Tobogan izjava osobama koje misle da je za određenu radnju presudno oruđe, a ne shvataju da je najjače oruđe u njima samima. Nesvesni da ako skrenu fokus sa predmeta i usresrede se na samu tehniku, srčanost i želju, mogu postići daleko više. Jer iza svakog svijetlog oružja se ipak krije samo mali, nesigururni, upaplašeni čovečuljak.

Neko ih obožava, pa uzme po dva. Neko ih iz dna duše prezire, pa ode lepo, k'o čovek, na banjalučki ćevap. Međutim, ovo nije priča vezana za takve ljude - ovo je priča o ljudima iza "pozornice".

Politika Mekdonaldsa je da se, barem u jenkilendu, sve što je spremljeno, a ostane neprodano, baci u đubre. Stoga mnogi ulični vagabundi žljno iščekuju kraj radnog vremena da dobiju hladne burgerčiće i sparušeni pomfrit, da ubiju žalostan jauk utrobe svoje. Radnici se sada ne smeše kao idioti, pošto je radno vreme prošlo, ali i najmanji osmeh prilikom davanja hrane u ruke onome ko ništa nema, iskreniji je, topliji i srdačniji. Jedan poen za humanizam...

No, korporacija uzvraća udarac i to ispod pojasa. Može im se, potplatili su sudije. Ne tako mali broj mekovih ispostava nalaže da radnici pod nadzorom obezbeđenja bacaju neiskorišćenu hranu pravo u kontejnere. Jer, ako već Mek nije zaradio na tim burgerima, zašto bi onda neki beskućnik bilo šta dobio bez da plati. Ni kod babe nema džabe. Eh, živote - lutalico!

U današnje vreme za profesore je bolje da je ovo za njih samo metafora.
Više im se isplati da "pošteno" rade svoj posao, primaju platu, imaju letnji raspust, pustaju slabe đake da prolaze i da ih boli uvo za sve, što naravno nije etički al' šta je tu je.

Oruđe je poubavo protiv realnih izazova koje život nosi, i jezivih mu ishoda (muvanje-odbijanje, učestvovanje-uvid drugih u jednu neopširnost sposobnosti, hodanje-...pa, hodanje kao loše, po prirodi stvari).

(Mada, pošto ima koga i to da napravi mrzi, razvija Apple kustomizirani "iBar")

Rečenica koja je majka sarkazma. Retoričko pitanje Dragiši Biniću,Lei Kiš ili pak drugim "visoko" intelektualnim i inteligentnim bićima. Pitanje može da posluži i kao uvertira u neku psovku ili u još neki dublji sarkazam.

Uređaj konstruisan i pravljen po čuvenom Marfijevom zakonu.
Kad je najpotrebniji-on zakaže, a kada vam uopšte nije potreban-radi kao singerica.
Događaj iz primjera je autentičan.

Za sada pod radnim naslovom: Žali bože tragedije, čist primjer kako knjiga može da poaveta mladi lepi um

Iako bijaše iz imućne familije iz Vasojevića i od ranoga života mu bješe obaveza da trči za kravama i ostalom svakojakom marvom, od malena se viđelo da je momak visprenog uma i jasne vizije što mu je u životu činjet, najprije što želi i kako će do toga što prije doć'. Osnovnu i srednju završi u rodnome mjestu, đak pješak i te munje, ka' vukovac sve, ovo ono, i to bez po muke a pošto je ima dobro snadbjevenu porodicu, novčano, moralno i matrijalno, oni odlučiše da ga pošalju na najjači fakultet toga vremena Filozofski u Novi Sad. Nemojte se srditi što malo zbrzah ovaj uvod ali ovo što slijedi je kanda mnogo interesantnije od života u malom mjestu podno Sinjajevine.

I Apo rado krenu. Kad stiže imade ga što dočekat', on koji je sve uvjek učio, on koji se borio za ocjene svoje viđe što čine 300 eura u džep, 2 kese kafe i bombonjera. Pored toga, dade mu tajo jedno 30 brojeva telefona da ih vazda može okrenut u trenucima kada mi je teško, no Apo ka' Apo, odluči da će on polagat ispite na pošten način. I poče tako, uzimaju se knjige iz biblioteke, plaćaju se privatni časovi, ali ipak viđe Apo da je snaga pare jača, đavo da je nosi i ko je izmisli.

I, iznerviran jednog dana, udaraše glavom o obližnje drvo kad mu uleće drug i pobratim Paško i zapodjenu se sledeća rasprava:

- Vidim da ti loše ide to učenje imam ovamo baš stvar za tebe brate mooj! - i izvadi Paško tu na svesku par linija koks-a.
- Kakvo ti je ovo brašno? Tip-400? - pitaše Apo, nevin i neiskvaren svijetlima velegrada.
- A ne budalo što ti je ovo ti je koks znači našibaj par linija i naučit ćeš šta želiš za tren oka brate mooj!

Apo sav srećan uopšte ne primijeti svoga druga prokletog i njegovu facu te uze i našiba se e kuku majci, kuku ocu, i poče da daje ispite, tu su se uzimale knjige i knjižice, tu su pucale desetke i Apo sav srećan ne može da biliv koliko mu koks pomaže riješi da pojača još više i da se šiba iz najjače i da vidi koliko knjiga može na dan da iščita. Ali, ka' što to obično biva tu počinju problemi, poče da tripuje mlađani Apo da nastavnici oće da ga ubiju i veli on sebi "gadovi oće da mi oči iskopaju ljubomorni su na mene što sam ovoliko prejak!"

Kraj znate, svakome se barem jednom u životu desilo ovo isto što se desilo i njemu, nije moga više da spava kako valja, tu do 3 sata na dan maksimalno, ovo sve ostalo su mu knjige obuzimale. I zaključa se u stan i poče da živi na koks i knjige i 3 dana poslije okide ga srčka.

Leto, prešlo preko polovine, terena.

Popio si neku sitnu uvredu, ispao si magarac, svi su bili protiv tebe u jednom trenutku a znaš da si bio u pravu ili si bar tako mislio, zabolelo te to, ostavilo trag a sasvim neka nebitna stvar, dobri si ti to drugari, nema tu zle krvi, al eto jednom, nešto bio težak dan, svi uskurčeni, i ti isto, i plop, nešto je krenulo, nešto se odvrnulo, ušao je đavo u srce Judi, kom Judi, ko je izdo, ne znam dijete, ali krenulo je, tako sitno, gotovo neprimetno, neka grudva je krenula padinom da raste, spremaš osvetu, postaješ zao i erik katmen, spremaš prefinjenu osvetu, sećaš se kad ti je on dao korektnu zazu a zadržao elitni sweet za sebe, ovaj drugi kad te pištoljem na metkiće pogodio u čelo namerno, a ovaj treći da ti nije bacio loptu kad si bio sam, a eto imaš tog brata od tetke, igrao u Zastavi, mlađe kategorije, visok taman da niko ne mož da ga čuva, sa dve fore sa tri treninga, roling radi bez greške i apsolutno nepotrebno, dovodiš ga i kažeš pederski e mi imamo trojku, priključivši nekog nebitnog lukovskog kao trećeg i kreneš, deljete redom, vidiš im namrgđene face, uživaš u pobedama koje se ređaju 21:13, 21:15, 21:11, ne mašiš ni ti, svi u protivničkom timu nadrndani samo što ne izbije svađa između njih sve dok... posle pete pobede ne vidiš da se mire međusobnom mržnjom prema tebi.

Eto, ispuco si svoje, osvetio se, bilo ti je slatko, oni odlaze da kupe piće, sok se još pio tada, step, frutela, ili otrov treći neki, a tebe ne zovu, čak i Lukovski ide s njima a ti ostaješ sa svojim bratom od tetke da mu dodaješ loptu da se on iživi i zakuca pedestri puta na vašem trošnom košu gde su iza na tabli vaša imena ispisana visoko malo izbledela od kiše i sunca. I gledajući po malo tužno u ta vaša združena gnežđena imena shvataš da s ovom pritkom i buzdovanom nemaš šta da pričaš i razmišljaš koliko je glup i kako samo da odeš kući, dok ti i on, sa otkinutim obručem u rukama, ne kaže e brate odo i ja sa njima na sok dodaj mi taj top pauer - to ti je obična voda unutra - to je brate TOP PAUER ćale mi kupio.

Бисквити који су, поред свог укуса, постали познати зато што се техника једења коју је њен креатор наменио и техника којом се једе* битно разликују.

Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.

Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.

Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.

P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.

Stanje uma, u kom nakon niza raznih nesrećnih okolnosti, doživiš neku običnu, svakodnevnu stvar kao ultimativnu sreću.

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".

Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:

a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.

b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.

Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.

Pornići su verovatno najraznovrsnija dela snimljena kamerom na svetu.I dalje se ne zna koliko vrsta tačno postoji jer svaki dan pristižu novi.Zahvaljujući "originalnim autorima" svaki perveznjak,nekrofil,pedofil,homoseksualac,normalan čovek može gledati njemu najmilije.

Varljivo ljeto, kao ono iz 68-e, ja u Palermu, a meni više dosadilo, ne znam šta ću od sebe. Nešto razmišljam, kad mi dođe ideja da se malo provozam barkom.
Odem do pristaništa, nađem neki propali čamac i lagano, veslajući, otisnem se na fino plavo italijansko more. Nakon sat vremena, bacim ja onako pogled šta sve ima u čamcu, kad ono siluk i crvi, onako debelo uhranjeni. Nešto kontam, kad sam već na moru, imam priliku da nešto upecam, što da ne, neku dobru Italijanku upecati pa na ražanj nateći.
Vidim nema štapa, a šta ću sad? Sjetim se da imam velik prirodni alat, skinem gaće, namotam siluk, pa privežem crva, opet kontam, šta će mi crv, ribica kad vidi mog đoku, odma se hvata, al' neka crva.Bacim ja siluk u more, čekam ja jedno pola sata, ništa, riba ni da osjeti. Poslije sat vremena, osjeti ja da me nešto povuče, jedva osta' na čamcu, uhvati se za neke daske, pa malo dođo sebi, šta bi to moglo da bude, obično Italijanke nisu toliko agresivne.
Povuci, potegni prvi put, ništa, drugi put, opet, nema šanse, treći put, vičem sam sebi, ako je sad ne izvučem, bacam se u more po nju, kad i treći put ništa.
Skinem majicu, pa skočim ti ja u more, kad ona počela bježati, boli nju ona stvar što je moj đoko poplavio, jer je nije mogao izvući.
Odlučim da joj jebem majku dole u vodi, stignem ja nju, kad ono kit i to nije žensko, već muško. Pička mu materina, ja se ponadao neka dobra riba, kao ono kit i to muški. Kad sam skontao da me je muška riba uhvatila za kitu, odlučim da ga ubijem. Šta će pederi u moru, koji glume neke ribe? Uhvatim ga ja za grkljan i počnem ga daviti. Davim ga ja jedno pet minuta njemu ništa, prođe i deset minuta, on još živ, tek poslije petnaestog minuta počeo je slabije da diše, tako da kad sam pustio iz šaka, kit se sam od sebe uguši, izgleda da je progutao puno vode...

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Internet i KTV provajder koji ima toliko zadovoljnih korisnika da u svojim poslovnim jedinicama mora da ima službu obezbeđenja. Jedino što je teže kod SBB-a od dobijanja tehničke podrške je otkazivanje bilo kakvog ugovora...

Svaki student željno iščekuje svoj diplomski rad k'o seljak da mu se krava oteli, zato što u tom periodu ne daje mlijeko, a i prinova u štali dobro dođe, jerbo će u očima svojih komšija da izazove zavist zbog povećanih dohodaka i tako svrstati sebe međ' bogatije ljude tog krajolika. To je prilika kada se okupi najuži dio porodice kako bi svi zajedno mogli da saslušaju svoj ponos sela kako izlaže svoj rad, jedinog iz tog kraja koji završava neke studije. Na svečanost su pozvani njegovi najbolji prijatelji, djevojka, te naravno oni najbliži iz familije. Na stolu u sali se nalaze mnogobrojni pokloni za profesore i žiri koji daju konačnu ocjenu.

Na početku izlaganja kod našeg studenta Bogde gaće se tresu k'o u gole kurve na njivi kad je svodnik izbaci iz auta zato što se zaljubila u svoju mušteriju i nije mu uzela pare. No, kako vrijeme teče, Bogda dobija na samopouzdanju i sala puca od njegovog znanja, a okupljena familija se diči svojim zlatom. U očevim očima suza se nakuplja k'o vlaga u podrumu, dok majka ne štedi na suzama, pa ih ispušta k'o da su Nijagarini vodopadi. Djed je došao u svojim novim opancima koje je nalaštio crnom „Ajakablar ičin“ kremom za obuću iz Turske, a Bogda, ne stideći se svoga djede, još jačim, ali drhtavijim glasom izgovara riječi gledajući ga u oči i čineći tako događaj još napetijim. Bogdina stara, bolesna baba je takođe prisutna, drži svog doživotnog saputnika za ostarjele ruke i divi se repertoaru riječi svog unuka, iako ne razumije ni jednu riječ i sve što govori za nju je špansko selo. Kako se svečanost približava kraju, tako i kod pristunih raste adrenalin i jedva čekaju da se to sve konačno završi, a i Bogdinom teči bi to bilo drago, jer su ga guzovi već počeli da bole od sjedenja na tvrdoj stolici. Bogda naposlijetku završava svoje izlaganje, a profesori lagano privode kraju diskusiju o radu. Diplomirao je sa ocjenom 10.

Nastaje aplauz k'o da je došao sam Barak Obama na svečanost. Prilazi ćaća, čestita svome sinu jedincu, pa i profesorima koji se čude jačini stiska njegove pesnice otvrdle od čestog kovanja željeza u njegovoj maloj radnji, a mati je već zagrlila svog sina stežući ga k'o boa kada uhvati svoju žrtvu. Ubrzo se svi izljube, po triput, naravno, te naposlijetku se fotografiraju za vječnu uspomenu iz studentskih dana, dana kada je Bogda žario i palio studentskim domovima u kojima je očas posla znao da oprca cijeli sprat spremnih studentica koje su stojale u redu da ne bi koju dvaput otrsio. Naravno, ovo za studentice je preuveličano, ali Bogda je zasigurno bio jebač, teži u svojoj kategoriji, ali kao i svakom drugom živom biću, tako se i njemu desila ljubav sa jedrom, rumenom brđankom sa kojom je prošao sito i rešeto u tim danima i sa kojom se na kraju svečanosti iskrada iz sale i odlazi da u tišini, oči u oči sa svojom izabranicom proslavi veliki trenutak njegovog života. I tako, dok okupljeni sa prozora gledaju mlađani par kako izlazi iz dvorišta fakulteta, polako se okreću prema vratima i napuštaju salu, a ponosni roditelju u isti tren izgovaraju: „To je moj sin...“.

Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.

Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.

Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.