Lik koji je završio faks.

Оно што маторци одавно очекују да напокон постанеш и тако заокружиш циклус њихове репродукције. Одрастао, стасао, сазрелио, лег'о на тврду руду живота, престао си се куробецати и понашаш се онако.. па, зрело.
Коначно си схватио да нећеш заиграти у познатом клубу (додуше ни у Младом Рудару из Мршинаца). Гитару си утопио преко нета, слушаш радио-Џенарику и Тамбурица 5 трибјут бенд. Не избацујеш више своје "духовите" коментаре у друштву родбине, терајући кеву да сваки пут правда твој "чудни смисао за хумор".
Бријеш се свакодневно и носиш црну актен-ташну.
Не смејеш се превише гласно и поваљујеш ретко и искључиво у кревету.
Гледаш Други дневник и на рачунару играш једино пасијанс и минице.
Купујеш Вечерње новости и пијеш пиво само из чаше.

Једноставно, превише си зрео и све полако постаје труло.

Neverovatno iritirajući izraz koji vam serviraju raznorazni mudroseri u situaciji kada ste mnogo gladni, a u kući nema ništa za klopu osim nekakvog bućkuriša nepoznatog sastava i porekla. Pošto su ti mudroseri obično majka, baba, tetka, strina ili ujna, nije baš uputno biti bezobrazan i reći ono što ti prvo padne na pamet. Zbog poštovanja i tome slično.
Al' zato kada tim izrazom počne da vas smara neko ko je sa vama u "istoj ravni", kao brat, sestra ili drugar, imate odrešene ruke da se oslobodite duševnog tereta i kažete ono što mislite.

У ужем смислу, лик који највише времена проведе прикован за кућу и изолован од других људи, изузимајући своју породицу. Цео свет и видокруг деловања му је фокусиран на малом простору; на петопарцу. Ту једе, сере, пиша, гледа фудбал, једино изађе кад треба да иде на посао.

У основи прве речи синтагме из наслова, ПОРОДИЧАН, налази се реч ПОРОД, ПОРОДИЦА. То нам говори да је породичан човек онај човек који има бар четвртину туцета деце и жену коју воли. Он је не вара. Он је домаћин. Међутим, да ли и човек који је неожењен а гази лепе године може у исто време да буде и домаћин? Кажу може, али тешко. Јер ту су, најпре, бабе, предатори & вечити борци за наталитет који у моменту покрећу тему: БРАЧНО СТАЊЕ КАО ИМПЕРАТИВ КЕЊАЊА КОМШИЛУКА и доприносе тачности хипотезе да си заправо јадник³ који од породице има само три кучета и две мачке. Празан скуп (Ø) и ништа више.

ЛМ, добра страна приче је та да си ударио вето на бапска покварена уста, "сковао" наследнике и продужио лозу и ПОБОГУ: Имаш-редован-секс-или-бар-тако-изгледа-на-први-поглед. Још ако живиш на селу, па те старији комшија (који има сина вуцибатину) види како бришеш авлију, храниш стоку и живину, пролазиш плугом кроз крај и орезујеш виноград, извук'о си премију. "Какав је то домаћин човек, породичан, још ради у локалној продавници пре подне и постиже да одржава кући све у најбољем реду!"

Оно што делимично кочи јесу "они други" типови гласина из уста драгих нам комшија, пријатеља и познаника који мисле да су повукли Бога за курац па дају себи за право одређене видове коментара на разноразне варијације теме "Породичан човек, алијас Папучар". Знају они да си ти ситуиран као амстердамска курва и да јебеш више пута (опет хипотеза) него што они оду по Журнал на трафику или сеоску продавницу али, ето, имају претензије и пориве које не могу контролисати. И онда испаднеш елегантна #кломпица која гледа Магазин Ин са женом или мекана #патофна што ради све "ентеријерске" послове, јелте. Једноставно, нема те ни на Гуглу, јеботе! Још само децу да родиш и све у фулу! Не може се свету удовољити.

         Човек? Шта значи то? Ходати на две ноге? Имати моћ говора? То може и папагај. Бити паметан? Не баш. Човек је нешто друго. Нешто што га раздваја од осталих животиња.

         Снег до колена. Више не хладан, осећај се ко зна кад изгубио у мојим ногама. Ипак, оне саме иду. Без икакве везе са главом, оне раде свој посао. Глава пуна мисли. Да пукне! Оне лете без икаквог реда, сударајући се са оштрим албанским ветровима, који попут жилета режу месо претећи да оголе кости. Тишина у маси као на каквом спроводу. Сами себе пратимо до гроба, без икакве наде да ће нас нешто окренути од смрти. Чују се само фијуци ветра и снег под нашим ногама. Понекад нека псовка. Псују људи цара, краља, судбину, себе, све живо и мртво. Псују Бога, од кога такође траже помоћ, Сунце које их не греје ко зна од кад, хлеб кога немају...
         Ах, хлеб... Сладак ли је кад га мајчине руке умесе... Горак ли је кад је сузама заливен, онај војнички. Обично парче испеченог брашна са водом, служи само да те држи још мало пре него ли ти метак пресуди. Еее, да је бар тог горкога. Па нек је као пелин, само да црева не завијају као изгладнели курјаци у планини. У себи псујем краља, куд нас не поведе у лето преко ових планинчуга, бар да траву пасемо као и друге овце, не да гладни идемо на клање. Ветар кида месо.
         Паде мрак. Скупљен крај једног палог дебла које ми служи као јастук не могу да склопим очи. А волео бих. И да их не отворим више. Тако је лакше, велим себи. Жмурим и гледам своја стада. Расута по зеленим ливадама, док ја наслоњен на стару крушку грицкам травку. Једно немирно јагње трчкара около, долази до мене да ме оњуши. Храбо ли је, и радознало. Гледа ме крупним очима и заблеја. Мајку му, као да га чујем. Опет. И опет? Отварам очи. И опет га чујем. Полудео си, Милораде, велим себи и склапам очи опет. Ма чујем га ја, него шта! Да ли га Радован чује? Радоване, буди се. Буди се, лудаче! Еее, Радоване... Сутра ћу му крст направити. И попу ћу дати очев сат да га опоји. Ама, одакле се чује ово јагње?! Кроз шуму и мркли мрак пратим звук. Колиба. Арнаутска. Узимам пушку и приближавам се полако. А сав дрхтим, кој сам мој пошао сам. Будала. Кад ме виде Арбанаси готов сам. И нека. Кроз прозор допире слаба светлост лампе. Јагње све јаче запомаже, осећа да се гладни курјак приближио. Шкрипа врата ме пресече и брзо дигох пушку спреман да опалим. Из топле колибе изађе жена. Млада, нема више од шесн'ест. Да ли је ово дело Нечастивог? Да ли ме Бог куша? Девојка стаде и престрављеног лица гледаше ме. Као јагње свог изгладнелог вука. Чекајући да је режећи ухватим и раскомадам оштрим очњацима. Држала је нешто у рукама, стезала га уз груди као највредније благо. Јагње се драло. Гладан сам, његови ме крици терају да га закољем и поједем живог ту, одмах. Девојка, без икаквог звука, слеђена, крупним очима ме је гледала. Ах, како боли тај поглед, више од промрзлих ногу и швапског олова. Дете заплака. Скренуло је поглед младе Албанке са мог лица и она му шапну нешто, љуљавши га ту сама, незаштићена. Јебеш ово, Милораде. Враћај назад. Јагње утихну.
         Умро сам сутрадан. Нађоше ме како седим на оном деблу поред Радована гледајући према колиби. И поп ме опоји док нас затрпаваше снегом. Ко би рек'о, покварена матора јајара је за џабе то урадила.
         
         Човек? Да ли животиња, курјак ил' ја'ње? Да ли нешто... Ако сам не видиш, не умем ти ја то објаснити, синовац.

Ono što svi mi uradimo kad dođemo s ekskurzije/puta.

То је човек чија већина порука у аутбоксу мобилног телефона гласи ''Ок''. Како год гласила твоја порука, шта год га питао и шта год му написао, он ће само да ти одговори са ''Ок''. Те поруке су електронски еквивалент ситуацији када мораш неком кљештима да вадиш речи из уста.

Konstatacija na neku totalno maleroznu i sjebanu situaciju, tipa kada ne naučiš jedno pitanje i ono ti padne na ispitu, kada ne odigraš jednu na kladži a ta najbolje prođe, kada ne čestitaš rođendan bivšoj ne znajući da ti je to bila "ulaznica" da je opet kresneš, kada sebi kupiš sladoled a babi ne, a da jesi ona bi ti se "izula" bar za pola penzije i uzeo bi keš.

Osoba kojoj je otpalo F1 dugme sa tastature.

Ustajem i predajem rad.
- Evo profesorka, ne kapiram ja ovu temu.
- Ali probaj bar...
- Ma jebe mi se.

Ортак. Тебрекс. Лик кога радо видимо на улици.

Мерна јединица површине локала за журке.

Долази из нормалне породице. Сви су га волели кад је био клинац. Уредно је завршио школе као просечан – благо изнадпросечан. Војску је одрадио без избегавања, запослио се чим је одслужио. Недуго затим се и оженио, после чега је дошла прва принова. Ради за просечну плату, никада у животу ништа није украо. Неосуђиван, није привођен.
Кажу да је имао и мана: у средњој се пар пута потукао, једном је бежао од куће. На факсу је пропушио.
Међутим, ништа од написаног га није учинило „добрим човеком“.

Ту етикету сте му ви прилепили зато што је у свему мање успешан од вас, мање зарађује, жена/девојка му није лепа као ваша, интелигентнији сте од њега, једноставно ни у чему вам није конкуренција.

Organski makromolekul nastao slučajnim putem u nesagledivo dugom periodu vremena u kojem se Priroda igrala svim svojim elementarnim silama i elementarnim česticama.

Nizak odbrambeni udarac svima onima koji ne umeju da uživaju u čarima dobre hrane obogaćene holeserolom, trigliceridima i drugim ukusnim stvarima...

Od čoveka koji nema šta da izgubi, opasniji je samo onaj koji više nema ni šta da dobije.

Sluzbenik za izdavanje viza u avganistanskoj ambasadi.

Životinja toliko izgubljena u oduševljenom razmatranju onoga što misli da jeste da ne uvidja ono što bi bez sumnje trebalo da bude. Njegovo glavno zanimanje je istrebljivanje drugih životinja, kao i sopstvene vrste, koja se, medjutim, množi tako uporno i brzo da je već preplavila sve naseljive delove Zemlje, a i Kanadu.

Čovek koji je ceo svoj život posvetio pisanju facebook statusa.

Jedino biće kom je ikada palo na pamet da pokuša da ide u rikverc.