Skup francuskih političkih aktivista nesvakidašnjeg dometa.

Fransoa(1916 - 1996), jedan od vođa Pokreta otpora u II svetskom ratu, vođa Socijalističke partije, nekadašnji predsednik Francuske.

Frederik, nećak prethodinika, sadašnji ministar kulture, poznat po lovu na tajlanđansku nejač od desetak godina zarad pedofilskih zadovoljstava. Priznaje dela, ukrašavaju mu autobiografiju i na ostavku ne pomišlja-to je kulturološki domet od kog se ne može odstupiti zbog jeftinih političkih poena opozicije.

Žan Kristofer, sin prvopomenutog, kao savetnik francuske vlade za Afriku, učestvovao u mitomanskom poduhvatu i naoružavanju Angole i na kraju osuđen-novčano...

I...opet se pitam, šta nam samo smetaju ovi naši alamani-nemiterani, ni bolji, ni gori od originala, kad smo odavno iz života ISTERANI-od ko zna sve kojih miterana.

Konzervativni čovek uvek ističe svoj “moralni kompas”. “Sinko, u moje vreme su takve palili na lomači.” “Devojko, ne priliči ti tako kratka suknja” “Ja ne bih dao prava pederima. Ludačke košulje bih dao bolesnicima!” Gluposti. Život mu prolazi u strahu od promene, ograničen, lišen svih poroka, osim povremenog pijanstva. Možda znaš Stari i Novi Zavet napamet. Možda si pravi porodični čovek. Možda kao pravi vernik znaš kad treba da se prekrstiš, kad treba da pevaš u crkvi, a kad da ćutiš. Upućen si? Možda i jesi, ali to ne znači da si ti moralan.

Apsurd leži u tome što drugima prebacuješ odbacivanje istinskih porodičnih i verskih vrednost, a sina si uspeo da vaspitaš tako da postane makro. Ćerka je član satanističke sekte. Žena se propila. A sad si poželeo da igraš bračnog sudiju drugima? Ne, zatucani radikalu! Svoju porodicu si upropastio i sad mene savetuješ da te pratim pogubnom putanjom kojom si ti svoju pretvorio u skupinu stranaca, koji ne mogu da se smisle očima. Odjebi od mene sa tvojim pametovanjem. Da znaš nešto o porodici, ne bi te deca mrzela. A svi znamo da deca najbolje prepoznaju nizak moral.

Svestan si da ne možeš da napraviš uzornu porodicu - ustvari, ne možeš ni običnu - pa ti je jedini način da drugima organizuješ porodice. Ali ne možeš. Nisu tvoje porodice. Zato prosipaš svoja moralna načela svima oko sebe. Svima nalaziš zamerke. Znaš da ti se iza leđa smeju, ali baš te briga. Sve što želiš je da ti budeš svetionik morala. Nije stvar u moralu. Stvar je u sreći - oni je imaju, ti je želiš.

To je još jedna stvar u vezi konzervativnih ljudi. Svi konzervativni ljudi su zaostali i rasisti. I imaju pravo glasa. I uvek glasaju za najgoreg. Najveći broj ljudi koji glasaju za Radikale su konzervativci. Neki kažu da im ne bi trebalo dozvoliti da glasaju. Ja kažem neka ih, neka glasaju, samo im odsecite jezike da ćute.

Konzervativni ljudi misle da je njihova dužnost da svima popuju. Što? Oni su nepogrešivi? Misle da jedini znaju ispravan kurs? Stvoreni su za kapetana? Ma nemoj! Da su toliko pametni, ne bi se ženili sa 18. Nekad bi zgrešili. Uživali bi malo u životu. Ne bi umirali od raka jer je hemoterapija đavolja rabota. Zaostali kreteni. Nikad ništa ne prihvataju. Ni za svoje dobro, ni za opšte dobro. Dobro je tako kako je. Tako je Bog hteo. A kako si ti hteo? Što bi ti koristio mozak i razmišljao. Rođen si glup. Proživeo si život glup. I umrećeš glup. Nisi ništa skontao i zato odjebi od mene sa svojim glupim savetima.

Na Badnji dan ustanem, baka nije još ispržila kajganu, jer se posti, a nema ni crtanih na TV-u, jer TV nije još izmišljen. Otac izbacuje krmelje iz očnih duplji i dohvata sekiru: idemo u šumu po mrklom mraku, dok komesar, drug Janko još spava. Otac kaže "ne bih na letovanje na Goli Otok". Otac je veliki šaljivdžija. Noge mi upadaju u sneg do kolena, hladno je, otac puši usput i teško je razlikovati da li mu iz usta izlazi dim ili vodena para. Cerić klone pod snažnim zamasima sekirčeta. Vraćamo se domu.
Na dan Božića komšija Mašan tradicionalno ulazi prvi u kuću: on je položajnik. Majka kaže da treba da nađemo nekog mlađeg, ali otac kaže da je važno samo da nije oženjen. Mašan ima 57 godina i bole ga leđa kad se sagne da prodžara vatru. Izgovara ritualne reči na brzinu i seda za sofru. Lomimo pogaču i baka pronalazi novčić. Baka je stara i otac označava pogaču, tako da ona pronađe paru, jer joj ovaj Božić može biti poslednji. To govori već 10 godina.
Ja sa decom napolju pravim sneška. Komesar Janko zalazi po selu i svakom Snešku docrtava petokraku.
Majka kaže da treba da uzmem da učim, jer šta radim na Božić, to ću raditi cele godine. Kažem joj da je onda logično bolje da ne učim, ali majka ne shvata i udara me forhendom po potiljku i kaže "nemoj da ostaneš samo sa predškolskim kao ja, završi 4 razreda".
Napolju se grudvamo i igramo četnika i partizana. Ja sam obično četnik. Otac me gleda kroz prozor i smeši se krišom kad hedšotujem partizana.
Predveče baka ispriča neku anegdotu iz balkanskih ratova i onda se svi smejemo, iako nije baš mnogo smešno.

Kad napuniš 18, razviješ potpuno novu vrstu emocija koja se zove “humoralni bes“. (Za vas nepismene i neobrazovane, ne humor u smislu ha-ha, nego humor u smislu tečnost, životni sok, što je i osnovno značenje ovog helenizma koji se odomaćio u našem jeziku).
Znate kako ste se nervirali kad vam neko otme omiljenu igračku ili kad vas vaspitačica u vrtiću natera da pojedete bljutavu restovanu šargarepu ?
E, zamislite taj bes, samo u ovom slučaju izazvan krucijalnim stvarima: „Romario smuvao ćerkinu drugaricu ? Besan sam! Kako ga nije sramota ? Otac može da joj bude! Ne mo'š više videti kurac na TV 1000 ? Besan sam! Pa koga oni zajebavaju ? Kako ja da naučim da jebem ?“

Ako si bio bubuljičavi pubertetlija, postaješ rošavi punoletnik, kompleksaš.

I, ironično, dok se žališ na to kako Romario jebe tvoju vršnjakinju, istovremeno ga šiljiš na tek propupalu 14-togodišnju komšinicu kao deo krize sunđer doba. Ah, kriza sunđer doba. Period kad shvatiš: „Sranje. Jaja su mi veličine nara, a kurac mi svu krv popi k'o sunđer.“ I zato impulsivno kupuješ sve XXX novine i iznajmljuješ sve ... ne, ne DVD-je, jer kako da instaliram plejer u WC-u ? Tvoj rezon je: „Moram ga šiljiti bar pet puta dnevno jer ne želim da me prevremena ejakulacija sjebe kad dođe vreme za to. Uh, kad će već jednom to vreme ?“

Ali to vreme nikako da dođe – a da se ne lažemo, teško da može da dođe kad si asocijalni autistični mizogin – tako da jedini način da dođeš do jednokratne kopulacije sumnjivog kvaliteta jeste da platiš kurvu. Ali, odakle ti lova frajeru ? I tu se krug zatvara.

Ako si muško, kriza sunđer doba te prođe za godinu-dve-tri-pet. Pomiriš se s tim. „Neću jebat' nikad“, kažeš sebi i nastaviš dalje, sve dok se, tamo negde tokom faksa, debelguza štreberka „smiluje“ na tebe i tvoj pogled odbačenog šteneta pekinezera. Ako si žensko, kriza sunđer doba ne postoji za tebe jer te još od malena nauče kako se pada na leđa, a suknja zadiže visoko. Biraš kome daješ svoju rođenu pičku, kome sise, kome ruku, usne, a kome ništa.

Ovo je period kada misliš za sebe da si oštrouman i vickast, a u stvari si glup kao batina. Mržnja prema autoritetima, tek rođena u tebi postaje veoma napredno odojče. Na sve dobronamerne savete se brecaš, podižeš ton i u nedostatku validnih argumenata treskaš vratima. Buncaš u vlažnim snovima.

Kukaš i bogoradiš nad svojom zlom sudbinom, a nisi svestan da provodiš najbezbrižniji period svog života.

Kao zdravlje, kao dobar dan, kao Anica Dobra, kao kec na deset, kao Koca od 30 dindži na poslaničku platu, kao babina pita, kao pouzdana dojava... ali za razliku od svih njih uporedivo dobrih, ova je ipak u svakodnevnom govoru lišena tih nepotrebnih poređenja, koja joj mogu i narušiti tu jedinstveno-jebopozivnu auru kojom lomi vratove muških pavijana, jer ona je prosto i jednostavno - dobra.

Znate, čitavog života sam bio mediokritet, ali mi uopšte nije smetalo. Bilo je nečega lepog u tome da uvek budem na sredini tabele, u sigurnoj zoni, da ne radim ni prelake, a ni preteške poslove. Uvek je bilo šta da se pojede i šta da se popije - kvalitet je bio recipročan mogućnostima i to je stvarno bilo okej. Niti sam žudeo za nemogućem, niti sam bio prinuđen da stegnem kaiš do poslednje rupe.

Nisam talasao, nisu me prozivali. Ljudi su bili svesni mog prisustva kao što su svesni prisustva saksije sa cvećem u prostoriji, ali me nisu pikirali kao sledeću metu. Stvarno mi je prijalo da budem samo neko ko je "odnekud poznato lice" i što se sve na tome završavalo. Niti su me pamtili, niti sam želeo da budem zapamćen. Nisam morao da vodim, a ni da nosim fenjer. Voleo sam taj limbo u kome sam bitisao, taj način života.

Dok su jedni padali na tiketima (gubeći poslednju paru), drugi su gledali kako da na kvarno uvedu kablovsku (iako su puni k'o brod), ja sam redovno plaćao račune, sve u dinar. Davao sam kad su tražili za nešto, nisam se bunio što su mi uzimali ono što nisu imali prava, jer sam verovao da za neke stvari postoji izuzetak i da se čovek mora nekih stvari odreći da bi mu bilo bolje. Tešio sam se da je moglo biti i gore i da bi i bilo gore da ne umem da se prilagodim situaciji.

Ali, znate, postoji još nešto, nešto što ni ja nisam znao... Nisam znao da sam tim svojim ćutanjem klimanjem glavom i prihvatanjem svega samom sebi zakivao eksere u sanduk. Nisam znao da će sve u šta sam verovao i što me je vodilo od trenutka kada ustanem, do trenutka kada zaspim, biti sredstvo mog samouništenja. To stanje, ta ambivalencija osobe koja nema ime već samo redni broj, je bilo kao kazan u kome sam se krčkao na laganoj vatri, nijednog momenta ne sumnjajući da nešto nije u redu.

I tako sam završio ovde gde jesam, u magnovenju shvativši koliko sam samog sebe vortao tamo-amo, uzduž i popreko. No, stgao sam tamo gde sam jedino i mogao stići: na sam početak, jer nigde nisam ni otišao. Koreni su mi duboki, preduboki, nisam se mogao iz bašte svoje istrgnuti. Lepo mi je bilo tako ušuškanom. Samo, kada ne gledaš sliku iz više uglova, onda ne vidiš ni znakove koji gotovo vrište da je opasnost svuda oko tebe. A, ignorisanje opasnosti je kao da si sam sebe gurnuo u ponor.

усран му је прст.

Nepodnošljivo smirujuci zvuci harmonije harpe, klavira, gitare i oboe, odabrani namerno da ti jutro počne lagano i mirno, prekidaju noć na pola. Napolju je opet napadalo ono što se zadrži taman toliko da napravi kaljugu do članaka. Zašto me grebe grlo, jel suv vazduh od grejanja ili kolera? Gde si ti pošo? Dolazi ovamo da te obučem. Znam da ima još sat vremena, ali da počnemo proces. Moraš da obučeš 6 sloja odeće protiv hladnog i mokrog i 3 pari obuće pre nego što izađeš napolje. I meni se ništa od toga ne radi, ali inače se vratiš blago slinav kući. Znaš da me je onomad umalo ubila ta slinavica, današnji virusi. Vrati tu kapu na glavu padaju govna. Vrati kapu!

Dobro jutro kolega, gadan dan majke mu ga, jeste jeste, fino bilo za vikend, zašto kašlješ i pričaš na nos jebem ti mater? Zašto si koj kurac došao ovde konju jedan, koga impresioniras, zašto ovo radiš svima nama, jel te Soroš poslao jebem ti seme radoholičarsko, idi tamo u ćoše i diši u zid, iskašljo pluća dabogda.

Pišanje nakon prve kafe je hajlajt ovog dana. Šta ima napolje, vidi svanulo. Jel jeste? Izgleda da jeste, dolazi nam novi dan u svom sivilu, grad se budi, svrake grakću sa ogolelih grana i seru na kaljave automobile, žena lomi kuk na pešačkom, sunce svetli kroz oblake difuznom bojom neonske lampe, doći će valjda kraj i ovom danu. Mora zadnja da ispadne kad zakopcas kais. Valjda se ne vidi na ovim pantalonama preko 4 sloja dugačkih gaća.

Oćemo na pivo? Jeste, evo i mene nešto grebe grlo i kako nailazi mrak sve je jače, ako nastavi da raste ovom progresijom, najverovatnije ću do sutra da lipšem. Svi, a? E jebi ga, nezgodno kad se hladni front iz sibira pomeša sa globalnim zagrevanjem i koronom, srećom pa imaš blagu depresiju i nedostatak vitamina D.

Ријеч која се користи у два случаја:
-кад заповиједамо неком да носи дрва
-да означи отвор у носу

Jes' ovo naziv za jednu vrstu pasa, ali, ovde nije to slučaj. Samojed je u modernom društvu ona osoba, a znate je svi, spremna da vazda udari po tužbalicama, da sjebe psihu drugih, a sve zbog toga što njoj nije sve po volji i ličnim zamislima. Samu sebe jede (a, i jebe - da se ne lažemo) večitim parastosima nad sudbom svojom, ubogom i nad snovima svojim raspršenim. Tuga, jebote.

Спустити се и препустити се.
Окситоцин је у организму, нос је у вулви, борба за ваздух је у пуном јеку, водопади нек потеку.
Срк, мљац, длака, убац. Обришеш нос руком, браду о јастук, боли те курац.

Za dvije nijanse više fensi od uniforme JNA a opet za nijansu i po manje udobna od treše, vijetnamka predstavlja savršen spoj otpornosti i fleksibilnosti. Svojevrstan oklop od veriga savremenog doba, još uvijek nespremnog za kombinezon.

Nekada uniforma američke vojske uvedena u upotrebu u periodu rata u Vijetnamu po kojem je i dobila ime, zbog svoje praktičnosti prihvaćena je pozitivno od strane radnog naroda ali i od buntovne omladine koja je ispod nje često nosila umrlice a cijenila je više zbog njene istorije nego li zbog prije navedenog (i onda se pitate kako je propao komunizam?)

Onaj koji nosi vijetnamku spreman je da se suoči sa svim sranjima kojima ovaj predapokaliptični svijet može da ga gađa, počev od cigana koji ti šmekaju bajs dok trguješ u marketu, preko koncerta Gorgorotha pa do terorističkog napada. Neki čak tvrde da je neprobojna za vlašku magiju.

Nešto kao kožni kaput za sirotinju al može da se nosi i kad je onaj "prelaz".

... bolno jeca sam, napušten od svih... Da li ste se zapitali da li je tu negde u blizini vas? Verovatno niste. Eno jednog, sedi na stanici zamišljen nad svojom sudbinom. Seća se davno mu umrle žene, žive dece i unučića što se ne javljaju mesecima, ratnih i posleratnih prijatelja... Sa tugom u očima, nemogućnošću normalnog hodanja, bradurinom i opijajućim miomirisom višegodišnje prljavštine, trudi se da bude izbegnut, što mu poprilično uspeva. Unuče vinjaua ili loze nosi sa sobom da mu pravi društvo tamo gde mu ne smetaju prolaznici. U pijanom stanju voli da govori o tome gde je bio i šta je radio u mladosti, što deli sa svojim (ne)poznanicima u birtijama ili prepunom autobusu gde ga brojači šutiraju napolje. Godine, prerana, mala penzija i promene u porodici su od njega napravile upotrebljeni prezervativ. Stavite se povremeno na njegovo mesto, zamislite sebe u toj situaciji. Znam, mislili biste da je mogao da se izbori, da bude dovoljno snažan, ali to nije baš jednostavno.

Osoba teža od afričkog nosoroga. Kad stane na vagu, kazaljka obrne par krugova dok se ne zaustavi.
Jednom ju je uhvatilo društvo za zaštitu životinja misleći da je morž.

Osoba koja čisti zelene površine.

Voditi žestoke unutrašnje rasprave (monologe), praćene adekvatnim facijalnim ekspresijama.

Новописана црногорска историја створена од стране олигархијских диктатора а све у циљу стварања нове врсте црногорства. Читалац се храни илузијом да су писци скупина моралних и интелектуално супериорних људи. Међутим, ако би се писци подвргнули емпријском верификовању доказало би се да су то обични егоманијаци плитког интелекта, опасни и нашироко неморални.
Кмет, такође ниског интелектуалног својства, читајући то, упија сав отров и тако отрован постаје Црногорац коме историја сопствене државе сеже од 2006. године па надаље.

Medicinska grana koju je ustanovio Dule Korać, negde između 16te šljive i polufinala ženskog skoka s'motkom.

Друго лице Жаркова; оно мало мање крвнички настројено, али подједнако зајебано. Док Бронкс 'оће да те расцопа секиром посред чела, Жарково мучки гађа праћком у цеванице. Док Бронкс вади пиштољ и пуца у срце, Жарково потеже за сељачком кобром. Док Бронкс пуши томпус, заваљен у ђакузи, Жарково пуши сушену коприву и гледа "На месту злочина са Машаном". Бронксу није проблем да те направи да заличиш на грб Фиорентине. Жарково ће само да налупа пар шамара из бекхенда, онако васпитно. И обојица ти се смеју као лисица на смрзнуто говно. Иста је то крвна група, јебига. Само је овај први већ у А тиму, док други тек прелази из кадета у омладинце.

Pisanje po drugim forumima i sajtovima na kojima nemaš tu slobodu pisanja koju si uživao na Vukajliji, a ne znaš drugačije da izjasniš svoje mišljenje.