Mesto na kom pocivaju odbacene definicije. Veliki broj njih poslat je tamo voljom svojih autora. Pa dobro ljudi gde ce vam dusa. Ja nikad ne bih uradio tako nesto. Za mene su moje definicije kao moja deca.
Stan u kome nije brisana prašina mesecima..
- Alo, Hitler, kakva je ovo prašina bre? Daću ti ja jelensku kožu da pokupiš ove Jevreje, nemoj se brukaš...
Vrh - Najbolje definicije citane od zadnje strane.
Pun kurac ljudi, a žive duše nema.
Mesto gde idu sve pospane osobe koje ne mogu da drze oci otvorenim, jastuk ide kao spomenik.
Ja: Prste de ti je zena?
Mali prst: Na groblju
Ja: Kakvom bre groblju
Mali prst: Ma eno je otegla papke na krevetu, stavio sam joj jastuk kao spomenik
Mesto koje je nastalo kad se Ivan Zeljković registrovao na Vukajliju...
Zeljković:Imali ste priliku priliku da osvojite 150 000 dinara!
Baba(kraj malog ekrana): Pod "B"!
Zeljković: I vi ste tu priliku...
Baba(počinje da se trese):Ma govori više slepac jedan odvratni!
Zeljković:... ... EPP
-Babaaaaa... babaaaaaaaaaaa!!!!
Mitsko mesto (poput Valhale) gde se sahranjuju Kinezi. Niko ga nije video, a kamoli obišao. Takođe, koristi se i kao poređenje za osobu koju niko ne viđa.
Lik 1: Brate, gde je Đura?
Lik 2: Ma pusti ga, od kad je sa ovom curom nema ga kao kineskog groblja.
Koliko god da ovaj termin nekome zvuči odbojno, možete sagovorniku sa sigurnošću potvrditi, da je njegov sadržaj pročitan 10.000 puta više od
-sadržaja uputstva za upotrebu iz kutije kondoma,
-predgovora i uvoda svake knjige iz koje se sprema ispit i
-LICENSE AGREEMENT-a svega što instalirate u komp
I TO SKUPA!
I AGREE! NEXT!
Recenica koju izgovaramo kada smo konfrontirani sa cinjenicom da nam je dete "onog" seksualnog opredeljenja, a dotad smo trazili nepostojeca opravdanja za detetovo cudno ponasanje.
"Mama, tata...moram nesto da vam kazem..."
Skončao čačkajući nestručno oko trafo stanice.
Odgovor dosadnom poznaniku na pitanje ''A ti se nisi oženio/udala?''
-Ooo mladi komšija, ti se još nisi oženio?
-Nisam, nećeš ti to dočekati, olakšaćeš državni budžet dok ja zaprosim mladu, he he.
Kratak opis sastava ekstra velike pljeskavice kupljene kod "Leskovčanina" na uglu...
Alfa i omega pitanje bez kog prepričavanje Saut Parka gubi smisao. Najčešće se traži na samom početku iako je često potpuno nevezan za ostatak priče. Otkad je završena 9. sezona serije nije više bilo toga pa su svi morali da gledaju da bi bilo imalo interesantno. Onda je serija izgubila na popularnosti ali je Keni zauvek ostao u našim srcima i dozvoljavao našem smislu za crni humor da se malo iživi.
Lik 1: Matori, jesi gledo sinoć Saut Park?
Lik 2: E brate, nisam. Kako je umro Keni?
1: Ma pao lift na njega. Elem...
2:Hahaha ma jebeš ostatak, ima da se skine?
Kada neko toliko lepo i razgovetno priča da te prosto zabole uši i jezik dok ga slušaš.
Dugo sam bio bolestan. Baš dugo. Samo, ja nisam bolovao ni od jedne poznate bolesti. Ne. Ja nisam bolovao od leukemije, od raka, od side, od tuberkuloze. Ja sam bolovao od života. Od života koji nisam sam odabrao. Godinama dan za danom vukao sam pretežak teret sa sobom. To me je umaralo, svakim novim danom sve više i više. Osećao sam se kao Sizif. Ali bilo je razloga da nastavim da guram kamen uzbrdo. Morao sam da se borim, morao sam da trajem. Zavaravo sebe da ću uspeti. Nisam uspeo. A kada je moj poraz postao zvaničan, ostao sam sam. Nije više bilo razloga da pokušam da izguram kamen do vrha brda. Rešio sam da odem.
Nije bilo teško odlučiti se na tako nešto, imajući u vidu moj položaj. Otišao sam do mosta. Zapalio poslednju cigaretu. Dok je iz nje izbijao dim, opojni, predivni dim, ja sam gledao dole, gledao u reku. Bila je mirna. Začuđujuće mirna. Zastrašujuće mirna. Svuda je bio mrak, ništa se nije videlo, samo blago presijavanje mirne vode. Možda je bilo još nekog na mostu, ne znam, nisam obraćao pažnju. Polako sam zakoračio preko zaštitne ograde, pogledao dole, zatim gore i lagano se pustio. Bio sam neljudski miran. Tokom sledećih nekoliko sekundi sam osaćao oštar, hladan vazduh na svom hrapavom licu. Prijalo je. Postoji ona priča koja kaže da ti u trenutku smrti ceo život preleti pred očima. Nije tačno. Meni ništa nije proletelo. Samo mrak. A opet, možda je to do mene. Možda ja nisam nikad ni živeo. Ko zna.
Onda sam se probudo. I dalje sam bio na mostu, samo što je sada bio dan. Lagano sam ustao. Dole, ispod mosta, pored reke, neki ljudi su radili u polju. Pored mene je stajao neki čovek. Bio je sav u crnom. Imao je kapuljaču preko glave, nisam mu video lice. Pokazao mi je rukom da ga pratim. Osetio sam strah. Ne znam zašto, ali krenuo sam za njim. I svakim načinjenim korakom preko mosta, moj strah je rastao. Kako smo se približavali kraju, sve sam teže disao, gušio sam se. Hvatala me je strašna panika, ali sam nastavio da koračam. Ljudi u polju su na trenutak obustavili rad i bacili pogled gore ka meni. I ja sam gledao u njih. Jedan od ljudi mi se učinio strašno, strašno poznatim. Ne znam odakle, ali sam bio siguran da ga znam. Onda je i on ugledao mene. Odmah me je prepoznao, video sam to na njegovom licu. Nenadano, njegov izraz lica se u sekundi promenio. Gledao je u mene i histerično mlatarajući rukama počeo da viče: „Šta ćeš ti ovde? Beži, ajde, beži odavde! Brzo!“
U tom trenutku sam izgubio svoju racionalnost, ako je dotad i postojala. U jednom trenutku sam ispred sebe video crnog čoveka, u drugom histeričnog zemljoradnika, u trećem bradatog mokrog čoveka koji je vikao nešto i vukao me. Gubio sam se, osećao neku vodu oko sebe. Davio sam se. Onda sam ponovo zaspao.
Kada sam se probudio, primetio sam da ležim u krevetu. Sve oko mene je bilo belo. Ispred mene je stojao neki mlađi čovek. Rekao mi je: „Očekivali smo da ćete se probuditi uskoro. Imali ste mnogo sreće što ste ostali živi.“ Zbunjeno sam ga gledao par trenutaka. Onda sam se nasmejao. Njemu sam se smejao, ne sebi, ne sudbini. Njemu.
Pogrešio je. Nisam jedva ostao živ iz prostog razloga što ja nikad nisam ni bio živ. Ja sam ostao mrtav.
Hvalisanje mužjaka bogomoljke.
Sve češće uoptrebljavan, manje ili više šaljiv i malje ili više simpatičan komentar na nečije kijanje.
Šef: Aphćiha!
Ti: Na goblje!Neki rendom lik u autobusu: Aphćiha!
Ti: Na goblje!Baba Mara:Aphćiha!
Ti: Na goblje!Pera:Aphćiha!
Ti: Na goblje!
Pera: šupičku materinu!
Brucoškinje sa etf-a.
Ćoškovi ispod stolova i stolica u školi; tešiš sebe da kulturno postupiš, i žvaku ne baciš na pod učionice, već elegantno zavučeš ruku pod klupu. Neprijatan osećan je onaj kad se dodirne tvrda, zakorela žvaka, a još gore kada je u pitanju meka i još topla žvaka.
