- Alo matori, aj do mene imam nekog piva i par kila vina???

- Nema varijante, jutros sam bacao pegle do pola 6...

- Kad si nenavid, morao si i ono pivo što se mlačilo dva sata na stolu da popiješ!!!

- Dooobro, sokiće sam kupio. Daj mi i 3 Lava, neka se nađe.

- Pa ko će da pije Lav na dečjem rođendanu?

- Ma dolazi mi zet Srećko, znaš ga, živi ovde preko puta prodavnice. Dovodi malu pa će sigurno malo da posedi, a ne ide da ga ne počastim kojim pivcetom.

- Auu sine, ako on popije ova 3 piva biće isto kao da mu nisi dao nijedno. Pa ne zovu njega ovde džabe Kralj Lavova. Njemu je jedna gajba tek zagrevanje.

- Ajde, bre, ljudi da se više skrpimo za to pivo. Evo mojih dva'es....ok, to je još deset...šta Stefane, ovaj put samo dva'es...daj i ti, i ti...ajde, Rale, otvori se...opa, pedesetica....( i tako to traje ) Ok, ajd' ko će sad da ide po apatiner...

U sebi: "E sad ću pustim jednog spejsmejkera, za ovog što mi legao na kičmu!"

Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето

Prebio sam 5 likova - potukao sam se sa jednim likom
Popio sam skoro gajbu piva i pola litre vinjaka - popio sam 5 piva, omirisao vinjak i bilo mi je muka
Jebo sam je - zavukao sam joj ruku u pantalone
Zamalo sam je jebo - pipnuo sam joj sisu preko duksa
Pusila mi u wc-u - bio sam na žurci gde me niko ne zna pa mogu da izmišljam šta 'oću
Ajmo na pivо, ja častim - jebo sam
Neću dugo - ko zna kad ću
Daj mi cigaretu - potrošio sam sve pare na klopu i piće kojim nikog nisam ponudio pa sad nemam za pljuge
Nemam pare - imam al' ne dam
Imam pare - nemam pare, al' se pravim da imam i opet ti ne dam
Imam 10 kečeva - imam manje od 5 kečeva
Ja skupljam pare da platim račun - izlazim iz lokala u plusu
Vozio sam motor - nisam vozio motor
Odo' da plaknem jaja - odo' da se istuširam (nikako nije fora vezana za sex)
Obili smo trafiku - drugi su obijali, ja sam se samo slučajno našao tu
Vozio sam helikopter - (ko zna šta ovo znači, al čuo sam i to)
Pazi sad ovo - katastrofalna glupost u najavi
Ma vid'o sam svojim očima - rekao mi Toma "baron"

Ćale: I uzmi mi to i dve pakle cigara. Drži pare.
Keva: Doće posle moji, daj mu pare da uzme 6 piva...
Ćale: Neka, neka... Kupiću ja posle gajbu, kad budem išo autom, da se ne muči...

Generacija "94.

Dobar dečko: Još samo mi reci da si nevina i ženim te jednog dana!

Devojka: Nisam nevina ima već par godina!

Pola 3 (još malo pa fajront)
A: Sine mislim da je vreme da idemo!
B: a vala jes'! Pogle' 2...4..6(originalno 8) flaša Jelena.
A: ajmo po jednog Lava pa d' idemo!
B: jes'! Taman da skupi ove Jelene... razvrzli mi se po stomaku, 'oću da povraćam!

- Gde ćeš, sad ide najbolji deo?
- Ma, vraćam se odmah, stiglo pivo na isporuku, moram da istovarim.
- Kakva isporuka piva, bre, o čemu ti pričaš?
- Ma upišaću se, čoveče, pomeri se sa vrata!

Početkom devedesetih svratih u jedan kafić u Vlasotincu, u društvu tri ortaka. Trebalo je ubiti par sati čekanja do autobusa ka severu drage nam Srbije. Naručismo po piće. Dva vinjaka i dva piva. Sedeli smo u bašti kafića, na golim drvenim stolicama, za drvenim stolovima bez stoljnaka, sakriveni od pogleda prolaznika visokom drvenom ogradom, sa dekorativnim drvenim bunarom u centru bašte. Dekorativni, bar tako smo svi mislili u početku. Konobar se vraćao iz kafića, noseći samo dva vinjaka na poslužavniku i prošao je pored nas kao pored turskog groblja...bili smo jedini gosti tog prepodneva.

- Vid' budale, od četiri pića, dva zaboravio - prokomentarisa neko od nas tiho...

Konobar priđe bunaru, ostavi poslužavnik na stočiću pored, zavitla onaj točak i obelodani pred našim očima kofu gluvaru sa dvadesetak piva...hladnih? Malo je reći "hladnih". "Trnu zubi" bi bio adekvatan izraz.

- Izvolite, prijatno!

Popio sam još mali milion piva posle toga, ali idealniju temperaturu nisam osetio.
Što se tiče lubenice hlađene u bunaru, i kore su mi bile slatke, a ni svinje ih ne jedu!

Anandi: (šokirana)
Baba: (vata se za glavu)
Jagdiš: (zinuo ka' tele)
Anandi: (počinje da plače i klima glavom lijevo desno)
Baba: (zinula i podiže pogled naviše)
Jagdiš: (zinuo još više)
Anandi: (vata se za glavu i počinje da vrišti)
Baba: (spušta glavu i kreće da plače)
Jagdiš: (sada već zinuo ka' pička i naziru mu se prve suze)
Šiv: Da, dobro ste vidjeli... Prosuo sam punjene paprike u kantu za smeće.

Gazela
1.
-Ženče, sećaš li se da sam te pr 15 godina zaprosio na sred mosta u gluvo doba noći?
-Sećam se dušo: prvo si me ošamutio mongolskim ljubavnim filmovima, potom nekim ciklusom nepoznatog autora gde sam zaspala pre projekcije i na kraju me izduvala ledena košava jer nije bilo busa.
-Neka..meni je uvek toplo oko srca.

2.
-Meljulja, pa gde nam je kuća? Srce mi stade od straha!!!
-Feride, dok sam ja radila na kontajneri...nestade....decu sam prebrojala i svi su tu. Ne brini, možda će Đilas da nam je vrati.
-Još kad bi znala da brojiš do 10....

Nisam pio, ali sam imao prilike da vidim (i nosim) one koji jesu. Ali to su već vojničke priče.

Misli prosečnog "brzog hodača" u toku trke:

"Ajde. Možeš ti to. Možeš ti to. Nije strašno. Još samo 20km. Možeš ti to, stegni se. Biće u redu. Još samo malo..."