Ribetina, ili bar tako ona misli.
Najviši nivo mentalno obolele ženske osobe koja misli da je u fullu.
Obična ljadro, koja se šuri za plin, paklicu cigara ili pak, tablu eurobloka.
Oblači se u fazonu "sve mi boje lepo stoje", poput pokretnoh abažura.
Ne izlazi iz solarijuma, i svaka 2 dana radi nokte, širi se kako ima para, ali joj je poruka i više nego jasna: " Neko ima pare, a neko drugare", srećom, kod nje prvi je slučaj u pitanju.
Iako ima "tek" 16, šurila se 4 puta više od keve, iako ima dve starije sestre i mlađeg brata. Pali se isključivo na BMW, ali joj ni GOLF 2 nije stran.
Voli da proziva, uživa maksimalno poverenje rava under17 i nikad, ali baš nikad, nije dozvolila da je zakače po kosi.

Osim što se koristi za učenike škola za decu sa posebnim potrebama ovaj izraz se takođe koristi i za talentovane učenike oglednih odeljenja.

Kaže se za ljude koji prate određen obrazac ponašanja. Obično su to najsvetliji i najbriljantniji primerci malograđanstva koji se uvek trude da ispune "norme" društvene i urade ono što se očekuje od njih. Jer to tako treba.

Ima tu raznih primera od lokalnog propalog fudbalera koji se uklopio u ulogu alkosa ispred dragstora do seljaka koji ne zna da rukuje mobilnim jer je po svojim kazivanjima zatucani seljak a u suštini samo se uklopio u ulogu dodeljenu mu od sistema.

Uživljavanje u ulogu je najveći neprijatelj individualnosti i karaktera. I što je najgore ljudi mu se dobrovoljno priklanjaju želeći da se uklope u masu bezličnih, ispraznih i dosandnih. Pripajanjem ovom ili onom stadu ovaca mirno idu na mentalno klanje i isprazno postojanje bez ikakvog ličnog cilja.

Prenošenje ovakvog obrasca ponašanja na svoje potomke kompleksima nastalim kao proizvod neuspeha samo još bolje podmazuje zupčanike mašine koja neumoljivo melje i izbacuje kao u fabrici oblikovane vojnike varošanskog mentaliteta.

Malograđanski perpetuum mobile.

Nemanje dlake na istom. Osobina koja se može okarakterisati kao mač sa dve oštrice. Dobro je ako za tim mačem posegne osoba koja raspolaže znatnim koeficijentom inteligencije i stoga se uspešno služi istom, pa pomoću nje zapušava usta omnipotentnih jedinki, maminih i tatinih sinova/ćerki koji u životu ne digoše teži alat od kašike, vraćajući ih u realnost i dokazujući im da ceo život žive u zabludi, misleći da se svet vrti oko njihove egoistične ličnosti, i da bi bez njihovog bića zemlja prestala da se vrti i nastao opšti haos. Suprotan efekat nastaje kada objekat prethodno navedenog teksta posegne za istim mačem kojem nije dorastao ni psihički ni mentalno, pa na kraju završi prepolovljen od strane istog, i krv njegova postaje dokaz njegove gluposti i daje primer ljudima u njegovoj okolini da se sa oružijem ne treba igrati.

Ideja vodilja iskusnog jebača koji ne bira previše šta će nataći na svoju muškost. On ne mari mnogo za poreklo, kvalitet i svežinu ženskog polnog organa koji će zaorati. Bitno je samo da ORE. On je život shvatio veoma ozbiljno i stoga je, došavši do zaključka da je isti isuviše kratak za gubljenje jebenog vremena, odlučio da ne propušta ni jednu jedinu priliku da udari recku, kakva god ona bila. E sad, kako ne bi ostao mentalno obogaljen u susretima sa ne baš najsrećnije izgledajućim pripadnicama ''lepšeg'' pola ( uz dužno poštovanje, tačka ), on se strogo pridržava koraka/pravila iz naslova bez kojih, ruku na srce, i ne može zdravo da se bavi svojom časno odabranom delatnošću :
1) vizuelna kontracepcija - mentalna ''kesa'' na glavi subjekta sprečava kontakt očima i generisanje sećanja
2) prava kontracepcija – ''kesa'' marke Durex, Trojan i sl., koju možete nabaviti u svakom iole snabdevenom kiosku ili pumpi, preventira eventualni ponovni susret sa objektom
3) mentalna kontracepcija – ''udarati'', ''taslačiti'', ''cepati'', ''rokati'' umesto ''imati seks'',''voditi ljubav'' značajno štiti hipotalamus od podsvesnog šoka

Sa verom u ovakvo jevanđelje, on je u stanju da živi sa sobom.

Mentalna anestezija.

Teorija kaze da je vise ludaka napolju,nego u institucijama u kojima im je mesto.U danasnje ,stresno vreme,nije lose obratiti paznju na mentalno zdravlje...
Obavezno se treba javiti u najblizu psihijatrijsku kliniku kada:
-vidis Isusa u Zelenoj salati ili pomfritu iz Meka
-kada odes da vidis Bogorodicu iz Medjunozja...i vidis je!
-kada vidis sebe u posti kako uplacujes donaciju za Rebracin fond
-kada podignes kredit da kupis Punta,ali te komsija ubedi da kupis od njega polovnog Juga ,zato sto je bolji ,jer njega sluzi vec 20 godina
-kada uplatis letovanje u Crnoj Gori i krenes na odmor vozom.Ovde treba biti oprezan i oni koji uplate spavaca kola ili kuset,pozeljno je da se jave samo na razgovor kod psihijatra,dok oni koji odluce da idu sedecim kolima,pod hitno moraju da budu hospitalizovani
-Ako sebe uhvatis da seres o politici i mislis da zaista razumes poteze nasih vrlih politicara...

U početku kratkotrajna ugoda, a kasnije dugoročno mučenje. Želeći pobjeći od problema, pobjegao si od vlastitog sebe dok besciljno tumaraš svijetom. Mislio si da sve oko tebe nema smisla, a zapravo si ti postao ljuštura koja je izgubila smisao. Umjesto rješenje problema, postao si dodatak problema. Uvjeravaš se da imaš vizije, dok pravi vizionari nešto poduzimaju i čine svijet boljim. Žališ se kako si tretiran kao rob, a ne vidiš kako si upregao roditelje fizički i mentalno. Sanjaš o sreći, a ništa ne poduzimaš. Govoriš o volji, a izruguješ se ljudima koji ustraju. Ne možeš živiti od razočaranja i tuge, a previše si inertan da okončaš patnju.

Svijet nije sastavljen od uzbuđenja, a naročito konstantnih. Ne kažu ljudi bezveze nema kruha bez motike. Samoafirmaciju i zadovoljstvo zbog uloženog truda zamjenjuje svu prazninu i nemir koji osjećaš, a nažalost nećeš nikad doznati jer si odustao. Odustajanje je ono što te učinilo gubitnikom i pokazalo drugima da su u pravu što su te tako zvali.

U zemlji u kojoj pandur možeš da budeš jedino ako si propalica koja ume da broji do 10, zezanje pandurove inteligencije ide od ruke i najvećem kromanjoncu, a pitanja koja ti postavljaju za vreme razgovora sa njim može da smisli samo osoba sa rupama u glavi. Poznato je da saobraćajac možeš biti i bez srednje škole, uz pomoć kursa iz Kamenice, pa tako kad dođete u razgovor sa istima samo je pitanje kojom će vas forom baciti u rebus. Počevši od ministra, pa do najveće jajare u policiji, svi su bez izuzetka školovani da šire muda i narodu budu primer kao poslednji živi dokaz Darvinove teorije, kog molite da vas ne sretne na ulici. Kako oni, tako su im i fore izlizane, maloumne, fore na koje samo mentalno zaostala osoba može da da njemu normalan odgovor. Ne zaboravite dolaženje u školu na roditeljski u uniformi, da vide ljudi kolko je on zajeban i lud, kao i smaranje razrednog kao da je samo on došo.

To je ono čemu težim već godinama unazad. Jer ljubitelji dobre kapljice uživaju u svakoj kapi alkohola koju popiju i njihov odnos prema alkoholu se može nazvati čistim hedonizmom. Oni u tim trenutcima vode dubokoumne intelektualne razgovore, vrcne tu i po koji stih, odrecituje se i neka pesmica. I tako do zore bele.

Za razliku od njih, ja koji ne pijem na kapljice obično sam svestan svojih postupaka samo do treće ili četvrte čaše. Sve posle toga je iživljavanje nad sobom i drugima. Bahatom ponašanju nema kraja, fizički obračuni su vrlo česta pojava, ( naročito ako u blizini ima onih koji nisu hedonisti što se rakije tiče ) a ako kojim slučejem nema fizičkog onda obavezno nađem žrtvu za mentalno zlostavljanje. Mislim da nije potrebno ni pominjati odnos prema nežnijem polu u tim trenutcima. I tako ne do zore bele nego dok se prvi put ne ispovraćam, i kroz maglu shvatim da sutra od blama neću na ulicu izaci.

Iz nekog razloga odaju utisak ljudi koji sasvim normalno obavljaju svoj posao.

1.) Riba zagorela k'o ciganski tiganj, u fazi u kojoj bi dala i krezubom, poluraspalom radniku gradske čistoće u Najrobiju.
2.) Precvetala i otromboljena milfača, do skora predmet mašte i priča brojnih trsitelja i Milfhauzena, a sada vlasnica naborane face i sisa koje se polako predaju čarima sile teže.

Najšire rasprostranjen vid duhovitosti. Izaziva trenutni smeh bez potrebe za tumačenjem, promišljanjem i ''dešifrovanjem'' šta je pisac hteo da kaže. Dobra stvar skroz. Jedini nedostatak je kratkotrajno dejstvo. Ispresavijaš se od smeha ko Milić Vukašinović u Maksoviziji i onda naglo uozbiljiš. Smanjiš doživljaj, vratiš prvobitnu grimasu, ispeglaš bore smejavice uz eventualno brisanje suza ako je smehotres bio visoko-kvalitetan i čekaš narednu ''loptu'' da ponoviš ciklus.

Jednoručan teg, reč čije pravo značenje ne znamo dok ne krenemo u teretanu.

Poslednji mizantropni krik očaja koji pogađa realnost kao odgovor na enormnu količinu mazohizma i idiotizma žrtve, demonstriranog iznova i iznova pred jednom istom uprošćenom manipulacijom. Pogotovo kad se sami nađemo u grupi mentalno obolelih pacijenata i vidimo unapred šematski šta će se desiti, pa, ne previše željni da zbog njihovog debilizma izgorimo vlastitu kožu, pokušamo da ih upozorimo na lančane posledice, toliko očigledne da bi ih umno zaostali pijani gorila uočio, ali svi pod nekom pričom odbiju da čuju. Dok im se ne obiju u glavu, onda sledi suva pohvala da si bio u pravu, ali džabe, kad si već šinuo glavom u zid junački, suvo je to i bezukusno, besmisleno...

Politički, povik koji dolazi nakon shvatanja da je demokratija zapravo latentno idiokratija. Šta možeš kad neki nikad ne nauče i ne propuštaju priliku da pogreše kao što Neša ne propušta priliku da pomene Vučića. Dok bude ovaca, biće i vune. U prevodu, radi stoku, ko je jebe kad ne ume da misli.

Ovo čujem često od roditelja. Aludiraju na moj zadnji, ne baš tako uspešan ispit. A znam sasvim dovoljno,što više učim više gubim svoj identitet. Izjednačavam se sa masom a svi su isti. Osnovnu ljudsku sposobnost razmišljanja predajem nekome drugom, to je lakše a i on je verovatno pametniji, prihvaćen je. Najsigurnije je prihvatiti tuđe stavove, provereni su zar ne. Uklopi se i izvršavaj obaveze, pravi se da ti je stalo. Kao i svi ostali. Tu nema napretka, svesna bića su obične mašine projektovane da izvšavaju svoje obaveze uz što manje troškove. Nije bitno za koga radiš, cilj u životu nemaš...a to nije završavanje fakulteta, traženje devojke,pisanje najbolje definicije - to bude i prođe. Zato ćutim, neću da se bunim a nemam ni pravo.

Uljudan naziv za fenomen poznat i kao "Opet ova muva, jebacu joj mamicu".
Naime, radi se o učestaloj situaciji tokom letnjih meseci. Prosečan čovek reagovaće na sledeći način:
Opazivši muvu prvo na zidu, a potom i svuda oko glave, čovek će posegnuti za fantastičnom spravom zvanom muholovka.
Kada shvati da ta sprava i nije toliko fantastična, čovek ulaže sve svoje nervne napore u savladavanje neprijatelja(u ovu kategoriju spada otvaranje i zatvaranje prozora, razgovor sa muvom ,tepanje...).
Uvidevši da je muvin intelekt na većem nivou od njegovog, prosečan čovek totalno popizdi. Navire bijica najneverovatnijih psovki (takodje poznato i kao predivni trenuci kojima se bogati maternji jezik), fizički obračun poprima svoj maksimum, bacaju se knjige, stolice. Postoje priče i da su mnogi Ei Niš televizori stradali ovako (jer, inače, za sve ostalo bili su neuništivi).
Mentalno i fizički potpuno uništen, čovek će se samo bespomoćno baciti na krevet.
U znak potpune premoći, muva će još obići koji krug oko njegove glave i nehajno, kao kakva vila, odleteti.
Čovek će posledni atom snage utrošiti na reči: "Sledeći put... jebaću ti mamicu...".

Osoba čiji je mentalni sklop u dubokom zaostatku za naprednim ili iole normalnim sivim ćelijama, te u nedostatku pameti često se dovodi u situaciju da mu se okolina smije u facu kao seljanka na gradski kurac zbog njegovih nebuloznih izjava. Sekvoja od čovjeka čiji je mozak skučen i izdvojen upravo kao navedeni prostor u Teheranu.

Kada vas dok se krećete ka autobuskoj stanici posmatra deda koji sedi na kamenu preko puta, mentalno zamenjujući ravnicu planinom, glođe travku, natapa je pljuvačkom i siluje međuzubne prostore njome. Vreba i poznat je po vrebanju... Potencijalna žrtva njegovog verbalnog iskazivanja dosade, dolazi do prvog problema- stati na mesto koje je što dalje od njega i uzdati se u njegovu presbiopiju i rizikovati da vas porazi kratkovidost autobusa. Drugo, ako se nalazite u njegovom vidnom polju, treba pokušati da mu stavite do znanja da on nije u vašem, tj. praviti se da ga ne vidite, ali ipak treba kontrolisati njegov položaj. Najčešća greška je da gubljenjem dotičnog iz vidokruga, rizikujete da dobijete njegovo prilaženje s leđa uz reči ''Kolko još imaš fakulteta? Dve godine? Treba učiti, treba!'' A najveća greška je govorenje svog imena, posle čega sledi rukovanje, uzvikivanje vašeg imena svaki put kad vas ugleda, odavanje utiska da ste u bliskom kontaktu i stvaranje slike kod ljudi da vam nije ostala nijedna godina fakulteta jer verovatno ni ne idete na njega.

Posle događaja iz Gospodara prstenova 2000 +, mnogo se toga promenilo, a opet isto ostalo...
Nekromanser koji preuze prsten moći prvo podeli gomilu svetlucavih novčića što na grudi se nose, a potom se povuče u svoju kolibu da u miru i blagostanju ostale dane provede. A prsten moći ostavi mlađahnome sledbeniku zvanome Mali Vuk (a Veliki Lažov), često zvanim i Ljubiteljem Muškaraca, kojega karakterisahu usne nalik nečem bezobraznome.
Mali Vuk možda jeste bio poznat po ratovima i gomilom mrtvijeh koje za sobom ostavi, ali narod to zaboravi i prihvati ga kao boga. A on odmah nađe krivce za sve što se dešavalo u Žutom plemenu. Razotkri on odmah sva zla koje je to pleme činilo i kako bi ga uništio, sve vođe tog plemena i viđenije pribra kod sebe, te im dade iste ili još veće povlastice i posede da ih tako uništi.
I drugi se čarobnjaci u vaseljeni promeniše. Na istoku, matori čarobnjak pun pića od krompira ode i dođe drugi, koji počeše nešto da radi kako bi svoj domen poboljšao. Pojavi se i drugi čarobnjak koji postajaše sve moćniji na istoku, brat čarobnjak boje limuna. Na zapadu, najveći čarobnjak posta čovek za koga niko verovao nije da će to biti. A čarobnjaci na istoku počeše po malo da pomažu Malog Vuka, ne mnogo, ali pomagahu. Davaše dosta žita, zlata i srebra da se u zemlji nešto radi. Čak dadoše i neke čelične ptice i zmajeve, a obećaše i vatrene kornjače da bi Mali Vuk svoj domen branio.
Ali, događaji ne čekahu nikoga...
Mali Vuk, ojačan konvertovanijem žutim čarobnjacima, krete da sprovodi sve kako on želi. Sve prstene moći je prigrabio. Pomagahu mu i čudno stvorenje koje nije muško, ali je otac, ljigavo stvorenje čiji tata je sumnjivo prodavao eksplozivna jaja kome to nije trebalo prodavati, čarobnjak sa lažnijem čarobnjačkim sertifikatom i tako dalje. I krete Mali Vuk da gradi čardake na vodi, krtičje tunele ispod zemlje za brže kretanje ljudi i mnoga druga čudesa. Doduše, ne završi ni jedno. Što ga ne sprečavaše da obećava još čudesa. Naročito kako mu se bližiše period kad narod treba da traži još toga, bar na 4 godine.
I tad se desi katastrofa...
Limunov vrač sa istoka zbučkaše nešto loše, te stvoriše pošast koja se vaseljenom raširi, te i do ove zemlje dođe. U prvi mah, Mali Vuk i njegovi čarobnjaci se smejaše tome, ali brzo se ućutaše i rekoše da se nikad smejali nisu. Mali Vuk onda poče da hapsi narod u svoje kuće, za dobro tog naroda. Posebno slab na najstarije bejaše, te je njima dozvoljavao samo preko noći da izlaze. Mali Vuk beše na mukama; kako sprovest izjašnjavanje naroda da bi on mogao još tako predano za taj isti narod da radi? Bejaše problema... Pomoćni čarobnjak boje kože pečenog praseta je prvo branio deci da idu na nauke, a potom je dozvolio. Narod moraše da nosi zaštitne vizire preko nosa i usta, da se prska zaštitnom vodicom i slično. A kako vreme prolaziše, sve manje je narod to želeo da radi. Ali bejahu i zli i nezadovoljni koji imađahu genijalnu ideju da Maloga Vuka oteraju tako što će mu dati ono za čime on najviše žudi – apsolutnu moć. I tako i bi...
Onda se najveći zapadni čarobnjak seti Maloga Vuka te ga kod sebe prizva. Mali Vuk naizgled bi poslušan ko malo štene, poslušno seđaše u ćošku i sve što zapadnjak tražiše mu dade. Okrete leđa istočnjačkijem čarobnjacima i obaveza se da će ih oterati i neće prihvatiti njinu pomoć. Takođe, da će veliku kolibu u jednoj stranoj zemlji preseliti gde ne treba, a što će pojedini prihvatiti povicima kako je njihov bog veliki i eksplozijama. A najviše od svega – da će deo zemlje pokloniti divljem plemenu koje davno pokušavaše da ga otme. Ali nisu svi shvatili njegovu mudrost... Jer, možda je sve ovo istina, ali on je odatle doneo svetu relikviju koja će spasiti narod – štapić koji piše! Da se svi dive tome čudu neviđenome! A pride i ključ koji ništa ne otvara! Te svete relikvije će pomoći da se završi (ne)očekivano putovanje u zlatno doba!
Narod? Koga briga. Mnogi u sve većem broju organizovaše zbegove u druge zemlje. Preostali ili odoše u apatiju ili se do imbecilnosti diviše Vođi, pri čemu samo vlastiti mozak žrtvovahu. Narod niko i ne pita, niko i ne mari za njega. Kad se pobuni narod, pojaviše se opet plavi Orci da još divljačkije biju, željni toga jer davno nisu. Čak Orci i Vilenjake štitiše dok se šetaju, a narod mlatiše. I tako se okonča ta buna, a da se ništa ne okonča, niti je konac na vidiku...