Opravdanje investitora i preduzimača kad im radnik padne sa neobezbeđene skele na građevini.

Prekorno pitanje. Upućuje se osobi koja je zadržala neku tuđu pokretnu imovinu toliko dugo da, osim što vlasnik i zaboravi gde je i kod koga, komotno je mogla dobiti dokumentaciju o usvajanju iste.

Одговор сваког правог патриоте из Србије кад га зову рођаци из Аустралије да дође код њих да живи и ради.

U ovoj izvikanoj tvrdnji je sadržano 50% našeg ukupnog znanja o vremenu.

Oko 49% znanja o vremenu je tvrdnja da je to naštrikana nit po kojoj putujemo kroz prostor i “na kojoj” bivstvujemo. Paradoksalno je to što štrikaća time machine istovremeno i štrika i rasparava svoje tkanje, pa je rasparani deo tkanja PROŠLOST a ono što će se tek naštrikati BUDUĆNOST. U svakom slučaju ni jedno ni drugo ne postoji. Budućnost, jasno vam je, ne postoji zato što još nije stigla na red da bude naštrikana, a prošlost ne postoji zato što je to bivša, raštrikana sadašnjost. Postoji samo tanka nit sadašnjeg vremena koja nas sve skupa gura i provlači kroz cevi prostora kao meso u mašini za mlevenje. Teško je shvatljivo, ali bez te vremenske niti na kojoj svi balansiramo bez šanse da se strmeknemo u prošlost ili budućnost ne bi postojao ni prostor. Zastrašujuće deluje pomisao da bi i najmanji kvar na štrikaćoj time muchine doveo do kolapsa svega i svačega u nešto što ni sami ne znamo šta je. Možda singularitet, ali samo možda.

Preostalih 1% našeg znanja o vremenu se svodi na sposobnost da izračunamo kada će naš voz stići iz tačke A u tačku B, ako je rastojanje izmedju tačaka C, a brzina voza V.

Sve u svemu ne znamo puno o vremenu, a živimo "u njemu".

Najčešći lament nad ubijenim kriminalcem nižeg ranga, onim o kome žuta štampa sme da piše nadugačko i naširoko. Ironično je da je egzekutor obično iz kruga onih kojima je pokojni lokalni bos bio "omiljen u društvu".
Dočim, ako je blaženopočivši bio "nedodirljiv", to jest u sprezi s nosiocima vlasti i krupnog kapitala, onda je sve obavijeno velom misterije i počinilac zauvek ostaje nepoznat.

Jedna od najčešće izgovorenih rečenica pošto se nekoj ribi osladi pimpek. Ono, standardno, pre se nije ni znalo ko je i šta je ona, a sad na pitanje da li je zna, svaki drugi likodgovara sa: "Čuj znam li je? Razmontirao sam je močugom!". Rečenicu najviše izgovaraju žene i matorci, ali ima dosta nedojebanih cavulja ko je joj zavide zato što prima ko Simplon tunel, jer one kurčevinu u poslednje vreme viđaju samo na internetu. Ili nigde, ako mi je prso net. Oće to, verujte mi.

Ovako su nekad opisivali lepu devojku.

Izraz je dobio ime zato što je soba na koju se misli toliko neuredna da čak ima i mahovine, tako da je život u saznanju gde je sever jedina dobra stvar za vlasnika prostorije. To je, u principu, slikovit način da se opiše neka prostorija koja je u tolikom jebenom haosu, da nije teško poverovati da su jahači apokalipse napravili trodnevnu pijanku tu.

Plagijat slika poznatog umetnika.

Narodska alegorija delovanja trgovačkog zakona ponude i potražnje. Pas iz ove ilustracije deluje sebično, ali ne. On je ustvari vrhunski prepreden, jer zna da će, ako tu kosku više nema, ona vredeti mnogo više, te zato gomila u suštini beskorisne koske kao Židov zlato.

Primenljivo na sve oblasti života, od bankarstva do ljubavi...

Činjenica koju sam izneo je istinita,
ali mi se ne sviđa efekat koji je stvorila
na tvome licu pa ću da je povučem...

tj. Undo - Ctrl+Z

Puna verzija glasi "dobar je on lik, samo se ne treba zajebavati s njim". Za mnoge ljude ovo je izraz strahopostovanja prema nekom lokalnom razbijaču. U prevodu, to je taj lik koji je dobar dok ga ne poznajete, ili barem dok je na 100m udaljenosti, a ako ga slučajno pogledate popreko ili bacite pogled na njegovu nabudženu cavu, on vam nanese nekoliko teških telesnih povreda.

Još jedna u nizu filozofija stanovnika ruralnih krajeva ove zemlje. Seljaci vole isto što i ovi iz grada, ali tu svoju ljubav ispoljavaju na malo drugačiji način. Sport obožavaju, jednostavno shvataju ga kao rekreaciju i odmor od teških poslova. Zabole ih što u Opštinskoj ligi 2 gube 7:0 na poluvremenu, i što im dva igrača izađu sa terena i odu na pivo, što kapiten puši i što trener baš na dan utakmice ima neodložne poslove na njivi. Rezultat je u drugom planu. Tako je kada igraju sa drugim selima. Ali kada igraju protiv nekoga iz grada, tu se već uključuje lukavstvo i seljačka politika. U basketu je situacija specifična. Ceo turnir se igra sa jednom loptom, a u finalu podmetnu neku težu. Onda se ovi picani iz grada pogube, a seljaci uzmu pobedu na domaćem terenu. Iako u ekipi imaju trojicu, od kojih svaki ponaosob može traktor da podigne, i čija građa jednostavno govori da nisu za taj sport. Posebno vole kad ih rumene seljanke gledaju dok odmeravaju snage sa protivnikom. To im uliva neku posebnu energiju.

Kenja mi se.

Najpoznatije poredjenje kada je u pitanju neki fudbaler a da je fizicki jak i brz.

Opis psa velicine prosecnog medveda.

Opis izuzetno ružne ženske osobe.

Dve reči koje naš narod, da li u nedostatku sopstvenog obrazovanja ili bežanja sa časova, ili zbog loše informisanosti, uglavnom meša! Vrlo je verovatno da je neko ko pojma nema o pravilnom srpskom jeziku nametnuo svoje neznanje kao relevantno! To su dve reči koje uglavnom viđamo kod nepismenih ljudi koji pišu poruke preko sms-a! Prvi je veznik, dok je drugi upitna rečca od JE LI, odnosno glagola jeste i upitne rečce li! Prvi je uglavnom veznik kod uzročno-posledičnih rečenica, npr.: "Marko je pao godinu,JER nije učio!" Drugi se koristi kod postavljanja pitanja:"Je l' bio Marko na moru?" Znači:" JE L' bio Marko na moru?", a ne "JER bio Marko na moru?"

Занимљив начин да се каже да девојку знамо из основне школе.

Ово представља кваран потез момка који се цело вече мучио да девојку доведе у стан и сада му не пада на памет да је још толико убеђује да је појебе.