Šmeker koji uživa u seksu u njegovim nejlepšim detaljima.

Opstepoznati heroj Žarkova.

Čovek kojem bi Srpska sirotinja trebala da bude zahvalna, zbog toga što je i ona na kraju dobila nešto što može da guli. Reformator, jezikoslovac, kulturolog, opismenjivač Srpskog roda i poroda, koji je prvi u Srbiju doneo krompir. Ličnim primerom, na dvoru Miloša Obrenovića, morao je da dokaže da krompir nije "vražje seme" zbog toga što ima "oči".

Naime zbog okaca ( ustvari mesta na kojima niču klice) smatralo se u praktično nepismenom narodu, da je krompir "vražje seme" a i vladar cele Srbije, Miloš Obrenović koji je bio je nepismen svinjarski trgovac, ali krajnje vispren i čovek sa dalekosežnim vizijama, bio je krajnje nepoverljiv prema novoj vrsti hrane. Tek u degustaciji koju je prezentirao Dositej, sve sumnje su eliminisane.

(1961, Miami Beach, FL,USA - 1999(?), Zarkovo, Srbija). Rodjen kao Nicholas Herschel Slaughter. Krajem 80-ih-ih radi za FBI, da bi kasnije osnovao detektivsku agenciju na Ki Maraja, FL. Sredinom 90-ih seli se u Srbiju. Ucestvovao na lokalnim izborima 1996 kao kandidat za S.O. Zarkovo koalicije ZAJEDNO. Isao pod sloganom "Slotera Nika za predsednika!", i "Slotere Nice, Zarkovo ti klice." Osvaja 15.4% glasova, i biva pobedjen od strane kandidata JUL-a, Mileta Prnje. Posle poraza, napusta politiku i otvata kafic pored Marakane, i menja ime u Nikola Koljevic. 1999-e biva mobilisan u rezervni sastav RV-PVO Vojske Jugoslavije. PPoslednji put vidjen u reonu karaule Kosare na Srpsko-Albanskoj granici. Po isteku zakonskog roka za nestala lica od 5 godina, 2004-e proglasen mrtvim.

Medjutim, njegovi ideali jos uvek zive.

Poziv koji osoba A upućuje osobi B,sve u cilju da dokazivanja kako je ona prekul jer je na žurci,mrtva pijana od 2 bambusa,i pjesma od JK,Anabele ili pak Bokija 13 je podsjetila na bivšeg dragog i jednostavno je morala da podijeli to sa nekim preko telefona.

Fraza koja stavlja tačku na svaku raspravu.
Stvar koja bi rešila sve naše probleme.

Istog dana, čim krunišemo našeg kralja, radnici u fabrike, seljaci na polja koja su se sama poorala.
Standard je već dan posle krunidbe ko u skandinavskim zemljama.

Kralj bi trećeg dana mogao da sruši NATO, a četvrtog da plati dug MMF-u...

Petog dana, Srbija lansira prvu raketu sa posadom na Mars, kralj pritiska dugme.

Šestog dana, kraljevskim dekretom vraća sve gastarbajtere u domovinu , dobija treći svetski rat. Srbija nikad veća, 30 000 000 stanovnika i 5 puta veća teritorija.

Sedmog dana kralj odmara. Ide u Britaniju da plodi Elizabetu, čisto da joj pokaže ko koga jebe na globalnom planu.
Predveče izlazi na balkon belog dvora da se narod divi njegovom liku u delu i da kliče lagodnom i uglednom životu koji je kralj stvorio.

Pička koja se preklapa!

Ženski polni organ gigantizma spoljnih usmina. Gigantizam uglavnom zahvata i klitoris te zna dostici velicinu omanjeg kiselog krastavca
ili decackog nerazvijenog penisa (tzv. pimpeka).

Uzvik koji prati neku bestidnu radnju, onu koja se kosi sa porodičnim moralnim principima, dok akter misli u sebi: "Znam da nije u redu ovo što radim, ali je takooo lepooo..."

Povik upućen sisatoj kafanskoj pevaljki sa ogromnim dekolteom. Kad uz čoček zanjiše svojim memarama, baca u delirijum i najsuzdržanijeg posetioca eminentnog ugostiteljskog objekta kraj Ibarske magistrale.

naselje posle Banovog brda. Oznacava izlazak iz civilizacije. Ljudi iz Zarkova- Zarkulovci.

Nenadjebivi odgovor u klinackom prozivanju, posle ovoga bilo koja prepirka nema vise smisla...

Glorifikovana propast svakog čoveka koji je ikada seo i počeo da igra ovaj serijal igara.
Postoje dve verzije ljudi kod ovoga:

A) Oni koji su ostavili vreme, živce, pare, devojke, posao i ostala zemaljska dobra zarad menadžera:
B) Oni koji lažu.

Užasno malo stvari na svetu imaju tako začaran krug iz kojeg iz kojeg je praktično nemoguće izaći. Niko još nije prestao da igra menadžer. Jeste prestao, na odredjeno.

Ali prc sine, stigla sledeća sezona, eto novog, daj malo da prombamo, mic po mic, opa gle ovo jebote kad pre Novembar gde su mi roditelji?

Ne postoji zlokobniji začarani krug, a u njemu tvoj mozak reaguje na sledeći način:

- Ova igra je prebrutalna.
- Šta je 17 sati na dan, sitnica, taman da nadjem levo krilo.
- JE-BA-ĆU TI MAAAAJKU.
- PA JE L' MOGUĆE DA JE PUKLA IGRA?!
- Nema veze, samo 40 sati da nadoknadim do sejva.
- Opaaaaaaa.
- JEBEM TI MENADŽER DA TI JEBEM MENADŽER!
- PA KAKO U DEVEDES DESETOM MINUTU DA DOBIJETE GOL PIZDA VAM MATERINA PARAPLEGIČARSKA?!
- JEBEM TI IGRICU IDEM NAPOLJE!!!
- Idem kurac. Jeb'o sam vam kevu sada.
- Ova igrica je prebrutalna.

Digitalna droga i sekta kojoj svet istovremeno i kliče i gnuša je se.

Infuzija mačizma i samopouzdanja. Šut u dupe na putu ka prestolu najvećeg jebača kupališta. Akcija od koje vam, od ledene vode, smežurana muda postanu lubenice, ego raketa tipa zemlja-vazduh a grudi poprime boju paradajza jabučara. Do problema dolazi kada imate žiroskop u dupetu ili nemate učkur na narandžastom ''havajskom'' šortsu.

Majstor je isključivo obrazovan čovek i uvek postiže sve desetke na fakultetu.Nema tu kod majstora cile-mile,on obavlja sve dnevne radnje,od stvaranja istorije za srpsku reprezentaciju odlučujućim golom, do pravljenja jebačke rakije.

Najveća moguća okrutna zver bez imalo emocija. Postoji tek poneki retki svetao primer tek toliko da film baš ne bude ocenjen kao etnički nepodoban. Švabo u partizanskom filmu nije čovek, već mašina za ubijanje, pljačku, paljevinu i streljanje nedužnih civila (mada su u stvarnosti za to bili zaduženi isključivo SS-ovci, ne regularni vojnici Vermahta). Pošto Švabo nije čovek, sasvim je normalno smestiti mu metak u glavu dok bioskopska publika osnovnoškolskog uzrasta, dovedena na projekciju bez imalo želje da film gleda (došli su jer je tako rekla učiteljica) kliče i navija za hrabrog vršnjaka Boška Buhu.(istoimeni film) Pri tom nemački zapovednik svojim vojnicima koji su plašljiva i neorganizovana rulja (i koji osvojiše celu Evropu) deli najviša odlikovanja šakom i kapom kao značke na paradi.(pogledati "Neretva"). A Švabo beži pred Batom i Ljubišom koji u stojećem stavu, sa oborenim nogarama, pucaju iz MG-42 i kose li kose grdne li Švabe (iako bi u tom stavu preciznost mitraljeza bila nula). I tako, zveri su proterane i pobijene, ostaše samo dobre Švabe kod kojih naše patriote odoše u das fatherland da zarade za 'lebac i pasulj i Švabe koje dolaziše na naše primorje da troše svoje devize i potpomognu našu privredu. Oni su već bili ljudi i nije im uspelo da se nađu na filmu.

Isti ovi današnji samo na nižem tehnološko-kulturnom stepenu, s ogoljenijim kolektivnim i pojedinačnim interesima. Učestvovali u stvaranju dobrog dela našeg rečnika.

Usled nedostatka telenta,veštine i brzine a uz veliku dozu zavisti i mržnje prema protivnickom fudbaleru(to je onaj mali o kome svi pričaju,kako je veliki talenat,da će biti nešto od njega,a usput budi rečeno već je pustio kosicu i devojke prosto padaju u nesvest kad samo prodje pored njih)startuješ na njega tako divljački,da se u vazduhu okrene dva puta i pritom moliš Boga da se gadno povredi ili barem polomi zub,po mogućstvu jedinicu(pa nek se onda šmekerski smeši devojkama)

U hijerarhiji radnika seoske pilane najbliži pandan čoveku sa građom Legolasa i naravi Gimlija iz Družine prstena. Niti dovoljno jak da raznosi bukovu dasku debljine pešest cola, niti dovoljno pametan i čkolovan da računa kubikažu jasenove građe natovarenu na šleper Skaniju već spremljenu za Italiju, svoje mesto na pilani izborio poznavanjem taktike i tehnike preciznog slaganja letvica između dasaka i ostalih drvenih elemenata.

Sitne je konstitucije, srednje visine, tanak, ne mrcina od čoveka kao preldžija i mrčo, više kao lola i old skul seoski jebač. Prznica koja lako plane. Usled potisnutog besa jer ga svi zajebavaju zbog njegove slabije građe, i loših rezultata u takmičenju u udaranju kruške u interseoskim vašarskim turnirima, često izaziva tuče na prelima i u seoskoj birtiji kod konobarice Slađe. U makljaži koja nastaje, njegov adut nije snaga, nego brzina i munjeviti refleks. Usled lake mase, njegovi udovi imaju manji moment inercije, stoga se kao veoma žilav brzo kreće u tuči, rapidno izmeštajući centar mase trupa izbegavajući neprecizne, a krkanski snažne udarce šakurina od mrkonjićkih dvometraša, on u napadu zadaje slabe, ali brze, precizne udarce, usled čega je stekao titulu zajebanog lole u pet okolnih sela.

Glas zajebanog lika, nije jedina slava koja ga u njegovom kraju bije. Pred prela i izlaske u seoske folkoteke, zapere svoju nabudženu Opel Askonu, Nokiju 3310 zapojasa za kaiš, kosu začešlja na stranu, svoje zmijsko telo zaprano turskim sapunčićem od jorgovana namiriše zelenom Malicijom. Vitke građe, onako nestandardni Balkanac, predstavlja nešto nabliže Orlandu Blumu i Enrikeu Iglesijasu čemu jedna prosečna seljančica može prići za vreme pauza između okopavanja, berbe i krunjenja kukuruza. Zbog veoma agilnih prstiju, razrađenih slaganjem letvica, čuven među snašama po dobro uvežbanim manevrima džaranja kliće, na šta one proizvode vlage k'o oblaci kumulonimbusi kad ošinu ravničarku njivu iznenadnim prolomom oblaka, što se završava epilogom intenzivnog skvirtanja, merljivog količinom vode iz jednog topa za navodnjavanje semberske plantaže paprike i omanjeg islandskog gejzirčića.

Ukoliko se veličaju i hvale pogrešne stvari i ljudi, to ne znači nužno da je reč o nečemu zaista vrednom divljenja. Pre će biti da je reč o pogrešnom sistemu vrednosti.

Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.