Još jedna od osobenosti i potvrda velike perverznosti i hedonizma Starih Rimljana, specifičan je po tome što su umesto svojih vlasnika ovu radnju obavljali robovi. Naime Starim Rimljanima je toliki smor bio da se angažuju oko predigre i da rade sve te predjebačke fizičke poslove pa su imali robinje koje su svojim punim debelim usnama šlajfovale aristokratske zadrigle kurčeve svojih vlasnika i tako ih dovodile u predkulminativno stanje, ovim debelim svinjama je ostajalo samo da svoje privilegovane vršnjake istresu u već dobro ovlažene, na isti način pripremeljene, raspale pičke svojih žena, zarad zadovoljstva i prevashodno reprodukcije.Jebi ga svašta im se moglo.

Prva stvar koju je svaki klinac radio kada bi krenuo sa višečasovnim mučenjem "Terminator" konzole, jeste da dune u kertridž od igrice. Mnogi su to radili jer "to tako treba", iako nisu imali blage veze zašto se time zamajavaju, dok je dobar deo to radio da bi očistio onaj deo štapamne ploče koji viri iz kertridža, a koji se ubacuje u slot na konzoli. Na tom štampanom delu se ponekad sakupi prašina, pa se igrica ne može učitati.

Podrazumeva se da je to duvanje u najvećem broju slučajeva bilo nepotrebno, jer su konzole redovno korišćene, pa nije bilo previše šansi da napada puno prašine. Stoga se ovaj ritual može smatrati nekom vrstom mantre koji donosi sreću za dobro prelaženje zajebanih nivoa.

-Treniraš basket,a?Eee,trenirao sam i ja,11 godina...Onog Đorđevića sam otkidao 1 na 1 kad oćeš...Mali Danilović nije nešto,al uporan,mamu mu jebem,i uspe na kraju čovek...A šut,znaš kakav sam šut imao...trojke 10/9,ma 10/10,kad oćeš...I onda sjebem koleno/nije me voleo trener/previše sam ganjao pičke/mrzelo me da treniram...i eto sada taksiram...Mali,da ti ja kažem,za uspeh je potreban samo rad,rad,rad i rad,litre prolivenog znoja,ostajanje posle svakog treninga,i samo tako ćeš uspeti,veruj mi.

Skracenica od reci JEBIGA! Sve cesce se koristi u svakodnevnoj korespondenciji. Oni koji su smislili ovu skracenicu imali su ideju da sto vise skrate svakodnevni govor danasnje mladezi. Tvorci ove skracenice tvrde da ce vam ova skracenica ustefrti do 3 minuta na dan, 21 minut nedeljno ili citavih 18.25 sati godisnje.

Zapamtite!
Koriscenje ove skracenice ce vas u drustvu predstaviti kao savremenu osobu sirokih vidika... ili mozda samo kao vrlo lenju. Pa zar je toliko tesko da kazete Jebiga?!!!

Po našim verovanjima, dok smo bili deca to je bio najbolji komp. Ko je imao kompijuter crne boje u kraju on je bio glavni baja. Taj je sigurno mogao da igra sve igrice, a ako neku ne može da igra, onda ne može niko. Taj komp je bio jako skup. Neki su ga zvali '' Pentium 4''. On je mogao u nekim verzijama i da ima ''mikrofon'' ili pak ''kameru''. Sve u svemu pred nasim očima bilo je to čudo napredne tehnologije u boji (iako smo imali isti takav kod kuće samo beli).

Veoma popularna diskoteka medju mladima pocetkom 21. veka u Beogradu.Nekima se toliko svidjala da su dolazili svake nedelje i stajali na svom omiljenom mestu.Glavna faca bi bio momak sa air maxom,trakicom ili kapicom na glavi,i koji je znao da sa rukama pravi cudo(uvrce ih levo desno uz dodatno mesanje kukovima,bacajuci magije,lopte,itd),a glavna riba bi bila ona koja je djuskajuci u mestu,napucenih usta,sa siskama preko ociju posmatrala sa najviseg stepenika ili svog separea sve ostale...Svako vece bi se zavrsavalo tucom,jer su tu izlazi "najpoznatiji" likovi sa Dorcola,Zvezdare,Palilule,Karaburme,itd..naravno svi su imali po 16 godina max,i na bilo kakav pogled prema nekom opakom liku osisanom na "tarzanku" usledila bi flasa u glavu...Ako ne dodje do pogleda,tacno u 12:05,nakon najveceg hita "Tek je 12 sati",usledila bi pesma "Snage mi ponestaje"...tu je kraj zurke...

Skraćenica za Organizaciju Banalnih, Ruralnih, Agresivnih i Zatucanih.
(Pro)fašističko udruženje momaka koji svi zajedno nisu imali nijedan snošaj te svoje frustracije usmeravaju protiv imaginarnog ili stvarnog "neprijatelja". Najčešće napadaju kada su u grupi,i to žene na tribinama/promocijama, miroljubive građane, Rome (kada su sami i nezaštićeni), dok sa policijom imaju posla samo kada znaju da im neće biti ništa pošto je većina članova zapravo podmladak dveju manje-više velikih političkih stranaka.
Kod kuće glasno mrze sve neprijatelje svekolikog srpstva sve dok im mama ne uđe u sobu i ne zapreti im. Tada odu isfrustrirani i besni, puni pravedne mržnje prema nesrbima, te pljunu pod prozor komšiji Rusinu ili Mađaru.

Urbana legenda. Nekada davno procesori su se razlikovali po tome sto su imali naziv Pentjum 1,2,3 ili 4, onda je takvo kategorisanje prestalo i danas se lepo kaže Intel taj i taj, AMD taj i taj, međutim matorci i oni koji ne znaju baš puno o računarima i koji misle da je glavni deo računara “ono“ gde izlazi slika, a ne ona velika kutijčina upamtili su to Pentjum misleći da je to računar, džabe objašnjavanje, džabe sve, Pentjum pa Pentjum, i onda nalete na “iskusnog“ prodavca koji im proda Pentjum 5.

Evo potvrde da su Srbi narod najmudriji.
Pre nego što je Evropa znala za modu , barem onakvu kakva je sad,mi smo imali jednu narodnu poslovicu koja se bavi jednim simptomom modne bolesti.
Naime, mnoge osobe slepo prate modne trendove ne razmišljajući puno o tome da li im to lepo stoji ili ne. Važno je samo da je neko poznat kupio takav deo odeće.
E baš o tome govori ta mudra poslovica koja glasi:
" Videla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu."

Jako misteriozna stvar današnjice.

Narod za njihove, inače jako veštačke nadimke, saznaje tek nakon njihove smrti.
Po svemu sudeći najverovatnije jer ih uopšte nisu ni imali.
Kolege im glumci, većinom, šatro uznemireni, pred kamerama izgovaraju taj nadimak sa suzama u očima i srceparajućim glasom uz anegdote (možda se i nisu desile, ne bi me čudilo), da bismo pomislili kako su bili tobože bliski prijatelji i kako su maksimalno potrešeni.

Takođe čudna stvar:
Nakon smrti glumca i kriminalca,
glumac se oslovljava nadimkom,
dok kriminalac imenom.

Godinama ljuti konkurent teretanama, spakovana u aluminijumsku foliju sa poklopcem zavarenim pomoću Loktajta. Snalažljivi ljubitelji za nju su uvek imali spreman otvarač za konzerve, a oni manje iskusni bezuspešno su se oslanjali na svoju fizičku snagu ne znajući da će ih na kraju zbog grča u ruci proći želja za jelom. Oni totalno neiskusni uključuju i zube, da bi na kraju jedini ukus koji osete bio ukus svežeg aluminijuma. Nakon nekoliko godina jutarnje Carnex gimnastike, kompanija odlučuje da zalepi poklopac pomoću OHO lepka i potera ljubitelje u teretane.

Glupa, ružna, rogobatna i potpuno nepravilna jezička konstrukcija koju nam uvaljuju polupismeni voditelji, prevodioci, novinari, urednici nacionalnih televizija i ostala bagra, želeći da tako ispadnu kulturni, možda čak i urbani jer, jelte, doslovno prevode engleski jezik (to have sex). Još jedan primer silovanja ionako mrtvog srpskog jezika.

Noći vedre. Nebo zvezdano. Tek poneka zvezdica nije bila kao ostale.
Taj raspust nije imao kraj. Ocene nezaslužene... sve odjednom zaključene i sve petice. Kao nagrada je šaka žetona, fliperi, igrice u obliku automata i čuveni Kadilak.
Moja ulica je sada dosadna. Svi su pobegli u neke veće gradove. Ali nekada...
Bilo nas je oko 50. Delili smo se na starije i mlađe. Na gornju i donju Goričku. Dolazili su iz drugih ulica. Možda zbog naših devojčica. A možda i zbog lopte.
Gradili smo koš a ukrali mrežicu. Igrali smo odbojku, rukomet, fudbal, nabacivke, deset-devet, kr-kr, klikere, tapke. Na ulici, naravno. U kuću ideš kad moraš da jedeš. Bile su i neke mirišljave sličice od kojih možeš da dobiješ žuticu.
Imali smo navijačice, imali smo rivalstvo. I još poneke stvari u mračnoj i napuštenoj kući. Sve je bilo neopoznato i sve puno slobode.
Palili smo vatru zbog komaraca. Matorcima se nije sviđalo, jer neki radar sve vidi a vazdušna je opasnost. Ne sluti nesreću, već su bombardovali Jugopetrol.
I samo su poneka skloništa interesantna. Ona uređena... sa spremnim papirićima i kockama za jamb. Kasete su razbacane... i presnimljene. Nema interneta, a ni mobilnog. A ni bežičnog fiksnog. Televizor ima antenu i puštaju se Otpisani.
Bitke su bile fer i nisu mnogo bolele. Više je bolelo poraženog tuđe mišljenje. Status je bio važan ali zezanje više.
Moja ulica je sada dosadna. Nema dece... Nema bre nikog.

U letnjem periodu epicentar smrada u svakome stanu. Ako se još i koji par smrdljivih znojavih nogu nađe u njima onda je kvalitet smrada još postojaniji. Kod ukućana izaziva gađenje, vrtoglvicu i mučninu. Smrad se ne može neutralisati ni kačenjem jelkica iz auta po papučama, pranje je samo kratkoročno rešenje. Čak će i kućni ljubimac pobeći glavom bez obzira, ne bi li spasio svoje dragoceno čulo mirisa. Jedinu korist od papuča nošenih u letnjem periodu imali bi naučnici, u svrhe poronalaženja novih vrsta gljivica i bakterija, eventualno i forenzičari.

Veoma često izgovorena afektivna rečenica, nastala posle negativne konverzacije sa drugom osobom, gde smo morali drugačije da reagujemo ne bi li odbranili sebe i svoje dostojanstvo, ali to nismo učinili iz raznoraznih razloga. Naravno, ti razlozi će se uvek pronalaziti i vaditi iz naftalina, i svakog trena će ih biti sve više i više, ali je jedini razlog uplašenost subjekta za svoju bezbednost od daleko jačeg i opasnijeg protivnika. Nakon završenog nemilog događaja, a u dijalogu s drugim osobama bivamo razočarani što drugačije nismo reagovali, a svakako smo to imali na umu.

Nesmotreno pitanje neopreznih roditelja koje od genijalnog deteta koje se udara u glavu može napraviti nevidjenog retarda

Zvuk koji ispušta vaša prva sekretarica na onim telefončićima od plastike što su se u vreme kad su bili popularni prodavali za 50 dinara (naravno "made in China"). To su oni telefoni koji su umesto displeja imali zalepljenu sličicu, a osim sekretarice, tu su bile i melodije klasičnog zvona, lavžea, brzog biranja, kao i monofone melodije "Marry had a little lamb".

I dan danas se ne zna šta to ta sekretarica kaže kad izgovori to "tetepju". Neki misle da kaže "thank you" ili "can I help you". Ali pošto je kineski proizvod, nije islključeno da nešto kaže i na kineskom.

Biti dete(opet) je san svakog odraslog čoveka,boli te uvo,svi ti titraju,daju ti sve na tacnu,igraš se autićima...
Jednostavno užživaš,na žalost ima ljudi koji u svom detinjstvu nisu imali prilike za tako nešto,a opet sa druge strane imaš i dece koja imaju 9 godina ne znaju prdnuti niti nabrojati gde su šuplji a znaju koliko kubika ima yamaha r1 i jedva čekaju da odrastu. Ono čega se rado setiš su razni izrazi iz detinjstva kao recimo:
tratkor,jorgut,brezobrazan,parcov,kutipatilo,ligračke itd...

To je pojava koju pamti starija populacija i oni su preteca dilera koji su vladali devedesetih.Oni su se nalazili na kraju Francuske ulice na delu gde se ukrsta sa Dunavskom,u blizini onih silnih stovarista.Za razliku od dilera koji su devedesetih na ulici vikali "...vize,...vize",ovi nisu imali potrebu da se reklamiraju i da bi zamenio dinare za devize i obrnuto morao si da imas svog siptara,do koga si mogao da dodjes samo preko preporuke i sve je bilo veoma konspirativno,posto je dugacka ruka zakona uvek pretila da im pomrsi poslove.

Deca koja idu u nize razrede osnovne skole i koja sede u poslednjoj klupi najvise i voluhare odnosno jedu semenke na casu.Dve male voluharice grickaju,grickaju,grickaju i misle da ih niko nece uhvatiti,a semenke guraju ispod stola.
A,tetkica kad pocne da trese stolove posle casova ne bi li ocistila ucionicu,gadno se iznenadi kada odjednom otpaci semenki se sruce na njenu nogu.Uglavnom se tada zovu svi nastavnici koji su imali casove u tom kabinetu i/ili razredni staresina i onda krene hajka na voluharice.Tesko njima kad ih uhvate!