Noćna mora svakog budućeg zeta.Ovo predstavlja ujedno i ključni ispit, pa svaki muškarac želi da ostavi što bolji utisak,ali sve što se više trudi biva sve gore.

Bog. To sam ja. To si ti. To je čak i Toma Nikolić kada se ne smeje - lagano govoreći neke panteističke mudrolije pokušao je da me uteši starac kome sam ležao u krilu sveže ranjen sačmom u koleno.
Sve mi je više imalo smisla to što je govorio.
Bog stvori mene, ja stvorim govno... Obojica smo stvorili, istu stvar. Kako sam mogao da odem? Da ostavim toplinu doma i krenem u sizifovski rat protiv protivnika većeg od mene gomilama puta, a opet nedovoljno jakog da me slomi do kraja.
Probudih se. Prozvali su mene i starca da pristupimo prostoriji za mučenje iz koje su svi izlazili iskolačenih očiju, sede kose i bledog lica. Bojali su se te prostorije. Ja nisam, mislio sam da nema ništa strašnije od tri godine samoće i boli koju sam do tad preživeo u ovom kazamatu prikladnom samo najgorim horor filmovima japanske produkcije.

Ali, čekalo me je iznenadjenje, "uvek može još" - reče stražar dok sam mu sasuo u lice kako mi ne mogu više ništa.
Užasan prizor me je čekao. Gomila mrtvaka nasumično odsečenih ekstremiteta ležala je na sredini dok su ostali zarobljenici pod pretnjom oružjem i bičem vukli polužive vrišteće spodobe ka istoj toj gomili.
Gospodin stražar mi se osmehnuo i rekao "spremi se za susret sa onim svetom". HA - pomislih - kakva budala, pa jedva sam to čekao. Al' ne lezi vraže, izdvojiše jednog mrtvaka sa one gomile, pa ga vezaše za mene. Goli obojica, on mrtav sigurno već tri dana a ja pritisnut o njegovo mekano smrdljivo telo puštam suze neverice, suze gadosti, suze Božije. Bacili su nas u jedan kovčeg i zatvorili, da bi mi obezbedili pun ugođaj ubačena je i jedna upaljena baterijska lampa. Smrad je bio nepodnošljiv, povratio sam ono malo hleba i vode što sam taj dan pojeo što je samo pogoršalo situaciju. Vezanih ruku, nogu, ali otvorenih očiju gledao sam u lice na kojem se već nazire lobanja dok crvi mile između zuba.

Probudio sam se, ošamućen, lice mrtvaka mi je postalo poznato, počeo sam da mu pričam o mom domu, ženi, deci, ocu, majci... Prirastao mi je za srce. U prenesenom značenju, ali i bukvalno, jer je moja koža počela da srasta sa njegovom. Gušio sam se. Usrao sam se, i bukvalno i u prenesenom značenju.
Pribijeni jedan uz drugog postadosmo jedno, mrtav i živ. Ponovo sam počeo da mu pričam, satima, mada bi nekome ko to gleda sa strane više izgledalo kao tiho mumlanje bezubog idiota.
Nakon neke dve godine, mada su mi rekli da je prošlo 24 sata, kovčeg se otvorio. Izašao sam iz prostorije dok je masa zatvorenika blenula u mene kao u nekog duha. Spazio sam starca kome ležah u krilu, sklupčan beše u nekom ćošku, prišao sam mu i dotakao mu rame, a on je pobegao u drugi kraj dvorišta.

Kleknuo sam, pogledao u baru gde videh odraz nepoznatog lica, iskolačenih očiju i sede kose tad rekoh toj nakazi - Ti si Bog, ja sam Bog.

Novi stil mučenja koji se razvio uporedo sa razvitkom korporativnog sistema poslovanja, tako da su stari stilovi mučenja poput kineskog, srednjevekovnog, Gestapo ili dobrog, starog, srpskog gepek pa u šumu mučenja, počeli polako da se povlače pred ovim novim, veoma zanimljivim stilom.
Naime, iako kancelarija izgleda kao potpuno nevino okruženje, u kom nema sprava za mučenje i maltretiranje, maštoviti čovek može da nađe razne sprave kojima može da obavi taj posao samo ako malo mućne glavom i voli to da radi.

2 reči koje se u negativnom kontekstu moraju naći u svakodnevnom dijalogu majke (tašte) i svoje kćerke gde naravno majka popuje kćerki kako je imala i boljih prilika za udaju.
Jer koja tašta hvali svog zeta, osim u ekstremnim slučajevima.

Još jedan u nizu marketinških trikova samo kako bi kompanije privukle naivne kupce da pristanu na njihovu neodoljivu ponudu. Jebeni slogan, moto, šta li je već... Šta god, mamu im smrdljivu!

Ovaj "divni" slogan je jadan od glavnih, ako ne i glavni slogan svake druge turističke agencije. U bukvalnom prevodu agencija koju ste izabrali vam njim saopštava da možete mirno i bez problema uživate u 12 sunčanih dana provedenih na Zakintosu za dve osobe, u hotelu sa 5 zvezdica, sa 4 bazena, 5 sauna, 6 centara za masažu, restoranima svih mogućih kuhinja, sportskim terenima, igralištima za decu... Ukratko, da vas boli kurac za sve (ili pička ako ste ženskog pola).

Obično kao i svi drugi masoni i prevaranti (tipa Kirbi i oni što nagrađuju večerama) i ovi zovu i reklamiraju se preko telefona, jer jelte, nemaju para za reklamu na TV-u. I nadaju se da će svojom ljubaznošću privoleti kupca s druge strane slušalice. Nekad im prođe al' u većini slučajeva ne. Valjda smo konačno postali pametni što se tiče tih... ne znam ni ja šta su...

Pitanje je samo kol'ko će se još truditi...

Čovek koji se boji. Taman kad pomisliš da si nešto skontao, a tiče se politike , tu je mali tršavi hobit Djoka Fijoka da ti se posere na merak, ali onako polako i dobronamerno, kao ona krava iz vica sto se posrala na pticu (ili bubu?) pa je odledila i posle je nešto pojelo, prvo te pogleda malim zejtinjavim okicama onako usplahireno, o Boze dragi, pa šta to ova spodoba priča, ne može to tako, to su osetljive teme! Onda duboko uzdahne, mali Djokica u malom žuto-oker kariranom sakojčetu za nastupe u TV emisijama, prevrne očima, sastavi prste na rukama i kaže svoje čuveno: "Bojim se da..." U tome mu uglavnom pomaže Dragoljub Žarković, analitičar takodje, sa licem žalosne sove i čovek koji tvrdi da je rodjen i ceo život proveo na Slaviji, i ja mu verujem, jer izgleda kao da je svaki dan tog života proveo na onom ostrvu kružnog toka udišući isključivo izduvne gasove. Kad njih dvojica krenu da ga analiziraju na B92, prodaja konopaca za bešenje skače u nebo, ovaj se boji, a ovaj potvrdjuje njegove strahove.

Toliko sam skroman da mi skromnost iz rča isijava. Svi ste vi za mene crvi, nedostojni da mi omirišete znoj sa bulje, ali ja to neću da potenciram jer sam toliko lepo vaspitan, prosvećen, načitan, napiš..., pardon, htedoh reći da mnogo pišem. U dve reči- bolji od vas. I ne da ću da pričam o sebi i svojim postignućima o kojima vi pripadnici beslovesne mase možete samo da sanjate, već ću vam se time popeti na glavu, ali ću naglasiti da ne želim da govorim o svojoj svetloj ličnosti da biste se uverili u moju skromnost. To što sam zapravo notorna lopina bez imalo skrupula nema nikakve veze. Snishodljiv sam, pa to ti je!

Lik ili riba koji se uvek povrede ,uvek nešto im fali ili se izblamiraju pred celom školom.

Leto je, Beograd, devetnaest časova i tridesetosam minuta. Vrućinčina koja je tokom celog dana pekla gradske ulice konačno se spustila ispod granica izdržljivosti i izvukla ljude iz klimatizovanosti stambenih objekata.

A i subota je, pa nema "Slagalice" da možeš kvalitetno provesti veče unutra.

I dok oni stariji sugrađani mahom koračaju pored dveju reka tragajući za tim neuhvatljivim večernjim daškom svežeg vazduha koji bi im doneo olakšanje i iznivelisao pritisak, u glavama mlađih populacija pulsira jedna singularna misao umotana u rešenost levela Hilari Klinton da postane predsednicom - IZAĆI. Bilo gde, bilo kako, bilo s kim, samo izaći i iskoristiti noć. Jer leto je prilika da se ona tokom godine zapostavljena kolona muvanja, petinga i koitusa statistički popravi...ili barem vrati na pozitivnu nulu tj. ako si student Građevine ili Muzike, stvarno je svejedno.

Među tim optimističnim življem si i ti, tvoj seksualni život željan lajka neke blagonaklone devojčice i hiljadutristapedeset dingera sa kojih si ojadio lokalnu kladionicu, u četvrtak. Stojiš na pešačkom kod Trga Republike i prepipavaš svoje bušne džepove u nadi da ćeš odatle iskopati još pola flaše malog "Zaječarca" i dva griza pice kod "Bucka", ali ta potraga je osuđena na neuspeh k'o pokušaj novopečene mlade da animira olešenog đuvegiju prve bračne noći.

I dok se spremaš da konstatuješ kako je, jebiga, verovatno bilo bolje da si turio još jedan par sa 1,34 kvotom na tvoj dobitni tiket od pre neki dan, komentar "Izvali ove ljankese..." tvog ortaka-sekundanta ti skreće pažnju na obližnji kabriolet marke Mercedes-Benz i tri ribića od 18-ak leta u njemu. Egzaltirani osmeh, majičica na bretele i naočare za nepostojeće Sunce na svakoj od njih, neki lagani haus piči sa CD plejera - ceo pejzaž neodoljivo evocirajući na scenu sa snimanja reklamnog spota o nečem tako urbanom da mu Ašok Murti tepa "Urbano moje" pre nego ga spava u plinaru na svom vodenom krevetu od eukaliptusa. Ono što gospodin Murti, pak, ne može nikako da zna jeste da u tom trenutku i ti nekome želiš da frkneš u dvojku a u vezi sa pomenutim fensimobilom renomiranog nemačkog proizvođača. Ipak, tvoj gornji mozak preuzima proces racionalizacije - jer nešto ipak mora da stane u odbranu toga što si sirotinja i studentsko govno - i ti gotovo u sekundi nalaziš 108 validnih razloga zašto ni mrtav ne bi eksploatisao međunožja u tom kabrioletu (što će kasnije iskoristiti kreativni tim na Tarzanija.com, ali to je neka druga priča). Tako jedna od njih dobija ćelavog tatu biznismena-sponzora narečenog četvorotočkaša, druga dečka-sitnog krimosa iz Blokova po imenu Žarko (zvanog Kiza...i kojem guta), a treća kupljenu diplomu na Bokoniju za godinu, dve. Nju, fazon, ni govnjivom motkom karao ne bi.

I dok ti se faca oblikuje u ciničan osmeh a usne u rendom pogrdnu reč za žene, iz kabria počinju da biju prvi taktovi "Beograda" Svetlane Ražnjatović, pali se zeleno i tri devojke u kabrioletu cičeći proleću pored tebe i tvog ortaka, ostavljajući vas da se kiselite u jari letnje večeri.

Upućuješ zahvalan pogled u ciklama nebo nad Beogradom i prelaziš ulicu pun nekog novostečenog samopouzdanja. Samopouzdanja koje, bajdvej, neće umanjiti ni kasnije krljanje sa članicom srpske juniorske reprezentacije u šahu...

Jedan od ključnih momenata u preobražaju sina iz pubertetlije i lezilebovića u pravog čoveka, bar u očima ponosnih očeva. Neki će reći, čin važan koliko i prvi seks i položen vozački ispit, samo mnogo suptilniji. Većina se ipak slaže da je u rangu prvog pucanja iz ćaletovog tetejca.

Matorcima cipele simbolizuju eleganciju, kvalitet i duhovnu snagu, dok su patike (i sve varijacije iste) klošarska pubertetska obuća lošeg kvaliteta i očajnog, pomodarskog dizajna. Na sve to još i užasno vonjaju.

Naravno, nisu svi ćalci isti. Neki matori jarci sa šezdes' i kusur furaju vazdušne ljakserke misleći da ih to podmlađuje, ali svaki pravi ćale će na pijedestal svoje obuće u bilo kom trenutku uzdići elegantne muške salonke, kožne mokasine ili, ako je nepopravljivi roker u pitanju, čizme kaubojke. Jer, zna se, koža je bre kvalitet, i na miris i na dodir, a ne platnene prnjice koje prodaju po basnoslovnim cenama.

Nabaviti i prikupiti teškom mukom, na guzove.

Upozoravajuci kontekst recenice odnosi se na ekipu ljudi koje doticni ima iza sebe (citaj: tatu, brata koji je izasa iz mardelja, lokalnu krimi ekipu itd.)

Neretko doticni je opsta suprotnost njegovih "ledja", pa su cesto i njegova LEDJA u fizickom smislu jako slaba. OBICNO VEOMA ISKOMPLEKSIRAN LIK.
Zato , ovaj , pojedinac potencira ekipu koju ima iza sebe i ponekad se desi da ga to iscupa iz nepovoljne situacije.

Nema ništa od toga. Pripadnik familije 'znaš u suštini me boli uvo kao Žiku Šarenicu za pesmu onog dečaka, al ajde neću da te vređam, ispoštovaću te tako da će se nešto kao dešavati i ako uhvatim nekog najebaće zato što mi se može'.

Povodom širenja saznanja o težinalanačkom pojmu 'teorija zavere' , posrpdnoj konotaciji koju je pojam zaradio u društvu usled svojih pristalica iracionalnih shvatanja, vremenom se skovala ograđivačka forma prilikom upotrebe tog termina.

Psihijatrijsko oboljenje koje se karakteriše naglim i neočekivanim smenjivanjem depresivnog i maničnog raspoloženja. Njegova prosečna učestalost u svetu iznosi oko jedan odsto. U Srbiji, sa druge strane, od ovog poremećaja pati skoro polovina populacije.

Dan iznevernih očekivanja.
Dan kada je sve trebalo i moglo bolje.
Dan kada je... Jebiga Gigo, kako bre da zaboraviš datum kad si prvi put prislonio dršku svog budaka u budoar gđice Konstatinović?

Obično se ti živi ljudi nalaze u nekoj fioci zaboravljenoj, u kojoj svega ima od kablova i slušalica strare nokije čepova BiP piva,preko rendaljke, mlina za orahe bez ručke, nekoliko zrna kukuruza, magična krpa za čišćenje, ama sve što možeš zamisliti pa na kraju i kliker sa kojim si se nekada igrao. Kada bi napravio specifikaciju stvarčica u toj fioci broj bi bio ekvivalentan broju kineskih radnji u našoj zemlji. Naravno ne mora dominantno biti fioka, mjesto gde se mogu naći i živi ljudi može biti ne usisavano mjesto ispod ugaone, zapadni dio teške vitrine koja se ni prilikom krečenja ne pomjera(jer ko dođe ne vidi se, kreče se vidna polja).

„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“

(dva sata kasnije)

„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“

(još dva sata kasnije)

„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !

Ta-naaaa-tan-tananana – heeey - ta-naaaa-tan-tananana – ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – ta-naaan – You don’t get fooled again - ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – uajaaaaajgh

Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.

I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.

„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“

Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.

„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.

(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)

„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“

(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)

Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“

(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)

„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.

U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.

Odjavna špica

Veoma destruktivna pojava ili ličnost čije delovanje karakteriše nemilosrdno razaranje žrtve na koju se namerila i brutalno opštenje u rč, a i normalno sa majkom iste. Proces oporavka od posledica uništavanja nanetih od gorepomenute pojave je dug i veoma bolan, a uz to bez ikakve garancije za bilo kakav boljitak. Što naš narod zna da kaže šut sa rogatim ne može.

Neizostavna pojava svakog dnevnika, vesti ili bilo kog vida informativnog programa gde se govori o ekonomskom stanju u zemlji, lopovluku bankarskog sistema ili korupcijskim i drugim malverzacijama.
Svesni toga da ovakvim informacijama narod pridaje najviše pažnje, po principu "ako ja nemam makar da vidim kako jebu one koji imaju, pa će mi biti lakše što nemam", ovakve reportaže iziskuju sijaset pripremnih radnji pre snimanja.