Bog

Bog. To sam ja. To si ti. To je čak i Toma Nikolić kada se ne smeje - lagano govoreći neke panteističke mudrolije pokušao je da me uteši starac kome sam ležao u krilu sveže ranjen sačmom u koleno.
Sve mi je više imalo smisla to što je govorio.
Bog stvori mene, ja stvorim govno... Obojica smo stvorili, istu stvar. Kako sam mogao da odem? Da ostavim toplinu doma i krenem u sizifovski rat protiv protivnika većeg od mene gomilama puta, a opet nedovoljno jakog da me slomi do kraja.
Probudih se. Prozvali su mene i starca da pristupimo prostoriji za mučenje iz koje su svi izlazili iskolačenih očiju, sede kose i bledog lica. Bojali su se te prostorije. Ja nisam, mislio sam da nema ništa strašnije od tri godine samoće i boli koju sam do tad preživeo u ovom kazamatu prikladnom samo najgorim horor filmovima japanske produkcije.

Ali, čekalo me je iznenadjenje, "uvek može još" - reče stražar dok sam mu sasuo u lice kako mi ne mogu više ništa.
Užasan prizor me je čekao. Gomila mrtvaka nasumično odsečenih ekstremiteta ležala je na sredini dok su ostali zarobljenici pod pretnjom oružjem i bičem vukli polužive vrišteće spodobe ka istoj toj gomili.
Gospodin stražar mi se osmehnuo i rekao "spremi se za susret sa onim svetom". HA - pomislih - kakva budala, pa jedva sam to čekao. Al' ne lezi vraže, izdvojiše jednog mrtvaka sa one gomile, pa ga vezaše za mene. Goli obojica, on mrtav sigurno već tri dana a ja pritisnut o njegovo mekano smrdljivo telo puštam suze neverice, suze gadosti, suze Božije. Bacili su nas u jedan kovčeg i zatvorili, da bi mi obezbedili pun ugođaj ubačena je i jedna upaljena baterijska lampa. Smrad je bio nepodnošljiv, povratio sam ono malo hleba i vode što sam taj dan pojeo što je samo pogoršalo situaciju. Vezanih ruku, nogu, ali otvorenih očiju gledao sam u lice na kojem se već nazire lobanja dok crvi mile između zuba.

Probudio sam se, ošamućen, lice mrtvaka mi je postalo poznato, počeo sam da mu pričam o mom domu, ženi, deci, ocu, majci... Prirastao mi je za srce. U prenesenom značenju, ali i bukvalno, jer je moja koža počela da srasta sa njegovom. Gušio sam se. Usrao sam se, i bukvalno i u prenesenom značenju.
Pribijeni jedan uz drugog postadosmo jedno, mrtav i živ. Ponovo sam počeo da mu pričam, satima, mada bi nekome ko to gleda sa strane više izgledalo kao tiho mumlanje bezubog idiota.
Nakon neke dve godine, mada su mi rekli da je prošlo 24 sata, kovčeg se otvorio. Izašao sam iz prostorije dok je masa zatvorenika blenula u mene kao u nekog duha. Spazio sam starca kome ležah u krilu, sklupčan beše u nekom ćošku, prišao sam mu i dotakao mu rame, a on je pobegao u drugi kraj dvorišta.

Kleknuo sam, pogledao u baru gde videh odraz nepoznatog lica, iskolačenih očiju i sede kose tad rekoh toj nakazi - Ti si Bog, ja sam Bog.