Ono što matorci odavno očekuju da napokon postaneš i tako zaokružiš ciklus njihove reprodukcije. Odrastao, stasao, sazrelio, leg'o na tvrdu rudu života, prestao si se kurobecati i ponašaš se onako.. pa, zrelo.
Konačno si shvatio da nećeš zaigrati u poznatom klubu (doduše ni u Mladom Rudaru iz Mršinaca). Gitaru si utopio preko neta, slušaš radio-Dženariku i Tamburica 5 tribjut bend. Ne izbacuješ više svoje "duhovite" komentare u društvu rodbine, terajući kevu da svaki put pravda tvoj "čudni smisao za humor".
Briješ se svakodnevno i nosiš crnu akten-tašnu.
Ne smeješ se previše glasno i povaljuješ retko i isključivo u krevetu.
Gledaš Drugi dnevnik i na računaru igraš jedino pasijans i minice.
Kupuješ Večernje novosti i piješ pivo samo iz čaše.
Jednostavno, previše si zreo i sve polako postaje trulo.
Neverovatno iritirajući izraz koji vam serviraju raznorazni mudroseri u situaciji kada ste mnogo gladni, a u kući nema ništa za klopu osim nekakvog bućkuriša nepoznatog sastava i porekla. Pošto su ti mudroseri obično majka, baba, tetka, strina ili ujna, nije baš uputno biti bezobrazan i reći ono što ti prvo padne na pamet. Zbog poštovanja i tome slično.
Al' zato kada tim izrazom počne da vas smara neko ko je sa vama u "istoj ravni", kao brat, sestra ili drugar, imate odrešene ruke da se oslobodite duševnog tereta i kažete ono što mislite.
Posle celog dana provedenog u nekoj jurnjavi, vraćam se kući sa ortakom. Obojica gladni k'o zveri iz Pakla, u žurbi peremo ruke i pristupamo magičnom čudu tehnike poznatijem kao hladnjak ili naroCki rečeno frižider...
- Šta je sad ovo, majku mu...? Čorbuljak od prekjuče. Pa, nije valjala ni kad je bila sveža, a ne sad...
- Ma, može, ja ne pravim pitanje.
- (prevrt očima) Da vidimo dalje... U ovoj šerpi je... jaoj, bUranija od prošle srede... Pu, jebem ti...
- Uuuu, boranijica, do jaja...
- (dabl prevrt) A ovde...? Đuveč sa sojinim odrescima... Pa, bar da ima nekog mesa... Tako mi i treba kad mi je sestra vegetarijanac...
- Ma, brate i to je super, daj i to.
- Jes' ti, bre, normalan čovek?! Sav bućkuriš ti je super?!
- Znaš kako kaže moja tetka Leposava iz Kuršumlije: "Kad je čovek gladan i govno mu je slatko".
- Tako kaže, je l'? Pa, jedite govna i ti i tvoja tetka Leposava iz Kuršumlije, kad su vam tol'ko slatka, znaš!!! Odo' ja na pljesku s urnebesom, a ti se zanimaj čorbuljakom i bUranijom!!!
U užem smislu, lik koji najviše vremena provede prikovan za kuću i izolovan od drugih ljudi, izuzimajući svoju porodicu. Ceo svet i vidokrug delovanja mu je fokusiran na malom prostoru; na petoparcu. Tu jede, sere, piša, gleda fudbal, jedino izađe kad treba da ide na posao.
U osnovi prve reči sintagme iz naslova, PORODIČAN, nalazi se reč POROD, PORODICA. To nam govori da je porodičan čovek onaj čovek koji ima bar četvrtinu tuceta dece i ženu koju voli. On je ne vara. On je domaćin. Međutim, da li i čovek koji je neoženjen a gazi lepe godine može u isto vreme da bude i domaćin? Kažu može, ali teško. Jer tu su, najpre, babe, predatori & večiti borci za natalitet koji u momentu pokreću temu: BRAČNO STANJE KAO IMPERATIV KENJANJA KOMŠILUKA i doprinose tačnosti hipoteze da si zapravo jadnik³ koji od porodice ima samo tri kučeta i dve mačke. Prazan skup (Ø) i ništa više.
LM, dobra strana priče je ta da si udario veto na bapska pokvarena usta, "skovao" naslednike i produžio lozu i POBOGU: Imaš-redovan-seks-ili-bar-tako-izgleda-na-prvi-pogled. Još ako živiš na selu, pa te stariji komšija (koji ima sina vucibatinu) vidi kako brišeš avliju, hraniš stoku i živinu, prolaziš plugom kroz kraj i orezuješ vinograd, izvuk'o si premiju. "Kakav je to domaćin čovek, porodičan, još radi u lokalnoj prodavnici pre podne i postiže da održava kući sve u najboljem redu!"
Ono što delimično koči jesu "oni drugi" tipovi glasina iz usta dragih nam komšija, prijatelja i poznanika koji misle da su povukli Boga za kurac pa daju sebi za pravo određene vidove komentara na raznorazne varijacije teme "Porodičan čovek, alijas Papučar". Znaju oni da si ti situiran kao amsterdamska kurva i da jebeš više puta (opet hipoteza) nego što oni odu po Žurnal na trafiku ili seosku prodavnicu ali, eto, imaju pretenzije i porive koje ne mogu kontrolisati. I onda ispadneš elegantna #klompica koja gleda Magazin In sa ženom ili mekana #patofna što radi sve "enterijerske" poslove, jelte. Jednostavno, nema te ni na Guglu, jebote! Još samo decu da rodiš i sve u fulu! Ne može se svetu udovoljiti.
Mina: Ćao, Marko. Je l' me se sećaš?
Marko: Marta, beše?
Mina: Ne Marta, Mina. Upoznali smo se na koncertu Ace Pejovića u Vladičinom Hanu.
Marko: A da, Mina, izvini, molim te.
Mina: Pa kako si, čoveče?
Marko: Dobro. Evo baš krenuo sa posla kući, pa rekoh da svratim u prodavnicu da kupim deci sladoled i ženi Libres.
Mina: Vidi ga, porodičan čovek. Svaka čast.
Marko: A čime se ti baviš?
Mina: Jebem se za pare, klasično 50 jura, anal ne radim. I tako.___________________________________________________________________
- Idemo danas na neki fudbal, a?
- Aj, brate. Koga da zovemo?
- Zovi Pecu, Mareta, Okija...
- Oki neće. Postao porodičan čovek.
- Kako to?
- Počeo da kuva k'o Rudolf van Vin.
Čovek? Šta znači to? Hodati na dve noge? Imati moć govora? To može i papagaj. Biti pametan? Ne baš. Čovek je nešto drugo. Nešto što ga razdvaja od ostalih životinja.
Sneg do kolena. Više ne hladan, osećaj se ko zna kad izgubio u mojim nogama. Ipak, one same idu. Bez ikakve veze sa glavom, one rade svoj posao. Glava puna misli. Da pukne! One lete bez ikakvog reda, sudarajući se sa oštrim albanskim vetrovima, koji poput žileta režu meso preteći da ogole kosti. Tišina u masi kao na kakvom sprovodu. Sami sebe pratimo do groba, bez ikakve nade da će nas nešto okrenuti od smrti. Čuju se samo fijuci vetra i sneg pod našim nogama. Ponekad neka psovka. Psuju ljudi cara, kralja, sudbinu, sebe, sve živo i mrtvo. Psuju Boga, od koga takođe traže pomoć, Sunce koje ih ne greje ko zna od kad, hleb koga nemaju...
Ah, hleb... Sladak li je kad ga majčine ruke umese... Gorak li je kad je suzama zaliven, onaj vojnički. Obično parče ispečenog brašna sa vodom, služi samo da te drži još malo pre nego li ti metak presudi. Eee, da je bar tog gorkoga. Pa nek je kao pelin, samo da creva ne zavijaju kao izgladneli kurjaci u planini. U sebi psujem kralja, kud nas ne povede u leto preko ovih planinčuga, bar da travu pasemo kao i druge ovce, ne da gladni idemo na klanje. Vetar kida meso.
Pade mrak. Skupljen kraj jednog palog debla koje mi služi kao jastuk ne mogu da sklopim oči. A voleo bih. I da ih ne otvorim više. Tako je lakše, velim sebi. Žmurim i gledam svoja stada. Rasuta po zelenim livadama, dok ja naslonjen na staru krušku grickam travku. Jedno nemirno jagnje trčkara okolo, dolazi do mene da me onjuši. Hrabo li je, i radoznalo. Gleda me krupnim očima i zableja. Majku mu, kao da ga čujem. Opet. I opet? Otvaram oči. I opet ga čujem. Poludeo si, Milorade, velim sebi i sklapam oči opet. Ma čujem ga ja, nego šta! Da li ga Radovan čuje? Radovane, budi se. Budi se, ludače! Eee, Radovane... Sutra ću mu krst napraviti. I popu ću dati očev sat da ga opoji. Ama, odakle se čuje ovo jagnje?! Kroz šumu i mrkli mrak pratim zvuk. Koliba. Arnautska. Uzimam pušku i približavam se polako. A sav drhtim, koj sam moj pošao sam. Budala. Kad me vide Arbanasi gotov sam. I neka. Kroz prozor dopire slaba svetlost lampe. Jagnje sve jače zapomaže, oseća da se gladni kurjak približio. Škripa vrata me preseče i brzo digoh pušku spreman da opalim. Iz tople kolibe izađe žena. Mlada, nema više od šesn'est. Da li je ovo delo Nečastivog? Da li me Bog kuša? Devojka stade i prestravljenog lica gledaše me. Kao jagnje svog izgladnelog vuka. Čekajući da je režeći uhvatim i raskomadam oštrim očnjacima. Držala je nešto u rukama, stezala ga uz grudi kao najvrednije blago. Jagnje se dralo. Gladan sam, njegovi me krici teraju da ga zakoljem i pojedem živog tu, odmah. Devojka, bez ikakvog zvuka, sleđena, krupnim očima me je gledala. Ah, kako boli taj pogled, više od promrzlih nogu i švapskog olova. Dete zaplaka. Skrenulo je pogled mlade Albanke sa mog lica i ona mu šapnu nešto, ljuljavši ga tu sama, nezaštićena. Jebeš ovo, Milorade. Vraćaj nazad. Jagnje utihnu.
Umro sam sutradan. Nađoše me kako sedim na onom deblu pored Radovana gledajući prema kolibi. I pop me opoji dok nas zatrpavaše snegom. Ko bi rek'o, pokvarena matora jajara je za džabe to uradila.
Čovek? Da li životinja, kurjak il' ja'nje? Da li nešto... Ako sam ne vidiš, ne umem ti ja to objasniti, sinovac.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Ono što svi mi uradimo kad dođemo s ekskurzije/puta.
To je čovek čija većina poruka u autboksu mobilnog telefona glasi ''Ok''. Kako god glasila tvoja poruka, šta god ga pitao i šta god mu napisao, on će samo da ti odgovori sa ''Ok''. Te poruke su elektronski ekvivalent situaciji kada moraš nekom klještima da vadiš reči iz usta.
Poruka: Jesi krenuo? Ajde uzmi neko pivo tu kad izadjes na stanici. Kad stizes?
Odgovor: Ok........
Poruka: jeeeeeee! polozila sam prijemni. hajde da se vidimo ovih dana da castim
Odgovor: Ok........
Poruka: izwini shto ti owo owako saopshtawam. mislim da wishe ne treba da budemo zajedno. ti si stwarno dobar dechko i zasluzhujesh bolje. bash mi bzwz shto je owako ispalo ali nadam se da tjemo da ostanemo drugari.
Odgovor: Ok.
Konstatacija na neku totalno maleroznu i sjebanu situaciju, tipa kada ne naučiš jedno pitanje i ono ti padne na ispitu, kada ne odigraš jednu na kladži a ta najbolje prođe, kada ne čestitaš rođendan bivšoj ne znajući da ti je to bila "ulaznica" da je opet kresneš, kada sebi kupiš sladoled a babi ne, a da jesi ona bi ti se "izula" bar za pola penzije i uzeo bi keš.
"Pa što ne nauči još to jedno pitanje, šta te koštalo?"
"E jebi ga, kada bi čovek znao da će pasti, on bi seo, da sam znao da će pasti naučio bih ga, i ti pričaš gluposti."
Osoba kojoj je otpalo F1 dugme sa tastature.
Ustajem i predajem rad.
- Evo profesorka, ne kapiram ja ovu temu.
- Ali probaj bar...
- Ma jebe mi se.
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola.
Dolazi iz normalne porodice. Svi su ga voleli kad je bio klinac. Uredno je završio škole kao prosečan – blago iznadprosečan. Vojsku je odradio bez izbegavanja, zaposlio se čim je odslužio. Nedugo zatim se i oženio, posle čega je došla prva prinova. Radi za prosečnu platu, nikada u životu ništa nije ukrao. Neosuđivan, nije privođen.
Kažu da je imao i mana: u srednjoj se par puta potukao, jednom je bežao od kuće. Na faksu je propušio.
Međutim, ništa od napisanog ga nije učinilo „dobrim čovekom“.
Tu etiketu ste mu vi prilepili zato što je u svemu manje uspešan od vas, manje zarađuje, žena/devojka mu nije lepa kao vaša, inteligentniji ste od njega, jednostavno ni u čemu vam nije konkurencija.
(Jedan greh „dobrog čoveka“ sam propustio da napišem: imao je neprijavljeni pištolj za kojeg mu nije znala ni žena, ni njen švaler - njegov uspešniji kolega sa posla)
Organski makromolekul nastao slučajnim putem u nesagledivo dugom periodu vremena u kojem se Priroda igrala svim svojim elementarnim silama i elementarnim česticama.
Ej! Otkud ti, Čoveče?
Nizak odbrambeni udarac svima onima koji ne umeju da uživaju u čarima dobre hrane obogaćene holeserolom, trigliceridima i drugim ukusnim stvarima...
Šta je Debeli? Kupio si tregere jer nemaš više rupa na kaišu? Vidi kolka ti je stomačina!
Kupio sam tregere DA BIH ISTAKAO SVOJ STOMAK! Čovek bez stomaka ko mečka bez znaka! A ti crkni ko Kenisko siroče dok se zajebavaš s tom makroidijotikom.
Od čoveka koji nema šta da izgubi, opasniji je samo onaj koji više nema ni šta da dobije.
Sluzbenik za izdavanje viza u avganistanskoj ambasadi.
Životinja toliko izgubljena u oduševljenom razmatranju onoga što misli da jeste da ne uvidja ono što bi bez sumnje trebalo da bude. Njegovo glavno zanimanje je istrebljivanje drugih životinja, kao i sopstvene vrste, koja se, medjutim, množi tako uporno i brzo da je već preplavila sve naseljive delove Zemlje, a i Kanadu.
Jedino biće kom je ikada palo na pamet da pokuša da ide u rikverc.
