Ono što piše na pojedinim uvezenim proizvodima i što u suštini ima za cilj da vas navede da ih kupite, jer, jel'te, nije u pitanju neko kinesko ili korejsko govno, nego je napravljeno u N.R.K.-u, ej! (i opet jeftino.) Naravno, svesni ste kvaliteta dotičnog proizvoda ako znate da N.R.K. znači Narodna Republika Kina.

Vaš prvi komšija koji vas zorom budi muzikom sa raspale linije. To je uglavnom muzika Riblje Čorbe uz koju ste sinoć do kasno pili i od koje vam je muka, jer vas boli glava od lošeg piva.

Đuletu svaka čast, stvarno je majstor svog zanata, ali bolje da je onoga dana slomio nogu nego što je odlučio da napravi ovu pesmu. Poražavajuće je kada svaka Grand šuša na svojim nastupima mora da je izvede i da to bude praćeno pokličima tipa ''Idemo, Ajmo, Toooooo, Roookaaaaj'' usput glumeći neko rok ludilo. Narodna veselja (svadbe, osamnaesti rođendani, donedavno i ispraćaj u vojsku) se ne mogu zamisliti bez ovog hita i polako tokom godina ''Neko te ima noćas, neko te voli'' dobija svoju mlađu turbo folk verziju koja skoro pa i da nema više ikakvih dodirnih tačaka sa originalom osim teksta naravno.

Moja soba, Miljanov komp, Mirkov hard, Darkov monitor, Vesnin produzni, Mixerova muzika u pozadini, Rulsina WinVista, Petrovi kodeci, Maretovi drajveri, Mirin mv2 player, Lakijevi zvucnici, Vericin mis, Vuletovi filmovi.
Nije ni cudo sto ne mozemo da odgledamo ni jedan!

Narodna izreka, koja govori da je najlakše podmetnuti nekog drugog da se u tvoje ime sukobljava sa nekim trećim. To je Habzburška monarhija činila protiv Turaka, angažujući srpske frajkore (tokom 18. veka); a to čini i NATO, angažujući pobunjenike da se na terenu bore umesto njihove pešadije protiv Gadafija.

... već da svaka zverka pokaže trag.
Stara narodna umotvorina, neka vrsta demotivacione motivacije koja nam daje na znanje da se ponekad pizdarije dešavaju sa razlogom. U ovom konkretnom slučaju, sranje pomenuto u naslovu se dešava da bi se videlo ko je kakav u stvari, kome verovati i tako to.

1)Majka(Mama) u slengu.Ovaj izraz cesto stoji u kontekstu sa recima kinta(pogledaj 22. str.) i cale(pogledaj 323.str.)
2)Bog.Car.Izraz najveceg postovanja prema nekoj licnosti.Osoba kojoj je upucen taj izraz je uzor svoj omladini.
3)Stara narodna izreka "cuvaj kevu da ti duze traje"

U gradu si sa ortacima, subota je, pun grad, muzika se čuje iz klubova al vama nekako nije to to, ipak ste smoreni. To je samo još jedan Deja vu vikend.
Stajete pored trafike, i planirate kako će proći ostatak večeri.

Bitlsi i ABBA su savršeni primeri talentovanih muzičara koji su ko iz rukava sipali sveže i neponovljive melodije. Pri tome se njihova muzika ekstremno dobro prodavala među svim slojevima stanovništva. Termin komercijala se odomaćio među našim ljudima, kao pogrešan termin koji uvek ima negativnu konotaciju. I Mozart se sluša i ima lepe melodije. Da li je komercijala? Naravno da jeste. Ne bih nazvao komercijalom ono što je loše, već ono što se dobro prodaje i što ljudi vole. Samim tim komercijala nije kriterijum koji određuje je li nešto dobro ili loše, za to postoje druga merila. Komercijala poprima negativan smisao samo ako se neka muzika pravi s jedinim ciljem da se uzme lova. A ako neko pravi sjajne pesme koje se uz to i dobro prodaju, po njima ne treba pljuvati samo zato što su komercijala.

Manje od policajca ali vise od murkana.

Tuce klince po utakmicama a mito za prekoracenje brzine, nepropisno parkiranje ili prljave registarske oznake uzima samo od osoba cija vrijednost prevoznog sredstva ne prelazi 500 eura u dinarskor protivvrijednosti.
Sanja da jednoga dana postane pravi policajac, zastitnik drzave i drzavnika. Narodna vlast!

Izgovor nejebača što ne vodaju dobre ribe nego lopate. Za naivne i na prvu loptu to je nenadjebiva istina, ali ne leži vraže, u tom grmu ne leži zec i u tom vinu nije istina iako se čini da jeste, kao i ona narodna - "para na paru, uš na fukaru"

Muzika za propale štrebere koji je slušaju čim dođu od kuće posle celodnevnog bežanja od siledžije iz razreda i ismevanja u školi. Žive u nadi da će Sotona doći i pomoći im da se osvete, šminkaju se i oblače u tesne pederske lateks stvari.

Surova i hladna narodna uzrečica koja se koristi u situacijama kada je bitno sagovorniku ili publici staviti do znanja odnosno podsetiti ih da je u životu sve po zaslugama, bile one dobre ili loše.

Nema ništa zdravo za gotovo. Nema obaveznog sledovanja ni za koga.
Moraš se pokazati.

Komedijaš. Dečko razvijenog sluha, sa istančanim ukusom za muziku. Uzori su mu crnci svih starosnih dobi. U šundu i kiču prevazisao i "grand paradu". Vambračno dete Zorice Brunclik. Najzgodniji u svom selu. Ne voli brijače. Za ljude sa slabim srcem se ne preporučuje njegova muzika.

Neponovljiv, takoreći neprejebiv izraz koji donosi ekstra cenu automobilu koji se prodaje. Dakle, ono "klima, koža, ful oprema" svakako podiže cenu. "Alarm, centralna brava, empetri muzika" takođe, ali kad stoji napisano "PRVI VLASNIK", onda je to vrednost nad vrednostima !

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Kada cujes nekog Turcina, Spanca ili Rumuna, koji peva pesmu, koja je nalik nekoj od nasih pesama (citaj Grand pesama) i ubedjujes ljude, da ti isti Rumuni, Spanci i Turci kradu pesme od nas, jer je nasa muzika mnogo dobra.

Stara narodna kaze da put do muskog srca vodi preko njegovog stomaka.
Zene savremenijih shvatanja znaju za precicu i one kazu da put do muskog srca vodi preko njegovih pantalona.
Mada u poslednje vreme postoje i zene koje smatraju da je nakraci put do muskog srca - ostrim nozem kroz prsa.
Hmmm!

(Apolo four forty)
Grupa koja je 90ih godina napravila mnogo hitova.
Tesko je reci da li njihova muzika spada u house, dub, drum'n'bass ili sta vec, ali je sigurno da bez njihovih pesmica nema dobrog provoda u klubu.

Osoba pozamasnih godina (od 60 pa navise) koja obavezno zove policiju kad pravish zurku jer mu kao smeta muzika (a i ovako ima problem sa spavanjem).
Ova vrsta ljudi je obicno nadrnadana na sve pogotovo kad im je tesna proteza.