Posrati nekog ili biti posran.

U vožnji autobusom pored dzeparoša,dosadnih penzionera,šumaherizovanih vozaca,i naravno uz mirisnu notu prokislog kiselog kupusa,jednu prosečnu zensku osobu ne mogu da zaobidju ni manijaci!Uglavnom koriste gužvu pa se priljube s "onom" stvari uz telo zrtve i onda onda te s oproštenjem jebu na suvo,obozavaju da iskoriste oštrija kočenja i njihovo "polno opštenje" je u glavnom u ritmu zeleno-kreni,crveno-stani,uz ispuštanje neartikulisanih zvukova dahtanja!I dok ti primetis da bas i nije toliko velika gužva i pomeraš se od kretena on se i dalje "nabija" uz tebe,i dok skapiraš šta se dešava "gospodin manijak" je doživeo svoj kosmički gsp orgazam,i žurno izleteo iz basa!

Izraz koji se koristi da se istakne nečije ruralno poreklo.

Lagano, bez ikakvog napora.

Radili su sklekove,
ja sam pio lekove
i voleo Puškina.

Kao juče sećam se,
jedne male iz petog be.

Gajio sam nadu,
al ode za kanadu
i tamo se udade.

Udade se trudna, jer je bila bludna
sa crncem se jebala.

Sad klozete čisti
ninašta ne liči
baš mnogo je propala.

Sad' bi nazad da se vrati
al' zasraše hrvati i juga se sjebala.

Kuće više nema,
oluja se sprema
rodbina joj poklana.

Izraz koji označava da je nešto ne samo kineske proizvodnje, već toliko staro da je već neupotrebljivo.

Popularno poznat kao "knjiga", a pored knjige, naravno ima i zbirka.
To je najmanje čitan i najbeskorisniji udžbenik u cjelokupnom srednjoškolskom obrazovanju. U osnovnoj je tek za nijansu čitaniji.
Za četiri godine srednje škole nisam upoznao ni jednu osobu koja nešto posebno uči iz tog udžbenika, eventualno se uradi po neki zadatak koji je zadat za zadaću.
Ima ljudi kojima ide matematika, koji imaju petice, rasturaju na kontrolnima i od kojih svi prepisuju zadaću. Ima i onih koji rijetko vježbaju, zapuste, pa dobijaju kečeve... kao i onih koji slabo kontaju, pa i uz silne instrukcije idu na popravne.
Svima njima je zajedničko da niti čitaju niti kontaju udžbenik iz matematike.
Ova definicija je ozbiljna kritika tog udžbenika.
Udžbenik je čak i za najbolje matematičare teško razumljiv.
Pisan je šturim, rigoroznim jezikom, teorema, dokaz, teorema, dokaz. Udžbenik podrazumijeva veoma veliko predznanje čitalaca, i ne troši ni jedno slovo na, po autorima, suvišna objašnjenja, (koja su zapravo za 99% posto učenika neophodna da bi išta skontali).
Pronaći opisan postupak zadatka u udžbeniku je kao pronaći iglu u plastu sijena, ako ih i ima, to su ekstremni rariteti.
Ovo ne pišem kao frustrirani srednjoškolac koji mrzi matiš, imam 31 godinu, i pišem sa lijepih 12 godina distance. Prema tome, realan sam.
Uglavnom činjenica je da matematiku niko ne uči iz knjige iz prostog razloga, što je to skoro nemoguće. Dobri đaci nauče od profesora na času, oni lošiji moraju na instrukcije. Takvo stanje stvari znači da je profesor, tj. neko ko objašnjava apsolutno neophodan, i nema šanse da bez profesora nešto naučiš sam iz knjige.
U suštini, nije ništa loše u tome da je veliki značaj predavača, ali je jako loše to što knjiga ne da ne daje solidnu zamjenu za predavača, već je potpuno beskorisna.
To je u tolikoj mjeri izraženo da nije predaleko od pameti misliti o određenoj vrsti teorije zavjere, da se znanje prenosti isključivo direktnim putem, s osobe na osobu, što naravno omogućava solidne prihode onima koji drže instrukcije, a čitavu matematiku kao disciplinu čini ezoteričnijom, a njene praktikante povlaštenijim i izolovanijim od "plebsa".

Ona što nikada neće staviti katanac na pičku, ona koja je skinula đanu generacijama mladih poletaraca, ona koja bi i platila nekom samo da je neko oplete, ona koja voli one bludne radnje više nego leba da jede. Ona koja voli i u rč da ga metne...

1. Uzaludan posao. Nema rezultata.
2. Deda 'oće da umoči.

Neuspela diverzija.

Najčešća glasovna promena na Evropskom putu Srbije.

Piješ neki voćni pozdrav,neki frut parti,neki sok sa 150% voća,sa 15 vitamina,obogaćen pulpom i ekstraktom manga i avokada,piješ piješ,i dodješ to kraja...i onda mućneš,čuje se,ima još...al neće d'izadje.
Kriviš vrat do granice mogućeg,izvijaš cela ledja,curka malo k'o iz kurca,ni za ceo gutljaj,a kad mućkaš čuje se ko da ima za celu čašu...

U stvari, to je jedini lik iz društva koji ima ribu.

Ne znam ni jednu porodicu iz tog vremena koja nije imala ovo čudo od najmještaja.
Od zida do zida, a skroz nefunkcionalan. Obavezno je morao da ima:
-Stakleno krilo (najčešće žuto staklo na krugove)
-Krilo na amortizer,
-Dva- tri otvorena elementa,
-Dvokrilni ili jednokrilni odrmar sa strane,
-Metalne ručice ( stilski urađene)
- Preko krila dodatni drveni rad ...
Na zidu, naspram ormara, smiješila se naša uokvirena slika ispred bukvara.

pre petnaestak godina chim bi prishao bunaru moja baba bi pochela sa pricha o nekom liku koji zivi unutra...
logichki gledano on sigurno nije tezi od 12 LITARA,koliko je ZAVATALA babina kanta za bunar, jer onda ne bi mogao da izadje iz bunara da pije vodu...
Nem` pojma kako izgleda ali znam da sam sa 10 metara bacao cigle i blokove u bunar ne bih li mu zachuo krik ili mu pak napravio neku kopchu na glavi...

Crni ferari, isti kao što vozi onaj plavi iz poroka Majamija, krstari ulicama nekog grada, ne znam tačno kog, jer tih godina nije bilo para da se putuje.

Auto se zaustavlja i iz njega izlazi čovek u otmenom skupom odelu i sa sunčanim naočarima i kupuje novine. Ali taj šmeker nije ni ratni profiter ni švercer goriva, ni diler droge, kao što su svi očekivali, već naš reprezentativac Siniša Mihajlović.

On zna da za uspeh ne moraš da obijaš golf nekog nesrećnika na parkingu VMA, niti da, sa nekoliko kanistera dizela u gepeku, bežiš od policije po rumunskim njivama.

Za uspeh je potrebno mnogo rada i odricanja i znanja i da ne odustaješ kada si umoran, već da, kada svi ostali završe trening i odu u svlačionicu, ti svaki put ostaneš poslednji na terenu i bez predaha vežbaš izvođenje slobodnih udaraca. Tako se postaje uspešan, tako se postaje najbolji.

Verovatno postoji stručni naziv za ovo. O ovo govno koje verovatno ima svoju, meni nepoznatu svrhu mnoga deca su gubila zube, udarala glavom i zadobijale slične traume. Vremenom su brižni očevi počeli da ih odvaljuju iz zida, da ne bi imali faličnu dečicu.

Mantra koju izgovarate kad vam neko nešto baksuzira.

Baba iz vojne zgrade je baba ekvivalent komšiluku koji kaže kad ga ne pitaju ono nisu oni tu, oni su u garaži. Nalakćena na gelender zimi a leti na klupi sipred ulaza, zna sve, od toga ko se bode do onoga ko koga bode. Ipak, pošto takva baba obavezno nosi šamiju (maramu), da se zaključiti da nije stara gospodja gradskog jezgra nego je došla šezdes treće, s mužem na službu u grad.

Osoba u zrelim godinama (čitaj: već odavno zreo za penziju) koji u ranim jutarnjim časovima vozi pijane, drogirane i na neki drugi način mentalno iskrivljene osobe-saputnike u nekom od vozila GSP-a. Inače, vozio kamione sa krompirima za vreme materijalne krize posle drugog svetskog rata, pa kad više nije bio potreban na dotičnom radnom mestu dobio "prekomandu" u GSP.
Vožnja sa dotičnim majstorom izgleda otprilike ovako: Oko 4-5 ujutru (posle minimum pola sata čekanja, a napolju hladno u pičku materinu) poprilično pijan ulaziš u vozilo koje neodoljivo podseća na autobus (kao neki preteča buseva koje vidjamo po stranim filmovima iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih), sedaš na neki od praznih panjeva (čuo sam da te panjeve neki zovu i sedišta, ne znam zašto, meni baš i ne liče na tu stvar na s) i čekaš. Čekaš i čekaš, a u busu hladnije nego napolju, a majstor nikako da krene... Posle jedno deset minuta čuje se jedno gromoglasno brrrrrrrrrrrmmmmm, pa još jednom, i polećemo. Majstor mu ga da po gasu, zabezeknuti saputnici se uz kiseli osmeh pridržavaju za rukohvate iako sede, a ti shvataš da i nije tako loša ideja ono sa pojasevima u busevima što ti je do juče bilo smešno, ma kakvi smešno, urnebesno. Čak i pijana gospoda iz zadnje klupe prestaju da pevaju na svakoj krivini, pevanje trenutno prelazi u "ooooooouuuuuu koji lik", pa onda nastavljaju uz blago izraženo pominjanje majstoreve familije. Ne staje ni na jednom semaforu, iako je iz nekog čudnog razloga na većeni bilo crveno. Na jednom od blažih majstorevih skretanja, na jednu-dve stanice od tvoje kuće, osoba do tebe baci peglu po tvojim cipelama/patikama i tvoja sreća kulminira. Izlaziš iz busa i zahvaljuješ se na specifičan način majstorevim roditeljima što rodiše takav talenat za vožnju. Jedina dobra stvar je što si stigao kući za 5-6 minuta, a inače bi putovao 20 minuta (ukoliko nije gužva).