Levoruki gitarista koji je doziveo vrhunac slave krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih. Rodjen je u Sietlu od oca crnca i majke Ciroki indijanke. Neobicno talentovan i neobicno velikih mogucnusti bio je u stalnom sukobu sa menadzerima i publikom koji su od njega trazili klovnovsko ponasanje. Iako zeljan pravog muzickog dokazivanja trka za novcem, koga nikada nije imao previse, primoravala ga je da se oblaci kao novogodisnja jelka i da bezglavo razbija gitare na bini sto je publika zestoko podrzavala, usput debilno i blazeno ne sluteci koga ima pred sobom. Umro je u Londonu od gusenja povrackom ne dozivevsi svoj pravi zvezdani trenutak. Tek posle njegove smrti svi su poceli ozbiljno da shvataju njegove muzicke kapacitete zaleci sto su ponekad od njega pravili sarenog pajaca.

Nije važno kako je pokojnik živio. Nije važno ni kako je umro. Nama to nije važno.

Nije važno ni gdje smo mi u svemu tome. Da li smo ga voljeli? Nije važno ni to. Još je manje važno da li je on volio nas. Sada zaista nije jer njega više nema.

Da li su ga voljeli oni u čijom bolu učestvujemo? To je možda njima važno. U čemu zaista učestvujemo kada kažemo da učestvujemo u žalosti, da prime naše izraze dubokog saučešća? Možda ga sada više vole, uostalom. Možda ga nikada nijesu ni voljeli. Kao ni mi.

Možda je nekada bilo važno. Nekome. Zato i ne treba ništa više reći. Samo učestvovati.

Lik koji je u po bela dana i noci spreman da se proseta ulicom sa tom odvratnom plasticnom kasicicom iz kafica gde je popio kafu sa nekim volom poput njega. Lici na baticu, samo sto mu jos treba mleka iz majcinih sisa da bi dostigao taj nivo.

Hrvatski sinonim za vanredne vjesti, al' može biti jako komično prilikom čitanja(slušanja) ostatka vijesti.

Komentar prilikom prolaska kraj groblja .

Cesto primenjivana tehnika u studentskoj menzi.
Sastoji se u sledecem:
Dok si na liniji i cekaš red, jednoj od kuvarica kažeš da ti stavi 2 šnicle jer ćeš navodno da daš 2 bona. Kako se približavaš onoj "tetki"
što uzima bonove, čekaš povoljnu priliku da te niko ne gleda i jednu šniclu udaviš u pasulj kako bi dobio duplu porciju mesa za 1 bon.

Jedan od vidova kretanja penzionera kroz pun autobus.

Nešto što još uvek vredi ili ima svoju cenu, ali je na granici da bude bezvredno.

Čovek.
U nekom trenutku svog iživivljavanja zvanog "život" skapiraš da si samo obična fabrika govana. "Rodio se, tovio se, razboleo se i umro". Tu je početak i kraj nema ništa između, možda neka užina.
Pažnja i briga se pružaju samo i isključivo svojoj guzici. Glavna preokupiacija je "šta ima da se jede, šta bi moglo da se jede, kad ćemo jesti".
Najlepše izgovorene reči dođu tokom jela "A šta ćemo za večeru da hasamo?"
Nedo ti bog da držiš dijetu jer prvo što će ti se desiti jeste da te ismejavaju a onda posle dva dobra sata zajebavanja da te odvedu "Kod Macole" na kolenice sa pasuljem jer si im nešto ubledeo u licu ko trudnica.

Stari i provereni lek za sve boljke. Naročito za one smrtonosne.

Ako je sahrana negativna komparacija žurki, onda komemoracija dođe minus faza neke sedeljke u kojoj uglavnom neki alfa lik počne da žvalavi o jedinoj stvari u koju se razume, a naravno niko od ostalih nižih slova grčkog alfabeta nema muda da ga prekine. I tako do prvog jutarnjeg prevoza, ili dok alfa frajer ne kaže drugačije.

Švedski doručak iz ugla barem jedne prosečne izelice.

Postati neraspoložen, rastužiti se, sneveseliti se, pasti u bedak, skenj.

Fraza koja ima dva dijametralno suprotna značenja
1) Gde si bre pička mu materina nismo se videli sto godina izgubio si se ko džiber u Luvru nigde te nema ko da si u zemlju propao ajde pričaj šta ima kako žena kako deca kako familija kako poso kako kuća ima li nešto od švaleraciju šta čekaš pričaj pričaj...
2) Doviđenja, kako ste?

Kažemo za nekog ko ne samo da gura kocku u krug, nego istu stavlja u telesne šupljine.
Osoba koja čačka uvo zaoštrenim delom olovke jer je taj deo jedina alternativa nesrećno polomljenom noktu na malom prstu.
Neko koga ne možeš poslati po hleb, jer bi se vratio posle tri dana, zato što je umislio da je zaboravio pare, koje su mu inače u džepu od pantalona. Ko bi se setio da proveri sve džepove.
Kada bi mu neko kupio avionsku kartu do Australije, morao bi lično da ga trasportuje u avion, jer bi za njega bio preveliki zadatak otići do aerodroma. Stigao bi do Surčina, video avion u vazduhu, seo bi na livadu čekajući da ga pokupi pilot i tako čekajući na kraju umro.

Čovek u stanju mirovanja u jednoj minuti prosečno udahne 12 puta, a izdahne samo jedanput i to u deliću sekunde.

Dan na koji je prije mnogo godina umro neki mnogo moćan lik kasnije prozvan svecem, a koji je u crkvenom kalendariću moje babe označen podebljanim crvenim slovima. Takođe, moja baba se na takve datume užasava i ograđuje od bilo kakve fizičke aktivnosti, od uzimanja konca i igle u ruke pa do pranja mog super ekstra moćnog srećnog šorca u kojem igram fudbal. Ona slijepo vjeruje da će se ukoliko na taj dan uradi bilo šta što nije neophodno sav Božiji gnijev sručiti baš na njena leđa i da će vječno gorjeti u paklu. I uzalud su sva moja ubjeđivanja da i Bog odmara na crveno slovo i da vjerovatno igra pokera sa ostalim svecima, ona ipak ne popušta.

Rečenica uz koju bi svi želeli da budu ispraćeni na onaj svet.

U komediji i smislenosti. Gde je izlaz? Svetlo je na kraju tunela. Tuda prolazi voz. Nema mesta za hodanje. Karta je preskupa. Putnici putuju na sopstvenu odgovornost. Palanka osuđuje - reč je kazana, vrti se u krug, razvija, nadograđuje i postaje priča. Ili pak bajka. Nisi sam. Oči posmatraju danas. Sutra osuđuju. Preksutra si u vozu. Putuje u logor. Nisi kriv, a nisi ni jevrej. Apsurd ti se smeje, Kafka je pisao za tebe. Postoji i drugi put; pustinja. Dine, i ravno, nigde ničega. Mrtvi pesak. Nema ni vode. Oaza presušila. Voda je osnov za život. Gde je onda izlaz? Ideal je umro. Niče i Dostojevski su u ringu. Bezvremenska tuča. Možda da postaneš monah, iskoristi teritoriju. Ili umri u samoći.

Ono što jedan jebač, kaže drugom kada ima toliko ženski, a sve su ružne. Bolje onda da biraju neke sa velikim sisama i dupetima nego neke lepe.