Dok ulaziš, uši ti zapažaju instrumental Dorsovog hita. Ne čini ti se. To je Raiders on the storm. Odmah te dočekuje Merilin Monro sa osmehom i koktelom dobrodošlice. Iza šanka vidiš Kenedija kako otvara novi Smirnoff i secka limunove. Na Stejdžu Kurt Kobejn i Džimi Hendirks štimaju svoje tambure dok čekaju početak Devil Guitar Hero takmičenja. Džim Morison naokolo deli kartončiće sa sveže spremljenim esidom i izgleda kao da zapravo leti. U jednom ćošku Pavle Vujisić i Džon Vejn naručuju šesnaestu turu samo njima pitkog proizvoda dok u drugom Džingis Kan i Atila Bič Božiji obaraju ruke i psuju jedan drugom barbarsku mater. Tek sad primećuješ En Nikol Smit i Kseniju Pajčin kako se u toplesu vrte oko šipke. Staljin i Mao Ce Tung udaraju dvehiljaditu recku u takmičenju ko je više doprineo političkom mortalitetu u svojoj državi dok Tito udara šamare svojim političkim naslednicima. A ti misliš: "Koji kurac mi je trebao da prošle godine budem brži od onog belog kombija na pešačkom?"

Urbana seljačija koja je shvatila da se Grand sluša samo kad se vrate u selo na odmor. Polupismeni nabeđeni krimos koji od škole ima samo tri cigle i crep, a od kriminala ukradenu krem bananicu iz Maksija odjednom ''kapira'' da ima smisla za repovanje. Baca rime kao Marina Tucaković (samo još besmislenije), kači kajle, nosi dukserice u koje on obavezno utone i farmerke koje kupe prašinu gde god da prođe. Oslovljava omladinu sa ''brate'', starije sa ''matori'', autoritete sa ''koji si bre ti kurac''....
Sakupljaju se u neka geta i obožavaju crnce, a lokalno ciganče koje prosi stalno ubijaju od batina. Sanjaju o tome da učestvuju u krimi obračunima gde će da se hvale ranom od metka, a kad vide onu moralnu bedu od fifti senta padaju u trans i doživljavaju mentalni orgazam.
Ajde, ovim klincima od 12-16 godina i može da se oprosti, ali onim starijima koji su reperi i u svojoj tridesetoj može samo Laza Lazarević da pomogne.

Živi inventar u kafani.

Prvi deo formule za enormno brzo bogaćenje. Drugi deo je par miliona naivnih gledalaca i TV Šop!

Izraz za književnost koja naginje kiču i nema neku umetničku vrednost.

Poslednji vapaj očajnika za uspehom. Nesrećnik kojem u životu ne polazi ništa za rukom, kojem se život toliko puta posrao na svaki pokušaj da nešto učini kako bi promenio tu konstantu, I kojoj je da se tako duhovito izrazim, čak i sudba rekla sajsi galoma kao i ona kojoj je svaka postelja, Prokrustova.

Неизоставни део жалопојки, за љубавима из школских дана/младим касиркама из Пекабете/промотеркама на Мерцедесовом штанду, које су прослављени музичари желели и волели, док су још били обичан плебс који нема за кирију. Ни сав пичји сафт, који сада могу да пакују у тетрапак и продају на велико, им неће угасити жељу за том једном Јеленом/Милицом/Маријом, која је сада са ко зна ким, ко зна где.

Оно што их враћа у време, када их нису салетале спонзоруше, када су имали само тај микрофон, гитару, три цигарете у пакли нишке "Дрине", и ватру у грудима. Одговор публике на овакве хитове, је у већини случајева позитиван, јер увек има ликова у "остави ме моја једина, ниједна није као она" емо моду, још ако се име девојке из песме поклапа, онда је све спремно за "тровање вињаком, срча на све стране" хавариски подухват. Не треба изоставити чињеницу, да одређени број Марија/Јелена/Милица свршава на овакве песме, што су многи мужјаци знали да искористе, бламирајући се полу пијани на караокама пред препуним клубом. Песме понесу и оне који су волели девојке са нешто непопуларијим именима, тако да они са празном флашом "Стомаклије" испред себе, вешто модификују текст, а пустим улицама, на бљештавом светлу мокрих тротоара, уместо Јелене, прошета се нека Валерија или Славица.

Ne, ne, ne nije to osoba koja je pičkica, već osoba koja se profesionalno (a može i amaterski, što da ne) bavi pičkaranjem. Usvršio je pičkaranje do nivoa umetnosti!

A može da bude i pička koja KARA!

Vrhunac dobrih i prijateljskih odnosa SAD i ondašnje Jugoslavije. Glavni argument jugonostalgičara u odbrani uticaja SFRJ na tadašnjem spoljnopolitičkom planu. Majka Tereza jugoslovenske diplomatije.

Ono što neko mora da ima da bismo ga prepoznali, makar ga i ne upoznali. Obično su gestovi, fraze, uzrečice, pa i čitave rečenične konstrukcije ono što ih čini prepoznatljivim. Čovek bez ličnog pečata je kao Majkl Džekson bez skičanja i vatanja za šta god da je imao između nogu, Mira Adanja Polak bez dosadne emisije ili Koštunica bez uzdaha.

Drski odgovor previse radoznalim osobama koji bi sve da saznaju.

Na našem brdovitom balkanu ugroženija vrsta od homoseksualaca, transvestita i muških članova fan kluba Justina Bibera. Zajebali Amere i njihove anonimne alkoholičare, kao i tajanstvene čike što u domaćim krimi-emisijama sa kockastim pikselima na licu pričaju kako ih je Tito terao da orgijaju sa nastranim Sovjetima.
Ne daj Bože da se u društvu izjasniš kao vlasnik osetljive kože - jedini si, slabić si i ovde nema mesta za tebe! Tvoji sunarodnici su junačine što međ' ljubavnim tepihom kriju južnosibirske međede koji neprestano navodnjavaju i đubre njihov površinski sloj junačke kože, a ti si mlakonja koji se maže Niveom jer se ospe od svinjske masti.
E, sad, kako već 'oćemo u EU i slična sranja, moramo poraditi na ovom mentalitetu - te se sad pruža podrška ovim, za ex-yu područje, ugroženim vrstama u vidu reklamiranja proizvoda od kamilje pišaćke za kožu poput bebine guze (koju naravno reklamira nabildovani frajer go do pojasa sa nauljanim izdepiliranim prsima). Čak i na vuki se može naći reklama tipa:,,Ako bi svaki muškarac sa osetljivom kožom kliknuo na baner...''(pa onda ko fol ceo reklamni prostor ispunjen kursorima miša - ko da niko neće kliknuti na isto mesto).

Takozvani zatupasti ili Tranzit nosonja, popularni Trandža ili Transica.... Pravio se u Britaniji i bio je prvi kombi koji se vozio na isti način kao i putnički auto, što je po performansama u suštini i bio - išao je stotinak na sat kao i tada aktuelna Ford Anglia - znana još kao leteći Hari Poterov auto.... Mogao je da ponese i izdrži čuda, bio kadar i za jurcanje, što opet treba uzeti sa rezervom - jurcanje sa automobilima koji su bili pričišno šljampavih voznih osobina - Ostini i Fordovi onog doba... Međutim, ono po čemu je Trandža najpoznatiji jesu brojne pojave kako u stvarnim, tako i u filmskim pljačkama banaka i sličnih objekata.... Nema britanskog krimi filma u koji se nije natrtio bar jedan.... A onda su došle devedesete i more tih kombija jestiglo kod nas kao faktički - otpad... Radili neko vreme a onda ih se domogli džipsiji i sada slavno vozilo za beg egzistira kao vozilo za sakupljanje stare 'artije, a neretko se viđa i kako šlepuje praznu školjku fiće ili lade ka centru u železniku, ili pak sa putnicima opremljenim limeno-duvačkim instrumentima i flašama alkoholnih pića....

Nekada, dok smo kao mali, tek otkrivali film, kad nije bilo masprodukcije i komercijalizovanog razvodnjenog, sumnjivog kvaliteta na ustrb besomucnog kvantiteta.
Kad su bioskopi sljakali punom parom, klinci se provlacili kroz noge onome sto cepka karte, a tapkarosi se satirali od para.
Film je bio carobni dozivljaj odraslima, a kamoli deci.
Nije onda ni cudo sto je decja masta pojacavala velicanstveni svet filma lucidnim idejama koje su se sirile geometrijskom progresijom, i svuda bile prihvacene.

Ključni znak raspoznavanja moderatora koji te je banovao.

Baje na kvadrat, devedesetih godina prošlog veka poznati po vrhunskim fudbalerima koji su činili najveći broj reprezentativaca Holandije, a danas po sve većem broju poznatih kik-boksera.

Krenuo Tulumbac sinoć u grad da se nadje sa Fernandom. Nešto se smorio na Vuki, nema više ni novih Cigana na you JuTjubu, psovački monopol u igraonici preuzeli ponovo "oni ludaci sto puše Malboro", pa je konačno pristao na Fernandovo svakodnevno ubedjivanje da odu malo do diskoteke i ,,vataju neke pičke za sise,,.'Ajde nisam bio dugo. Da malo 'vatamo neke picke za sise. Ne zvuči loše...Ajd..Na Vuki opet kriza inspiracije, sve isti likovi...,,
Dogovore se da se nadju na Slaviji, taj deo grada Fernando najbolje poznaje. Picnuo se Tulum, šuljka, jebozovna aroma, brijanje, sve po protokolu pravih monopolista nad sexy ribama ove hemisfere. Izadje iz stana tiho, na prstima, da ga ne saleti neki ortak, pa onda mora i njega da vodi. Taman kad se uhvati za...lift, naravno, kad ono – medjutim. Vrata ni da maknu. U, koji baksuz!Fernando ne čeka, Fernando radi. Iz mraka izlete poznati lik, jedan od boljih psovača iz igraonice, koji ume čak i da sastavi inventar za Kentaura, a i provereno je jebao ćerku Zidanu.
,,Šta radis, Tulume?,,
,,Evo ništa. Istovaram neki ugalj...,,
,,Haha. Treba pomoć,vidim...,,
Udruženim snagama otvore lift i Tulum uskače unutra. Dok se vrata za njim zatvaraju čuje poznate reči: ,,Ej, brate, svrši jednom i za mene...,, Samo se nasmeje svom odrazu u ogledalu i nastavi put ka Fernandu, Slaviji, diskoteci, pičkama i sisama...
Na Slaviju je stigao pre vremena. Uf, baš sam poranio, ali kakva je ono frka...Po kružnom toku trči student sa tri knjige u nekoj providnoj kesici. Za njim, sva zapenila i obnevidela, juri oklembešena sisurda, u mrežastim čarapama, a jedna joj se veštačka trepavica zalepila za obraz, kao neki dlakavi dedež.
,,Džimi, brate, ovamo, Džimi!,, Džimi se malo okrene, tek da ne zastane u trku, ali ipak prepozna poznatog lika sa Vuke. No, sisurda se ne predaje, izašla je u večernji lov na studente. Već pruža desnicu ruku ka ramenu čemernog studenta, kad se odnekuda začu poznata pesma sa grčkih muzičkih prostora ,,Είμαι πολύ αφελής ,aaa, ime polu afelis, aaa..,,Artemido, boginjo lova, kćeri Zevsova, pomagaj!,, Artemida otvara vrata svoga četvorotočkaša namenjenog isključivo za lov na retke zverčice ovoga grada, u doba prelaska iz papuča u čizme. Tulum i Džimi upadaju unutra, a Arte utiša muziku kako bi mogla da sagleda njihov problem i da im pomogne ili da ih banuje i završi sa njima jednom za svagda.
,,Kuda, vas dvojica?,,
,,Malo blejimo po Slaviji, ovaj beži od sisurde i tako, ništa, onako...Ti?,,
,,Ma, ništa, mentalna promaja.. Nego, dokle idete?,,
,,Mene izbaci ovde“, kaže Džimi i već izleće iz auta, osvrćući se oko sebe...;,Ćao, vidimo se na Vuki!,,
,,I mene izbaci ovde, treba da se nadjem sa nekim likom.“
,,S kojim likom? Znam li ga? ,,
,,Ma, jok! Neki lokalac čisti. Ništa vredno pomena.“
,,Ok, onda svrši jednom i za mene...Ma, zezam seee...Znam da te to nervira...samo se čuvaj butikača i to je to...Ćaooo,,
,,Ćao...,,
I taman kada je mislio da je sve konačno u redu iza ugla izlete sisurda i ustremi se na njega. Beži, Tulumeeeeee....
Negde kod ,,Agore,, u trku nalete na Liju. ,,Beži, brate, juri me sisurda!,,
,,Koja sisurda?..
..Perverzna babetina što juri studente...,,
,,Pa, ja sam svršeni....,,
,,Svršio ti ili ne, dok joj objasniš ko si ima da te brankuje, ko Ladjara...“
,,Begaj, nabutam joj rogove kroz guzicu...,,
Kada im se već činilo da nemaju snage i da će ih sisurina stići, otvoriše se vrata jedinog elitnog restorana u gradu, jedna ruka se promoli napolje, i uvuče ih unutra.
,,Kuvajlija, gospodine i brate! Hvala ti ko gospodinu i bratu!,,
Kuvajlija im natoči po jednog orošenog jelenka i polako počeše da dolaze sebi.
,,Jao, brate, Lijo, pa ja tek sad vidim da ti trčiš sa povezom preko očiju i bos. Koja tebe muka stigla?!,,
,,Ma, krenuo da se nadjem sa Inso i Elennom, pa da me lakše prepoznaju...“
„A, u patikama ceo dan i taj rad...“ Haha!
,,Šta sve čovek ne radi zbog žena!,,
,,Nego, samo ti je Inso ovde. Elenna već odmaglila. Eno pije kafu sa Ladjarom. Spasila ga zicer brankovanja, pa je on iz zahvalnosti pozvao na kafu, koju on inače u ovo doba pije sa Djavolicom...Vuka je čudo, moj Lijo....Drži se ti Inso, pa ona je, bre, u stanju da ti u dahu izrecituje ,,The History of One Tough Motherfucker“, a neće te smarati ni sa Eliotom, to ti ja garantujem. Nego, nešto se mislim, koji bi ti bio lik u latino seriji...“
„Fernando, naravno!“
,,E, nemoj se vredjamo, nemoj se prozivamo...“
,,Neko me zvao...“ Iz polutame izroni u svom svom sjaju, niko drugi nego Fernando, car, šmeker, frajer, apsolutni kralj u muvanju u dalj.
,,Gde si, tebraaaa....“ Izljubiše se svi.
Baš je dobar, ovoga bi i ja jeb... Pomisli Kuvajlija, ali ne reče ništa. Naučio je da mudro ćuti kad treba i samo beleži pluseve u tefterče.
U kafanu upadoše Inso, Edit, Gospodža, Djavolica, Artemida....Van sebe od straha...
,,Šta vam je, sestre?“ Uglas ih upitaše Tulum i Lija.
,,Ma, juri nas manijak obučen u avatar Homo Serbijusa, ali bez listića....“
,,Šta se sekirate, to je samo jedan obični normalni manijak...“
,,A,dobro je, a mi mislile...Nema veze, trčanje je zdravlje, što bi rekao Gvozden, a možda i nije Govozden, možda je Jelen TU...Ma, sve mi se smutilo..Mentalna promajaaa...“
Otvoriše se vrata kafane i u već zadimljen prostor ušeta Kurd. Onda je legenda nastavila da se piše sama...

Ohrabrenje za vremešnog rokera iz osamdesetih, Roda Stjuarta. Lažno.

Rečenica koja potvrđuje da nasuprot onim "moram da probam sve novo i ako ne znam čemu služi", postoje i ljudi koji naprosto ne žele to i još uvek su zarobljeni u XX veku. Rečenice po kojima ih možete prepoznati, između ostalog: "Golf je golf", "Nokia je nokia", i "Budva je Budva".

Znaci baciti inicijalnu iskru, varnicu, kojom se pocinje zakuvavanje...
Automatsko kacenje przenice oznacava da je udica lepo bacena...