Kod žena:
Sve počne pesmom na radiju. Potraži izvođača. Ako je žensko biće lepo par dana, posle ćao đaci. Ali, ako je muško potraži spot. Ako joj se učini sladak, potraži slike na netu. Ako joj se svidi odgleda i druge spotove. I tako svakog dana. To joj postaje ritual. Dan je loš bar bez tri puta preslušane pesme. Onda krenu svakog dana i spotovi. Misli da se zaljubila. Počne da sakuplja njegove slike. Posterima je već oblepila svaki mogući delić sobe. Pronađe njegovu web stranicu. Proveri da li će održati koncert u njenom gradu. Muzika više i nije toliko bitna. Svakog dana je posećuje. Prati sva dešavanja. Poludela je za njim i teši je pomisao da nema devojku. Prve internet svađe. Neko je rekao da je on gej. Nije preživeo dovoljno dugo da to i dokaže. Već je odavno osmislila venčanje. Misli da je toliko dobar da ne sme da prdne, a da je ne pita za dozvolu. Ima imena za decu. Malo se razočara kad vidi slike na kojima je pijan ko majka, ali brzo prestane da sumlja. Garant je fotošop. Novinari su zloban narod. Onda dođe poslednji stadijum zaluđenosti. Stavi njegovu sliku na desktop. I onda joj se ceo svet sruši. Otkrije da ima devojku (ili je već srećno oženjen). Tuguje par dana, ali je brzo prođe. Posle otkrije neku novu radio stanicu i krene sve Jovo nanovo.

Kod muškaraca:
Uz pesmu i spot, da vidi da li je žensko. Ako je dobra, potraži slike na netu, ali gole, da se uveri. Oni pederčići što se nazivaju muzičarima, ovih dana sve više liče na žene. Ako je baš baš, potraži i kućni video dotične. Ako ga ne nađe, nema veze. Poslužiće i slike. Mi smo snalažljiv narod.

Несуђени soundtrack за филм " Ми нисмо анђели 2 ".

Наиме, сада већ давне 2005. Срђан Драгојевић је дошао на идеју да контактира тада јако популаран хип хоп трио Bad Copy да у свом стилу направе нумеру која ће на најбољи начин описивати долазак на свет петнаестогодишње Софије која се, као нови лик, први пут појављује у наставку култног филма. И сам је сумњао како ће филм проћи код публике јер је рециклажа фора из првог дела са пар оригиналних фора, па му је музика овог шареног састава била план Б , да наставак филма остане по нечему упамћен.
Позвао је момке и отворено им рекао шта треба да буде тема песме. То је дилема да ли је мала Софија плод љубави маме и тате или се једноставно тата толико ушик`о да је доватио маму која се такође неким чудом ушикала, и смандрљао је на брзака. Иако сви добро знамо шта је у питању , ал` нек се унесе мало дозе романтике у све то.
Момци ладно прихватише посао, не занимајући се за новчани део хонорара, уз један услов, да авансно добију три гајбе пива, јер их мрзи да изађу до проџе. И ту лежи кључ зашто је ова песма несуђени soundtrack за филм. Наиме, испијајући последњу гајбу негде око пола 3 по поноћи ,када поштен свет спава, Ајс дође на идеју да зове људе телефоном и да им подригују a cappella. Листањем дневника позива дођоше и до Срђановог броја , позваше га. На несрећу читаве филмске јавности Драгојевић се јави пропраћен салвом дубокотрбушних подрига а и Тимбетових прдежа. Још кад је чуо Скаја како се кења по његовом лику а и будућој странци, чији је и данас члан, реши заувек да оконча сарадњу и упркос наговорима са стране одбаци сваки вид договора.
Момци, сутрадан, кад су схватили шта су урадили, отидоше у кафану на по једну, а песма остаде да скупља прашину у фиоци , све док је Скај није 2013 пронашао, сасвим случајно тражећи папир да завије... фишек за семенке.

SK16 1/4

Lik koji "sve" zna o racunarima.

Obavezno zlo koje prati skoro svaki kvalitetan, a bogami i dobar deo nekvalitetnih filmova. Kada neki film doživi veliki uspeh kod kritike i publike (pre svega da uzme pare, a oskar ne bi škodio) po copy/paste principu snime nekoliko nastavaka da bi zgrnuli lovu na siguricu. Obično snime još dva kako bi se napravila tzv. trilogija iako svaki film ima sopstvenu priču i na silu dopisane negativce i sporedne likove. Praksa je pokazala da su se četvrti delovi pokazali ka katastrofalni (Indijanac Džons i lobanje kristala, Betmen i Robin, Supermen IV, Živi slobodno il' daj hard disk), a ako nije tako loš peti će sigurno sjebati celu franšizu (Roki). Ako se radi o hororima imaće dvocifren broj nastavaka kao što je slučaj sa slešersko ekipom Majklom, Džejsonom, Fredijem i našom Žikinom dinastijom gde ne možemo reći da je došlo do opadanja kvaliteta jer ga ni u originalu baš i nije bilo.

Star Wars-i koji su "počeli" od četvrtog dela su uveli široj publici tzv. prednastavke (prequel). Što bi rek'o Lane Gutović "Ja kad čitam knjigu, čitam je od sredine. Tako ne samo da ne znam kako će se završiti, nego ni kako je počela". Tako već u originalu imamo prilično nejasnu radnju koja nema potpuni kraj. Tako publika želi da pogleda i nastavak, i još više prednastavak iako znaju kako će se završiti. Ova praksa je često primenjivana u protekloj deceniji (Underworld, Iks-ljudovi, Exorcist, Caprica).

Trenutno više vezana za video igre i anime je pojava međunastavaka(interquel). U situaciji u kojoj želite da imate sve likove sa moćima iz 6. dela, a u 7. je pola njih pomrlo, vi smeštate 11. deo između njih. Primeri Street Fighter, Devil May Cry, Prince of Persia...

Kada na ovaj način potpuno upropastite franšizu jedino što vam preostaje da sačekate da prođe desetak godina i uradite rimejk čitave priče tzv. restartovanje(reboot). Relativno skoro je to uspešno urađeno sa Betmenom i Džejms Bondom, a u planu je i sa Spajdermenom. Postoji i nekoliko samostalnih rimejka koji su pokazali bolji od originala(Kronenbergova Muva, De Palmin Scarface).

Nova nacija. Više ih ima nego Kurdistanaca. Treba im dati državu. Grenland recimo.

U momentima kreativnosti, u tim napadima inspiracije, ovi mladi "umjetnici sa zdravim stavovima" sipaju svoje najdublje misli pravo na široki internet. To su instant umotvorine, savjeti za ponijeti, sarkastične opaske na račun države, društva i dogadjaja u gradu, romantične poruke, pozdravi, čestitke, depeše... - asortiman je ogroman, mogućnosti su nelimitirane.

To je okej. Društvene mreže i postoje, izmedju ostalog, iz tog razloga da omoguće ljudima da lako i brzo, barem negdje olakšaju dušu i privuku pažnju, čak i zavrijede osjećaj da ih neko sluša. Medjutim, ova ogromna grupa mladih kritičara, što po godinama što u duši, sve više shvata i cijeni sopstveni trud. "Ko će koga ako ne sebe sam ja sad?" Tako oni kuckaju svojih rečenicu, dvije, par, pasus, esej, trude se svojski, zapnu, i iseru to govno da im krasi elektronske zidove.

(Preskačem dio o iščekivanju lajkova, lajkovanju, inteligentnom zahvaljivanju za lajk i vodjenju još inteligentnije diskusije.)

Tada naidje Rajko Lola, po zanimanju ribar, čuo da ima pičke na fejsu, rado bi zavukao, i traži mamac. Naleti na status sa gomilom riječi tipa srce, ljubav, razočarenje, odradi copy/paste (iš'o Rajko na kurs), jedinu stvar lakšu od samog pisanja te umotvorine, i prosto rečeno - UKRADE IM STATUS.

Ogorčenje i ponos, izmiješani kao med i žuč. Sa jedne strane, neko im je ukrao status, jer je tako dobar i jak, dubok, moćan! Sa druge strane - neko im je ukrao status! Gledaju nalijepio ga Rajko na njegov seljački, mizerni zid, tik iznad Cecinog spota. Bez navodnika, bez reference... I još dobija lajkove! I komentare. Rikvestove... Uh, sledeći pasus, već se i meni srce steglo.

Šta raditi? Otići klikom do tog sramotnog zida, i očitati prevarantu lekciju javno? Jebati mu majku u pičku plagijatorsku, pederu jednom, i to javno, po sred zida? Previše nisko, a rado bi. "Ne treba se raspravljati sa idiotima, povuku te na svoj nivo, i dotuku te iskustvom", drhti njihova ruka po tipkama, kucajući novi status. Zatvarajući navodnike, duhovito se izdižu iznad situacije, sijeva poruka lopovu: "Idući put pitaj da pozajmiš status, ja se ne ljutim :*". Eh, da su svi ljudi tako veliki...

Prvi istorijski eklatantan dokaz da RTS NE UME da napravi tinejdžersku seriju.
Novi, još bolji dokaz za takvu tvrdnju je "Priđi bliže", ali obzirom da se ona tek odnedavno prikazuje, ta serija će tek dobiti podrobniji sociološko-psihološko-psihijatrijski pristup.
Shvativši da su joj sve kćerke odrasle, i da se njen život u narednom periodu svodi na seckanje luka za supu, Spomenka Kovač negde 2002. godine odlučuje da još jednom dokaže svoju mladolikost- pišući scenario za "teen" seriju, a pritom promovišući raskošan glumački antitalenat svoje najmlađe kćerke. Dakle lepo i korisno. Radnja je smeštena u šatro- prosečnu beogradsku osnovnu školu. Pritom, učionica "glavnog" odeljenja i za beogradske uslove izgleda kao da je stigla iz svemira, a poređenje sa prosečnom srpskom učionicom u nekoj palanci ili na selu, gde koze i učenici sede jedni pored drugih je bezpredmetno. Sama radnja i ideja realno nisu idiotske- ono što treba da se događa na kraju osnovne škole, objektivno se i događa glavnim junacima- prve ljubavi, aktivna druženja, "furanja" stilova i sl. Ali način na koji je to Spomenka Kovač prikazala, zaista poriče njenu mladolikost. Dodatno nas je zabrinula činjenica da se njena kćerka ponosno hvalila u medijima kako je ona lično pomagala majci u razumevanju mladih, obzirom da je sama tada imala 17 godina.
I tako, kada je RTS sve fino zapakovao, na proleće 2003. nas je sačekao produkt sa sledećim junacima:
Roki- igra je naravno Anja Kovač, najmlađi izdanak dinastije Kovač. Iako je trebalo da ispadne glavna riba u razredu, očigledno je da su majčine oči slepe za te stvari, pa je niko nije gledao kako izgleda ispod vrata... Ili grudi :P
Sofija i Mina- neke dve, malo zgodnije ribe (od Roki, svakako. Time je RTS napravio i mudar potez- izborom Anje K. da igra Roki, mogli su sasvim prosečne frajle da mete da igraju ove dve). Inače su ekipa sa Roki. Sve tri su isfurale sa glavnim frajerima u razredu, do kojih ćemo kasnije doći.
Packe i Kečina- glavni frajeri u razredu. Packe se farba u drečavo žuto, ali izuzev toga, ni po čemu ne liči na osmaka, već ima vojničku bradicu. Njegovog, kasnije neafirmisanog glumca, su pojedini gledaoci zvali pederko. Kečina je u tom smislu "bolji", ali i on izgleda dosta starije.
Njutn i Bojanče- Izuzev po nadimku, koji se ne uklapa u rečnik današnjih tinejdžera, Njutn je i realno prikazan kao štreber. Bojančeta igra neki klinac, koji je u seriji vršnjak sa Packetom i Kečinom, a inače izgleda kao da je barem peti osnovne. A i pored toga igra prilično udarenu osobu.
Fića i Džoni- uvek se u američkim serijama nađe par, ne naročito pametnih, a malo klepnutih ludaka. E, to su ova dvojica, koji su umislili da su neko i nešto. Inače su pljunuta kopija Balka i Skala iz "Moćnih Rendžera".
Bora- eto idealnog mamca za preostale sponzoruše u razredu. Stigao iz Los Anđelesa, gde je video J.Lo (koja faca, jbt!!!). Odmah izabran za predsednika razreda, nakon izbora, koji su održani na njegov predlog. Po tome zaključujemo da je inteligentan i zoon politykon.
Ostali likovi iz razreda su namerno zapostavljeni, jer RTS-u realni prosek nikada nije bio interesantan...

Aušvic- nastavnik matematike, i novi razredni ovom odeljenju. Na kraju smuva novu sekretaricu Dadu, koju igra ona crvena kovrdžava Tanja Bokan, značajna po ulozi Mađarice u "Crnom Gruji".
Travolta- peder, ili barem biseksualac, koji slučajno predaje muzičko. Fura neki hibrid više izumrlih stilova, koji najviše liči na Elvisa. Navodno se loži na Edit.
Edit i Rista- u realnosti gotovo nemoguć ljubavni par- nastavnik fizičkog i nastavnica francuskog.
Zaga- besprizorna alapača (i kao uloga, a kažu to i za njenu glumicu), koja je direktorka škole. Žvalavi nešto sa starom, formalno penzionisanom sekretaricom, takođe prakljačom, Grozdom...

Najčešće opravdanje za izbjegavanje smaračkih aktivnosti. Kao i opravdanje za sopstvenu lijenost pri odbijanju posla ili sličnih rabota. Jedan od najprovidnijih ali i najdjelotvornijih fazona, jer se u privatnost ipak ne dira.

Najava jamba sa stilom.

Prorok Isaija je istegao prste i sprema se da počne. A, pogađa - au što pogađa!

Usklik olakšanja prouzrokovan prevrtanjem želuca na morbidne, neželjene, ali istinite činjenice koje krase pojedine delove ovog putujućeg globusa.

Ako je tačna ona da je Treći kanal 1989. godine bio kao Marsovska televizija, onda je BK sredinom mračnih 90ih bio sa druge galaksije.
Velikom ironijom, kanal su pokrenuli ljudi bez mnogo ličnog ukusa, Karići, ali koji su u tom istorijskom trenutku bili spremni da izdvoje lovu za program koji je bio potpuno različit u odnosu na 90% tadašnjih medija (dodatna ironija je to što je TV "Pink", današnji simbol povlađivanja najnižim strastima, osnovao bivši urbani dečko i roker).
Televiziju je vodio Aleksandar Tijanić, isti onaj koji je kasnije od RTS-a napravio ciganmalu, što samo govori da profesionalci shodno volji finansijera mogu da urade sve što im gazde zatraže.
Program je bio uređen po modelu najmodernijih zapadnih kolažnih televizija, uglavnom se kao uzor spominje RTL. Ipak, iako je sve bilo po nekom uzoru, ništa nije bilo copy/paste kao ovaj današnji program.
Imali su odličan jutarnji program, sinhronizovane crtaće (čak i neke kvalitetne koji se do tada nisu drugde prikazivali, poput Alfreda i Sandokana), relativno neutralan informativni program (jer su Karići sa svojim komšijom Slobom bili u fazonu primirja- "ne diramo mi tebe, ne diraš ti nas"), odlične serije i filmove, dobre kolažne emisije- kako strane, tako i domaće, fenomenalan sportski program, ali i solidan vanredni program za vreme bombardovanja.
Kad pomenuh bombardovanje, baš negde u to vreme je počelo i posrtanje ove televizije: malo zato što im je NATO razjebao mrežu predajnika, malo zato što su shvatili da im je pametnije da izaberu stranu u predstojećem sukobu Slobe sa opozicijom- te su Karići izabrali Slobu. Kardinalna greška od koje ih nije spasilo ni to što su se već 5. oktobra prefarbali (za razliku od "Pinka", koji još nije stradao, jer je svakim novim vlastima potreban).
Ipak, ova TV je sebi potpisala nekrolog kada je pater familias odlučio da se kandiduje na izborima. Naravno, BK je koristio kao svoje glavno oružje i uspeo da napabirči petinu glasova. Sa jedne strane iznenađujuće mnogo za jednog tajkuna, sa druge strane nedovoljno za vlast i sasvim dovoljno da mu se Dinkara osveti ukidanjem dozvole za emitovanje.
Vredan kadar se razbežao po drugim stanicama, a onih nekoliko što nisu danas imaju svoj Jutjub kanal.

Ašram. Verovatno druga najgadnija kombinacija slova na svetu posle celokupnog "Nemačkog Rečnika sa Gramatikom". Međutim, iako zvuči kao nešto što je moglo izaći iz kloake jedne steone krave, pomenuti pojam je zapravo stara indijska reč koja se otprilike znači “manastir tišine i duhovnog mira”, što je sasvim i logično obzirom na to da su kategorije “tišine” i “mira” poprilično zajebana stvar u hinduističkoj religiji. Ono što, pak, Šiva, Bramavutra i ostatak sakralne ekipe nije mogao da zamisli ni u najgorem bolivudskom filmu od 4 sata jebenog igranja i pevanja, jeste bilo to da će jednog dana u Indiju početi da dolaze i njima da se mole i ljudska bića koja su, ako ništa drugo, barem dva-tri puta TEŽA od lokalnog stanovništva, uz to isto toliko puta i gluplja. Ili ipak nisu? Pretpostavljam da odgovor na ovo pitanje postaje sasvim irelevantan ukoliko vam kažem da su ta bića - AMERIKANCI.

Elem, šta je to spojilo ove dve toliko različite kulture (tačnije, jednu KULTURU i jednu NEKULTURU; prim.prev.) verovatno niko nije u stanju baš do kraja da objasni, ali se pretpostavlja da je u tome najveću ulogu odigrao MOZAK tj. nepostojanje istog. Jer, kako drugačije opisati pojavu u kojoj veći dugi niz godina gomile i gomile gorepomenutih „izgovora za ljudska stvorenja” dolaze iz svojih jebenih Sjedinjenih Država u Indiju, duboko uvereni da će tu i SAMO TU shvatiti smisao sopstvenog postojanja, života i – usudiću se da kažem – onih navijačkih kapa sa ugrađenim rezervoarima za pivčugu sa strane (ovo poslednje, cenim, i ne zahteva neki smisao)?

Gojazni, zadrigli, para puni i naoružani onim, za njih, tako karakterističnim kretenoidnim osmehom (koji možda još samo raspali Englezi mogu da ugroze), oni su odlučili da preduzmu nešto posve radikalno u pogledu svojih ispraznih života, a može li šta biti radikalnije od odlaska u zemlju u kojoj skoro uopšte nema Jevreja? Uostalom, Meri i Džon su bili pre par godina i nalaze da je to bilo “soul-refreshing” iskustvo! I tako, puni pozitivne energije i nade u Spasenje sopstvenih duša - i uopšte ne posedujući reč “transfer” u svom rečniku, bajdvej - oni su se uputili u duhovnu avanturu svog života spremni da odbace sav do tada u sebi akumilirani stres, negativitet i kreatin iz McNuggets-a i prigrle sve što je novo i sadrži jebeni kari.

Inače, jedan dan u Ašramu košta 250 dolara. Jebiga. Ko je rekao da će duhovni put biti džabaka...

Poslednji dobronamerni pokušaj plaćanja računa koji premašuje finansijske mogućnosti i kreditnu sposobnost.

Mučna i surova igra veoma popularna u vozilima gradskog prevoza. Stekla je ogromnu popularnost i na ovim prostorima zahvaljujući nehumanim uslovima za boravak u prevozu, usled čega se javlja neopisiva potreba za ispoljavanjem svojih sadističkih potreba i zagorčavanja iovako kranje stresnog puta slučajnim saputnicima. Za revolverom, u srpskoj verziji za peršunom i cegerom, nalaze se heroji kamenog doba, moćni ratnici koji se bore protiv nevaspitanih mlađih generacija drogera, njhovo veličanstvo, babe! Naravno, u njih se ne ubrajaju urbane nalickane beogradske ženice od šezdeset i kusur godina, već stariji i ruralniji primerci. Ostali učesnici igre, tj. žrtve su svi putnici mlađi od četrdeset godina, a u nekim verzijama igre i ta granica se gubi. Igra počinje ulaskom našeg revolver-cegeraša koji započinje igru zavrtevši svoj svemogući pogled po autobusu. Onaj na kojem se zaustavi babin urokljivi pogled osuđen je na suroviju kaznu od one koja je primenjivana u originalnoj verziji igre - smrt u najgorim mukama usled gušenja u revolver-cegeraševom neodoljivom telesnom mirisu, a ukoliko je na podijumu za igru gužva, primenjuju se i metode prebijanja žrtve (koja sedi, normalno) cegerom, svežim povrćem sa pijace, nekom motkom ili jednostavno dupetom koje će sesti preko vas ukoliko odbijete da ustanete.

Opste je poznato da se nasi prevodioci i ne trude toliko oko prevoda filmova i serija kod nas, valjda im dosadi posle 10 min ili je u pitanju nesto drugo, nikada necemo saznati. Elem, evo nekoliko primera "tacnog" prevoda:

Према игрици "GTA - San Andreas" - много слабашна сорта. Гранчице. За разлику од призора који се могу срести у Србији, у којима бандера скоро преполови неко ауто у случају удеса, у горепоменутој игрици ствари стоје другачије. Ако је играте по први пут, ако изгубите контролу над аутом и удар у бандеру је неизбежан, очекујете да ће се ваше ауто много оштетити и да ће вас бандера одбити неколико десетина метара од тачке удара, као што смо и навикли. Али, неочекивано, покосићете бандеру и нећете нарушити ништа друго до естетског угледа аута... Ако сте искуснији играч, највећа посластица у бежању полицији. Ствар можете поновити и са јачим мотором. Иста ствар и са семафорима.

Tobogan izjava osobama koje misle da je za određenu radnju presudno oruđe, a ne shvataju da je najjače oruđe u njima samima. Nesvesni da ako skrenu fokus sa predmeta i usresrede se na samu tehniku, srčanost i želju, mogu postići daleko više. Jer iza svakog svijetlog oružja se ipak krije samo mali, nesigururni, upaplašeni čovečuljak.

Praćenje gledanosti neke televizije u Srbiji je pomno pracena od strane dr. mr. i ostalih visokokvalifikovanih stručnjaka, a niti jedna televizija ne žali para da plati svoje eksperte na ovom reonu.
Po svršetku mukotrpnih analiza svaka televizija dolazi do zaljučka da je baš ona najgledanija u proteklom periodu.

Osoba koja ide okolo sa iglom u ruci u bocka čarobne oblačiće verbalno iskazane mašte na kojima se kao Goku možemo odvesti do zemlje gde smo bogati, lepi, slavni i opušteni, uživamo i želimo da tu fantaziju podelimo sa svetom, ali avaj, ovaj zlikovac želi da nas totalno isključi svojim smrtonosnim bodljama samoproklamovane praktičnosti i dok smo mi svesni činjenice da je ovo ili ono, ali volimo da se vozimo na svom oblačiću i povedemo i druge tamo, oni žele da puknu oblačić i udave nas u svakodnevnici praktičnosti koja nije toliko komplikovana kad se malo makar pogleda iz druge perspektive.

Da se ne ponavljamo kako je internet postao preko neophodan i da 90% informacija dobijamo zahvaljujići istom. Medjutim, crnogorske službe, ako se to tako može nazvati, jednostavno odbijaju da to prihvate ili nauče da ažuriraju svoje stranice.

Uređaj konstruisan i pravljen po čuvenom Marfijevom zakonu.
Kad je najpotrebniji-on zakaže, a kada vam uopšte nije potreban-radi kao singerica.
Događaj iz primjera je autentičan.