Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.

-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...

Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.

-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.

Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.

Skup sitnih finesa u ponašanju prefinjenih osoba. Oni su bolji od nas, mi želimo biti oni, ali sve čega smo dostojni je par minuta slave kada se nadjemo daskama njihove pozornice.

Njihov šarm je zaista diskretan. U crnom stiješnjenom sakou i pantalonama sa afričkim printom, urodjenom nonšalancijom sipajući vino na temperaturi od sedam stepeni celzijusove skale dami na čijim se tankim golim prstima ocrtava plava vena lepotica, on ističe svoju svestranost. Larpurlartizam njegove riječi, koja odiše skromnošću kao to do sada već umireno vino u njegovoj ruci slatkoćom, ispunjava ušne školjke mnjenja. Ali kako mu vjerovati dok govori da smo svi isti i dok tako, oponašajući mene, muški nepažljivo škripi stolicom po parketu dok je primiče stolu, kada mu osmjeh tako očaravajuće harizmatično prelazi u zbilju pred plamenom upaljača? Da, on pušta slučaj da govori za sebe. Njegove zategnute čarape krase rombovi, dok su kod ostalih one sigurno bijele...

Razgovor je tako divan sa njima. Nenametljiva elokventnost i savršen izbor pitanja čačkaju sagovornikov ego bešumno i elegantno, kao najelitniji provalnik. Svaka zavist i osjećaj inferiornosti nestaju u njihovoj blizini, i običan čovjek osjeti blagu ushićenost jer dobija poštovanje i pažnju za kojom tako vapi. To više nije razmjena pozdrava u kratkim crtama, već su to duge linije zgodnih riječi, podjela generalnih mišljenja uz tople poglede i osmjehe odobravanja. Bez ikakvog pretjerivanja, bez naznake fola, bez pernatih maski: savršena sofisticiranost, carstvo forme. I onda, kao kap parfema sa toplog prevoja ženskog vrata, diskretan šarm buržoazije počne stidljivo da isparava i pahne prostorom, diktirajući hijerahiju u korist šarmera.

Lakog, ni malo kvazi - lepršavog, koraka dama klizi scenom. Prati pravac ruke džentlmena. "Posle Vas" se nadoknadjuje lakim randevuom prstiju i ledja. Ona nosi lake tkanine. Osjeća se komotno, prijatno. Prorezi i nabori su sračunati i na sasvim odgovorajućim mjestima. Ne stidi se svog tijela i osjeća se sasvim prirodno u njemu. Ona nosi samo par komada nakita i nagovještaje šminke. Smije se tako prirodno. Priča o hrani bez ustezanja. Sluša muške razgovore i učestvuje u njima, sve bez izraza dosade na licu. Dijeli unikatne komplimente ženama. Kako izvanredan osjećaj za proporciju! Široku čašu vina drži objema rukama, sa laktovima na stolu. Ona je mnogo više od lijepog lica. Naravno, sve u granicama jednakosti, barem sa njene strane. Dah njene ljupkosti već je razoružao i najtvrdokornije malogradjansko džangrizalo. Tiha dominacija diskretnog šarma, samom sebi cilj i sredstvo.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Jedina stvar koja valja (ili ne?) u takvim magazinima. Količina nebuloza i neznanja koju pripadnici ženskog roda postavljaju ponekad umiju da budu zabrinjavajući.

Malo je stvari u životu koje toliko impliciraju na seks, kao vožnja u gradskom iliti grackom autobusu. Toliko različitih profila ljudi i toliko zanimljivih situacija na jednom mestu, može da obezbedi samo gracki autobus na nekoj dužoj liniji.

Postoji mnogo onih koji jedva čekaju da zapale preko granice. Postoji mnogo onih koji će reći da nema goreg mesta za život od Srbije. Ali čak i najgori među takvima - u koje, ponekad, spadaju - moraju da priznaju da naša zemlja uopšte toliko loša
Zašto treba živeti u Srbiji ili zašto je super biti Srbin za mene je pitanje nad pitanjima. Recimo, ako bi postojao vremeplov i mogućnost navigacije ptica, sigurno je da bi mnogi od nas poželeli da ona roda koja nas je onomad donela na to i to mesto u Srbiji promeni kurs i sleti na neki dimnjak u Danskoj ili Švedskoj.
Ko bi još birao da se rodi kao Srbin, i to još u Srbiji? Ali treba to odbraniti jer - kako ćeš protiv krštenice. A meni je to često bilo čudno. Dobro se sećam da tamo negde devedesetih godina nisam razumeo pojedine tekstove Mome Kapora. Ne zato što su bili teški i nerazumljivi. Radilo se o nečemu drugom.
On je pisao o svojim nostalgičnim napadima u Njujorku. A nije imao samo u Velikoj jabuci te rafalne ispade nostalgije. Slična stanja i patriotska groznica drmale su ga i u Parizu, Londonu... Gde god da je bio događalo mu se isto. Išao bi on tako i najednom bi ga nešto spopalo, nisu to bili pundravci u dupetu, već ista ta bića u srcu i duši.
Pisao je kako bi u Njujorku kupio sir, onaj pijačni, ali to nije ličilo na onaj na Kaleniću. Pisao je da kad god bi naručio neko jelo u pariskom restoranu, to nije bilo to. Nije brate pasulj tamo daleko, kao ovaj naš.
Mislio sam, matori koji ti je kurac? Pa ko bi tražio sir da mu miriše ko sjenički tamo na Menhetnu? Pa to bi bilo ko da tražiš engleski pims u „Poslednjoj šansi" na Tašu. Koga briga da kao turista osetiš domovinu u instant pakovanju tamo negde daleko. Okej, priznajem napade nostalgije gastarbajterske populacije, ali patnju turiste za otadžbinom...
Ali, nije to bila suština zašto me je nervirao Kaporov tekst. Jednostavno, radilo se o tome da nisam mogao da razumem da neko tokom devedesetih godina iz Njujorka plače za Beogradom u kome su tada ljudi imali platu 10 dojč-maraka. Mislio sam da bih pevao od sreće da su mi ponudili da čistim pisoare na Menhetnu ili da skupljam pseći izmet po Central parku. Takav je bio moj patriotizam u toj deceniji.
Ali priznajem, krvario sam za Beogradom tokom boravka u JNA u Sloveniji. Kada sam prvi put došao na vanredno odsustvo, pustio sam radio Studio B i osetio blaženstvo. Shvatio sam lokalpatriotsku rečenicu po kojoj je znak da si ušao u Beograd to što si na radiju u kolima našao stanicu Studio B.
Bio sam spreman da ljubim beton na Slaviji, popušim Meštrovićevom Pobedniku, bio sam patriota, voleo sam svoj grad i svoju zemlju. A samo nekoliko meseci pre ovog napada patriotizma, patio sam da vojni rok služim u Sloveniji, a ne, nedajbože, u Skoplju.
Slovenija je bila kul, „Mladina", „Lajbah"... Sve je bazdilo na Evropu. Samo nakon par dana uhvatio me je napad nostalgije, i to ne samo što su nas drndali na obuci, već mi je falio kraj, ortaci, Beograd, Srbija. U restoranima i kafićima na Bledu gledao sam Janeze koji bulje u skijanje, a nigde fudbala, uzbuđenja... Nisam kapirao ništa od toga, a i zbog grupe „Lajbah" zaglavio sam kaznu i najgoru karaulu na kojoj sam gulio kao u kamenolomu.
To je bio moj prvi osećaj patriotizma u životu i osetio sam njegovu amplitudu kada sam: zbrzao Makedonskom ulicom i video taksiste koji cepaju šah na haubama svojih odrtavelih „mečki"; otišao na derbi Zvezda - Partizan i čuo onaj huk koji pliva nebom nad Topčiderom; a najviše jer mi se odvratna Slavija činila lepšom od londonskog Trafalgar skvera.
Bio sam tada Momo Kapor, ali ne u Njujorku u poteri za zlatiborskim kajmakom, već vojnik koji u Sloveniji sanja pivo ispred beogradskog dragstora. Tada sam shvatio da srpski patriotizam cveta dok si u prinudnom egzilu. Tada sam shvatio da biti srpski patriota znači patiti za mrvama koje su ti preko noći oduzete.
Pa i u devedesetim godinama, kada je Kapor krvario za Beogradom stružući đonove po pariskom Monparnasu, mogli ste i tada sebi reći da je kul biti Srbin. I to jer vas je u toj deceniji ova zemlja oslobodila svakakve odgovornosti i ambicije. Prosečan Srbin je tada imao alibi za svoje luzerstvo. Niko nije od tebe očekivao ništa. Ne možeš, druže, biti Arkan. Slab si za to. Nisi se ušemio pa dobio dozvolu da tvoj šleper prođe granicu dok hrče carina. Dakle, niko si i ništa, i to je baš super. Tvoj fakultet nikome ne treba.
A i koji će ti kada to ne traže na šleperu. Žena nema za šta da ti prigovara jer i onaj majmun što živi pored tebe srče isto sranje od plate i može porodici obezbediti... Ništa.
Čak i u tim godina, koje prezireš i nikada ne bi želeo da se vrate, mogao si skapirati zašto je dobro biti Srbin, a ne Amerikanac koji mora da se jebe sa kreditima, kamatama i svim ostalim sranjima. Tvoje je da gledaš Pink i Palmu i da kresneš komšinicu za boks zlatnog „marlbora".
A zašto je danas dobro biti Srbin kada treba da otplaćuješ iste te kredite kao slinavi Teksašanin u predgrađu Dalasa ili pegavi Englez u Birmingemu? Nemam pojma? Ali, ipak znam.
Moja rođaka živi već deceniju i nešto u Rimu i kaže da su oni odlepili kad je apeninsku čizmu stegla čizma globalne ekonomske krize. Oni se ne snalaze u sranju, a ona im priča o našoj plati iz devedesetih i rafovima tapaciranim paučinom. Što bi rekao Goran Bregović: „Lako je biti tolerantan sa dolarima, ali dajte Amerikancima malo dinare... Pucali bi jedni na druge crnci i Kinezi". Zato je tebi dobro u Srbiji, jer si utreniran da ovde nikada neće biti dobro, pa ti je svaki napad iznenadnog luksuza premija, i shvataš ga kao pauzu između dva siromaštva.
Biti Srbin je super jer se možeš identifikovati sa Novakom, Vidićem, Brakočevićkom... I boli te što nema plate, jer ti zbog njihovog uspeha oblačiš pocepane gaće i ulaziš u farmerke zakrpljene na dupetu i stižeš tačno na vreme ispred Skupštine da urlaš jer su oni na balkonu ti, a ti si oni. Zato se nigde tako euforično ne slave uspesi sportista jer se nigde na svetu toliko ne fotokopira tuđ u sopstveni život.
Super je biti Srbin jer si kao pacov ili bubašvaba otporan na sve nedaće i ceo krvotok ti je nabijen protivotrovom za sve one koji bi da te potamane.
Super je Srbija jer samo se u njoj može roditi Del Boj. Kaži?! Ono kad su komentatori i fensi publika na poslednjem SP u fudbalu pizdeli od vuvuzela ti si ih već posle dva dana mogao nabaviti na pijaci na Vidikovcu. Da je kul živeti u fejk garderobi prvi smo mi saznali, a sad gledaj na Zapadu. Ni oni se ne bune što je „barberi" pruge izvezao neki Kinez.
Super je živeti u Srbiji jer možeš imati snove da je svuda bolje nego što je to tebi. I London ti je lepši iz Beograda, a kada živiš u njemu on te pojede, a i kad dođeš na posao u 10 umesto u devet, nadrkani šef ti kaže: „Good afternoon". Iz Beograda ti je sve na Temzi idilično, ali život je dobar ili savršen samo tamo gde ne plaćaš infostan jer u svakom gradu u kome ti poštansko sanduče puca od računa - sve ti je odvratno.
Super je živeti u Srbiji... Verovatno i zbog toga što ću za dvadeset sati zaparati mermerni pod njujorškog aerodroma JFK. I tamo, među čelično-staklenom scenografijom Menhetna neću, kao Momo Kapor, sanjati zlatiborski kajmak...
I zbog toga nisam ništa manje Srbin ili se manje palim od njega što živim u Srbiji.

Vrednost apoena.

Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.

Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.

A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.

Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.

Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.

Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.

Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.

Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.

I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.

Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.

Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.

Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.

Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.

„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.

Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.

Odraditi nešto što niko pre tebe nije uradio i to uraditi toliko savršeno, da se i godinama nakon toga priča o tome, a da razni likovi iz raznih krajeva grada pričaju kako je neki njihov ortak zaslužan za to delo, dok oni koji stvarno znaju da si to bio ti i posle toliko vremena smatraju da si jednostavno legenda i da ako neko želi da te pretekne, moraće da smisli baš nešto ludački dobro da bi te skinuo sa trona.

Ko se ne seća one antologijske scene iz filma „Žitije Brajanovo" čuvenih Pajtonovaca u kojoj Brajan sa još dvojicom nevoljnika stoji razapet na krstu, a jedan od njih, onako zakucan, počinje da peva „Uvek gledaj lepšu stranu života"? Srbi su od svih nedaća u istoriji bar uspeli da izbegnu razapinjanje, mada ne i nabijanje na kolac.
Ipak, postoji jedan bol koji čitave generacije ovog malog, ali zato žilavog naroda strašno muči - zove se, kratko i jasno, besparica. Slikovito, u razgovoru lajavih komšinica - nema pas za šta da ga ujede. U razgovoru tinejdžera iz više klase - ma pusti ga, klošarčina. U narodnoj izreci - sirotinjo, i Bogu si teška. U formi kritike društva - i zeka diže kurac na siroče. I tako dalje.
Svaki Srbin, od kolevke pa do groba, osim ako nije član stranke, istaknuti Crnogorac ili tajkunov sinčić treba da bude spreman na mogućnost da će u jednom momentu iskusiti šta znači razvlačiti 200 dinara mesec dana. Pod uslovom da ima platu. Zato iskoristimo ono što imamo. Evo predloga za razonodu sirotinje, u stilu gorepomenute montipajtonovske pesme:
--------------------------------------Uživanje u prirodi--------------------------------------------
Srbija je siromašna zemlja, prepuna gnevnih i nezadovoljnih ljudi koji samo kukaju kako nemaju para i osim onih koji lažu da su sirotinja, većina njih ima razloga za kukumavčenje. Za to vreme građani pokorni koji se inate državi i ne daju ni za TV pretplatu od ogromnog ličnog dohotka koji je u proseku oko 150 evra, izgleda da zaboravljaju činjenicu da je Srbija zemlja bogata - prirodnim lepotama.
Dunav, Sava, Tamiš, Tisa, Morava, lepi proplanci i šume na svakom su koraku, ali pored svih nedaća i dnevnih obaveza mi uporno zaboravljamo da uživamo u predelima koje nam je Bog podario u amanet. Pod uslovom, naravno, da međunarodna zajednica ne proceni da te reke i proplanke ipak treba oduzeti Srbima, a zatim ih pripojiti nekoj bogatijoj zemlji u regionu. No, dok se to ne desi, sve što normalnom čoveku treba je jedna klupa sa drvetom iznad nje i reka koja romori vekove.
Tu građanin dekintirani, sa kojim ni žena više ne razgovara zato što joj majka svaki dan ponavlja: „Rekla sam ti da se ne udaješ za tu gologuzu barabu", može da sedne i udahne život punim plućima. Može da, najzad, posle dugo vremena, sa neke prašnjave police uzme knjigu i ponese je u prirodu. Da malo čita.
Ono što čovek koji nema ni dinara mesecima uporno zaboravlja jeste da je upravo čist vazduh, bez otrova koji unosimo u sebe, u ovoj božjoj bašti koju zovemo domom nešto najlepše što nam je podareno. U povratku kući, građanin može da ubere kakav stručak lepog poljskog cveća. Nije tajna da žene vole udoban život i muškarce sa mnogo para. Međutim, žene su takođe i dobrodušna bića, koja veoma cene male znake pažnje. Lep cvet sa izleta sigurno će doneti osmeh na ženino lice.
Osim toga, osama u prirodi je višestruko korisna. Viđanje sa prijateljima može da bude kontraproduktivno u situaciji kada se po gradu pročulo da na računu imaš minus od 30.000 dinara. Oni koji su bogatiji od tebe trudiće se da te ubede kako nemaju ni dinara i glumiće sirotinju, iako vrlo dobro znaš da su kupili nova kola i to u kešu, zlikovci! A oni koji su isti nule kao i ti, teško da mogu da ti plate turu u nekoj birtiji. Što neminovno vodi u pljuvanje predsednika, premijera i sve u svemu vladajuće koalicije, a to nije dobro.
------------------------------------Uživanje u pirateriji--------------------------------------------
Kad smo već kod jeftinih, gotovo besplatnih uživanja, treba imati u vidu da je Srbija i dalje meka za sve vrste piraterije i sitne krađe tuđe intelektualne svojine, u čemu nam svesrdno pomaže internet. I to nas, između ostalog, drži podaleko od Evropske unije, samo što imamo većih muka za razmišljanje. Ako već nema para, uvek ima filmova koji besplatno mogu da se pogledaju na mreži. Pod uslovom da građanin golja ima pristup brzom internetu, što u Srbiji često nije slučaj, iako je u mnogim zemljama proglašen za osnovno ljudsko pravo.
Al' da ne mračimo.
Dakle, uz minimalne troškove, moguće je lepo veče uz monitor tvog kompjutera. Posebna prednost ove vrste skoro pa besplatne zabave je u tome što je posle gledanja filmova (o pornićima da ne pričamo), moguće primeniti većinu gorenavedenih uživancija za sirotinju - dobro društvo, ako se projekcije filmova gledaju sa prijateljima, ili uživanje u samoći i analizi umetničkih dela sedme umetnosti.
---------------------------------Uživanje u lepom društvu----------------------------------------
Naravno, najgore što čovek može da uradi kada nema prebijene pare, a što se veoma često dešava, jeste da se potpuno otuđi i uništi svoj društveni život. Nije kod kuće uvek najbolje. Žena zvoca, televizija pušta filmove i emisije o slavnima, bogatima i uspešnima. O hrvatskim pevaljkama koje prvo vode ljubav na jahtama sa oženjenim muškarcima, a onda se udaju za srpske bogatune. A tebe, golju, ne bi ni pogledale, ko te jebe! Zato je lepo, prijatno društvo istomišljenika kojima je ekonomska kriza izbušila džepove sasvim pogodna i jeftina zabava u kojoj treba uživati.
Treba se okupiti u nečijem stanu, a s obzirom na to što mi, kao država, žudimo za zapadnim standardima čak i u druženju, svako od gostiju treba da donese ono što će pojesti i popiti. Dva-tri soka, kesa kikirikija i kokica, možda i nekoliko sendviča sa pečenicom, koju bi napravili i doneli imućniji klošari iz društva, garantuju lepo veče puno smeha i zaborava na brige koje nas očekuju već koliko sutra. Štaviše, lepo druženje je čak i među imućnim slojevima srpskog društva postalo retkost, jer svi ceo dan vise na Fejsbuku ili bulje u televizor.
Zaboravili smo na špilove karata koji godinama skupljaju prašinu u fiokama. Turnir u preferansu ili tabliću učiniće vaše veče ispunjenim, veselim i zabavnim.
--------------------------------------Uživanje u seksu---------------------------------------------
Dobar šlagvort. Sirotani koji u skorije vreme nisu videli žensko, jer nemaju para da plate ni inicijalno prvo piće u nekom fensi kafiću, ne bi trebalo da čitaju ovaj deo. Oni i dalje mogu da nastave da se zabavljaju sa samim sobom, što takođe nije toliko loše za ubijanje vremena u dobu besparice i nemaštine.
Dakle, seks. Mladi bračni parovi koji žive zajedno u nekoj iznajmljenoj garsonjeri, mladići i devojke kojima roditelji ne mogu da daju pare za užinu, pa čak i stariji supružnici kojima je već svega dosta, uvek mogu da se okrenu jedni drugima i vode ljubav. Možda je pravi trenutak da se isprobaju sve one poze koje upražnjavaju bogati, slavni i Severina. Ne košta ništa, a vredi.
Posebnu čar vođenje ljubavi ima u lošijim uslovima, recimo, u kućama i stanovima koji zbog neplaćenih računa nemaju grejanje. Ništa lepše, a ni jeftinije, nego da se dvoje mladih ili starih, goli zavuku pod ćebad i jorgane i prepuste se raznim seksi igrarijama, dok im ne zakrče creva. Dva-tri sendviča i malo putera se uvek nađe da se prezalogaji, čak i u najsiromašnijim domaćinstvima. A posle okrepljenja, opet nazad u krevet pa Jovo udri nanovo.
Čak i najnovije vesti iz Amerike govore u prilog činjenici da je seks jeftin, a dobar način da se izdrži besparica. Kao što je nedavno objavljeno, a na osnovu istraživanja izvesnog Timotija Ferisa, četiri kuvana jaja mogu da obezbede jako dobar seks. A četiri kuvana jaja koštaju samo 40 dinara (zavisi koliko ko ceni svoja jaja). Dakle, cena - sitnica, zadovoljstvo - veliko.
-------------------------------------Uživanje u tišini-----------------------------------------------
Buka može jako loše da utiče na nerve, pogotovo ako čovek nema para da plati račune, a ženu nije izveo na večeru i vino dve godine. A za godišnjicu braka joj je poklonio lepo šareno pismo u kojem je krasnopisom napisao: „Volim te, ženo moja!", misleći da ljubav sve pobeđuje. To zna i žena, koja ga voli još više otkad je našla bogatog švalera.
Treba prihvatiti činjenicu da su sve te stvari, koje te izluđuju i skraćuju ionako jadan život u besparici, sasvim nebitne i prolazne. Čak i ako su iz „Elektroprivrede" već došli po svoje i isekli struju građaninu pokornom, to još uvek nije razlog da se on prepusti očaju. Ponekad je i svetlost sveća, lepa knjiga i tišina jesenje noći sasvim dovoljna da budemo mirni i raspoloženi.
Televizor ne drnda pa nema političara koji gnjave sa novim izborima i lepšom i svetlijom budućnošću, u kojoj ćemo svi biti bogati, lepi i srećni. Možda je pravi trenutak da se posvetimo samima sebi i razmislimo kako ovaj svet može da bude lep čak i ako smo bez para. I kako nije sve u novcu, jer on kvari ljude i čini ih sebičnima i pokvarenima. U takvim trenucima najlepše je prisetiti se svih onih koji su u mnogo gorem položaju.
Deca koja umiru od gladi u Africi, ljudi i deca koji rade u neljudskim uslovima po 20 sati dnevno da bi neki debeli Amerikanac mogao da kupi novi ajfon, muke u nedemokratskim režimima tipa Severne Koreje. Sve to će pomoći da se, bar za trenutak, pojavi osmeh na licu građanina pokornog.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zaključak? Samo nam je ljubav potrebna.

Nezaboravno iskustvo kakvo samo retki mogu da priušte sebi.
Toliko nezaboravno da samo sećanje na taj osećaj posle brijanja tupim brijačem nas tera da stavimo novi brijač u korpu kada vidimo izložene u trgovini iako znamo da smo došli da kupimo origano za picu.
Radnja prouzrokovana zaboravnošću a ponekad i stipsarenjem koja može da vam usere ceo dan a ponekad i dva.

Možda već prežvakana tema, obrađena više puta, no, pošto neću da tražim i da čitam šta je ko imao da kaže, pokušaću iz svog ugla da na najslikovitiji način prikažem seosku slavu u mom selu, koja se ne razlikuje mnogo od seoskih slava po drugim selima, osim po stepenu rizika po individuu, pa se nadam da ću onima koji nisu obilazili manifestacije ovog karaktera pokušati da objasnim i dočaram kako to sve izgleda, a onima koji su je posećivali kao ja, malo da zagrebem po sećanjima. Do prve sledeće!