Loš način da izgubite svoje dragoceno vreme. TV program se uglavnom sastoji iz besomučnog, višečasovnog prikazivanja malih oglasa koji koštaju 100 dinara po oglasu o čemu jasno svedoči obaveštenje u gornjem desnom uglu ekrana, američkih filmova iz 70-ih i 80-ih sa masnim, žutim slovima preko crne podloge kao nekadašnji vid titlovanja i niskokvalitetnog reklamnog programa.
Inforamtivna emisija je malo svetlija tačka, šteta što u poslednje vreme malo koja televizija ima novca za organizovanje jedne takve emisije baš svakog dana.

Pored svega toga, te televizije imaju želudac da u sopstvenim reklamama kažu da njih gleda ''5 miliona ljudi!''.

Tako je. Vidjevši ono što tolerira od ljudi na mjestu, odlučio sam otići. Od ponoći, Mitka ne piše više od jednog pisma. Zašto? Jer više Wukajli nije ono što sam vjerovao. Ušao sam na stranicu sa željom da pročitam sve što je objavljeno i nisam mogao podnijeti 24 sata da bih ostavio nešto što će ostaviti trag na mjestu. Korekcija, sve je bilo sjajno, Ljubljenje, upoznavanje načina pisanja, upoznavanje dobrih ljudi. To se dogodilo nekoliko puta ne uzimam, cijeli dan jedem samo da se oporavim sve što je objavljeno, što slučajno ne mogu propustiti. I ne jede. Bilo je kvalitetnih stvari, izvrsni autori u lijepo razmišljanje. I sada ... Sada se Wukajlija svodi na uobičajenu uvredu i kapu s idiotske scene. Pa, ja razumijem da svatko nađe u jednoj žutoj minuti, tako da počinje nekontrolirano da impresionira svakoga tko je bio pored njega, ali takvo ponašanje traje mjesec dana ili više, ne mogu pomoći. I da, da postoji netko od ljutnje? Virtualna slika kaže da je to slučaj. Kakva bi mala i nesretna duša trebala biti, kako bi potaknula smisao za humor i pokupila osobinu, biti neozlijeđena, čak i ako postoje jedinice i nula na ovom svijetu. Više se ne žalim na to, ali jest. Dvostruke narudžbe. Zašto? Ne možete li reći sve što mislite, ili jednostavno nemate loptice koje stoje iza pokrova? Šteta. Šteta. Šteta. Zbog gore navedenih razloga, shvatio sam da ovo nije mjesto za mene. Došao sam ovdje pisati i pogledati neke zdrave i normalne snimke, ali to više nije slučaj. Znam da će sada nakon ovog posta pronaći pametne glave da mi kažu da ne zaslužuju da daju svoje misli, jer sam ovdje nekoliko mjeseci. Možda je u pravu. Postoje mnogi pisci s dužom uslugom od mene. Ali to je malo zastrašujuće kada se takvi autori bacaju u ekzaltacijate na delirij koji su nedavno posjetili. Dakle, kažem, bez obzira koliko mi košta. To je toliko od mene. Vjerujem da nisam propustio ono što mi nije važno, ali vjerujem da netko može zamisliti da li su ti strahovi istiniti i da će se nešto promijeniti. Bili su živi i zdravi!

Namensko puštanje odabrane pesme (uglavnom kafanskog narodnjaka) da bi se odredjena osoba naterala da naglo poveća unos alkohola u organizam i tako se onesposobi za dalje dejstvovanje.

Ovakva eliminacija žive sile je vrlo neprecizna i izaziva ogromnu kolateralnu štetu. Žrtve se nikad ne bune i koliko ja znam niko još uvek nije krivično odgovarao zbog ovakvih atentata.

U kaldioničarskom žargonu, situacija kada ti sve utakmice idu fenomenalno na tiketu i ubeđen si da ti dobitak zavisi samo od jednog para. Taj par ti obori tiket, a onda, proveravajući rezultate ostalih, shvatiš da si pao na još jednu.

Sportska fraza koja se upotrebljava kada je neka utakmica završena nerešenim rezultatom. U zavisnosti od jačine timova/pojedinaca koji su u tom meču učestvovali, podeljen plen može da odgovara i jednima i drugima, a ukoliko je jedna strana bila izraziti favorit pred samu utakmicu, onda ona svakako neće biti zadovoljna takvim razvojem događaja.

U žargonu se kaže da je nekad podela plena i najpravedniji ishod iz razloga što su obe strane dale svoj maksimum i bila bi šteta da jedna od njih mora da izgubi.

Kada neko u društvu kupi smoki, čips ili neku drugu grickalicu, pa hoće da što više sačuva za sebe, a da ne ispadne nekulturan.

Pa tako skoro nečujnim glasom ponudi grupu ljudi (oni, skoro uvek, kažu da neće, a pola njih ni ne čuje šta je rekao, ali ih je ipak ponudio, što se ceni), pa ova osoba koja ih je ponudila odahne jer je sačuvao sav svoj smoki.

Druga situacija je kad ne može da dovrši svoj snek, pa onda na sav glas izgovori "'Oće neko", turajući svima pod nos nebi li neko uzeo, jer šteta da se baci.

Istovremeno i shvaća više od prosjeka i ne shvaća više od prosjeka. Ne drži se utabanog puta pa ga je teško pratiti. Ne poštuje društveni moral, ali se osvrće na univerzalne etičke pristupe. Jako mudar, ali još djetinjastiji.

U njega antičke opreke nisu razdvojene, već skupa funkcioniraju bez ikakve greške. Prevari i bipolarnost jer su mu intervali puno kraći od bipolarne aktivnosti. S njime u razgovoru moraš biti uvijek s oba uha spreman jer uobičajene fraze ne odgovaraju pa se ne možeš izvući.

Čudak, budala i genije u jednom. Šteta je samo što nikad ne znaš na koga si nabasao.

Dve legende nase narodne muzike, koje pamtimo po pesmama: Kafu mi draga ispeci, S one strane Morave, Igrali se konji vrani, Jesen u mom sokaku, Donesi vina krcmarice, Vlajna itd.Bili su velike zvezde, negovali prave vrednosti i nikada nisu zapevali turbo-folk.Nazalost, danas se ponizavaju svracajuci ponekad u Grand.Bas kao i Tomine, ni njihove pesme nisu postedjene: i njihove pesme misli da moze da izvodi svaki novajlija koji zeli da bude turbo folk zvezda, a svojim ispustanjem zvukova vredja gorepomenutu gospodu.Steta sto takvih vise nema i sto je izvornu muziku zamenio turbo folk.A zanimljiva je i cinjenica da njih dvojicu mnogi brkaju, verovatno zbog toga sto mnogo lice:D.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Seta obuzme čoveka kad :

-vidi slike svoje dece dok su bili bebe: šteta što sad ne mogu da ih uzmem i stavim na krilo, uspavam sa pričicom, držim za rukice dok se šetamo, nosim ih u naručju... hvala Bogu, porasli su...

-ženu kad nađe komad garderobe koji je nosila pre najmanje 20 godina: uh, kako mi je to onda stajalo...

-bračni par sredovečnih ljudi kad se sete prvih letovanja : ni ručkova po restoranima, ni 20m od plaže, ni deca u zasebnoj spavaćoj sobi...a bilo je lepo.

Seta nije osećaj zašto nečeg nema više zato što postoje druga osećanja i uživanja. Ta, "druga osećanja", su jednako lepa i podjednako prisutna.

Seta je sećanje na neponovljivo lep događaj.

Nekontrolisani napad smeha.

U stara vremena, posebno kod zanatlija, smatralo se da onaj čovek koji nije sposoban da uradi jedan posao, nije predodređen ni za neki drugi. Ljudi bi ga gledali kao nekorisnu masu, a da li on zna da uradi nešto drugo, sad već nije ni bitno.
Šteta je učinjena.
Kocka je bačena.
Hanibal je prešao Alpe.
Situaciju prati ljutita narav ovog "što nije ni za šta" jer sama zamisao da te neko "poprckuje" sa leđa, onako mučki, ne daje ti za pravo da imaš facu Nedeljka Bajića Baje dok izvodi pesmu "Koktel ljubavi". Pre bi mu sipao mleveno staklo u ovsene pahuljice, zar ne?

Pitanje koje postavljamo nekom prijatelju kada nas kroz suze obavesti da mu je umro neko.
U zavisnosti od odgovora procenimo da li je smrt u redu ili ne i to prokomentarišemo.
Retko ko se seti da izjavi saučešće ili da kaže nešto pametno, veoma neprijatna situacija.

Pokušaj upornog prodavca, inače "vrhunskog poznavaoca" novih modnih trendova, da nesigurnom kupcu uvali neku robu na silu.

To su dve ili vise baba koje se sakupe na jednom mestu kako bi pile kafu i razmatrale ko je u skorije vreme umro

Dragi prijatelji, kad bi ste znali sta sve guraju u njih, nikada ih ne bi ste gurali u zeludac.

Kolači reda radi su kolači koji se u domaćinstvu prave tako da ih niti ko voli, niti ko jede, a služe kao jednosedmični potvrdan odgovor na pitanje "Ima li šta slatko u ovoj kući?".

Kolači reda radi su obično iz grupe dugostojećih kolača koji dakle mogu u nepromjenjenom obliku da prežive čitavu sedmicu u svim temperaturnim uslovima.

Sedmična ušteda uz ovakve kolače je poprilična, obrzirom da oni sami po sebi ne koštaju mnogo, jer su to obično niskobudžetne urmašice, šape, gurabije tako da nije šteta i da se na kraju sedmice pola ture baci, a uvijek će zamijeniti milku čokoladu po koju nas mrzi da odemo kada već u kući ima "nešto slatko".

Заводнице. Ђаволске жене. Оне својом појавом плене. Двометарске ноге, обавезно у порнићаркама и извајано тело које би покривено и најружнијим комадом одеће било боговско. Остављају без текста, без иједне смислене речи, са празнином у мозгу, а промајом у срцу. То су оне које заведу, па оставе, баце као куче на раскрсници. Грех за њих није ништа, а надају се паклу, чуле су доле је забава.

Vrsta devojke koja može da se sretne na raznim društvenim okupljanjima. Ona ima nevervatan njuh da namiriše svaku ribu koja bi mogla da predstavlja potencijalnu opasnost njenoj seksualnoj egzistenciji. Nakon pikiranja, gledačica spušta bradu, podiže obrve, skupi okice i počinje da strelja pogledom (šteta samo što ne pušta laser). Na nišanu su sve one koje vrckaju zadnjicama bolje od nje, čije sise pravolinijski završavaju u očima njenog pored-stojećeg dečka/trenutnog muvača, koje u iskrivljenom ogledalu njenih zenica oblizuju usne dok pohotno šmekaju baš tog njenog frajera. A taj frajer ni u kom slučaju nije kriv za blago teleći pogled u devojku preko puta. Ma, ne...mora da ga je ta kurožderka hipnotisala.

Parče mesa koje posle ručka čačkajući zube izvalimo odnekud i ne ispljunemo ga nego uredno pojedemo i tako se još jednom podsetimo tog divnog ukusa.