Teško se može naći iritantnija reklama od ove. Kad ono dete počne da urla, nakostreši mi se kosa na glavi. Ah, hvaljeno bilo dugme mute! A još je bolje okrenuti kanal i skloniti tu gnusnu reklamu s očiju.

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

Pričaju babe da ako kao dete probaš govnvo, slučajno, bićeš bogat kad porasteš. E pa to nisu babske priče jer samo baksuzi su bogati, a baksuz pa taj bi sve probao, govna bi jeo. Samo baksuz može da da otkaz čoveku koji izdržava ženu i troje dece, samo baksuz prodaje robu isteklog roka, samo baksuz ti neće pomoći u nevolji a kamoli pozajmiti ili ti dati nešto. E zato je baksuz gospodin čovek jeo govna ili ne, bio smrad ili ne, njemu ližu bulju i njemu je lepo u životu a ne onom ko vredi bar malo.

Postoje dva osnovna pokreta Steve Žigona koje je on verovatno pokupio negde po Rusiji il ko zna od nekog austrijskog grofa finoga gospodina u djetinjstvu svome gledajući iz prikrajka iza pletene one korpe za veš, od pruća.
Oba ova pokreta predstavljaju određeno nemirenje sa svetom, tihi sukob, oba pokreta odaljavaju lirskog subjekta od tog proždrljivog nesuptilnog ružnog sveta uz lagani zamah glavom pomalo nervozno trzanje i sklapanje očiju - odražavaju jedan blagosloveni umor - ah Svetlana... pa zar je to toliko bitno...

Prvi pokret je više ofanzivan, on se prosto izvodi jednim nestrpljivim ali nenametljivim i ipak pristojnim odmahivanjem rukom iz lakta pri čemu se šaka mrda i iz zgloba - lepota jednostavnosti ko Danilovićev šut. To je jedno suptilno ućutkivanje više celog sveta a manje samog sagovornika - ruka ide brzo na dole i brzo se vraća gore, njome se maše ispred svog lica kao da se raščićava vazduh zagađen od nametljivaca: u bukvalnom prevodu glasi: oh to su sve same gluposti ne želim da slušam a kamoli znam molim vas preče mi je još jednom izvaljati ukus ovih divnih shatoueta u kombinaciji sa natrulim kutnjakom dok ide jedan Šopenov nepravedno zanemaren preludij.

Drugi pokret je smireniji, kao mačka ušuškana koja je ipak na oprezu, ovaj pokret ujedinjuje predenje koje se preliva sa nekim ukotvljenim režanjem koje neće nikad ipak prerasti u lavež. Taj pokret obavlja se prelaskom dugih prstiju preko čela i slepoočnice i istovremeno je i glađenje tanke kože i blago češanje bora koje su ranice godina - to draškanje bola, jedno lizanje i neprestano nameštanje kose još jedanput i još jedanput i dosta je smiren sam za ovo prosijalo popodne sećanja kupanja u Dunavu s njom 1923. godine 23 kapljice na orošenoj dojci.
U prevodu: samo pričajte, samo vi sve lepo iznesite, slušam vas, smiren sam, strpljiv sam, tako sam odgojen ali u suštini i to su sve gluposti koje ću odmah čim izađem da zaboravim naravno pokazaću vam zbirku slika Pola Sezana i pozdraviću vašu porodicu, ali kad okrenem leđa zaboraviću sve ne želeći vam zlo - vi ste narosto pauk koj prelazi pokošenom livadom na kojoj sam jednom u sparno leto 1919 obgrlio Anastasiju Petrovnu. Ah bockanje pokošene trave i njen miris i mirs njen udahnuću još jednom... pa zatim dragovoljno propadanje u dremež i ljuljanje voza kroz stepu...

Gospodin Suvajdžić je došao.
Molim? Ko je gospodin Suvajdžić? Ah da, gospodin Suvajdžić. Ne, zaista ga ne poznajem. Neka uđe naravno, pa to je naš dragi gospodin Suvajdžić.

Ultimativna rečenica koja se stavlja na kraj tekstualne u kojoj gastrabajter traži srodnu dušu preko SMS četa na krajiškim kanalima. Svrha rečenice je da u stilu Gandalfa odbije sve pripadnike gej populacije od njegovog broja.

Uz Peru Perića najčešće ime kod nas. Svi telefonski brojevi, internet priključci, električna brojila i ostala papirologija... (uz tri tačke). Sve se vodi Na Mene. Pitam se samo kako se svi ti podaci ne uzmešaju kad svi živi papiri i ugovori idu na Peru Perića i Na Mene. ALi dobro sad, tu su ti svemogući operateri koji odmah znaju da prepoznaju koji Na Mene se javi i odmah kao iz topa ispljunu sve dugove, zaostatke i odmah ukažu na sve probleme koje Na Mene ima ili nema i rešavaju brzinom munje dok gospodin Na Mene strpljivo čeka.

Najgora definicija je ona definicija koju i pored najbolje volje ne uspevate da razumete, a što je neosporno povezano sa proizvodnjom kozijeg kiselog mleka u Zimbabveu. Naravno sve to indikuje da je gospodin Bil Gejts bio u pravu kada je pokušao majmune naučiti da koriste kompjuter jer je to neminovno dovelo do širenja kravljeg ludila u visoko rizičnoj grupi intelektualno zakržljalih individua. Na kraju želim reći da se zahvaljujem svojoj mami i celoj porodici što nije izabrala meni za oca Bila Gejtsa jer bih tada morao sa majmunima u školu. Srdačan pozdrav svim primatima šalje alfa majmun pesmom: "Ja Tarzan , a ti Džejn, lele dunje ranke."

Gospodin iz kraja koji samo i isključivo pije. Obično pivo. Najčešće ispred zadruge/dragstora ili u njenoj neposrednoj blizini. Uvek iz flaše. Taj nadimak je dobio jer bi bilo suludo da je dobio bilo koji drugi. Za njegovu ličnost bi uvreda bila ne nazvati ga Flašom. Jer je kroz njegove ruke prošlo previše hiljada flaša. Retko ko mu zna pravo ime. Priča on, voli da filozofira o istoriji, kulturi, politici, omladini...Ali mu je ipak uvek najvažnija flaša. Može da popije neke fizički nemoguće količine, ali niko nema informaciju odakle mu novac za toliko alkohola.

Majami, Njujork i Las Vegas mogu da se kurče zato što ih je gospodin Brukenhajmer "pojačao" za veoma popularnu seriju, ali ih taj isti gospodin pravi po istom, ali potpuno istom šablonu.

Ekipa se sastoji od sledećih članova:

1. Vođa tima - mnogo zajeban dasa (najzajebaniji Horejšijo), glavni faca u seriji, oko njega se sve vrti. On je za ekipu non-stop u stanju da zajebe Čaka Norisa, i da stavi svima do znanja da ima muda. Obično je to samac (nema ženu, eventualno ima dete), iako mu se nude jebozovne ribe iz ekipe(obično je to samo jedna, ali u slučaju Horejšija su 2) koje on odbija da tarlaha.

2. Policajac - obično neki krkan sa raspalim živcima, kurči se pred svim i svakim , ali je ipak iza vođe po zajebanosti.

3. Šenuti patolog - svaka od ekipa ima patologa koji baš i nije u vinklu. Jes on stručnjak za mrtvake, ali kad ga pogledaš, prosto sažaljevaš njegove roditelje koji su ga odgajili.

4. Muški istražitelji - obično 2 ili 3 lika u mlađim godinama, koji su poznavaoci svega i svačega, i jedan od njih mora, ali mora da na kraju (ili početku) pojebe koleginicu. Stavljeni su u seriju kako bi obožavateljke imale za čime za piškaju. Jedan od njih mora da bude čamuga, kako ne bi bilo rasne diskriminacije.

5. Ženske istražiteljke - Obično 2 ženske osobe, od kojih jedna mora da bude jebozovna (u slučaju Majamija su 2), koje su tu da bi i mudonje imale na šta da balave. Ubačene su kako bi bilo i malo ravnopravnosti (tj. da nisu samo muškarci pametni i poremećeni).

Scenarija serija su manje-više ista i prenose se iz jedne u drugu franšizu sa malim promjenama.

Čovek iz Kruševca koji je postao poznata srpska ličnost na jedinstven način.

Za razliku od ziljavaca i ziljavki koji postaju poznati zbog toga što su učestvovali u "Velikom Bratu", "Operaciji Trijumf", "Survivoru" ili nekom sličnom sranju, gospodin Ekić se proslavio na dostojniji način, tako što je učestvovao u kvizovima.

Učestovao je u mnogim kvizovima kao što su: "Brojke i slova", "Slagalica", "Prvih 100 godina", "Sam protiv svih", "Najslabija karika", "Želite li da postanete milioner", "Visoki napon", "Pitanja za šampiona", "Zlatna žica", a pokušao je da učestvuje i u "Kviskoteci", ali nije uspeo da napravi neki dobar rezultat jer se nije plasirao.

Međutim, Omer Ekić je na svim kvizovima osvojio sve ukupno 65000 evra.

Neki učesnici u "Milioneru" su ga zvali i kao pomoć prijatelja.

Kleptoman u užem smislu. Kako to? Pa on je sebi utuvio u glavu da ne želi da bude običan džeparoš koji se pojavljuje na većim skupovima i krade novčanike i torbe, već gospodin na visokoj nozi, tačnije, uzimaće skuplju robu koja je, sama po sebi, privlačna svetlucanjem. Svrake, takođe, imaju taj porok koji im je usađen rođenjem, i zato nemojte da vas začudi ako snimite istu sa Svarovski kristalom u kljunu.

Ako pak ne uspe da digne ono što je naumio, onda će nestati u stilu bež'te noge da vas ne userem, a ako ga stigneš onda će da se lati kornjača odbrambene tehnike.

Verovatno najbolesniji film u istoriji nase kinematografije, a i sire.U njemu, glumica Marija Vickovic doji Lazara Ristovskog, Ljuba Tadic igra, nazalost, poslednju filmsku ulogu,Nada Sargin prvi put dobija priliku da pokaze svoje grudi, Dragan Micanovic nosi repice, itd.Radnja filma je odvratna i bolesna, sama po sebi,ne bih da prepricavam, i zaista ne razumem odakle ideja Lazi da ovako nesto producira.A gospodin reditelj je ocigledno mentalno poremecen, ili je bio pod teskim drogama.Ali, film vredi videti zbog toga da bi se videlo dokle su ljudi spremni da idu, samo da bi rezirali film.Ako ste gadljivi, ili slabog zdravlja, nemojte nikako gledati.

Čest odgovor na naše određene žalbe.
Sa ovim odgovorom se često susrećemo u razgovoru sa svojim roditeljima,gde nas najčešće "poklope" sa tom rečenicom i daju nam do znanja da ne možemo ništa promeniti.
Primenjuje se i u sportu,na fakultetima i naravno kada se žalimo policiji.

Osoba koja se na bilo kojoj žurci, eskurziji, zabavi, ne odlepljuje od svog telefona i uspe da napravi na hiljade bespotrebnih, takozvanih "profi" slika.

Označava spektar bolesti sa različitim simptomima. Dijagnozu i terapiju ne određuje lekar, već pacijent koristeći se znanjem stečenim gledajući reklame na televiziji (često na televiziji Pink, pa otud i naziv pinkitis). Tačan uzrok nastanka ove bolesti nije poznat, ali postoje određene rizične grupe, a i tzv. genetski faktor je takođe od značaja.

Čovek koji će eventualno pobediti na sledećim izborima.
(Uz pomoć "Tomovače")

Najpoznatiji brend sportske linije artikala Industrije obuće Beograd i jedan od simbola inflacije devedesetih. Predstavljao je loš pokušaj replike Reebok patika, koje usled embarga nisu mogle da se nađu u slobodnoj prodaji, izuzev po kojekakvim bioskopima adaptiranim u bazare, ili po nekim zabačenim tržnjacima. Eventualno možda u Čumiću. Ali zato je Reabak mogao da se kupi na svakom koraku.

Odlika ove obuće, pored izuzetno kvalitetne plastike na kojoj se nije štedelo pri izradi, bila je neverovatna sposobnost da se pri većim vrućinama đon stopi sa asfaltom i tako onemogući pravovremenu reakciju prilikom bežanije, ukoliko ovu kopiju tupavi lokalni skidači patika pomešaju sa originalom. Takođe, specijalna mogućnost se oslikavala i u paničnoj evakuaciji đona od ostatka patike pri samoj pomisli da se eventualno šutne lopta, davajući novu dimenziju reči "sport" iz prvog pasusa. Zbog tog inovantnog biorazgradivog materijala, danas, na žalost, ne postoji čak ni muzejski primerak ovih gilja.

I na samom kraju, jedina donekle pozitivna stvar u vezi sa patikama su upravo ta dva promenjena slova u nazivu, jer su predstavljala savršen razlog za lupanje šamarčine napaljenoj klinčadiji, koja ima rodbinu u Švici i original žuti Reebok Pump na nogama, nakon što oštrog oka i sa podsmehom prokomentarišu da nisi kupio original.

Često postavljano retoričko pitanje u našoj zemlji. Da imamo more ili neke velike reke ne bilo ništa čudno da se prosečni šetač, pored plaže ili nekog keja, zapita gde se zaputila ta barka ali ovako, u ovoj našoj poprilično kopnenoj sredini, pomalo para uši. Pogotovo ako se uzme u obzir da ovo pitanje iznova postavlja neki čičica koji se zavaljen u fotelju svađa sa televizorom kada čuje na dnevniku da su mu opet smanjili penziju ili neki sredovečni gospodin dok lista aktuelna dešavanja u svetu. Izgleda da je taj brod baš odavno isplovio na pučinu ali nikako da uplovi u luku i spusti sidro...

- izraz koji nekad opisivao upravo to, nije se znalo, ali danas to vise nije slucaj, sve je otislo u kurac... Elem, pojavom socijanih mreza na kojima caruju ljubavni statusi, sad tacno mo's znati ko koga jebe, ko je koga jeb'o, il' ko ce koga tek jebati. Situacija je tak'a da bi gospodin Serlok uskliknuo po francuski - "o-la-la, moa Votsone!" Sve se to desava pred ocima svojih drgaih muzeva/zena, devojki/momaka, bez blama, naravno. Ozenjen tip jos pati za simpatijom sa sela, a udata mama apeluje na kolegu na jos jednu, samo jednu noc s njim, pa neka ga ta njegova kurva zauvek ima.

Vrsta kafe koja često unosi zabunu među starije sugrađane i dovodi do neprijatnih situacija.