" Cale ne mogu stvarno da pojedem taj praseci repic u sosu od iznutrica.." " eeee nisi ti gladan sine majcin. u moje vreme mi nismo imali sta da biramo nego budes srecan i to malo ako dobijes....bla bla bla "

Ćale: Šta jedeš to?
-Snikers.
-Kakav bre snikers?
-Pa čokoladica sa kikirikijem, medom i tako to.
-Eeee kako ste vi razmaženi danas. Kikiriki, med, pa u moje vreme mi smo imali samo 'leba, masti i aleve paprike i to je to. A vi samo izvoljevate. Eeeeee
-Ali to nije slatkiš.
-Ti znaš šta je slatkiš eeeee

:gledam dedu kako meri babi pritisak:
Ja:`Ajde sad i meni izmerite pritisak.
Baba: Zasto bi tebi merili pritisak? Ti ga nemas.

Aaaaaaa, mama vidi ovog strasnog, bradato debelog cikuuu, booojim seeee!!!
Nemoj sine, to je samo Luis.

Majka Kraljevica Marka: "O moj sine, Kraljevicu Marko, ostavi se sine četovanja..."

Potencijalni govor Mladjana Dinkica, coveka od "akcije": "Dragi gradjani Srbije, culi ste za pricu o baki koja je, cuvajuci svoje akcije, dosla do vrhunca zivotne blagodeti. Jos jednom se pokazalo da su akcije jedna od najsigurnijih vrsta nekretnine!? Vlada je pripremila plan po kom ce svim zaposlenima podeliti akcije, a plate se ukidaju dok ne izadjemo iz krize (ne pre 2013.) . Vrednost akcija ce biti 1000 evra, ali Vlada ne moze garantovati sa sigurnoscu da ce gradjani moci i sedamdeseti deo toga da dobiju, usled stalnog komesanja kursa evra i nestabilnog dinara. Ovaj potez je za vase dobro, iako vam verovatno uopste nece biti bolje. Hvala! (klim glavom na dole)"

Kapetanov dnevnik, zvjezdani datum 25467.1
- Mještani sela Kruševica su napokon dobili struju i vodu. Izgradnja, započeta u prošlom milenijumu, konačno je privedena kraju presijecajem vrpce od strane zvaničnika distribucije i vodovoda.

Sedeo sam jedan dan na klupici na kališu, prišao mi je neki star covek i zamolio me da sedne pored mene. Naravno pristao sam i tako smo ušli u razgovor . Samoca je isijavala iz njega, svaka njegova rec odavala je njegovo beznadje. Pogled mu je bio hladan i bled a lice uvek zgrčeno u neku tužnu grimasu, cak i kada je pokušavao da se smeje. Pričao mi je svoju priču. Porodica mu je ostala u Bosni a žena mu je umrla pre dve godine i sada tako pravi svoje poslednje korake bez ikakvog smisla. Ježio sam se na svaki njegov gest. Srtah je zavladao mojim telom i razne misli su počele da mi šetaju po glavi. Pokušavam da zamislim kako je njemu koji svako vece leže u tu praznu postelju, svako se jutro budi bez mogućnosti da nekom svom kaze:Dobro jutro. Kako je to kada ne čuješ prijateljski glas mesecima, tumaraš po praznim ulicama i nemaš nikome ni da se izjadas . Boli te toliko jako da imaš utisak da ces svakog trenutka eksplodirati a niko nema ni najmanju želju da te sasluša, razume. Sam si. Umrećeš sam. Verovatno ćes se ležati mrtav u svom stanu i niko neće primetiti ,nikome nećeš nedostajti. Sve dok prvi komsija ne oseti smrad. Plašim se toga i mislim da je to najgore što može nekome da se desi. Samoća.

- "Zategni malo tu posteljinu, poručnik samo što nije ušao..."

- "Ma ne mogu da dohvatim... Lako je tebi da daješ savete, kad spavaš na kabrioletu..."

Verujem da bi došlo do masovnih protesta ispred Bele kuće,ako bi se ispostavilo da su Iračani ili Avganistanci zapravo plavi džinovi.
Odmah bi tražili povlačenje svojih sajber trupa(za koje sigurno misle da imaju letelice i naouružanje,kao njihovi potomci u filmu)
Ali,pošto na bliskom istoku ima bića koja pričaju čudno,brane svoju zemlju ali nisu plava,onda ništa.
Ko ih jebe kad su ljudi.
Ionako su ljudi zli.Lepo prikazano u filmu.

-Šta, Rusi? Jebaće Švabu, imaju milion i jedan tenk!

Ja. Zato se strpim i saslusam (pred)penzosa kad mi nesto govori. Zivot se ne uci (samo) na Vikipediji.

Čika Dušane! Čija je ono kuća tamo preko, ona sa velikom amford kapijom što joj prozori izlupani i tamo napred fali par cigala?
- Vidiš, to je kuća pokojnog Đure Stepanovog moj Pajo. Velika je gazdurina to bila.
Deda bio zemljoposednik, dobar vinar i imao najbolje konje. U ono vreme iza njega ostao maksimum zemlje.
Otac proširio imanje od svoga oca i duplirao a sećam se i kad je prvi dotero traktor u selo. Neverovatno bilo. Mi bili deca pa nismo znali šta je to pa ga stalno molili da nas on provoza na njemu a on se stalno kao nećkao. Nije dao da dvojica sede pa je onda jedan sedeo i smejao se dok smo mi ostali trčali za njima i molili da dođemo na red.
Svađali smo se ko će prvi na red a njemu tad bilo puno srce kad prođe širokim sokakom dok mi svi zajapureni trčimo za njim pa sve diže pogled da ga bolje vide a brkovi mu se smeju. Ponosit beše...

A unuk Đura... Unuk završio fakultet neki, otišao posle toga u grad da živi, ništa ga nije zanimalo. Oženio neku rospiju, živce mu pojela. Nisu imali dece. Propio se pored nje pa svake godine lanac po lanac u kafani trošio. Lanac po lanac... Sve tako redom dok plug nije otšo na tavanac a posle njega i ova kuća u selu ošla na doboš. Kupio je neki za tepsiju ribe. Nije on odavde. E moj Pajo! Sve je imo što je ostalo iza njegovih a sada nema ništa.

Čuo sam kasnije, rospija ga opelješila i uzela stan pa ga šutnula. Sad čujem tumara gradom i čeka hoće li mu neko udeliti 50 dinara za kiflu. Ganda je to sudbina. Neki pričaju da je umro al to je sve neprovereno. Možda jeste a možda i nije. Za sigurno je umro al ga još nisu zatrpali pod spomenik.

Sudbina je kurva a korman treba znati držati.

Vraćam se sa posla i stajem u kafanče dva ćoška ispred moje kuće. Unutra neki drugari gledaju ragbi na TV-u i ja se zatrčavam među njih sa čašom piva(najvećom) i počinjem da komentarišem sa njima zajedno utakmicu Vels-Francuska. Inače nemam pojma o ragbiju, a i baš me zabole i za Francusku i za Vels, zajedno.
Posle 7 čaše(od preko pola litra), uljudno se izvinjavam što moram kući, jer sam, zaboga, umoran-idem sa posla!
Dolazim kući, popijem još jedno pivo pre jela koje se sastoji od tri krmenadle, ljutih paprika, pola kila hleba, ovčeg sira i kao dezert, tablu čokolade. Zatim smandrljam još jedno, pa još jedno pivo, da sve to sperem i odvučem se do kreveta...

Palim TV, a tamo se neki klinci veru po zgradama, voze skejtove i skaču bandži. Podbulim pogledom sve to posmatram, dok mi u se u stomaku prevrće kao u crnotravskoj mešalici.
Teško uzdahnem, sažalim se na sebe i svoju veliku nemoć, pa procedim:

"E...Jebem te starosti..!"

Grickajte bademe za lepsu kozu!Sargarepa jaca kosu!Pistaci za kvalitetnije nokte,Cokolada za zdravije zube!

-Znate, moj otac ima sedamdeset pet godina. Njegova žena, a moja majka, umrla je dok je otac imao šezdeset i sedam godina. Iako se očekivalo da će od tog dana kada ga je napustio bračni drugar otac skroz svenuti, da će se pretvoriti u bledu krpu i popustiti pred životnim iskušenjem, ne, on je od tada naprosto procvetao, živnuo, sada je vitak mladić, takoreći. Smatram da je to dar koji mu je Bog dao da u ovim teškim trenucima tako nešto doživi bez mnogo muke i sekiranja.
-Ili mu je Vaša majka zapravo popila dobar deo mozga dok je bila živa, pa je lik sad radostan što nema ko da mu posrče i moždanu tečnost s desne strane već dobro osiromašene glave?
--------------------------------------
-U braku smo jedanaest godina. Do sada nismo imali seks nijednom, a već imamo dve preslatke ćerkice. To je dar od Boga.
-Niste pomišljali na to da Vam je komšija u stvari plodio ženu dok ste Vi petkom brali ljubičice na livadi?
-Ne, nisam, naravno. Od cveća preferiram samo hrizanteme.