Nezaobilazni deo svake ekskurzije, star koliko i sama ekskurzija. Cilj igre je uneti u hotel, a zatim popiti što je moguće više alkohola, a da profesori to ne provale.
Učestvuju đaci svih škola, bez obzira na to da li su iz Lole, hemijske ili iz neke ugledne beogradske gimnazije.
Tehnike su razne, od onih primitivnih koje se otkrivaju odmah (u rancu, pod jaknom), do onih koje je teško otkriti čak i iz pomoć sinkaroša.
Ovo su neke od najboljih:
1. Podizanje flaša kroz prozor, pomoću užeta (u cegeru ili vezane za grlić) - dobar način da se lako izbegnu profesori na glavnom ulazu, ali može da privuče pažnju prolaznika.
2. Devojke unose alkohol u kutijama za cipele, u kesema i tašnama, Euforija nakon uspešnog šopinga daleko je veća usled nervoze koja neizbežno prati šverc.
3. Donošenje već pripremljenih zaliha u koferima.
Kupovina na tezgama najčešće je zastupljena gde god postoji neka tezga, a to je uglavnom na pijaci, na buvljaku, ili kod kineza.
To je jedna veština, koja se prenosi sa kolena na koleno, igra u kojoj se uvek nadmeću dve strane: strana koja prodaje sranje, i zna da je sranje, i strana koja kupuje sranje, unapred znajući da je to što kupuje sranje.
Proces kupovine se gotovo uvek odvija tako što kupac stidljivo krene sa postavljanjem standardnih pitanja o kvalitetu, polako prelazeći na cenu. Prodavac uvek odgovara uopšteno, što je moguće pozitivnije, trudeći se da ubaci istinu tako da eliminiše eventualnu žalbu i naknadnu zamenu artikla. Dok bira šta da kupi, kupac pažljivo pregleda moguće defekte i nastavlja priču ka ceni, ciljajući pravi trenutak. Prodavac taktički postavlja nekih 30ak posto višu cenu, kako bi posle standardne procedure, bio u što većem plusu. Obično se svaka kupovina završi povoljno za obe strane, iako je i zarada prodavca ništavna, a i zadovoljenje potreba kupca minimalno.
Kupovina kod kineza dodaje poseban šmek, pošto je veliki procenat prodavaca naizgled slabo naoružano srpskim jezikom, te dolazi do namernih greški i nesporazuma, naravno, na obe strane.
U primeru je jedan ekstremno brz i jednostavan slučaj kupovine bluze na buvljaku.
Prodavačica(P): Izvolite?
Kupac(K): Gledam ovu bluzu, je imate žutu?
P: Samo to što je na tezgi...
K: A jel sto posto pamuk?
P: Naravno, uvoz iz Italije.
K: Ne skuplja se? Ne pušta boju?
P: Naravno! (ovde može da dođe do igre reči pošto se ne zna tačno šta potvrđuje)
K: Koliko je? Ova crvena.
P: 650.
K: Uf, dobro, videću da napravim krug pa da se vratim, malo mi skupo, 'oćete da mi ostavite sa strane?
P: Ajde uzmite sad za 500, nećete da nađete bolje ovde, ja znam, svaki dan sam tu.
K: Ajde, evo za 400, nemam više...
P: Za 450 i da pakujem?
K: Ma nek ide život, pakuj!
0,5-1 ‰-amater nivo
Ovo je više brukanje nego sto se može nazvati pijanstvom.Popio si dva piva, uhvatila te murija, kukaš kud ne popi bar više.Mnoge bi bilo sramota da im u prijavi piše samo 0, 6 ‰npr
1-2‰ medium
Nivo rezervisan za pubertetlije-početnike na punoletstvima.
Dvojica se vraćaju zagrljeni:
-Doootakooo sam dnoo životaaaaa!!!Brateee koji si ti car!Svi ostali su pičke al ti si moj brat, nisi sisa kao oni !E zato te volim, zato ovo moramo da ponovimo!Sad ću za mog brata da okrenem znak stop kontra!
2-3 ‰profi
Nivo karakterističan za svadbe i ispraćaje.
U restoran od nekud valcer hodom ulazi upišan lik.Polako mu odbijaju poslušnost osnovne motoričke funkcije.Služi ga još samo ruka kojim gura hiljadarke pevačici u sise dok desnim okom amblenduje šurnjaji.Mlada i mladoženja su odavno u drugom planu.Deca ga snimaju telefonom za you-tube.
preko3,5‰ master
Starog oca u 4h ujutro iz sna je probudilo neko melodično zviždanje koje se ponavljalo.Ustaje uplašeno, odlazi do dnevne sobe gde zatiče sina jedinca kako sedi na laminatu pored svoje povraćke:
sin:Pa de si bre Mr Proper zovem te pola sata!?Aj ne bilo ti zapoveđeno, počisti ovo da ne vide matori.Ja odo da prilegnem malo nešto sam sav ko kurac!
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
STAVI JEBENE SLUŠKE I IZVUCI SE!
1. Biti na moru
2. Kresnuti ribu koja je bila na moru
3. Kresnuti ribu koja je spavala sa tipom koji je bio na moru
Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.
Lokalizam iz Novog Sada,opisuje nečiju "neverovatnu" sreću.
Spomenik Svetozaru Miletiću se nalazi u centru grada,oko njega je lep trg sa klupama unaokolo i golubovi koji se sakupljaju da grickaju semenke,kokice i stari hleb kojim ih prolaznici hrane.Kada se inkrimisani golupčići napapaju,oni svoje fiziološke potrebe vrše po čika Svetozaru.
A kako je u srpskom slengu "sranje" izraz kojim opisujemo sreću(da nas je nešto usralo,ili nekog usralo),tako je i nastao izraz sere ga ko Miletića golubovi.
Na basketu,igramo "amerikanaca",jedan gari nikako da promaši,zajednička je konstatacija da ga sere ko Miletića golubovi!
Hvatanje sunardonika u laži, prevari ili bilo kom drugom obliku obmane oduvek je bila zanimacija sa kojom se srpski narod strastveno zabavljao u onim danima kada život nije bio tako nesnosan k'o inače. Ili mu je, pak, promakla repriza jebenog Ivana Ivanovića, te nije imao šta pametnije da čini celo veče. Elem, kombinujući ovu sa već viševekovnom praksom gledanja tuđih dvorišta, tanjira i žena ( morao sam ), naš čovek je postao šetajuća mašina za ogovaranje, nezaustavljivi izvor komentara na sve i svakoga, svevideće biće koje opaža sve ostalo osim samog sebe. I to je jedan beg od sopstvene realnosti koja je najčešće isuviše bolna da bi se tek tako prihvatila. Uostalom, tako je verovatno i nastala cinična ( a kakva drugačija? ) konstrukcija iz naslova, koja ne samo da se koristi na dnevnoj bazi već bi bez nje naši životi bili nepojmljivo prazniji i...itd. Pozdrav, zemljaci.
- 'Ajde, ženo, požuri, zakasnićemo kod kumova na Slavu...
- Evo, evo...A i oni su mi neke mustre...Na ovamo nema pas za šta da ih ujede, a ovamo slave Slavu da ceo Beograd zna!...
- Je l' ovo piće od kumova?
- Jeste. Što?
- Pa, ništa. Na ovamo idu 2 nedelje u Grčku na letovanje, a ovamo donose najjeftinije vino iz supermarketa. Pih!
Osoba koju u svakom trenutku, od rođenja, prati sreća, kao da su je roditelji još u kolevci prekrili potkovicama koje joj donose sreću. Pop je zaboravio da naplati njegovo krštenje. Komisija nije primetila da je prepisiviao na ispitu za srednju školu. Bio je prvi iznad crte za budžet na faksu. Baš na njega je naletela najjača riba u gradu kada je povređena od strane sponzora bila u potrazi da da prvom liku na kog naleti. Ako se pronađe nafta u njegovom naselju, sto posto će biti u njegovom dvorištu.
- Mare dobio 10 dana na Mauricijusu, sve plaćeno!
- Boli ga uvo, kad je Bog delio sreću, on je zauzeo ceo red...
Jedna od dvoja vrata na Yugo-u, koji je stajao 4 sata na suncu, na temperaturi od 35 stepeni.
Pitanje koje postavlja zajebant, a služi da bi se dogovorili u kom trenutku zajedničkim snagama da počnu nešto teško da podižu, guraju, cimaju i sl.
Pera: Oćemo na 1,2,3,4, ili na 1,2,3,4-sad?
Laza: Ma kako hoćeš, samo da podignemo nekako ovaj šifonjer.
Pera: Dobro, ajd onda na 3,4.
Laza: Ajde.
Pera: Van, tu, tri, četiri(čeka da Laza prvi počne da tegli, da mu bude lakše da podigne manju kilažu)...sad!(tek tada upotrebljava snagu).
Laza: A, jebem te usta, šta se zajebavaš! Ajd opet, bez zezanja!
Pera: OK... oćemo na 1,2,3...
Laza: More marš u pičku materinu...
Način rodbinskog slikanja sa malim detetom na njegovom prvom (drugom) rođendanu.
Kad oće onda oće pa da ga jebeš. Ali nije problem kad nekog oće, nego uvek oće onog ko ima. Nikad nisam čuo da je na seoskom takmičenju u tomboli pobedio neko ko nema leba da jede, nego uvek neki seoski zrvk, koji može da kupi i tu tombolu, i sve koji učestvuju i još da ih vodi u Ovčar banju na 10 dana.
I tako je od vajkada, koliko god se trudili, igrali loto, bigo, kurac palac, čekali da Cuzammen Mančić izvuče baš listić sa magičnim brojem, ne ne... dobiće neko kola ko već ima 2 auta, pa taman sinu drugi, da jadan ne mora peške kad mu je ovaj kod majstora. Ili novi frižider, ali onda neće stari dati nekom kome treba,nego će da namenski zakolje još jednog bravca, pa da oba napuni mesištem, i potencijalno da rikne od srčanog udara.
Deda, jesi čuo što je Petrović dobio kola od osiguranja u Novom Sadu?? otiš'o seljak da osigura njivu, a još se potpisuje prstom,i ubace ga za nagradnu igru i dobio Ford Focus. Pa jebemu mater, ima 100 jutara zemlje, i sad je kupio novi Belarus, za novce ne na kredit, i dobije kola! Pa mi da smo igrali, ne da ne bi dobili ništa, nego bi ko onomad kad je baba išla na onaj ručak, kao dobili juga, još platila ručak, sreća da se živa vratila!
Ćuti, ime dedino, šta će tebi nov auto? nemoj da si mi proklet, tako te nikad nisam učio! Pa znaš da i đavo sere na veliku gomilu!! tako je od uvek! Pa on seljak ima u njemu da nasadi kokoške, taj ne zna ništa da vozi niže od 3 metra!! Pa ne sećaš se ti, dala je njemu opština pre 25 godina novu ladu, zato što je bio najveći proizvođač ku'ruza u Sremu, on seljak 'teo da vuče Zmajevku prikolicu sa njom, pukla mu lada na pola ko babina, znaš već, da ne laje deda!
Rečenica koja opisuje veoma plašljivu osobu kada su u pitanju životinje.
- Brate, a da mi to koljemo sami. Će nam uzme čovek 600 dinara, cela gajba sine.
- Pa ko matori da kolje? Jedino ti, Ivča i ja.
- Kakav Ivča bre, si lud? Taj ne prilazi na svinju sve dok nije na 'astal.
Na finjaka. Gospodski. Bez upotrebe snage koja klade valja.
Na kredit. Na crtu. Na veresiju.
Na inteligenciju. Na podvalu. Ja sam za vas Zapadna Evropa.
- Sinak, kaži dragička! Od sutra počinješ da radiš.
- OPA! Konačno. Mora da je nešto na olovku, a, a?
- Jok, more. Istovar džakova.
- Ali, tata, ja sam akademski građanin...
- ... sa kupljenom diplomom. Da si se u sedam nacrt'o na poslu. Jasno?- Đe si poš'o? To bi bilo dvajes' evra!
- Paaa, ja sam mislio kad bi moglo kako na olovku...
- Čitaj šta ovde piše!
- Veresija dozvoljena starijima od 80 godina uz prisustvo oba roditelja. Evo, grohotom se smijem. Živi su nam roditelji, al' su nepokretni.
- Ko te jebe kad si maloljetan! Kontaš - imaš pedeset tri godine, al' si maloljetan hehe.
- Pa, brat sam ti, pobogu!
- Pa, šta?- Kažu tata ukrao... Nije tata ukrao. Sve je ovo tata na olovku stekao, sine.
- 'Nači, čale, da se ne lažemo, čkole nemaš, a nisi ni neka suva inteligencija. O kojoj olovci pričaš?
- Dođem ja na kiosk, vidim, ovi ispred mene uplaćuju sve neke kompjuterske kombinacije. Dođem na red, kažem ovom, daj ti meni da ja lično popunim. Izvadim olovku, zaokružim sedam komada - ostalo je istorija.
Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.
- Dobar dan.
- Dobar dan. Rakija?
- Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove.
- Da.
- Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola?
- Znam.
- Na ovoj flaši piše da ima 65 posto!
- Štamparska greška.
- Ali pisano je olovkom!
- Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55.
- Da li stvarno ima toliko?
- Piše da ima.
- Ali...
- Piše!
- Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili?
- Ma sve sam ih potamanio!
- Znate da je to kažnjivo zakonom?!
- Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo.
- Ali...
- Komšija je ubica!
- Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava?
- Znam.
- Pa kako to radite?
- Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako.
- I ona zaspe?
- Da. Čim je odvalim sekirom.
- Gospodine!
- Šalim se.
- Dobro je.
- Satarom to radim.
Izraz koji govori o neredu u nečijem životnom prostoru, tj o popunjenosti tog prostora sa raznim nepotrebnim stvarima. Kada negde crkne kobila na nju se baca sve i svašta da bi se prikrila strvina. Tako se i u kući često nalazi neko mesto na kome je nabacano sve što nikom nije trebalo u poslednjih 100 godina.
Na primer moja garaža. Kada god pokušam da je malo očistim izroni neka nova mrtva kobila.
