Skoro svaka riba u periodu od 12 do 17 godina.
Dok joj divljaju hormoni fura majice sa anarhijama, dijeli flajku piva sa beskućnikom u parku, drlindža kliću na postere Sida, Kobejna i ostalih pokojinih buntovnika...
Onda joj majka priroda podari solidne četvorke i čvrstu zaobljenu guzu i kada zahvaljujući tim atributima otkrije da je džin tonik u noćnom klubu besplatan i da postoje muškarci koji imaju toliko para da mogu da te izvedu i na večeru u fensi restoran brže bolje prodaje izglancane martinke mlađoj buntovnici koja još nije dobila opremu za klabing, uskače u korzet staje na štikle od 15-20 cm te kreće u misiju pronalaska debelog gasterbajtera koji je spreman da joj udovoljava do kraja života.

Naziv za drugi deo parka koji se nalazi kod zgrade županije, nedaleko od samog centra grada - Sombora gde je isti smešten.

Njegovo pravo ime glasi Park Heroja, ali je dobio i to drugo, gore pomenuto, koje je opšte prihvaćeno među Somborskom omladinom, te se toliko ustalilo da se prvobitno ime povuklo iz upotrebe. Novi naziv je dobio iz razloga što je postao veoma popularan kao svojevrsna "sigurna zona" za svakojake radnje, kad god zatreba zaklon od nepoželjnih pogleda. Bilo da je to neko gudranje, pijanka pod vedrim nebom ili pak nemanje adekvatnog mesta za jebanje raznoraznih promiskuitetnih ženskih persona - narkić je tu. Kod poslednjeg slučaja popularna je poslednja klupa u samom ćošku, gde se uvek mogu pronaći tragovi u vidu iskorištenih kondoma, praznih flajki i gomile opušaka.

Danju je aktuelan prednji, prvi deo parka, a noću drugi, narkić. Samo je potrebno sići niz stepenice i tu si, u oazi mira.

Pribor za tehnicko obrazovanje iz petog,šestog,a nekad i sedmog razreda osnovne škole.Koristili su se (ko nije zaboravio kod kuće ili polomio) za testerisanje šper ploče(ređe) ali i školskih klupa i uništavanje ostale školske imovine(češće).Kada testerica pukne,ili se zaglavi nekoliko puta ,dolazi do opšte nervoze kako i nastavnika tako i učenika,jer sada treba da se namesti nova testerica,(koju nameštaju ili učenik i nastavnik,ili 3 učenika).I naravno desi se da pri prekomernom zatezanju ponovo pukne testerica,kada priča počinje ponovo.I naravno ,kada se priprema otvori ,svi polete unutra kako bi se igrali sa starim peglama,fotoaparatima,ili lomili ono što su drugi napravili,a nekad neki učenik uzme onu najveću testeru i uđe u učionicu kako bi se pravio pametan,glupirao,i kako bi sva pažnja bila uperena na njega.Dok je za većinu dece čas brzo protekao(u suzama i u smehu) ,za nastavnika je bila čitava večnost.

Mjesto đe idu oni koji su zajebali magarca.

Student koji ima ribu, ali i asocijalnog cimera.

Izuzetno debilna osoba koju 99% ljudi ne voli ali mu niko nije to u oči rekao , dok on ipak misli da je izuzetno gotivan

Problem koji se javlja kod maštovitih ljudi koji s'pažnjom slušaju neku osobu.
U našem jeziku postoji puno žargona i ako si gore pomenuti maštoviti slušač, često će želudac da ti se prevrne kada slušaš najobičniju priču... Problem je što maštoviti ljudi slušaju pažljivo svaku reč i slikovito je zamišljaju, tako da ako neko kaže "Šetao sam po parku i okliznuo sam se na neko govno i usrao sam se u trenutku, razbio se k'o majmun" od te najobičnije priče u glavi se maštovitima stvara slika opšte ludnice i apsurda, ali samo na trenutak, što nekad može biti zanimljivo, ali gadno je kada ti mozak dočara slikovito kada neka dobra riba kaže "Ju! Usrala sam se!" E, tada se svi snovi ruše...

Stari izraz za decu, najviše korišćen među starijim ljudima.

Glavni razlog nastanka homoseksualnosti za mog oca.

To su babe koje bez najave i iz samo njima poznatog razloga počinju razgovor sa bilo kim bilo gde, bilo kad. U gradskom busu, kad ustanes, ili kad sednu pored tebe, u radnji na kasi, na ulici, dok sedis na klupi pa ti se prikrade i počne konverzaciju... Priča može da krene od kulina bana, njihove mladosti, strogih roditelja, komsija koje ne vole... Mesto razgovora nije bitno, bitno je da one počnu razgovor ili se nadovezuju na nešto što pričaš. Pune saveta i mudrih reči, i što je važnije, misle da su zanimljive i duhovite. I naravno, žele da se ubace kod što mlađe publike. Čuvajte se ovih tihih i ubojitih presretača, ima ih svuda, u svakom selu, gradu, busu, parku.

Privredna grana delatnosti, u nekim delovima sveta još uvek široko zastupljena, turistički veoma popularna atrakcija poput gondole u Veneciji ili fijakera ispred Šenbruna. Ne samo da ih klasičan bicikl, vespa i druga lajt motorna vozila nisu suzbili već njihov posao cveta, kako u njujorškom central parku, tako i po svim razvijenijim azijskim gradovima. I svima lepo : države u kojima su rikše popularne beleže značajne prilive novca u ekonomiju, a i ljudi koji vuku rikšu imaju stalan posao i prihode. Naravno, postoje i rikše koje vuku ljudi na biciklima, ali tu je poenta ipak izgubljena. Ovako, šta drugo preostaje debelom, blago orijentisanom rasisti nego da izabere što žgoljavijeg Kineza i, za male pare utvrdi koliko kilometara ovaj može da ga vuče? I to na jedan legalan način.

Bolno saznanje svakog 'gitara jebača'. Oni gitaru sviraju zbog pičke, baziraju se na plačipičkaste ljubavne pesmice u nadi da će zadiviti lepu pripadnicu ženskog roda, takoreći ženku. I tako prilikom svakog blejanja u parku/na plaži/u kući, lepa atmosfera, devojke sa bujnim poprsjem i pozamašnom pozadinom sede, smeškaju se, otvorene za svaki vid komunikacije u cilju spajanja astralnih projekcija sa kul tipom, jedan 'omega mužijak' lagano vadi gitaru i počinje sa bacanjem tužnih nota i još tužnijih tekstova na opšte oduševljenje svih prisutnih. Dok on svira u nadi da će mu se pod noge baciti neka potencijalna zečica njegovi ortaci koriste trenutak i pokreću razgovor sa devojkama. Nakon petnaestak minuta mumlanja na uvo, jedan po jedan privode nešto, odlaze u nepoznatom pravcu, sa poznatim namerama, a on, on ostaje sam sa svojom gitarom i tužnim stihovima.

Park je mesto u gradu,koje sluzi za odmor i psihicko opustanje preko dana.
Uglavnom lepo mesto za setnju sa dragom osobom ali samo preko dana.
Nocu park postaje ratna zona i ako vas nema najmanje petorica nije preporucljivo ulaziti u njega,jer ce te najcesce ostati bez para,telefona ili lancica,u najgorem slucaju sa granom u dupetu.

Metallica i Iron Maiden su jedina dva metal benda koja su poznata ljudima koji ne slušaju metal, a da pri tom imaju kulturnu svest klupe u Topčiderskom parku (čitaj fenseri, splavaši i oni koji misle da je Grand Show najbolja emisija na svetu). I ne samo što znaju SAMO za ta dva benda, već nikada nisu čuli nijednu pesmu Iron Maidena (Metallica-u možda i jesu). Za to garantujem glavom. Opet, ne bi to bilo toliko strašno, ali oni, iako nisu čuli nijednu pesmu, služe se ovim bendovima kao argumentom da je metal samo urlanje i buka, naročito Maiden-ima koji su čak "mekši" od ovog drugog (šta Mejden UUUUUU AAAAAA GRRRRRRR). Pošto to nema veze sa mozgom, time samo dokazuju da su nastali od dasaka od kojih su im topčiderski preci sačinjeni.

Omiljena izreka mog nastavnika matematike,kada ja hoću da spustim roletne jer mi sunce udara u oči.

Opštepoštovana disciplina današnje omladine, kojoj, na moju sreću ili nesreću, pripadam. Cilj je, naravno, ne pokazati ni najmanju trunčicu kulture ili pokušaja obrazovanja, jer možete biti zauvek društveno obeleženi. Vrednost i popularnost dobijaju se po skali: što si nepismeniji, to si veći baja(ili riba).

Stanje koje niko ne voli, a nije loše, ako ni zbog čega drugog, zato što obiđem stari kraj, prebrojim drveće u parku ispred zgrade gde sam živeo, terenče i ortake sa kojima sam blejao, osnovnu i srednju i ljude sa kojima sam provodio dane tamo, a da ne znam sada ni imena svima, izblejim ponovo sa ljudima kojih više nema i preživim još jednom one situacije u kojima sam jedva izvukao živu glavu, pa one situacije u kojima sam se ismejao kao lud, dobro proveo, bio tužan, bio srećan.

Onda odem malo do naselja u kom ću živeti, stana koji ću tako lepo srediti zajedno sa njom, pa da se malo poigram sa klincima, proslavim njihove prve rođendane, otputujem na fajnal-for Evrolige i odgledam utakmicu u finalu za srčani udar koju naravno dobijamo, trenutke kad ću biti srećan, trenutke kada ću biti tužan.

Elegantan(citaj 'ekstremno primitivan') vid iskazivanja 'zaboravio sam sta sam hteo da kazem' do pak i zbrdazdolisanog okoncavanja dragog li nam razgovora... nakon cega naravno sagovornik u sebi postavlja cuveno pitanje "STA JE PISAC OVIM HTEO DA KAZE?" Naravno onaj ko koristi u ovom kontekstu ovaj 'izraz' je najcesce tuka(http://vukajlija.com/tuka/99891 )...

Legendarna igra sa automata. S kraja 80tih i početkom 90tih, svaka fliperana je morala imati FF na nekom automatu.
Igra je bazirana na fajtu sa uličnim klošarima (i, naravno, kraljicom na kraju svakog nivoa). Moguće je izabrati jednog od tri fajtera (Cody, Guy i Haggar), od kojih svaki ima dva života u početku, dok se kasnije, u zavisnosti od štelovanja samog automata, život dobijao na bazi ostvarenih poena.
Moguća je multiplayer varijanta, ali sa najviše dva igrača, jer automati nikada nisu imali više od dve ručice u Srbiji (bar ja nisam nailazio).
Radnja se odvija na platou, na stanici metroa, u vozu, u parku, u ringovima, u liftu..

Mnogima su suze potekle kada je Final Fight zamenjen 'Mustafom'(takođe legendarnom igrom), negde sredinom 90tih.

Cesto pitanje kada vas neko od ortaka pozove na fiksni telefon