Detaljno. Podrobno. Od A do Š, što s' kaže.

Onaj izbledeli pogled u očima sagovornika, kad je pogubio sve veze sa suštinom konverzacije i zastao negde u učitavanju još pre dve ili tri rečenice...

Riba čiji je fetiš navlačenje kondoma muškarcima pre snošaja.

Šok izjava čiji je cilj da preseče priču neke grupe ljudi o dogodovštinama u kojima su učestvovali, jer morate priznati da čim bi čuli nekoga kako to izgovara, u vama bi se odmah rodila želja da saznate šta se tu tačno dogodilo.

Rečica, pa još na Kosovu. Nosila. Nema šanse iskulirati tako nešto. Može bilo šta da se prekine time. Utakmicu da gledaš, na sred tribine, u sred bakljade, opet bi zastao da odslušaš. Da jebeš, skroz onako u zanosu, neko čuješ napolju to izgovara. Stao bi. Da čuješ šta je bilo.

Najgora kletva upućena fudbalskom sudiji koji sudi betonligaške utakmice. Upravo pričamo o čoveku koji je najbolji za izbacivanje frustracija koje se sakupe tokom nedelje. To što vam žena nije dala, što je otišla poluosovina na kombajnu, što je nestao "Jelen" ispred prodavnice pa sad imaju samo "BG", što vam je sin jedinac otišao na fakultet a nije ostao da vam pomaže u održavanju domaćinstva, sve to lepo saberete i dođete u nedelju na utakmicu. Onda sudiji počnete da jebete sve počev od majke, žene, ćerke i sestre, preko kučeta i mačeta pa sve do Toleta. Potom gradacijski pojačavate psovanje i posle one čuvene: "Otkazaće tebi kočnice" red je da mu kažete ovu najgoru pretnju. Ona nosi čvrstu poruku. Kazuje sudiji, da neće ni stići do bunara u koji će ga razjareni seljaci potopiti, da će ga motika, a bogami i kuka, stići mnogo pre nego što se on nada.

Najčešća nesuglasica sa saobraćajcem.

Trenutak neverovatne inspiracije,dodir božjeg prsta,
čas stvaranja savršenog umetničkog dela.

Bez griže savesti i uz veliki rizik prekršiti pravila zarad sopstvene koristi.

Podjeb ženske osobe koja ima tanke noge.

Merica naše osrednjosti, deminutiv života, šaka pirinča, opredmećenje propalosti nekadašnje srednje klase u vidu plastične kante, još jedna potvrda o ulasku u začarani krug na kome se okreće oko nečeg što bi trebalo da bude život, zajedno sa ostalim osrednjim stvarima koje se množe oko nas, hteli ne hteli, led televizorom na akciji u Idei, laminatom koji zamenjuje parket koji je noću škripao lament nad Sfrjotom, pvc prozorima, forma ideale lajt ivericom, second hand robom za koju pre deset godina niko nije hteo da čuje, a sad ćutke oblačimo košulju koja je dosadila nekom švapskom dedi, i još je posle hvalimo. U suštini sve ovo ne mora da bude loše po sebi, jebeš to, stvar je stvar, neću da robujem tome i te gluposti, al ipak, majku mu, odjednom se setiš da postaješ sredina sredine, mediokritet mediokriteta i da polako zaokružuješ svoju priču osrednjosti koja se okreće oko posla sa trieshiljada platom i privilegijom radne subote. I dok častiš komšije i rodbinu i dok svi kao oduševljeno razgledaju ukutkanog polovnjaka kakav ćeš i ti postati za desetak godina, ipak ti nešto otužno dođe sve to, mada se tešiš da ćeš konačno da se voziš ko čovek, dobro, čovečuljak, čovečić, čovučić bar. Nekad beše Jugić sad Puntić, samo ovaj prvi bar je bio nov i naš, kaže ti deda iz komšiluka, a u ovom drugom još kao da se naslućuju, ma koliko vešto isprane, fleke na sedištima evropskih izlučevina, koje postaju potpis u mrljama naše drugostepenosti. Da, mi smo sada drugorazredni i to više ništa ne ispravi, i onda kad, ma koliko pomiren, čoveku dokurči sve to, kao propratni simptom javlja se ono što jedino može da se javi, sladak sirup za bolesnu decu – jugonostalgija na koju niko nije imun, more sete, sećanja i propuštenosti u kome se slatko kolektivno pliva, bakarna boja koju smo jednom na nekom drugom suncu dobili a da nikad ne izbledi, mada sve više podseća na jedan drugi bakar, ciganski.

U jednu ruku definisano, u drugu nije, da imam treću, u njoj bi me bolio kurac za prve dvije. Dakle, raskid putem poruke. Zanimljivo. Praktično. Manje stresno, čak možda i lako, prihvatljivo, upotrebljivo u brzini modernog svijeta gdje nema vremena za gubljenje. Vremena. Kažu, vrijeme je najdragocjeniji poklon koji od nekoga možemo dobiti, jer sav čovjekov imetak je obnovljiv, sem vremena. Ono je ograničeno i prolazi nepovratno, a mi samo određujemo sa kim ćemo i na koji način da ga provedemo. Lakše je za 5 minuta iskucati poruku za raskid nego provesti sat vremena priče o istom, uz po koju suzu i tone neprijatne tišine. A meni je bilo lako da se lomim oko tebe 3 jebena mjeseca, da trpim tvoju nervozu danima pred ispit, da te pazim kao malo dijete kad isti padneš, da se znojim k'o svinja dok te jebem krvnički po cijelu noć i da se kupim kući sa prvim jutarnjim jer, pobogu, dolazi ti sestra iz izlaska, kako će da nas zatekne u krevetu, stvarno čudno za dvoje napaljenih studenata zagorjelih od učenja!

Čekaj, stani, smiri se, padaš u vatru, čovjek bi pomislio da ti je nešto i značila. A jeste. U početku, naravno, ko te jebe kad se zaljubljuješ kako vjetar duva. A trebala je da bude samo odskočna daska za nešto ozbiljnije, riba da mi prođe vrijeme dok ne smognem snage da ponovo volim. Jebiga, to je vremenom i postala, al' opet, nije svejedno, bilo je tu svega, i lijepih trenutaka, dobro, istini za volju u zadnje vrijeme sve više ružnih, al' ajde.

Opet srljam, udaljavam se s teme. Dakle, raskid preko poruke. Jebena stvar. Da je stanje kao prije mjesec-dva, možda bi i pogodilo, probilo srce, slomilo duh. Ovako samo razljućuje, bjesni. Dozvoliću sebi da se ponovim, imali smo svađe, durenja, tvrdoglavo ćutanje, ali smo isto tako imali i romantične trenutke, lijepe trenutke. Bar zarad njih, moglo se istrpjeti sat vremena neprijatnosti i ispasti čovjek. A ne ovako. Tri mjeseca, stala u tri reda poruke.

Vlasnici pasa- sledbenici Cesara Millana.

Cesar Millan je pseći bihejviorista, koji u svojim TV emisijama često koristi zvuk "ššššš" da bi psu u određenom trenutku skrenuo pažnju na sebe. Šištavci koriste "ššš" bez obzira da li je u određenom trenutku svrsishodan ili ne.

Osoba izgubljena u vremenu i prostoru, koja ne zna da pogodi svoju vlastitu kuću u po bela dana, sapliće se na ravnom i redovno mu se dešavaju retardirane stvari nepojmljive, da se tako izrazim, normalnom čoveku. Kada ga ugledate, imate osećaj da mu u glavi traje sednica senata, na kojoj on drži govor. Pogled izgubljen, mentalni sklop čudno satkan, sve u svemu, budaletina.

Kada mama Romulanka pokuša da uvali svoju romulansku ćerkicu Veru nekome, zarad gole egzistencije i prehranjivanja porodice.

Voditelj sa Dicovery-a koji zabija nos tamo 'de mu nikako nije mesto, i još snima emisije. Ide po bandama i mrtav 'ladan razgovara sa glavnim bajama istih, sa njima je nekoliko dana non-stop, samo što ih u WC ne prati.
U društvu se Ros Kemp naziva lik koji, slično kao i ovaj gura nos svuda gde ima neke opasnosti, ali za džabe, čisto iz radoznalosti.

Izraz koji gej/lezbo/bi osobama predstavlja poslednji tračak nade nakon stresa koji prežive kada ugledaju onu-osobu-njihovog-pola-na-koju-se-odavno-lože kako se krlja sa nekom-tamo-random-personom-suprotnog-pola.

Pretplata na zadnje mesto u redu na birou.

Krajnji stepen zavisnosti o klađenju.

Još jedna u nizu reči serbskoga jezika koja je okrenuta za 180 stepeni . Elem , vonj je miris , a vonjati je mirisati ( ne cveće ) , a u našem lepom jeziku znači smrdeti kao jarac u sezoni parenja . To je verovatno neka prosta duša izmislila jer nije znala pravo značenje te reči . Do duše kada malo bolje razmislim nekako je i pravilnije vonjati-smrdeti al aj sad .

Što bi rekli pornićari-"dirty talk". Inače,monolog koji se vodi posle prvog sastanka sa ribom na kojem si se napio kao dehidrirano pseto i pao odmah po izlasku iz kafića.