Laž koju koristimo u većini slučajeva kad se nađemo kod nekog kući ko jede.

Savršen izraz kad ne znaš kako bi nekom objasnio stanje u kom se nalaziš. Ustvari znaš, ali kad bi pričao dugo bi ti trebalo, al' nema vajde da ga smaraš, pošto neki spasonosan savet i ne očekuješ.

Uzrečica 99% Srba, kad nešto rade po svome, a ne kako treba.

Jedino sto mozete da pomislite ili ako imate muda da kazete, kad vam riba kaze da je trudna.

Rečenica koju izgovara rapalj kad prilikom šuta na koš loptom pogodi vrh table.

Poslednja nada za izbavljenje is sranja, kad te riba hejtuje, pošto si je tokom trilinga potpuno ignorisao i sve vreme trsio njenu drugaricu.

Velika vrućina, ima 40 stepeni sigurno, a tek je 8 ujutru. A još leto nije ni počelo! Kako to? Lepo, poslednji dan škole. Kad će leto, svi se pitaju? Još malo pa sad će. Svi već batalili školu i čekaju raspust.

Čekao sam ga i ja početkom tog juna i nadao se da će biti ekstra.... al ovaj raspust mi možda do sad bio i najgori. Može se reći ni da nije ni bio. Više se umorih nego što se odmorih na njemu.

Počeo veoma veselo. Učenje za prijemni. Nisam imao tremu, znao sam da ću da ga pokidam. Srpski posebno. I tako u tom učenju prošlo već mesec dana raspusta. Opaa, već prijemni sutra i prekosutra, razmišljam u sebi. Dolazim. Radim srpski. OPAAA 18 bodova, svaka mi čast! Sutra matematika... Malo sutra matematika! Dolazimo i direktorka kaže da su odložili jer su neki krali testove. Sutra ponovo. A za divno čudo meni bio rođendan. Sve lepše od lepšeg. Pa zar na rođendan da radim prijemni... i to iz matematike. Da mi daju 10 nagradnih bodova zbog toga! OBRADOVIĆ DURADI NEŠTO! Dobro ajde, uradim ja nekako i tu matematiku i imam tu malernih 13 bodova, a koliko sam vežbao dobro je i to. I završi se taj prijemni kako je morao. Sad one liste želja.

Kad to beše, 20 i neki jun? Sam kraj juna, već upeklo, svi idu na more, a ja blejim kući i popunjavam one liste želja k’o da pišem Deda Mrazu pismo. Beži bre, šta je sa mnom kad usred leta pominjem Deda Mraza? Ispunim ja to nekako i sad moraš čekati da vidiš gde si upao. A to nema do pola jula. I onda oni očekuju da se mi odmorimo na raspustu. Tako ti ja se smaram na netu, jer sam i na vukajliji bio banovan i ono ukucam tamo šifru na sajtu ministarstva kad vidim da sam up’o u ekonomsku.Konačno nešto dobro! Biće pički samo tako! A malo pre toga su javili i da se prijemni neće važiti. Konačno nešto dobro da se desi. Konačno počinje pravi raspust.

Bilo dobro tih mesec dana od pola jula do pola avgusta. Svakodnevna fudbalica u parkiću, bleja, zezanje Romulanaca i ostale stvari, čisto da malo odmorimo dušu od dosadne škole. Najjače bilo kad smo hasali ljute papričice. Odemo u radnju i uzmemo po par komada ljutih. Samo ljute, ništa više. Ni hleb ni ništa. I jedemo mi to, a ono vatra izlazi iz nas. Ko da smo zmajevi! Posle pili vodu pola sata ne bi li nam bilo malo bolje. A bilo dobro i kad smo gledali treninge odbojkašica. Čuj bilo dobro, bilo odlično! Popnemo se mi na salu, ono već pao mrak, 10 uveče, a one se trte tamo, vežbaju čekić u onim šorcićima. A ovaj ortak, što ga zovemo Šef, retard krenuo da davi štrumfa. Taj je pijan! - sigurno sad zaključujete, ali ne. On uveče uvek poludi. Da l’ je to zbog Meseca, položaja zvezda ili nečeg trećeg, stvarno ne znam. Nego što je najcrnje, primetila ga jedna odbojkašica i rekla treneru. A mi skači sa sale i šturaj bre! Ne znam ni da l’ je stigao Felainija da vrati gaće mentol.

To već beše sam kraj raspusta. Već 20 i neki i polako smo već razmišljali kakva će banda biti u srednjoj. Pikao se tih poslednjih dana malo fudbal, malo basket. Bilo par golova sa pola, golova glavom, svađa i svega ostalog što krasi fudbal ali uvek bi se pomirili i nastavljali. I tako došao zadnji dan ovog raspusta...

Uveče, 11 sati. Sedimo na zidiću i odmaramo od fudbala. Pričamo kako je brzo proš’o raspust i da hoćemo da ga produže. Al ne mere, moj Omere. Razmišlljamo kakva će da bude nova ekipa u srednjoj. Klinci igraju Jugio karte u pozadini, Šefa udario Mesec pa igra Cocomix, ovi pričaju šta su upisali, a JA EKONOMIŠEM!

Ono što kaže devojka kad skonta da je dečko varao već duže vreme.

Život seljaka bio je težak. Nisu imali leba da jedu. Elem, jednog dana osvanu plakat na banderi u mom rodnom mestu. Bila je to jedina bandera pošto još struja nije bila razvedena, ni telefon, ni nike pičke materine. Otkud ta bandera tu, pojma nemam. Kad popune smrtovnicama vrata od zadruge onda su na njoj lepili ostalo. Plakat je bio zalepljen preko oglasa državnog veterinarskog zavoda za pelcovanje kerova i mačaka. Na plakatu je bio neki čuponja s crnim naočarama, jebo mater k'o neki drogeraš. Pisalo je "Veliki solistički koncert". Odlučimo mi da odemo koji smo bili izbačeni iz školskog hora u inat nastavniku. Moralo je da se ide peške dvaes kilometara, i onda na voz, četiri sata, pa autobusom na struju još pola sata. Nekako smo ušli. Nikad dotad nisam bio u većoj prostoriji. Bilo je puno stolica i naroda. Nisam smeo da se penjem na stolice pošto su bile visoke. Ljudi su bili neobično radosni. Tad sam po prvi put u životu probao pivo. Posle dva sata galame i vike, izašo je onaj čuponja. Držo je neku flašu u ruci i viknuo "Živeli". Svi su uzeli svoje čaše i potegli. Uzo sam i ja, da ne ispadnem glup. Eto tako je bilo.

Misao koja proganja studenta dan pre ispita kad vidi knjigu ispred sebe.

Najbolji odgovor kad neki slepac pocne da se raspituje za tvoju drugaricu. Da se samo raspituje pa i nekako, nego ce jos da trazi da mu ti nesto kao sredis, da ga hvalis ili tako nesto jadnicki. I tako dodjes u nezavidnu situaciju. Nisi tolika dijabola da ga poslusas a zao ti da ga odjebes. Onda je najbolje izgovoriti ovu recenicu i ostaviti ga neko vreme zamisljenog.

Fraza koju koriste najgori egomanijaci, tj. ljudi koji ne mogu da priznaju sopstveni neuspeh, pa saterani uza zid traže dobar alibi. Najčešće se može čuti od taze svrgnutih političara, fudbalera koji popiju izmenu i njima sličnih.

Recenica koja muskarce dovodi u veoma neugodnu situaciju, jer bilo sta da kazu, zenama nece biti dovoljno...

Kad se sav precepis od zalosti, pa posle ne mozes da spavas celu noc.

Pošto je opšte poznato da osobe starije od 40 godina za fudbalsku loptu kažu ,,fudbal'', a za fudbal ,,igranje lopte'', onda je vrlo moguće da može doći do zamene teza, pa da umesto ,,Kupio sam ti loptu da igraš fudbal'' ispadne rečenica koja je pomenuta u naslovu.

Prase!

Moto kojim se ukazuje na neophodnost samostalnog izvršenja određene radnje.
Jer, šta pa to živo čeljade ne može da izvede, kad je uspelo samo da se otisne iz majčine? Da izroni iz amnionske tečnosti, prolećući kroz uzan tunel i izvrišti "Hello World" dok mu presecaju vrpcu, svečano otvarajući život, u maniru neke morbidne arkadne avanture.
U praksi mahom izgovor za uskraćivanje pomoći.

Hladan beše jesenji dan 90 i neke godine, sedimo kraj šporeta deda i ja i deljemo šunku, ren, baren krompir i mladi sir. Baba ispekla pogaču. Svakom po jednu...
I tako ti se ja i deda prejedemo. Ja sam malo više pojeo od njega, al mlađi sam, pa sam bolje podneo prežderavanje.
Deda je opleo celu zadnju šunku, par kila krompira, punu kačicu mladog sira i dve tegle rena. I od moje pogače je malo štrpnuo. Međutim, mislim da je njega sjebalo to što je posle svega toga pojeo dva parčeta baklave. De bre toliko slatko na prazan želudac?
I zapeko deda, naduvo se ko žabac, ne može da bekne, a ja skapiram da ga moram odvesti u bolnicu ili je gotov.
Otkotrljam dedu do auta, zovem dvojicu komšija da ga ubacimo, i pravac za grad.
U bolnici ga prime preko reda, jer su svatili da je hitan slučaj, i reše da ga odmah operišu. Jedino se tako mogla izvaditi sva ona hrana što je zapekla u dedinim crevima. Kakvi crni laksativi, klizme i ostale papazjanije? Samo nož tu pomaže!
Mene puste da kroz one okrugle prozorčiće pratim tok operacije. Znali su koliko volim mog đedusinu...
Uspavaju oni dedu, raspore ga ko svinjče, i krenu da vade organe. Naređali činije oko stola i slažu ih. U jednu pluća, u drugu bubrege, u treću jetru, pa u neku veliku kadicu creva i želudac.
Ja se mislim lep te jebo, ko će sve to da vrati unutra? Al doktori su to, znaju šta rade, valjda...
U tom momentu ulazi u salu Steva portir i dere se ''Eno dole sindikalci pišu krompir, tovne piliće i turšiju! Na 12 rata jebote!''
Dva doktora, tri pomoćnika, anesteziolog i dve sestre, odjuriše u prizemlje ko opareni, a deda mi ostao onako rasčerečen na stolu.
Gledam ja kroz one prozorčiće i neka me ledena jeza prođe. Ostavili su otvoren prozor, a na prozoru se pojavi ogroman gavran. Sleteo na okapnicu ko Boing, i upiljio u dedinu džigericu.
Ja da uletim u salu da ga oteram, kad ovi što odoše sve pozaključavali. Stanem ja da se dernjam, da dozivam u pomoć, al nigde žive duše. Svi kod sindikalaca, a na spratu deda i ja sami.
Lupam je na prozorče, šutiram vrata, molim se bogu, al gavran neumoljivo ide prema činiji sa dedinom jetrom. Panika me obuzela, i strah, od nemoći me spopao bes, al gavran korak po korak, sve bliže svom obroku.
Kad je već otvorio kljun i krenuo da ga zabode u dedinu džigu, a ja nemoćno ronio suze, deda otvori jedno oko, pridigne malo sedu glavu i procedi kroz zube ''Iiiiiiiš tamo živino''!!!

Prvo što pomislimo kada čujemo još jedan moždani izbljuvak koji je dotični/na autor/ka objavio/la na youtube, očekujući brdo lajkova i početak uspešne muzičke karijere.
Debilan tekst vrlo često povezujemo i sa debilnom pojavom izvođača i olako zaključujemo da je izvođač sam svoj tekstopisac, tj kantautor. Verovatno nam se pomisao da jedna ovakva "pesma" može da bude produkt više debila čini previše zastrašujuća da bi bila istina.
Bilo kako bilo, u većini slučajeva i jeste istinita.

Jedna od najčesćih rečenica koju ćete čuti u kafani, ako vam se neki matori (pijani) lik ušteka za sto.