Jesi, ali samo u tragovima.

Izraz "na konju sam" u izvedbi utemeljenog narkomana.

Ja sam prošao sve i svašta.

Na prvi pogled izgleda da Njegoš podliježe pritisku deseteračke forme i samo zbog toga dodaje rešeto ovoj metafori. Jer, Igumane ( Iguman Stefan je lik iz Gorskog Vijenca koji izgovara ovu mudrost), ako si prošao sito, rešeto za tebe i nije prepreka, te nije vrijedno spomena, osim ako nećeš da se za njega zakače cjepidlake. Da si prvo prošao rešeto,pa da se shvati kao neka gradacija životnih iskustava, ajde de.

Ja sam proša' sito i rešeto zvuči kao da kažeš, ja sam prošao Barselonu i Arsenal iz Tivta. Arsenal je tu odmah prepolovio uspjeh sa Barselonom. Čisti višak. Minus za rešeto. Nema u odabrane. ALI!

Ne bih se nešto kačio sa Njegošem, pa bacam i drugi pogled, i dajem rešetu novi smisao. Svašta.
Ja sam prošao sito (sve) i rešeto (svašta).
Ja sam prošao Barselonu (sve) i Arsenal iz Tivta (svašta).

I pošto sam gore napisao sve što sam imao, ali bi se nekako glupo završilo, ovom rečenicom stavljam tačku na definiciju. Svašta.

Po principu "čega se pametan stidi, tim se budala hvali" ovom rečenicom klinci pokazuju koliko su kul i fensi.
Jer, pobogu, jako je popularno biti popularan, a ako si štreber, ako učiš, ako redovno posećuješ školu i ne daj Bože čitaš nešto, pre će lično Koštunica tako maloletnog da te primi u partiju i da ti mesto sekretara, nego što će da te prihvate u društvo. A to onda utiče na tvoj socijalni i društveni status. I na jebanje.

... nastavak rečenice uopšte nije bitan. On može biti banalan koliko i priče koje u kafani razmenjuju okoreli rakijaši sa upaljenim jetrama i užeglim mozgovima ili navareni tinejdžeri na nekoj klupi u parku. Pogađate, bitan je upravo prvi deo rečenice, tu se nalazi poenta i trijumf, činjenica da ON ili ONA živi u inostranstvu, tamo negde preko gde je sve do jaja. Ovo je omiljena sintagma mnogih (ne svih) naših gastosa koju besomučno koriste u komentarima na vesti iz mile im napaćene otadžbine ili jednostavno u razgovoru sa nekim tokom poseta istoj otadžbini. Nije bitno na šta se vest ili razgovor odnosi, da li je to neki događaj vezan za politiku, sport, kulturu, ekonomiju... komentar se može, ali ne mora ticati toga, bitno je da se stavi do znanja lokalnim komentatorima sa kakvim facama imaju posla.

Gnusna osoba koja vara i nervira ljude u svakoj onlajn igrici koju upalite i moderatori ga ne izbacuju, jer im je najbolji ortak. Vidi kroz zid kao da je staklo, pogadja u glavu prvi metkom k'o Rambo i sveprisutan je kao da je sam bog sveti otac.

Zrno od komplimenta naspram koga ovo "ali" izgleda kao dvoglava aždaja.

I to baš tako, sa znakom pitanja, praćeno mrštećim podizanjem jedne obrve upravo u položaj sličan upitniku. Iako upitno intoniran, predstavlja preteći imperativ, koji od iznosioca prethodne provokacije iziskuje povratnu reakciju u vidu još jednog njenog ponavljanja, ako sme. Nanulimunaninu.

Još gluvlji brat blizanac slične pretnje.

U mom detinjstvu postojao je jedan lik koji je sve sto smo mi klinci voleli on to odavno vec imao ali u mu je trenutno u Nisu...
Bilo to, Sega Mega, Terminator, Roleri sa gumenim točkićima, Zidanke, Dzordanke, Laser...
Danas, kada god osetim da me neko laze, maze i to, ja koristim ovaj izraz.

Poslednji očajnički pokušaj papučara da bude gazda u kući.

Констатација твоје драге из које простом методом дедукције можеш слободно и са сигурношћу закључити да ТИ нећеш добити наредних пар дана.

Često korišćen izraz u Srba kojim pojedinac želi da se izvuče iz neugodne situacije u koju je upao zbog nerada, nemara, lenjosti, nehigijene... Najčešće ga koriste đaci ali često i njihovi roditelji u odnosima sa svojim rukovodiocima na poslu.

Prva ili poslednja rečenica kojom nekome prepričavaš trenutak kada si se našao u komplikovanoj i potencijalno opasnoj situaciji, trista žmaraca ti protutnjalo niz kičmu, dlanovi se oznojili i najednom smrzli, obrazi buknuli, srce udaralo u bas bubanj u ušima, a ti se napravio blesav (ili se nisi napravio, jer si prirodno takav) i – ostao. Taj trenutak kasnije ponosno pamtiš kao neko dobro delo, ali se u sebi kuneš da to više nikad nećeš ponoviti... do sledeće prilike.

Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Pojam koji je najteže raskrinkati u vaspitanju sopstvene dece.

Probala sam, nisam sigurna da mi je uspelo :
"Nemoj da učiš. Nema potrebe. Budi ponavljač, pa ne moraš da završiš školu.
Učila sam, odnosno bila sam štreber pa sad zarađujem ...
Da ja nisam učila, da nisam ..., ti sada ne bi imao svoju sobu, ne bi imao svoj kompjuter, ne bi putovao i letovao, ne bi imao baš takve patike i ne bi mogao da trošiš toliko love.
Da sam odustala od učenja, sada bi bili podstanari, sada bi delio sobu sa bratom, spavao na tuđem krevetu, nosio.... "

Igra koja je nastala kao zamena za svima nama dragu Istinu ili izazov. Igra se tako što neko kaže "Nikada nisam (postoji i nikada ne bi varijacija)... nešto" pa onda onaj koji jeste to uradio treba da digne ruku. Iz ove igre može dosta da se nauči o danjašnjoj omladini.

Животна прича вечитог студента. Прича између чијег је почетка и краја смештено неколико реформи високог образовања, промена влада, председника и минимум два светска првенства у фудбалу.

Како је њихово чедо после мукотрпне четири године завршило напокон ту средњу школу, ћале и кева налазе се пред тешким избором: Да пронађу неки посао свом сину (или ако је женско, да је брже-боље удају) или да уложе стотинак хиљада и упишу на факултет. Буџет је омануо, јер комбинација спремање пријемног + топло јунско време душу дало за баскет + ортаци без икаквих идеја, амбиција и планова ипак била превелика отежавајућа околност како би се факс уписао на терет државе. Дакле, или да ћале и кева пљуну кинту, или кафић/мешалица/каријера тегљача гајби у локалном Максију. Клиња је чуо како је тај студентски живот много добар, те би ваљало пробати то, учиће он, часна реч.

Уз претњу родитеља да ће га се одрећи преко новина и дати код газда Рајка да клинцима из краја пумпа лопте и гуме на бициклима уколико њихову крваво зарађену кинту баци на коцку, алкохол и пичке, новопечени студент одлази у велики град. Притисак уради своје, и он по први пут у животу, стварно узима књигу у руке.

И паф! Десетак месеци касније, он индексом маше испред родбине и гледа да наплати свој мукотрпни рад. Година је чиста к'о суза. Мамин син! Ћалетов понос!

Следи лето које за циљ има да се надокнаде све журке пропуштене под "Е не могу морам да учим, знаш како се накупи, а нећу после да учим цео дан кад је испитни рок" изговором, што ће рећи, пар врелих месеци алкохолисања, блудничења и генерално, губљења времена.

И тако је почела друга година. Октобар је наш студент започео са пар процената алкохола у крви и запажањем да је далеко занимљивије да ти се у глави врти од алкохола него од непрекидног учења. Новембар, децембар, јануар, фебруар, март, па у глави опет фебруар (класично губљење у времену и тотална неорјентација када је датум у питању), па некако тако до јула. Биланс: Литри попијеног алкохола, хиљаде и хиљаде прокоцканог новца, именик пун сумњивих женских имена, од којих се и он пола не сећа, и некако, а да и он сам не зна како, 2 положена испита. Моле се кева и ћале за кинту, молба аксептед.

Годину дана касније иста ситуација, молба деклајнд.

Reci moga oca kad sam lenj

Koristi se kada nam neko kaze nesto sto nas uopste ne zanima.

Nije nemoguće, ali može da se svede pod urbane legende jer će uvek da se nađe neko ko je uspeo.