkornim legendama o vampirima, zduhaćima, alama i sl. Naziv često "zamaste" kurzivom: " Elf Slayer", " Forest awakers", "Askalon", "Witch Kings of Doom", " Disciples of Narnia", "Sons of Betrania" itd. Krajnja konsekvenca bi bila inspiracija Hari Poterom, npr. "Hogwarth nightmare"

4) Kulminacija se dostiže u bendovima koji gaje narodni melos. S obzirom da moraju da se prilagode inteligenciji svojih fanova i njihovim zahtevima, oni se opredeljuju za jednostavnost. Vole sufikse kao što je "bend", i to u kombinaciji sa imenom frontmena koji kupi svu slavu: " Darko Dalipagić bend", "Mile Karaklajić bend", Negovan Ljubibratić bend", ili " Sega mega bend", " Jelek bend", "Kišno leto bend", "Johan S. Bah bend" itd. Konsekvence takođe nema.

Čovek sa teškom mukom.
Razne su bitange, sitni đilkoši, bore todorovići i komunistički komesari s dilemama prošli kroz yu kinematografiju, mnogo je tu bilo blata, govana, ubistava u poljskom wc, mučenja i silovanja, hladnog osmeha Radeta Markovića ali niko, nikad, nije imao muku kao Stole Aranđelović.
On se jednostavno muči, po suštini svojoj se muči, iznutra, on je težak čovek, za sve, za ženu, za decu, i za ostale domaće životinje, ćerka ga se boji i ima traume, sin je pobegao od njega u Švabiju, on je izuzetno težak i krutih stavova: bio je 11 puta na Golom otoku i vraćali ga jer niko ne može da ga slomi tamo: lomio je kamen glavom i srušio katolički ribnjak besnim pogledom.
On ima muku, muku ogromnu, on ne priča on ćuti i muči, on se mršti, ima ogromnu brazdu bore na čelu, on samo ženi kaže: Ilonka ućuti jebem li ti očinji vid i kamen presolac! on ne da njivu, opire se nacionalizaciji, on neće da učestvuje u gradnji bunara i Brestovca na vodi, on psuje nebo, boga, zemlju, kantu, kofu, štalu, magarca, on je Pilipenda, on je Stole koji postaje drvo, on lupa ogromnom pesnicom po stolu i stalno viče: nećete ga majci, nećete ga majci! on je kivan, besan, kiseo i mučan, on svaki dan prenosi kamen sa mesta na a na mesto b i tamo gradi od kamena svoju muku, crkvu svetago bijesa Stoleta Aranđelovića!

Živa legedna koja je zbog neumešnosti u biznisu dopustila da tamo neki čoban-plagijator Bregović bude uspešniji od njega....Po meni najoriginalniji i najbolji gitarista sa ovih prostora....ne teram ikog da se sa mnom složi.. :D

Jedna prepreka je pala !
Mnogi komentarisu ,da nam ovo nije mnogo bitno zato sto nemamo love za putovanja,sto je neosporiva cinjenica,ali samo saznanje da nesto mozes,sto ranije nisi mogao,trebalo bi da nam da odredjenu dozu optimizma i elana.Cinjenica da na granici niko nece da vas drka,puno vredi,jer nam vraca dostojanstvo i vise ne moramo da se osecamo u toj jebenoj Evropi ,kao gradjani drugog reda,vec kao stanovnici jedne ponosne drzave!

Kada ceo zivot pevas neku pesmu i tek su ti pre neki dan rekli da to sto ti pevas nema veze s'vezom sa stvarnim tekstom pesme..

Više dođe kao vraćanje svih nas u prošlost nego definisanje nečega.

Nekada je to izgledalo ovako:
Čitava porodica se okupi, jer fudbalska reprezentacija brani obraz njihove otadžbine. Obično su to svjetska ili evrpska prvenstva. Ljetni dani, zamrače se prozori da svjetlost ne utiče na kontrast boja na TVu (obavezno proizveden u Ex-Yu), zavisno od starosne dobi ukućana pije se 'ladno pivo, guja rakijica ili kakav slabo razgrađeni sok za najmlađe. Urla se i skače po kući, psuju se članovi porodice onom ko propusti šansu da osvijetli obraz otadžbinske reprezentacije. Urla se kao da nas neko stvarno čuje. Em ono sunce prži kroz zastor, em atmosfera dok slušamo i gledamo glavu porodice kako se nervira, jer je on trenutno najbolji stručnjak, ali eto, zadesila ga druga sudbina. A onda kad se završi utakmica trk sa drugarima na livadu ili ulicu, i naravno, najjači lik uzima za sebe ime najboljeg strijelca sa utakmice.
Danas:
Haj-tek TV kojem ne smeta ni radijacija a kamoli sunčeva svjetlost. Fotelje koje nas masiraju i olakšavaju kičmene tegobe bolje nego kosmodisk. Gledamo blijedo u TV, eventualno neko dobaci neki komentar o nekadašnjoj i sadašnjoj reprezentaciji, navijačima, kakve boje im je dres sada a kakve je bio nekada. Kao da je ovaj ubrzani život i sve na dohvat iscrpilo energiju iz nas. Više nas ništa ne raduje, kao da odgledamo tu utakmicu jer odajemo počast nekadašnjem strastvenom navijanju. Život je postao siv i pored ovolikog šarenila, ili nas je baš to šarenilo zaslijepilo.

Besplatne ili jeftine majice koje nosi veliki broj naših sugrađana. Dele se u četiri najzastupljenije kategorije:

1) Pivske

Majice Jelen piva ("Muškarci znaju zašto!") ili Lav piva ("Ili jesi ili nisi...Lav") koje su dobijene prilikom kupovine nešto većeg pakovanja flaša, odnosno limenki. Oni koji ih nose ne samo pokazuju da su pravi muškarci (čim piju pivo) već i svoju kupovnu moć - sve u cilju privlačenja ženki.

2) Sladoledne

Ove majice su poklonjene prilikom promocije "Ližite pažljivo!". Oni koji ih nose su duboko uvereni da im takva majica više nego sigurno ističe libido. To su liberalne duše, pravi đavolci. Oni bi voleli da liznu, i to pažljivo - samo kada bi imali šta.

3) Davaoci krvi

Ovo su najčešće bele majice sa crvenim logotipom kapljice krvi i crvenim krstom, negde u sredini. Oni koji ih nose šalju vrlo jasnu poruku da su ne samo učinili jedno plemenito delo već i da se ne boje igle. Možda oni i ne ližu pažljivo ali su definitivno jedna dobra prilika.

4) Halkidiki

Ovaj tip majice, za razliku od prethodnih, uglavnom nije besplatan ali, ruku na srce, nije ni daleko od toga. Na njima su uglavnom "prsti" Halkidikija (narod to zove "prstenovima" iz nekog razloga), Stavros, Hanioti, Paralia, Pefkohori... Oni koji ih nose vole da se prisećaju svog odmora ali i jasno poručuju da ih ex-YU more ne zanima. Moguće je i blago naginjanje ka patriotizmu (prijateljstvo sa pravoslavnom braćom grcima).

Ponte Rosso, ime trga u Trstu koji je godinama bio simbol mnogih istočnoevropskih žitelja, pa tako i ljudi iz gotovo svih krajeva naše ex YU, za odlazak u povoljnu (jeftinu) kupnju najčešće ne previše kvalitetnih artikala.

Kupovalo se, naravno po cijelom gradu u manjim i većim prekrcanim trgovinama u koje je domaće stanovništvo rijetko zalazilo. Trgovci su bili zadovoljni, no ostali Tršćani nisu blagonaklono gledali na, od cjelonoćne vožnje umorne, kupce koji su vukli ogromne plastične torbe natrpane odjećom, sredstvima za čišćenje, prehrambenim artiklima i kojekakvim ćanfruzaljama (cianfrusaglie – sitnice za koje nitko ne zna čemu služe). Oholi stanovnici lijepoga grada na Jadranu zvali su te umorne kupce Zlavi, Skiavi (vidi:Ciao), Šćavi – oni koji su uništili opojne mirise najfinije Illy kafe što se u jutarnjim satima širio iz gradskih barova i draškao nosnice još uspavanih Trieština. Ovako je glasio naslov članka koji sam davno pročitala u tršćanskom tjedniku.

Danas više nitko ne odlazi u Trst „po špežu“. Imamo mi svoje Arizone, svoje Kineze, svoje butige i butike, imamo svoje Crvene mostove. A Tršćani plaču za Zlavima! Žale se da je grad u kojem prevladavaju uslužne djelatnosti daleko od toga da bude najuspješnija luka u Italiji, a kamoli u Europi. Mali trgovci sa sjetom i tugom sjećaju se nezahtjevnih kupaca kojima su mogli prodati i maglu umotanu u malo šarenog papira.
Sada bi rado da im se malo pokvari miris jutarnjeg kapućina. Piju ga sami i sa sjetom i nostalgijom sjećaju se nas!

Na jugu: raditi nešto pod moranje, krajnje bezvoljno, preko kurca.

Da biste shvatili snagu hard rock velikana pustite album Made In Japan i odvrnite volume do kraja - ovaj bend je svojevremeno nosio titulu najglasnijeg benda na svetu, koju im je dodelila Ginisova knjiga rekorda. Moćan glas Iana Gillana i virtuznost Ritcie Blackmorea, podržana snažnom ritam sekcijom - Roger Glover na basu i Ian Pace za bubnjevima - uz maestra Jona Lorda za orguljama i doslovno su stvarali istoriju - Deep Purple, sa grupama Led Zeppelin i Black Sabbath, čine "sveto trojstvo" koje je postavilo temelje "teškom zvuku". Nažalost, Deep Purple su i jedan od najpotcenjenijih rock bendova u istoriji - u Sjedinjenim Američkim državama nikada nisu postigli onu popularnost kakvu su postigli u ostatku sveta - još uvek nisu uključeni u Rock 'n' Roll kuću slavnih, a pri pomenu "pionira heavy metala" gotovo da ih se niko ne seti - ali šta pa Amerikanci znaju! U Istočnoj Evropi Purple su (kao i ostatak "Deep Purple porodice" - Whitesnake, Rainbow, Dio, Glenn Hughes, Blackmore's Night, a ne zaboravimo i da je Gillan, kao i Dio, bio u Black Sabbathu, a Coverdale radio sa Pageom) ogromni; oni su (ili su bar doskora bili) na početku plovidbe svakog ovdašnjeg klinca rock vodama... Danas nam dolaze najveće zvezde rock muzike, ali, i pored besprekorne svirke i velikog showa, ostajemo pomalo razočarani pred činjenicom da oni nemaju pojma gde se zapravo nalaze i koliko njihov dolazak znači ljudima koji ih čekaju decenijama - a po svemu sudeći nije ih ni briga. E, tu se Deep Purple razlikuju od ostalih - pri svakom dolasku (od velikih rock imena Deep Purple su nas, uz Uriah Heep, verovatno najviše puta posetili) Deep Purple kao da pokazuju da su svesni posebne privrženosti publike sa ex-Yu prostora njihovom radu... Kako drugačije objasniti Izjavu Iana Gillana: "Ja priznajem samo tri pića: škotski viski, rusku votku i srpsku rakiju"?

Nezaobilazano ritualno okupljanje i sastavni dio mladosti većine omladine na Balkanu a i šire.

Potrebni sastojci:
Ekipa - optimalno 10 do 15 ljudi
Gitara - komada 1
Gitarista - komada 1, a poželjno je i više da preuzmu kad se prvi smori
Pivo - najmanje litru po osobi, a poželjno je u što većim količinama
Ljudi koji znaju sve tekstove - komada bar 3, da prave štimung ako ostatak ekipe na nekoj pjesmi "zakaže"
Vrijeme - 2 sata i više, najčešće počinje iza ponoći (produžetak nekog izlaska) i traje do ranih jutarnjih sati (noćna varijanta) ili oko 3-4 sata popodne za vrijeme nekog izleta i traje do predveče (dnevna varijanta)
Mjesto - iza gimnazije, na obali rijeke, u parku, u nekoj vukojebini, na tribinama studentskog igrališta, i sl.

E dakle, kad se svi "sastojci" skupe u pravo vrijeme na pravom mjestu, zabava može da počne. Te svirke su "ekonomski" vid izlaska jer ne iziskuju troškove skupog pića po nekim klubovima i sličnim mjestima niti se učesnici moraju za njih posebno spremati. To sve doprinosi da svi budu manje više opušteni. Repertoar pjesama je 99% ex Yu rok, 1% sve ostalo. Repertoar je ekstremno stabilan i u toku jedne decenije skoro uopšte se ne izmjeni. U početku sam gitarista bira šta će svirati, a kako količina alkohola i naelektrisanost atmosfere rastu, malo pomalo svi počinju naručivati svoje omiljene pjesme. Ipak uvijek bude i nekoliko stidljivih koji ništa ne naručuju, već samo prate ostale. Pri kraju svirke se pređe na šaljivije pjesme i lokalno stvaralaštvo u vidu parodija i prepravki postojećih pjesama. Svirke su odlično mjesto za kvalitetno se provesti, napiti, a lako se desi i da se nešto privede.

Slikovit prikaz da dotični nikako ne mogu ni biti jednaki sa prvonavedenim. Inače, odlikuju se obiljem praznih fraza u govoru, bez obzira da li je tema razgovora politika, sport, cena hleba, čišćenje snega ispred zgrade ili pak koja pevaljka nema silikone.
Kao primarne karakterisitike su još: zadovoljstvo sedenja isključivo u fotelji (donji deo ledja sa prirodno urodjenim oblikom od svojih roditelja), proizvodnja ničega, ekstremno široki vratovi (zbog čega su specijalizovane zadruge u vlasništvu istih, morale da prave i do metar duže kravate), ali i prirodni refleks da padajući sa bilo kakve visine, uvek se dočekaju u fotelji.
Zanimljiv je detalj da su na papiru ateisti, ali u populističkom delovanju, vole da glume i jevandjeliste, pa čak i srpskog patrijarha.
Skloni su šenlučenju i kod kretanja atipičnom skretanju u desno.
Od prirodnih staništa, najviše im odgovaraju klimatizovane vile sa najmanje 1.000 kvadrata. Mogu se pronaći na Dalekom Istoku. Po izgledu se razlikuju od svojih srodnika u Srbiji, gde su se prilagodili društevo-prirodnim uslovima i opstaju čitavih 70 godina. Naime, srpski komunista je vrsta koja je nekada migrirala prema istoku. Danas lete često prema Briselu. Takva pojava se naziva "evrointegracija".