Legendarni vozač beogradskog GSP-a, član zemunskog pogona. Živi dokaz koliko je nizak prag mentalnih sposobnosti za vozača u GSP-u. Ekstremno čupav i bradat, bio je obožavan od strane omladine, prekorevan od strane podmlatka PUPS-a. Svaka njegova vožnja unosila je živost i radost u ovaj inače učmali posao. Jedini vozač kod koga je omladina bivala napred, a stariji pozadi, ili čak nisu ni ulazili u autobus. Vozio je autobus na liniji 611 ( Kej Oslobođenja- Dobanovci ).
Kasnije je radio kod privatnika i bio viđen na liniji 45 ( Blok 44-Zemun Gornji grad ).

Kraj vampirskog sastanka.

Trenutak kada kazes:"Kad ce kraj skolske godine".

Tematika emisije je specifična sama za sebe, publiku pronalazi u gomili penzionera, matorki koje drma klimaks kao i bubuljičavih i debelih tinejdžerki.

U glavnim ulogama:

- Milan Kalinić: Totalno nezanimljiva televizijska ličnost, utripovani šarmer, komičar i kozna šta još... Glavna preokupacija mu je da izštancuje što više viceva i ostalih pošalica ne bi li dobio učinio emisiju što interesantnijom i izvukao aplauze rahitičnih gore navedenih gostiju u pubilici ali i od retarda kraj malih ekrana...kratko rečeno čovek je zanimljiv ko proliv u proleće...

-ONA DVOMETRAŠICA ( Katarina Šišmanović ) : Osim što (dal' namerno il' iz nehata) Milanu nabija komplekse svojom visinom što ovaj često koristi kao pošalicu uz obavezno neka skakutanja oko nje , glavni posao joj je da ko papagaj ponavlja Milanove fore uz dodatak gde objašnjava na šta je mislio ne bi li dinosaurusima kraj malih ekrana bilo jasnije o čemu se radi...jedna krajnje nezanimljiva osoba...

-Sarkastični pozdrav koji su kinezi koristili pre 15-20 godina.
-Pitanje koje se postavlja čoveku koji je juče mogao da pomeri brda i doline a danas mu ispada pljuga iz ruke i jedva drži bombu lava/jelena..
-Jedino pitanje koje postavljaju babe.

Ultimativni kraj rasprave o političkoj situaciji u Srbiji.

Jedva vidljiv prolaz kroz vrzinu!

Neko ko jedva izgovori dve reči dnevno.

Lični dohodak s kojim bi se jedva mogao hraniti i u skupštinskom restoranu.

Šargija je muzički instrument arapsko-turskog porekla. Izgleda kao da je neko ukrstio gusle i gitaru, ima tri ili četri žice i svira se slično kao gitara. Ovaj instrument ima takav islamsko-turski zvuk da se ljudima čini da čuju zelenu boju, posle nekoliko taktova slušaocu se prijedu baklave, pred kraj pesme poželi da počne da puši nargilu a kad se pesma završi jedva čeka da ode u džamiju. Šargija se obično može čuti u kombinaciji sa zurlama koje na slušaoce imaju sličan efekt. Ova dva muzička obeležja bliskog istoka najčešće mogu da se čuju u nečemu šta se prodaje kao srpska narodna muzika.

Paljenje svetla na ekranu stiskanjem dugmeta za kraj poziva.

Najčešći početak izlaganja posle nečije jedva dočekane izjave o sebi samome, a na temu koju bi već neko vreme da počnemo jer nas nervira, a nismo znali kako. Ili nismo imali muda da to uradimo plašeći se posledica. Fenomenalna šansa da se situacija okrene u našu korist.

Oskrnavljena i osramoćena sarma. Ceo dan jedva čekaš da dođeš kući da smažeš par rumenih komada makar i u ponoć, a onda podigneš poklopac i besno zalaješ na kevu zbog toga što ti je preko telefona rekla da su jeli sarme za ručak. Onda se svađaš sa njom o tome kako to nije sarma već bedan izgovor za next best thing kad nemaš osnovne sastojke (kiseli kupus, meso i slaninu). U mom slučaju, dva finalna argumenta koja keva šteka za kraj svađe su:

1. To je zdravo.
i
2. Nema ništa drugo.

Šta god od toga da mi kaže, u tom trenutku me u potpunosti dotuče i to je trenutak kada ja napuštam kuhinju praznog stomaka.

Kad jedva čekaš da upadneš u GSP.

Deda u prosečnoj seoskoj familiji. Pola svog života provede u podrumu kraj bureta.

To je ono kad izostaje iz škole i boli je ćošak za istu, pošto zna da će imati dvojku za kraj. I nikad neće ostati neocenjena, iako nije bila na više od pola časova.
Raspitivaće se šta treba da odgovara, ali naravno neće naučiti.
Ona će se samo malo raskopčati i završiće sa tim.
I pored dve petice, ona je zadovoljna i sa dvojkom, al' u dnevniku.

DOBRO JE VIDETI DVE GLAVE NA JEDNOM JASTUKU ČAK I KAD JE TO ZATO ŠTO NEMAJU DRUGI.DOBRO JE SVE LOŠE KOJE NAS SPAJA I LOŠE JE SVAKO DOBRO KOJE NAS RAZDVAJA!

Ono što jedva preživiš sa prosečnom platom u Srbiji.

Pare koje jedva skrpiš za jedno pivo.

Svi smo nekad na ulici videli neku "makinu" od nekoliko desetina hiljada evrica. I svi obicno zamisljamo u tom trenutku kako bi mu palili felne, vozili 300 i sta ti ja znam, ali, tu je ono ALI sto devojci srecu kvari. Posto prodje ta "zverka" od automobila, odjuri u nepoznatom pravcu, obicno se nadje neko realan pa kaze: "Ma koji ce mi kura* ovo, sta da radim sa njim, da pisam u rezervoar? Sigurno trosi k'o ala a mi jedva sastavljamo kraj sa krajem. Ne hvala!". I svi se obicno sloze sa ovim. I sreca da masta postoji i nista ne kosta.