Najveći penetrator u studentskom univerzumu.
Za razliku od ostalih, sa kojima se odnos najčešće posmatra kao izrazito intimna stvar i svako hvaljenje smatra neukusnim, sasvim je poželjno javno objaviti da ste imali snošaj sa tim likom.

*Kad već deca mogu dobiti imena poput Zora Fejt, Kasandra ili Boban, ne vidim zašto ne bi postojalo ovo ime u nas. A i zvuči nekako staroslovenski.

Deca cveća, večito mladi dugokosi momci i devojke, danas ipak umorni i uglavnom nemoćni starci od 60-70 goina. Ljudi koji su tih ne tako davnih šezdesetih i sedamdesetih pokušavali da promene svet na bolje, veovali su u univerzalni mir i ljubav, povratak čoveka prirodi, i iznad svega borili se za prekid krvavog rata u Vijenamu.
Vozili su svoje šarene autobuse i kombije, iscrtane cvećem i pisevima, ložili velike vatre oko kojih su sedeli, pevali uz akustične gitare, ili goli igrali.
Verovali su da čovek ne treba da se stidi sebe takvog kakav jeste, da je predivan i da treba da živi u skladu sa prirodom. Borili su se za seksualne slobode, pravo glasa, prava mladih, prava životinja, protiv gladi, rata, tlačenja..
Poširivali su vidike uz LSD i razne druge opijate, verovali u slobodu, znali da je život jedan..I bili su srećni.

Danas na njih možda gledamo kao na gomilu narkomana, deluju pomalo smešno kada ih vidimo, i čudimo se onima koji još uvek veruju da možemo promeniti svet. Deluju kao osilni ostatak jednog nepovratno prošlog vremena..

Ali to vreme je ipak bilo zdravije i lepše. Imali su svoje ideale koje su sledili i u koje su verovali. Imali su jedan Woodstock, Hendriksa, Dorse i Morisona, Dženis Džoplin, Smoke on the wather, dugu kosu koju su nosili sa ponosom, čistije reke, poljane, nebo, svoje zvezde, i jedni druge.
U glas su pevali Dust in the wind, u šta su se na kraju i pretvorili..

E to je ono kad smo kao klinci kupovali sladoled na kugle pa posto je bilo vreme rata i sankcija i nismo imali para da probamo sve vrste sladoleda.Jedino kompromisno resenje je bilo da kazemo od svega po malo i da nam simpaticna komsinica koja radi u poslasticari zagrebe jednu kuglu sastavljenu od 10 vrsta sto vocnih sto mlecnih sladoleda.

Što se tiče putovanja u inostranstvo, svima nam je dobro poznata situacija u poslednjih dvadeset godina - nekada iz zemlje nije moglo da se izadje, nekad je bila potreba gomila papira, potvrda, čekanje u redu ispred ambasade po nekoliko dana, čelični živci i sreća pa da konačno dobiješ vizu. Danas su nam granice za većinu zemalja konačno otvorene, ali većina ljudi nema novca ni ovde čestito da živi, a kamoli da se bahati u nekoj drugoj zemlji.
Kao posledica toga, velika većina gradjana naše zemlje je inostranstvo videlo samo na propagandnoj televiziji, ili su im o životu preko pričali gastarbajteri koji bi povremeno došli. Posebnu sreću imali bi oni koji su u inostranstvo odlazili na maturske ekskurzije, ali dosta njih se po povratku uzdizalo fantomskim pričama.
Kao rezultat svega toga, dobila se jedna iskrivljena i neistinita slika, kako se svuda živi puno bolje, kako ljudi uživaju i kako je u Nemačkoj ili Francuskoj raj..
Istina, njihove zemlje nisu bile bombardovane, mladi nisu ginuli po raznim besmislenim ratovima, nisu imali hiper - inflacije, i nisu strepeli da će ih smrt sačekati iza nekog ćoška. Imali su struju, vodu i grejanje, ali daleko od toga da je tamo savršeno:
Većina zemalja Evrope je u kreditima i dugovima do guše. Plate im jesu velike, ali visoki su i troškovi života, kupuje se na kredit i špara gde god je moguće. Nemoguće je ne platiti struju po tri meseca, izlazak u grad te košta puno više nego ovde, ne možeš da opališ roštilj ispred kuće..Ljudi rade prekovremeno i naporno, u sve većim su govnima zbog priliva jeftine radne snage, u hroničnoj su depresiji i, polako ali sigurno, prestaju da bivaju srećni što žive u svojim zemljama..

Razočaravajuća i pomalo ljutljivo izgovorena rečenica, nastala kao posledica lošeg stanja u državi, bilo ekonomskog, bilo društenog, materijalnog, pa i seksualnog. Sve veće tonuće u monotoniju i ustaljenost života i izvrtanje tradicionalnih običaja koji su bili standardi jednoj populaciji, dovodi do erupcije negativnih emocija i želju za novim, razvojnijim životom. Sve ono što smo dosad imali gubi smisao, pa novi poredak jača i samim tim pozicija nadređenih.

Rečenica koju roditelji uvek koriste kada dete, sa pravom odgovori na neko "pravilo" ili objašnjenje koje je roditelj prethodno održao. Kažu to čim uvide da smo u pravu ili ne znaju šta pametnije da izjave kao da bi nas spustili, jer u trenutku nisu imali šta pametnije da kažu a ne žele stvarno da priznaju da smo u pravu.

ono što pokazuju na TV, najčešće vrijeme trajanja je sat i po, dakle 90 minuta
to nije pravo, već gluma, ali vi trebate misliti da je pravo da bi bilo zanimljivo tj da biste imali doživljaj
ako ne mislite da je pravo, gubite uživanje, koncentraciju, i ništa više nema smisla
teško objasniti starim ljudima, ali i djeci prvi put

Vesti koje nam se konstantno ponavljaju, samo sa drugim datumom.

Kada su nase babe bile mlade i zelene udavale su se za momke koji su imali njivu, posao i kucu. Bilo je vazno da je momak situiran jer, u suprotnom, ne bi mogao da izdrzava porodicu. Siromasni prosci su se automatski otpisivali iz pomenutog razloga.
Danas, kada neka istomisljenica objasni zasto zeli situiranog momka, automatski dobija prilepak u vidu nadimka sponzorusa. I, ko je tu lud? A ko sponzorusa ?

Rečenica kojom počinje svaka psihoterapija.
Da li je to zato što psiholozi veruju da naše nezadovoljstvo lezi u tome što smo sa 4 godine bili jedini u društvu koji nema bicikl, a ne u tome što smo pre mesec dana ostali bez posla, ili su jednostavno svesni da im plaćamo sto jura po terapiji, pa nam prodaju muda za bubrege kako bismo što više terapija imali...

U stara vremena, kada su tetovaže imali još uvek uglavnom motoristi, i još 24 drugih ljudi, tj. ne svaki šaban na ulici, uz gomilu mačo tetovaža po celom telu obavezna je bila jedna dirljiva kojom se iskazuje ljubav prema jedinoj ženskoj osobi koju su ikada poštovali.
Ili je to prva tetovaža koju neko tetovira, pa se ide logikom: "Neće keva da me ubije ako je posvećena njoj..."

Učipiti se, dati Šefu njegov deo koji mu "pripada" zbog pozicije. Još su i naši preci provalili kako funkcionišu sistemi poslovanja na ovim prostorima sa državnim firmama i javnim sektorom. Mada oni nisu imali tako nadrkane i moderne izraze kao korupcija i zloupotreba službenog položaja, pa su morali da improvizuju sa onim šta su u tom momentu mogli da koriste. Tako i dođosmo do ovog izraza.

Pravo prve bracne noci. Imunitetsko pravo feudalca da provede prvu bracnu noc sa devojkom koja se udala na njegovom posedu. Ovo pravo su imali Turci tokom srednjeg veka i obilato ga koristili u Srbiji o cemu svedoci i pesma Marko Kraljevic ukida svadbarinu.
Kako su Srbi trpeli ovo vise od 350 godina nije mi jasno. Jedno je sigurno. Svi smo mi delom Turci.

Često se u razgovoru može čuti ova fraza. Zapravo šta se iza nje krije i nije teško razotkriti. Ako se podsetimo kako su naši preci bavili se stocarstvom da bi se prehranili i kao jedan od svojih produkta imali i mleko, obavezno se ostavljalo mleko u nekoj šerpi kako bi se preko noći napravio kajmak na vrhu. Taj gornji sloj koji se stvori ili kajmak je jako ukusan i hranljiv. Dobija se procesom koji ne može da se ubrza i sadrži sve ono što je lepo u mleku. E sada u današnje vreme se koristi termin u druge svrhe. Skidanje kajmaka = lapanje, kradja, otimanje. znači uzimanje sebi onog što je najbolje.

Termin nastao iz potrebe nekih ljudi da prave galamu za najmanju sitnicu.
U stara vremena su ljudi štrojili mačore,da ne lutaju daleko od kuće,radi lova na miševe,o anesteziji nije bilo govora,pa su jadni mačori dizali silnu dreku,a imali su mala jaja.Pa je tako i nastao termin nit manjih jaja nit veće dreke.

Ovaj izraz vezan za ogromne lustere veže se za Srbe još od doba kada smo imali kraljevinu pa su naši tadašnji visoki funkcioneri išli na velike evropske proslave. Veliki lusteri od davnina nam tjeraju strah u kosti . Umjesto da se dive ljepoti i tehnici izrade lustera koji potiče iz doba Napoleonovih osvajanja, Srbi te lustere i danas izbjegavaju u širokom luku.

Neka mi ne zamere mlađi korisnici Vukajlije, ali istina je da sinhronizacije crtaća koje su oni imali prilike da gledaju od 2000-te, pa na ovamo, nisu ni prineti starim crtaćima koji su emitovani na državnoj televiziji osamdesetih i devedesetih. Neke rečenice iz crtaća su postale legendarne. Prevodioci su često iznalazili jako goropadne, ali i maštovito-komične solucije za prevod crtaća koje su oplemenjivane glasovima nekih od naših najboljih glumaca. Neke od ovih legendarnih rečenica su postale i sastavni deo humora svih generacija koje su rasle uz ove crtaće kojih se svi, bez izuzetka, rado sećamo.

Najokorelija klinika za "one bolesti" i bolesti kože u Beogradu. Nečuveno ju je spomenuti pred nekim. Tamo ideš bez uputa (jer je sramota da narod sazna da ste imali kurvanjska posla). Izgovor "mrzelo me je da vadim" i "bilo je hitno" ovde ne važe. Jednom uđeš i već si označen za ceo jebeni život.
Ned'o ti bog da se uvatiš za gelender. Odmah spremaš žito.

Glumci koji su od predispozija za taj posao imali samo tjelesnu građu. Za razliku od nekih kolega, nisu bili obdareni znanjem mnogo zajebanih borilačkih vještina, niti nekim glumačkim talentom, tako da su bili prinuđeni da glumu svedu na ono što najbolje znaju - makljanje. Ali upravo zato su napravili remek djela glumeći same sebe: Arnold Švarcneger robota, Silvester Stalone siromašnog boksera, luzera.

Naziv za osobe koje više nego išta vole da jedu na tudj račun. Uglavnom traže veće grupe ljudi, kako bi imali veće šanse da "omaste brke". Prirodno stanište su im osnovne i srednje škole, a standardna rečenica: "Daj griz.". Ipak, uvek se drze granica pristojnosti, pa nikad neće uzeti više od jednog - dva zalogaja. Zato broj žrtava treba da bude što veći.