Jedna od zanimljivijih stvari za citanje u toku dana...

Stariti.

Jebiga, svi smo mi podložni entropiji, truljenju i propadanju.

1. Za prvi rođendan dobija loptu od strica jer je on nekada bio kapiten lokalnog tima
2. U prvim godinama pokazuje interesovanje za fudbal tako da ga ćale upisuje u petliće lokalnog kluba
3. Fudbal mu postane omiljeni deo dana i uživa dok odlazi na trening
4. Na prvim utakmicama matorci u njemu vide potencijal i prebacuju ga u neku bolju školu fudbala
5. Tamo uglavnom napreduje, osvoji po neki turnir i u ćaletovim očima već kreću slike miliona i kuća u Barseloni
6. Eksponencijalno raste njegov igrački kvalitet
7. Srednja se škola upisuje u Bg-u zbog boljih uslova za trening
8. Uglavnom kreće sa OFK Beogradom
9. U tom periodu ima i onih koji igrački dominiraju, ima i onih koji već staju
10. Oni koji su dominirali prelaze u kadete Zvezde, Partizana. Ćale već vidi milione i počinje da se kurči.
11. U tom trenutku klinci(mada to nisu) se odlučuju da postanu lokalni šmekeri jer uglavnom osvajaju ribe time što su u velikom klubu.
12. Progresivno njihova tehnika, brzina i kvalitet igre drastično opada.
13. Padaju u rezervni plan, dok ćaletu prodaju priču da za 1. tim u tom trenutku treba kinta.
14. Ćale i dalje veruje u kvalitet svog deteta, međutim, dete tada svakako boli jaje za fudbal jer ga u selu prozivaju najboljim šmekerom. Svakog vikenda od tada dolazi kući
15. Počinje da uzima male količine alkohola i kupuje prvu paklu cigareta
16. Od ovog trenutka postaje lokalni alkos, pljuga, a što se tiče fudbala zadovoljava se pričama kako je bio super dete. Biva izbačen iz velikog kluba
17. Završava srednju školu, upisuje DIF i nastavlja sa svojim fudbalskim životom na DIF-u
18. Vraća se u svoj matični prvobitni klub gde je kao klinac počeo
19. Tu uglavnom i završava svoju fudbalsku karijeru
20. Na kraju postaje trener klincima i uči ih životu(na osnovu svojih grešaka) tako da ga oni prilično gotive jer je jako ''mudar''
21. Oženjen, nastavnik/profesor fizičkog ''mudruje'' nad svojom ''sudbinom''

Sastoje se iz dva dela:
- naslova koji te privuče da klikneš tri put, da bi video vest...i
- vesti koja ima veze s naslovom, kao i Staljin sa branjem belih rada.

Većinom razvedene žene sa nizom propalih brakova. Svoju popularnost te pojavljivanje na tv uglavnom koriste u cilju pronalaženja žrtve za svoj budući brak kao poslednju slamku spasa. Prvo sledi jedan veliki hvalospev o svom uspehu u karijeri, obrazovanju, emancipaciji, a posle hvaleći svoje kulinarske sposobnosti. Sledi priča o njihovoj borbi za ostvarivanjem nezavisnosti i samostalnosti, dičeći se svojim uspehom u svakom smislu. E, onda dolazi priča o muškarcima! Najpre im nijedan ne treba , jer one su bože moj, tako nezavisne da bi im nešto muško samo smetalo, jer, zaboga, naš mentalitet je takav da su naši muškarci tako jadni te dotične dame nijedan ne može da zadovolji.
Ali ipak, iskoriste svojih 5 minuta da kažu kakav bi to muškarac baš njoj, u njenim godinama bio po meri.
Inteligentan, elokventan, lep, zgodan, situiran...
Morao bi da bude bolji od nje u svakom smislu, ali kako, kad su one najlepše, najobrazovanije, najuspešnije

Narodski eufemizam za ogovarače. Jebeni opanjkavaoci. Širitelji lažnih ili neproverenih informacija. Generatori “laveža koji vetar nosi”. S druge strane, “otvaračice” nisam baš siguran kako bih definisao...Možda da raspišem konkurs, a?

Radnja koja izvršioca može dovesti u vrlo nezgodnu situaciju. Ako diraš neku maloletnu bludnicu a imas više od 18 ili si punoletan, najebaćeš. Ako diraš nekog slinavog klinca iz komšliuka, on zove burazera pa opet najebeš. Međutim, najgore ćeš proći ako u prisustvu ženske osobe "diraš" nekog "slatkiša". Sva prethodna najebavanja su ništa u poređenju sa ovim. Automatski dobijaš titulu ljubomornog kompleksaša a verovatno imaš i mali kurac pa si zato ozlojedjen.

Glavni izgovor srpskih fudbalera (bilo mladih ili onih u poznim godinama) ,kada odlaze iz domaćeg kluba ili odbijaju povratak u matični klub...

Iako su zaradili toliko da i čukununuci mogu da raskalašno žive bez da mrdnu dupe, glad za novcem je ipak veća...

Jer, zamislite, da jedan od njegovih naslednika nema stan od 350 kvm ( a la Dinkić), besna kola, pozamašan bankovni račun u zemlji Srbiji...
Naravno, žena neće ništa raditi, a deca će posle lelemudanja na nekom privatnom fakultetu, uvideti da je jedino što znaju da krcaju tatine pare...

Najcitiraniji momenat iz vremena srednje škole. Svi ga se rado sećaju.
Pošto je planom i programom predviđeno igranje valcera u parovima i igranje svadbarskih kola u sekstetu i septetu, teli ne teli, mladi neshvaćeni buntovnici moraju da odigraju neku tačku za svog profesora.
Ma smešije i od regrutacije.

Drug Tito, partizani, jugoslovenski antifašisti: po definiciji, ljudi koji su se borili u komunističkoj vojsci Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Postoji ih više vrsta.

Jedni su jednostavno ustali da tuku Švabu kao i njihovi očevi i dedovi, u dobroj tradiciji Prvog svetskog rata. Koliko su uspeli, govori prisustvo nemačkog faktora i kapitala u našoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i ekonomiji.

Drugi su bili prosti radnici i seljaci koji su svojim instinktom pobunjenih robova osetili da je gazdama i popovima odzvonilo. Ti su tek zakukurikali pre vremena, kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“. Uživali su jedno vreme u iluziji samoupravljanja, vladavine vulgusa, pa kad shvatiše da su ipak životinje, poludeše i rasturiše sve što je imalo da se rasturi, i preživeli se danas još čude i pitaju „a gde se dedoše dobra stara vremena“.

Treći su se nasisali Marksa i kompanije, pa su verovali da učestvuju u dijalektičkom istorijskom procesu. Da nisu odbacivali Ničea kao dekadenta, shvatili bi šta znači „povratak istog“ – uostalom mogli su, da su se više trudi oko svog obrazovanja, da čitaju Pitagoru, Egipćane ili Indijce.

Četvrti su bili rusofili, pa su verovali u matušku Rusiju i njen bratski zagrljaj. I danas nas matuška materinski steže, za šta revolucija nije ni bila potrebna.

Peti su bili avangardisti, nadrealisti, zenitisti i štatijaznamštaisti, koji su verovali da je tepanje Nemaca i kapitalista umetničko delo. To je najtragičniji sloj. Takve je Staljin u Rusiji jednostavno zatro, ali neki od naših su napravili karijeru – Vučo, Popović... Državni nadrealisti. (Postoji još jedna gadna podvrsta tih, seljački oportunisti, čiji je predstavnik Dobrica Ćosić, o kome ne bih ovde baš...).

Zatim tu su bili desperadosi, strani agenti, ludaci, kriminalci, ubice i još svakakvi. Spisak je dugačak...

Nije mi jasno samo jedno: Zbog nekoliko osnovnih civilizacijskih dostignuća, kao što je leba da se jede, kao što je besplatno zdravstvo i školstvo (što uostalom danas imaju i zemlje koje i ne znaju šta to znači petokraka zvezda), kod nas su hiljade nevinih streljane, sloboda surovo ućutkivana, duh bahato gažen, ama šta sve nije činjeno – a naši ljudi još imaju potrebu da odaju „dužno priznanje socijalističkim tekovinama“!? I što se tiče „bratstva i jedinstva“, videsmo i to... Pitam se zašto se svi sećaju punih trbuha, a pune grobove i prazne mozgove zaboravljaju? (Doduše, možda ovo poslednje pitanje daje samo na sebe odgovor).

Zajebavanje osobe koja je politički korektna, zalaže se za sva moguća ljudska i ciganska prava, ravnopravnost žena i pedera, daltonista za rase i sva ostala sranja, tako što se ponašaš kao najgori mogući homofobično nacionalističko-rasistički elitistički šovinist pun predrasuda.

Ta osoba prisustvo tih čvrstih uverenja nadoknađuje potpunim otsustvom smisla za humor, očigledno krije neku svoju tamnu stranu ili prošlost, i neminovno te tera da je zajebavaš tj troluješ tj trpaš.

Amerikanac, zato što ih ovo gore poprilično dobro definiše kao naciju.

Peta godina : Sa dedidonog kasetaša šiba Tarmi Rićmi... Ćale pevuši... Tebe boli kurac, igraš se u pesku...
Devet godina: Ekskurzija... Pun autobus klinaca koji slušaju Dr. Igija... Slušaš I ti, kud svi Turci tu I mali Mujo.
Trinaest godina: Ona Sanja je baš slatka, nekako se čudno osećaš kad prođe pored tebe, ali ona nosi neke crne majice sa kosturima, drugari kažu da je metalika. Čuo si kako neki stariji momci spominju tu metaliku I kažu kako je do jaja. Odlučio si da I ti slušaš metaliku I tražiš od keve da ti na buvljaku kupi majicu kao što ima Sanja. Keva ti kupuje Nuke trenerku... Mrziš kevu... Mažnjavaš pare od Dede I kupuješ metalsku majicu. Sad si I ti metalika.
Petnaest godina: Brzo si definisao muzički ukus I sad imaš gomilu CD-ova. Sa ortacima praviš bend. Ti si pevač, jebote! Sanja je upisala istu srednju kao I ti. Jednom je sa drugaricama došla na probu. Drkaš na Sanju svaki dan...
Sedamnaest godina: Komšija Mića, domar u školi, sredio ti svirku za dan škole! Bila je I Sanja I posle svirke ste se smuvali. Ti si car! Imao si svirku I smuvao si ribu! Svaki put kad je proba vari se granje. Pravi si metalac...
Devetnaest godina: Sviraš poonekad vikendom, ali nema kinte. Ma ko ga jebe, ti gradiš karijeru. Na maturskom si kresnuo Sanju. Pišeš joj pesme. Sanja ne voli to što duvaš. Kažeš da vise nećeš. Lažeš... Nećeš na faks, bićeš muzičar. Sanja upisuje faks.
Dvadeset godina: Sad te I plaćaju da sviraš, kažu biće od vas nešto. Često posećuješ Sanju I ona tebe... Volite se.. Batalio si travu... Dop je bolji...
Dvadeset I dve godine: Stondiro si u Sanjinom studentskom stanu... Otkačila te ... Kaže da si jebeni džanki... Snimio si album I posvetio ga njoj... Ali nju to vise ne interesuje...
Dvadeset I pet godina: Album je prošao ko kurac... Niko ne sluša metal...A nema vise ni Sanje, nemaš pojma šta je sa njom. Batalićeš muziku ...
Dvadeset I šest godina: Čuo si da se Sanja udala... Pun šleper riba si pojebo, al ti nekako prazno oko srca. Učlanićeš se u neku stranku I promeniti svoj život. Zbogom Metaliko!!!

Čest oblik predominantno mlađeg Banjalučanina (do 50 g.); starost, pol i lokacija nisu isključivi.

Osnovna osobina čovaburaza je da mu sve smeta, sem njega samog, iako je niškorist. Čovaburaz je naročito srčan po pitanju lokalpatriotizma, jer ga baš nerviraju nebanjalučani u Banjaluci, dok se ne sjeti da su i banjalučani šupci. Zato mu žena može biti sa sela a auto od starog (ne nužno iz Njemačke).

U habitualnom pogledu, čovaburaz je parazitski organizam sa osobinom regulisanja domaćinskih organizama: pizdi na staru ako slučajno kasni sa pranjem njegovih džeparica i duksa ili on mora ići po hljeb. Uzrečica čovaburaza je „Opušteno!“, omiljena biljka marihuana a ime odmilja za djevojku je ‘prdara’.

U politici, čovaburaz je vokalan kritičar svake vlasti ali ne izlazi na izbore, nikad nije glasao i ponosi se time. Nema svoju inicijativu ali je protiv tuđe na koju će najčešće reagovati oštrim „Buraz!“, a ponekad i sa „Mojne to, e!“. Iako mrzi muriju, čovaburaz je legalista, izrazito protiv štele što se ne odnosi na situaciju kad mu tetka „nađe“ državni posao.

U pogledu sporta, čovaburaz je takmičar u dužinskom ispijanju kafe i nagrizanju plastične kašičice za istu, a takođe je uspješan u cuganju na tuđi račun kao i disciplini na otvorenom „14m sa gajbom bez prepona“. Sportsku karijeru mu ugrožavaju samo izbacivači iz BL noćnih klubova sa kojima je na ratnoj nozi („Ono jednom kad sam pijan pravio sranja…“).

Pored toga, čovaburaz je i stalni posjetilac događaja iz oblasti iz visoke kulture. Tako je svake godine na Demofestu gdje cuga pivu na travi ispred tvrđave. Planira ući kad bude dolazio Bob Marli od kojeg očekuje zahvalnicu za promociju i njegovanje radničkih tekovina naroda Jamajke na Balkanu.

Od škole odnosno učešća u akademskoj zajednici, čovaburaz ima pregršt spomenica sa brucošijada u Indeksu i KSET-u. Ipak, to nije prepreka da uvijek bude spreman da civilizovano polemički diskutuje o svakoj temi, posebno onih 10 minuta dok sagovornike ne proglasi šupcima.

Čovaburaz je fenomen i po tome što se širi obrnuto proporcionalno svojoj (ne)aktivnosti. Ukoliko vas napadne neki primjerak ove vrste, pokušajte se odbraniti čašćenjem pivom i cigarama uz nasumično repliciranje ‘jest’ i ‘šupci’ ali morate biti dovoljno brzi da vas čovaburaz ne zapamti i da se ne infiltrira zapisivanjem broja telefona.

Čovaburaz je stvaran. Čovaburaz opušteno vreba.

On (agent), traži emocionalno ranjive ribe po ulicama Praga, Bratislave ili Vilniusa. Od tridesetak sisatih riba koje presretne toga dana, barem jedna će pristati na sve jer je baš u očajnoj finansijskoj situaciji. Očajnicki joj trebaju pare. Ona ima dečka kojeg ne želi da prevari ni po koju cenu, ali kad je kinta u pitanju, moraće da pregazi ponos I primi 20 santima od totalnog stranca. Ekstremniji slučajevi su kada im jebač nudi inostranu karijeru fotomodela. Tada već posmatrač ispred lap topa može da zaključi da je u pitanju namešteni skeč iako ne želi da veruje u to. U tome I jeste poenta. Sve je spontano, kamera je u ruci. On snima sve što vidi. Priča sa ljudima na ulici. Devojke kojima prilazi pričaju sa njim kao da ne vide kameru. Kako je ne vide? Zašto bi bilo ko pričao sa potpunim strancem koji ga snima kamerom? Hiljadu je pitanja koje bi student doktorskih studija na nuklearnoj fizici postavio u ovom trenutku ali ne I mi. Na sva logična pitanja imamo jedan odgovor: “Jebi ga, jeste retkost da lik sretne sisatu ribu na ulici i dobije jebačinu, ali eto - desilo se.”

Ok, ona pristane na kraju da polno opšti sa njim. Gde će ? Pa mogu kod njega u stan koji je slučajno na par minuta od mesta susreta. Mogu u wc kabini obližnjeg kafića. Mogu na parkingu gde nema žive duše (ovo je slučaj kada je sumrak ili noć). Njihov dijalog na putu do jednog od ovih mesta je posebno zanimljiv. Tada se gledalac upoznaje sa ovom devojkom. Saznajemo uobičajene stvari: gde radi, s kim živi. Ona je I dalje zbunjena. I dalje se u njenim gestikulacijama oseća neodlučnost – da li će to uraditi ili neće ? Sažaljevamo njenog dečka, a potajno I mrzimo lažljivog skota koji će za par stotina evra dobiti seks. Prvobitan dogovor jeste oral na koji ona teška srca pristaje. Ali nakon orala, on predlaže sex. Onaj ko prvi put gleda ovakav žanr pomisli: “Maajde nema šanse da pristane, jedva je pristala na oral. On ne poštuje dogovor!” Tada ona, brišući krajeve usana, gleda njega u oči sa negodovanjem, ali kada on poveća nagradni fond, tada više nema razmišljanja na obostrano zadovoljstvo, I kamermana, I nas.

(alb. Povrra Qaqu; rođen 11. septembra 1969. u Malmeu, Švedska) je bivši švedski fudbaler albanskog porekla.
Igrao je po nižim ligama cele Skandinavije, kao i u nemačkoj Regionalnoj ligi - zapad/jugozapad za Športfrojnde Zigen. Konzumirao je alkohol od rane mladosti, što ga je sprečavalo da zaigra u ozbiljnijim ligama. Nije bio nešto popularan dok nije pred kraj svog boravka u Švabiji značajno doprineo da Zigen uđe u četvrtfinale DFB kupa sezone 98/99, tako što je veče pre tekme osmine finala izašao u provod zajedno sa tadašnjim asovima protivničkog Erdingena, Fuadom Šašivarevićem i Almedinom Civom - bosanskim internacionalcima. Neki izvori tvrde da ih je Ćaću odveo u albanski pab da slušaju turske hitove dok motaju bugarsku travu, karaju moldavske bičarke, jedu bosansku pitu zeljanicu i zalivaju rumunskim viskijem. Kad je sutradan počela utakmica, Šašivarević i Civa su još uvek bili pod utiskom, te su na terenu igrali i trbušni ples i ruski rulet i pipirevku, samo fudbal nisu. Trener nije verovao šta mu se dešava, a rođeni navijači ih gađali sitnim inventarom - njihov najgori momenat u karijeri, ali najbolji momenat Povre Ćaćua.

Međutim, Povra Ćaću pravi neočekivan potez na kraju te sezone; iako je na vrhuncu svoje karijere, on odbija da potpiše veoma primamljiv novi ugovor sa Športfrojnde Zigenom i prelazi u Velaznimi iz Đakovice. Mnogi su njegovu odluku da nastavi karijeru u Rajfajzen Superljigi protumačili kao patriotski čin, ali na žalost svih koji su se obradovali, nije doneo klubu ništa dobro. Prvo je odsustvovao par meseci, navodno zbog operacije kolena, a kad se vratio, na većini utakmica je u jednom trenutku počeo da se hvata za stomak i da povraća, iako nije pio sok pre utakmice k'o Nikola Peković. Sezonu je završio sa 15 povraćanja na 16 utakmica, što ga je plasiralo na vrh liste najboljih povraćača Rajfajzen Superljige sa čak 13 povraćanja više od drugoplasiranog Kuštrima Buljaja.

Pošto mu se karijera neslavno završila, vratio se u Švedsku i počeo da glumi u akcionim filmovima. Pri snimanju filma Od šumarka do skvirtanja iznenadno su ga uhapsili pripadnici švedske specijalne policije u saradnji sa MUP-om Srbije zbog sumnje da je '99. inscenirao povredu kolena da bi mu se u stvari obavila transplatacija jetre. Sumnja se da je jedna žrtva trgovine organima imala kamenje u žučnim putevima, te da je baš tu jetru ilegalno kupio Povra Ćaću i da se zbog tog kamenja raspovraćao.

Termin koji se koristi za nekog kome je na pupčanoj vrpci ostao talenat za određenu veštinu.

Alfa mužjak, al samo ako vozi alfa romea, što je retkost; glavna lovina oblika života tip Fudbalski menadžer i tip Vazduhoplovna eskadrila.

Primerak mužjaka koji se obično može videti u Beogradu na potezu od fudbalskih hramova na Topčiderskom brdu, pa do mesta zvanih Hajat viđen si na obalama reka (čitaj: splavovima).

Njihova osnovna karakteristika je zakržljalost i to pod obavezno psihička, a vrlo često i fizička.

Ovi primerci su bili dovoljno perspektivni, što znači da nisu dešnjaci sa dve leve noge, da bi ih kao potencijalnu lovinu zapazio neki Fudbalski menadžer.

POSTANAK:

Fudbal je najpopularnija sportska igra u svim predelima naše mile nam otadžbine na brdovitom Balkanu. U svim krajevima mladi mužjaci udaraju loptu, s početka isključivo iz igre. Vrlo brzo se kod dosta primeraka razvije svest o lagodnom životu i međunarodnoj slavi profesionalnog fudbalera. S toga oni nastavljaju da šutiraju loptu u lokalnim klubovima beton ili pastirske lige. Oni perspektivni, postaju laka lovina profesionalnih hijena zvanih fudbalski menadžeri, koji u njima vide vrlo isplativu investiciju. Hijene ih ispulenišu, obećavajući im sve ono što je bitno jednom mladom mužjaku, koji nije Turoperater, u periodu između poslednjih bubuljica i prvog brijanja. Tako ispulenisane, hijene ih dovode u neki od velikana sa Topčiderskog brda, radi njihovog reklamiranja, a samim time i skoka vrednosti investicije. Reklama se obavlja uz pomoć najprestižnijih Pi ljara, koji im pomažu i da upoznaju čari velegrada npr. mesta zvana Hajat viđen si, koja su tako drugačija od pastoralne atmosfere u kojima su odrasli.

Perspektivnije i vrednije investicije se šalju u reprezentaciju radi još većeg skoka njihove vrednosti, dok ostali najčešće imaju samo jednu eskurziju u Evropu u kvalifikacijama nekog evropskog takmičenja, ali bilo je i srećnijih koji su imali i više evropskih eskurzija.

Obzirom da su perspektivne investicije, ovi primerci mužjaka su glavna lovina ženki iz borbene formacije pod tajnim imenom Vazduhoplovna eskadrila.

PRESTANAK:

Uobičajeni način prestanka je uvaljivanje primerka od strane fudbalskog menadžera nekom klubu u pizdi materini za koji su čuli samo kladioničari hipsteri, koji prate fudbal od najnižih liga.

Do drugog način prestanka dolazi u slučaju izrazite nerentabilnosti investicije (čitaj: fudbalera u usponu neće ni fudbalski klubovi iz najniže lige, najudaljenije pizde materine). Tada fudbaler u usponu okačinje kopačke o klin i započinje ugostiteljsku ili pekarsku karijeru.

Slikovit opis najslabije i, ujedno, najlošije kafe koju ste ikada bili u prilici da spustite niz sopstveno grlo. Blatnjavi napitak bljutavog ukusa koji će vas pre naterati da bacite peglu nego što će vas ujutru odšlogirati i osposobiti za novi radni dan. Nezaboravna tečna kreacija kafe-kuvarica koje su svoju trovačku karijeru gradile u onim mnogoljudnim firmama/preduzećima/ustanovama čiji direktori nisu previše marili za radnu aktivnost svojih zaposlenih a i ti skupi švedski aparati za kafu se nisu baš idealno uklapali u planirane troškove plaćanja mini-valova plavokosim im ljubavnicama ( između ostalih tačaka budžeta; prim.prev.). Ustvari, najbolje su prolazili oni koji su tog dana uspevali prvi da dođu na pos'o. Svi posle njih su završavali kao kolateralne štete "vreme je ograničavajući faktor" faktora koji se ogledao u vidu bezosećajnog serviranja bednih ostataka prve jebene ture u šoljice oivičene - o, okrutnosti li - plavom linijom. Doduše, ta ekonomičnost pri trošenju suvih zaliha "crnog napitka", svakako je nailazila na opšte odobravanje kod gorepomenutih direktora ( a u vezi sa gorepomenutim budžetom ) ali i otvarala mogućnosti brojnih privatizovanja neiskorišćenih pakovanja u lične, da ne kažem, domestikalne svrhe.

S druge strane, ako ste se ikada zapitali kako je to biti prosvetni radnik u jednoj, na primer, osnovnoj ili srednjoj školi - bilo bi uljudno da pod hitno zaboravite na tu ideju. Jer, pravo je čudo da pomenuti nisu i ranije otišli u pizdu materinu kada pored svog pretrpljenog stresa na predavanjima, sednicama i sastancima ( sa isto tako poludelim kolegama i roditeljima ) ne dobijaju ni potrebnu dnevnu dozu kofeina koja bi im pomogla da te događaje i moždano i digestivno procesuiraju ( jebem, zar ne? ).

Ipak, mene lično najveća jeza prođe kada gledam neku od jebenih Pavićevih serija i čujem ono čuveno "Je l' može kafica?" pitanje. Setim se onda i firme gde je keva pre šurnaest godina robovala i ličnih pribora za kafu koji je svaki zaposleni, pa i ona, imao u svom stolu, ormariću, tašni. Setim i svoje bivše razredne ( pozdrav ovom prilikom ) kako je palila jednu za drugom samo da bi sprala taj gadan ukus u ustima sa velikog odmora. Zatim je obično slala nekog štrebera da joj donese jednu gorču iz kafane "Fontana" i posle ispijene iste nekako uvek bila čudno dobre volje. Jebiga. Snalazio se ko je kako umeo i znao, samo da nekako pregura taj dan. I jebeno ispiranje džezvi. A eto, mi danas pijemo espresa, kapućina, late-makijata, pičke materine. Nekad su se ljudi baš patili oko ovih danas jednostavnih stvari...

Svi se uvlače. Sam sam se uvlačio nebrojeno puta. Ne poznajem osobu koju u nekom trenutku nisam uhvatio da se uvlači. Često toga nisu ni svesni. Jer je postalo obično. Jer svi to rade, bez pravog motiva, bez ideje, bez ličnog pečata i bez ikakvog predznanja. Jer su počeli da grade karijeru na uvlačenju, jer je postalo društvena norma, jer se svi uvlače svima. Komercijala. Eto to je, jebena komercijala. Nema žara, nema znanja i nema skila.
Ne bezlični čoveče papagaju, siroče modernog doba. Ne klonirani robote, hibridu rijalitija i reklame za deterdžent. Ne možeš se uvlačiti svima. Ne možeš se uvlačiti svakome ko ti nazove dobar dan, ne možeš se uvlačiti iz kurtoazije. Ne smeš se uvlačiti tek tako. Moraš se uvlačiti samo jednom/jednoj. I moraš se uvlačiti u dupe.
Da, da, glasno i jasno u dupe! Dok se uvlače mehanički, poput kakvog bednog radnika na montažnoj traci koji samo šrafi ne razmišljajući, svi su zaboravili zašto baš u dupe. Zašto ne uvlačiti se pod kožu? Zašto ne uvući se u glavu? Zašto ne sklupčati se ispod pazuha ugodno? Zato što je u dupetu istina. Samo u dupetu je borba, patnja i napor. Ne ispod nekog toplog, pederskog pazuha, ne pod mekanom kožom, ušuškano. Samo kroz čmarni kolut vodi put pročišćenja do ponovnog rođenja. Dupe, to je istina!
Dakle, zašto se ljudi uvlače u dupe? Šta je to što najviše formira jednu osobu? Detinjstvo i roditelji. Roditelji. Svaki čovek je pretežno slika svojih roditelja. Od njih uči, upija, skuplja i sklapa svoju ličnost po njihovom liku. Je l' tako? Tako je. Svako treba roditelja. Svako treba nekog na koga može da se ugleda.
Godine prolaze, i jednog dana upoznaš nekog novog i zanimljivog. Nekog ko izdominira u tvojim očima dok su ostalima pune šake kamenja. Njegove/njene reči su mudrost, stav- stena, dela- mitska, misao- istina, govno- promincla. Neko koga slušaš, gledaš i upijaš. Neko na koga bi mogao/la da se ugledaš. I on/ona to vidi, i primi te pod svoje skute. I uči te. On/ona postaje tvoj sensei.
I pomisliš, sensei sve ume, sensei sve zna i sve može. Želiš da budeš kao sensei. Pomisliš, sensei bi mogao/la biti moj roditelj. Bam! Katarza. Kosmička istina udara te po sred čela u vidu božanskog falusa. Sensei će biti moj novi roditelj i izgradiću sebe po njegovom liku! Ali, da bi ti neko bio roditelj.... Mora da te rodi.
Video/la si istinu i spreman/na si da kreneš putem pročišćenja. Spreman/na si da uradiš šta se uraditi mora. Do ponovnog rođenja. Spreman/na si za uvlačenje.

Elegancija sa pet brzina. Najbolji topdžija svih vremena. Čovjek čije se ime pretvaralo u huk Hajberija i gostima tjeralo jezu niz kičmu. Davne 1999. magnet za talente u ljudskom obliku Arsen Venger ga je doveo iz Juventusa i ovaj vižljasti momčić je našao dom. Stao na centar terena i rekao : „Moje kraljevstvo seže do oboda ovih tribina“.

Nije krenulo baš najbolje, ali je stari vuk Arsen imao strpljenja dok Anri nije uhvatio zalet. A onda, kad je uhvatio zalet, kao kroz čitavu karijeru niko nije mogao da ga stigne. Imao je sve, brzinu, dribling, ideju, dušu, kompletan igrač. Mag. I gospodin. Tako je elegantno izgledao na terenu da bi mu pozavidio i najveći engleski džentlmen. Dribling nije atraktivan kao Ronaldinjov, onaj dječački, već odmjeren , zreo, gospodski, jednako ubojit, taman koliko treba.

Mili Bože kad uzme loptu na centru pa se sjuri lijevom stranom prema kaznenom prostoru, naniže par igrača, i onda magija... dođe na ivicu šesnaesterca i odjseče loptu u gornji lijevi ugao. Golman svojom paradom samo uljepša prizor. Trejdmark.

Bio je toliko brz da mi se uvijek činilo da ostali igrači stoje u mjestu dok on juri kraj njih. Izgledalo je kao da ne dotiče zemlju, veća elegancija nego primabalerine maksime teatra „Boljšoj“, Svetlane Zaharove. Uhvatiti njega bilo je kao uhvatiti srndaća kapitalca. Pravi trofej. Sve je ličilo na video igricu u kojoj je on zadnji glavni, baš u skladu sa tadašnjim sponzorom Arsenala kompanijom „SEGA“. Osvojio je sve što se osvojiti moglo. I jedina mrlja ovom džentlmenu u karijeri je ruka protiv Irske u kvalifikacijama za svjetsko prvenstvo. Ali jebeš ga, i to je čar fudbala, pa i jedan Maradona je imao Božiju ruku pa je heroj. Bili je ili oni ili mi, i on je napravio izbor. Nikad nije dobio zlatnu loptu, ali je zato dobio Kanavaro jeb'o mu pas mater i onome k'o je dade odbrambenom igraču.

A onda je odlučio da malo vidi svijeta mimo sumornog Londona. Od tad Venger traži novog kralja, novog Anrija, vrte se igrači, talentovani, dobri, ali ovakav blagoslov te pomiluje samo jednom u životu. Ponekad u pauzama američke lige , vrati se iz legende, čisto da djeca koju Venger sada trenira povjeruju u bajku o kralju sa Hajberija. Da je postojao neko ko se mogao suprotstaviti Crvenim Đavolima, i da je u Londonu gazda bio Topdžija a ne onaj plavi pandur sa Stamford Bridža. Da vide da još uvijek postoji i da je nekada vladao, i da će možda opet zagrmiti čuveni topovi, ovaj put sa Emirejtsa. Da je moguće da ponovo ovladaju fudbalskim bojilištima u Engleskoj.

Jedini Francuz kojem se London predao bez zrna baruta.