Od Brankovog mosta pa do Ušća 40-ak plovila raznih, jahtica i lađica je napravilo karavan veselja, mešavine i čočeka pod "zaštitom" Tusrističkog saveza Beograda i porukom „Zato što volim Savu i Dunav, čisto i bistro“-na radost i ponos okupljenih. Navijači sa obale su se takođe malo zabavljali, malo uzdisali, pa hejtovali i-ideja se rodila:
Sledeća manifestacija koju željno iščekuju može da se održi baš na istom prostoru. Prava Parada ponosa održaće se posred Save od Brankovog mosta pa do Ušća, a ako bude veliko interesovanje, može i niz Dunav. Poruku ne treba menjati, može se dopuniti: „Zato što volim Savu i Dunav, čisto i bistro i-dovoljno duboko“. Ko nema jahtu-moraće peške. Mi, navijači, nećemo da plivamo ka učesnicima parade, dovoljno je da bacamo kamenčiće i-zapišavamo.
Za jednog Vukajlijaša definicije dođu nešto kao deca. O njima misli po ceo dan, one su mu i radost i tuga. Kao i deca, prave se il' spontano, il' planirano, il' na silu, pa od njih ništa i ne ispadne. Ukoliko umru mladi, roditelj će prekukati svevišnjima (čitaj: moderatorima) da ga vaskrsnu i pruže mu novu šansu, jer ih je nepravedno progutala crna zemlja. Roditelj će sve uraditi za njih: ulepšavaće ih slikama i video klipovima, reklamiraće ih na forumu, četu, u komentarima, savesno se će zahvaljivati svima koji su bili dobri prema njihovoj dečici. Kad dete donese dobre ocene, roditelj je presrećan, kad pokupi neke minuse, roditelj bije glavu gde je pogrešio. Kad se na roditeljskom sastanku drugi požale kako je dete ukralo nečiji rad, roditelj će se baciti u zaštitu i praviti se lud kako ništa ne zna o tome. Najviše se brine i buni za ovu dečicu ispod 18, dok ne porastu i ne počnu da prkose svojim uspehom.
Razlog je nekada manje, nekada više opravdan, ali poziv na tako nešto se ne odbija.
Kada te domaćin pozove na čast, jer je kupljena neka prinova ili je povod neka druga radost u kući, moraš se odazvati, jer nedolazak se može svakojako tumačiti. Bolje da dođeš, pa šta god da je u pitanju.
Posle ispane da nisi hteo.
Nekima je sasvim uobičajena stvar kupiti novu veš mašinu i tome se ne pridaje poseban značaj, ali postoje i ljudi koji je nikada pre nisu imali ili je tek sada menjaju novom, posle 20 godina mučenja sa starom Obodinkom.
Izvinite molim vas, ali pre 20 godina je za takvo nešto trebalo izdvojiti popriličnu sumu maraka i nije svako mogao priuštiti svojoj ženi takvo zadovoljstvo.
Slavlje u tu čast, može trajati i po nekoliko dana.
Dan kada stiže novo čudo tehnike u ovom slučaju je crveno slovo u kalendaru, a priredba se organizuje u kupatilu.
Posle nivelisanja, povezivanja i detaljnog čitanja (naglas) instrukcija iz uputstva za upotrebu, pristupa se premijeri stavljanja u pogon mašine.
5 kg starih stvari je ubačeno, jer: "Jebo ja njoj mater, prvo nek ona opere ovo što se može i baciti... zajebi ti to, što je ona nova!" Nisi valjda lud da prvo ubaciš košulje za svadbe ili jedini sako 1. Maj Pirot.
Stočič, stolice i zdravica su već instalirani, ali zbog tesnog prostora neko mora i stojeći iz hodnika da prati fabulu.
Gorenje WA 60085 je spremna, a domaćin u to ime diže čašicu i red je da se nazdravi.
# E, pa komšija neka je sa srećom i da te služi i duže nego ova stara! Do duše ja preferiram Končar mašine, ali i Gorenje je dobra, ima delova...Hvala komšija, Dragice stisni PLEJ!
...3 minuta potpune tišine...svi zadivljeno gledaju u bubanj kako se okreće..
@ Auu, radi, a jedva da se čuje. Ma ja, nova stvar je nova. Dragice, vidi dal nisi slučajno stavila na 90c, ovde piše da prvo pranje ne sme preko 60c, nemoj da je sjebeš odma!
= Nisam, es'lud, vidiš da sam stavila program na "šareno".
...
# Komšo, Ja bih morao da krenem, evo već je proslo pola sata i stvarno lepo radi, ajd prijatno...
* De' ćeš sad čoveče, evo sad će centrifuga! Draganče, ajde do pijace da kupiš onu zaštitnu navlaku za ovaj model.
Zovni i majstora Velju, kad već ideš tamo i obavezno mu naglasi da smo kupili novu, da ne bi čovek slučajno poneo i alat, jer smo ga zvali samo kad se ova stara kvarila.
Reci lepo,... čika Veljo, izvolte doći na čast.
kažu kada:
-laktom udarite o ivicu stola...što vražije boli...ali se nikako ne smete "počešati"..da bi ublažili bol, jer onda nema ništa od obradovanja
-okrenete naopako gaće ili majicu...slučajno naravno
-radost je kada prođu tup bol i utrnulost cele ruke
-što se gaća i majica tiče..izgleda da je došlo do totalne zabune, jer se sada skoro sve šija tako da lice postane naličje i obratno
Dešava se dok pravimo planove za budućnost. Dok sanjamo o nečemu boljem i lepšem. Mali u oku čoveka, veliki u oku istorije. Dar koga nismo svesni ni jednog trenutka do smrti. Jednostavno ljudi žive i nadaju se, a trenutak je život. Očaravajući pogled, jako osećanje, osmeh, radost, suza. Ako je sreća u životu u malim stvarima, onda je toliko rascepkana da se ne može stvoriti potpuna sreća. Ako je pak u velikim stvarima onda su one trenutne i bivaju pregažene vremenom. Čar života je njegova nesavršenost i njegova ograničenost. Svi smo od praha postali i u prah ćemo se vratiti. Možda je prahu i bolje. Ali osuditi život znači osuditi sebe. Aksiom života je ta sjajna reč uživanje. Uživati život, pojmiti trenutak i postati jedno sa vremenom. Jednom uhvaćen nikada neće biti zaboravljen. Sećanje na kraju je jedino što ostaje. Dim i pepeo. Smrt to najbolje razume.
Tanano, prefinjeno osećanje koje ti prožme čitavo telo. Ne radost, ne zadovoljstvo, ne sreća, to su više monolitne emocije. Možda je najpribližnije reći da je dragost - milina prožeta osećanjem sete. Iako je uvek izazivaju asocijacije vezane za prošlost, to nije nostalgija - nostalgija je pomalo teška, opterećujuća...
Dragost te obuzme kad te, pravo niotkuda, posete zaboravljeni mirisi detinjstva (miris babine pite zeljanice iz smederevca, prvih zumbula iz komšijske bašte koje si krišom ubrao da bi poklonio majci za 8. mart, a ona ti zauzvrat kupila "najlepše želje"), kad na ulici u kolicima ugledaš detence koje te likom podseti na tvog nabildovaog bilmeza koji krade bogu dane za kompjuterom... Kad čuješ pesmu uz koju si, na maloj maturi, prvi put zaplesao sa devojčicom u koju si bio zaljubljen od prvog osnovne...
Eh, dječačke uspomene glupe...
- Šta je, ispisniče, što si se tako zamislio?
- Eh, što... Probudi mene jutros neka težina, da izvineš, tamo dole. Rekoh, opet prostata pritisla mokraćne kanale, ali - jok! Nego se moj vršnjak povampirio, oće iz gaća da iskoči...
- Aaaa, ipak si kupio afričku šljivu...
- Nisam, očiju mi! Možda što sam sinoć večerao krvavice s belim lukom, ko će ga znati... Elem, nisam ga takvog video godinama... Izvadim ga ja, a on lep, čvrst, ponosit, ko vojnik u stroju na zakletvi... Mene obuze neka dragost pa se setih kako me je nekad svakog jutra tako budio... Gledam ga ja, gledam, mislim oću li babu da budim, rekoh bolje ne, ona će ga odmah strpati u se. Bolje da ga se još malo nagledam, ko zna kad ću ponovo...
- I?
- Šta i?! Tu mi zazvoni alarm na mobilnom da me podseti da popijem lekove za pritisak. I on se u taj mah skvrči ko čvarak...
- E jebiga, bar da si babu probudio!
Garvan je ono zuto govno u prahu,koje su nase babe koristile za ciscenje dimnjaka i cunaka.Koliko se secam,bilo je pakovano u providne kese od pola kilograma i smrdelo je na sumpor.Ubacivalo se u raspaljen sporet i razvijalo visoku temperaturu i spaljivalo nakupljenu cadj.
Mi,deca, smo nasli bolju primenu za garvan,koja je ukljucivala i loptice za tenis.Loptica se zasecala i u nju se sipao garvan,a zatim se ta loptica palila sa sibicama.Prvo bi se zapalila loptica i kad bi plamen zahvatio garvan,sve je pocinjalo da gori uz zaslepljujuci plamen uz velike kolicine dima i miris sumpora,na opstu radost komsiluka,u zgradi u kojoj smo to palili.Odusevljenje komsiluka ovom nasom igrom je bilo toliko veliko,da su mnogi pozeleli da nam prebroje rebra sa drskom od metle ili nekom slicnom ,prirucnom alatkom.
Uz garvan je najbolje isla i ona celicna vuna za ribanje sporeta i tiganja,za koju smo vezivali kanap i palili sa upaljacem i kad se razgori,drzeci za kanap,vrteli u krug,dok su varnice letele oko nas.Bilo je i par igara koje su ukljucivale i hepo kocke,ali necu o tome,da neko ne pomisli da smo bili piromani!
Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.
Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.
Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.
Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.
Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.
Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.
Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.
Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.
Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.
Studentski način da se ode na odmor "last minut". Matorcima zapušavaš i pakuješ kofere. Oni srećni jer si upisao narednu, ne shvatajući da tebi najgore tek sledi. Ali prvo dobar odmor pa posle traženje novih izgovora za repove koje vučeš. Bitno da si im makar ovu godinu izvukao finansije za letovanje. Posle faksa i onako ne daju pare nego traže da se zaposliš ...
Jel si normalan? Da ideš na more a još 3 ispita ti ostala?!
Ajd matori upisao sam godinu. Zamisli da sam pao koliko bi love dao! Bolje da daš na radost!
Ajd da dam...
Naziv za Srbiju koji nam dolazi iz turskog, gde ovu zemlju zaista zovu Sirbistan (sa „i“), ali bi izvorno poticao od indo-iranskog, gde „stan“, znači „zemlja“, „stajalište“, „uporište“ odakle mi imamo glagol „stati“, a Englezi „state“, Franci „etat“ itd. Eto, Srbi još tu „stali“, a ovi drugi se „održavili“, da se tako duhovito izrazim, sve se smeškajući u sebi, zadovoljan svojom sposobnošću povlačenja paralela...
Ali neću da se tako duhovito izrazim, jer ću tako ličiti na sve one arafat-dukatlije i mladobudne aktiviste političkih partija koji koriste ovaj izraz za Srbiju zato što misle da su skapirali stvar. Zato što su pročitali par knjiga i što kao gledaju vesti, a onda nastave da gledaju i šta ide posle vesti. Zato što im je pričala keva kako ju je šetala šalteruša kada je išla da im prijavi ispit. Zato što mase u busu smrde a oni znaju šta je dezodorans. Zato što imaju internet kao prozor u svet, a nemaju konkretna umeća kao vrata u taj isti svet.
Jer „Srbistan“ je kao fora, hahaha, kapiraš, to nam govori kako je Srbija isto ko Istok, Centralna Azija jebote, što automatski znači raspad i propast, despotiju i prćiju. Da se razumemo, a) Srbija jeste kurac od države iz mnogih razloga o kojima sada ne vredi raspravljati, biće ovo ionako poduža defka i b) ako se rodiš u nekom „stanu“, u 90% slučajeva umesto cucle odmah dobiješ glavić u usta, koji samo raste kako i ti rasteš. Ali, poenta je u tome da kada kažeš „Srbistan“, kažeš da je ovde isto kao tamo, a time samo pokazuješ koliko pojma nemaš o tome kako je stvarno tim ljudima i koji je jebeni zgoditak na planetarnoj lutriji biti ljudska jedinka bele puti u državi sa kontinentalnom klimom i kakvim-takvim zdravstvenim osiguranjem. Zato me zajebi s tom "forom", jer ako još jednom to negde čujem/pročitam, ima da odlemim načisto!
----- VESTI IZ SRBISTANA ------
Zasnovane na apsolutno istinitim događajima iz raznih "stanova".
Ko ne veruje mošsejebe, a može i da pogleda slike ili da gugla.
--------------------------------------„Predsednik Boris Tadić je danas otvorio renovirani Aerodrom „Boris Tadić“, posle radova od tri meseca, tokom kojih je aerodrom bio zatvoren za saobraćaj. Okosnica ovih napora renovacije je, naravno, niz od 23 biste predsednika Tadića, po jedna na svakom ček-in terminalu, delo akademika Sofronija Lopičića – tragično nastradalog ubrzo po završetku ovog magnum opusa, prilikom nebezbednog brijanja na obroncima Fruške Gore.“
„I upravo nam pristižu prvi nezvanični rezultati izbora iz poslednjih izbornih jedinica, Brus, Kovilovo i Čajetina… I da, stranka Predsednika Tadića “Boris Tadić – Bori se za Budućnost Srbistana” je i u ovim srezovima ubedljivo pobedila, doduše sa svega 97% glasova zahvaljujući određenom broju nevažećih listića koji, uprkos brojnim uputstvima preko medija i na samom licu mesta glasanja, nisu bili zaokruženi krvlju. Ipak, sve ukazuje na to da ovo neće biti dovoljno - da obori ukupan procenat glasova za stranku Predsednika na republičkim izborima ispod prognoziranih 99%.”
„Služba za informisanje Predsednika je informisala Predsednika da je narod Srbistana zahtevao da mu Predsednik podari, na polzu i veselje, monumentalnu građevinu koja će biti uzor slobodnog sveta i zavist svih neprijatelja Srbistana. U tu svrhu, i sa srećom naroda na umu i u svome širokome srcu, Predsednik je došao na epohalnu ideju da zapušteni prostor Deliblatske peščare konačno bude iskorišćen u skladu sa njegovim potencijalom, te je na tom mestu naredio izgradnju Ledene Palate sa hiljadu trista osamdeset devet klizališta koja će biti otvorena trista šezdeset pet dana u godini i opremljena robotskim instruktorima klizanja američke proizvodnje."
„Uzimajući u obzir činjenicu da je naš Predsednik biće suštinske dobrote i neizmerne unutrašnje luči i mira, čiji dolazak na čelo srbske nacije je značio konačno rasterivanje viševekovnog mraka, Nacionalni Savet je pred Predsednika izneo novi predlog ovekovečavanja Njegovog nemerljivog doprinosa budućnosti i sjaju Srbistana. Sa suzom radosnicom u oku i drhtajem u srcu, čast i radost nam je obavestiti svekoliko srbistanstvo da je Predsednik odobrio projekat novije, još impoznantnije statue svoje ličnosti koja će stajati na Trgu Republike Srbistan u Beogradu, na mestu nekadašnjeg „narodnog“ „pozorišta“! Novi monument će biti remek-delo umetnosti i umešnosti: u prirodnoj veličini od 62,3 metra i, kako bi bolje odrazio neuhvatljivu harizmu Predsednika, obložen 24-karatnim zlatom! U osnovi će biti postavljen mehanizam koji će omogućavati rotaciju statue u skladu sa napretkom Sunca po nebesima - simbol napretka Srbistana ka nebesima pod rukovodećom svetlošću Predsednika!"
„Srbistanska Akademija Nauka i Umerenosti je, kao reakciju na nedostižne kvalitete najnovijeg sonetnog venca kojom je celu naciju juče neočekivano, u sred sednice Akademije, obradovao Predsednik i Otac Svih Srbalja, proglasila svu drugu literaturu ikada napisanu suvišnom i predložila Predsedniku ukidanje Narodne Biblioteke, kao i trenutnu zamenu sve literature u obrazovnim ustanovama svih profila Predsednikovom novom, dopunjenom zbirkom pesama. Predsednik je rekao da će razmisliti, a onda se njegov dobroćudni grohot zaorio zamuklom mermernom dvoranom Akademije, posle čega je rekao da se samo šalio, naravno da ćemo odmah zameniti."
„U okviru svog nenajavljenog pojavljivanja na stomatološkom simpozijumu u Novom Borisovu, koji je iskoristio da sa svekolikim srbistanstvom podeli svoje najnovije remek-delo, epsku poemu „Opet pet puta putem putovah“, Otac Svih Srbalja je pronašao trajno rešenje za karijes i paradontopatiju! Pogledajmo snimak.
Otac Svih Srbalja i Doživotni Predsednik Boris Tadić: „Kao mlad u Sarajevu, gledao sam pse kako žvaću kosti. Jeste li nekada videli psa koji ima paradontopatiju? Pametni ste, Srblji ste, znate šta vam je dalje činiti, ja sam rekao svoje.“
„Vesti iz kulture i opšte percepcije stvarnosti: Matica Srbistanska je prihvatila predlog Boga Oca Svih Srbalja i Drugih da se, u čast njegove Svete Majke Nevenke, imenice „hleb“ i „april“ preimenuju u „Nevenka“, počevši od ovog trenutka. Slede vesti iz privrede: vekna nevenke od pola ljubomira će od sutra poskupeti za tri borisa..."
Kad smo bili mali, voleli smo da slušamo bakine priče iz detinjstva, mladosti, razne dogodovštine i anegdote. Unučići se skupe, baka sedne kraj njih i tada avantura počinje. Deca pažljivo slušaju bakine reči, ne trepću i tako do kasno u noć dok ih umor ne savlada. Bakine priče su pune nostalgije, radosti, bezbrižnosti i protkane nitima tuge jer baki nedostaju ta bolja vremena. Pa tako možemo čuti mnogo o starim dečijim igrama, o vašarima, o igrankama i dugim šetnjama. Možemo naučiti mnogo o prijateljstvu, ljubavi i poštenju. Bakine priče su uvek nove i uvek je svaka bolja i uzbudljivija od predhodne. Ponekad nagovaramo baku da nam opet ispriča onu jednu, našu omiljenu pričicu. A baka, k'o baka, ispuni svaku želju unučićima. Smeh i radost prekidaju roditelji koji ulaze u sobu i govore nam da je vreme za spavanje. Baka nam poželi laku noć i obeća novu priču za sledeći put.
Na kraju, nadamo se i radujemo unapred našim pričama koje ćemo pričati našim unucima sa istom radošću i iskrama u očima kao što je to činila i naša baka.
Moderne devojke danasnjice...zanimaju ih iskljucivo svetski stil i glamur...velike svote novca,luksuzna i prestizna mesta,nadrkani automobili o kojima mastaju...u stanju su da se po ceo dan razvlace u pidzami po svojoj iznajmljenoj gajbi u Rusnju...i da stekaju kes ne bi li popile neko picence o svom trosku na nekom "elitnom mestu"...tako da se ceo dan hasa parizer u zavisnosti od trenutne finansijske situacije na stolu se mogu naci:Sirok asortiman proizvoda Matijevic korporacije,svargla,salama koja smrdi na noge,pileca radost i radnicki predah...u nekoj konverzaciji ako bih im kojim slucajem pomenuo parizer gledala bi te sa prezirom i gadoscu..u fazonu "fuuj ko jos jede to"...Omiljena rekreacija im je naglabanje sa pripadnicama iste vrste tj.drugaricama...Ko je koga pojebao i koliko je glavata majmuncina sa Tarzanovom frizurom sinoc pukla kesa na nju,i gde ju je vodio i sta su pili i ko je bio poznat u njihovom drustvu...najtuznije od svega sto su to studenti ili tzv. buducnost Srbije...
Iskustvena povezanost našeg subjektivnog uma pomoću namjere koja se poput bumeranga odbija nazad do nas ko jeka prepoznavanja obrasca svijeta projiciranog našom perspektivom.
Ako prepoznajemo sinhronicitet, u našoj unutrašnjoj strukturi formira se smisao. S digitalnom revolucijom, kompjuterima, tabletima i mobitelima sve je manje sinhroniciteta i više besmisla jer je za sinhronicitet potrebna defokusirana pažnja, odnosno traganje bez očekivanja koja čini radost ljudskog života.
Za prvi rođendan po difoltu dobija bejbi verziju dresa tatinog omiljenog kluba, tako da može da ga kompletira sa loptom koju je dobio na rođenju, takođe od ćaleta. Iako još nije ni prohodao, a kamoli progovorio kako treba, već zna napamet čitav snimak
1 - finala Kupa Šampiona '66. i celu biografiju Velibora Vasovića;
ili
2 - Osvajanje Kupa Evropskih Šampiona '91. i skenjanu facu golmana Olmete posle Pančevog penala.
Sa pune tri godine, već zna za izraze poput špica, felša, makazica, kornera, jedanaesterca, pedera, pičke, kurve, koje primenjuje u bilo kakvom kontekstu manifestujući se kroz sladak i simpatičan bejbi glasić, na očitu radost ponositog ćaleta. Sa četiri godine je već prisustvovao derbiju i nije se rasplakao od dima iz baklji i petardi bačenih na nekoliko metara od njega. Sa prvim razredom čini prve prave fudbalske korake, postaje petlić lokalnog fudbalskog kluba, kluba za koji njegov ćale i dan-danas igra. Ustvari, kapiteniše tamo. Njegov ćale.
- Diži se bre Pavle, nije to ništa! Meni dvaput iskakalo koleno iz zgloba, a ti se tu valjaš zbog obične posekotine!
.............................
- Pa driblaj bre Pavle dete mu jebem! Do kraja! Razvalači igru...Tako...Klizaj! Klizaj bre! Rajinog malog će više da boli nego tebe, šta si se usr'o?
............................
- Šut Pavle! Šut! A jesi ziljav, ko kad sam te u dupe pravio! Trči nazad! Nazad! NE! Ne pipaj loptu rukom! Jao, koliko puta moram da ti kažem...
Povratak kunilingusu, iliti na srpskom lizanju pičića.
Vraćanje pravim vrednostima, mada to je previše
usiljena i malograđanska reč korišćena od spodoba koje obitavaju u
malim ekranima i profesionalno se bave krađom i laganjem. Ne opisuje
kvalitet i primalnu radost koju kunilingus donosi na obe strane,
lizanu i ližuću. Nema tačne reči da se vrednost te radnje opiše, a
možda je ja ne znam, jer nisam nešto pismen. Da napravim jedno
pomalo glupo poređenje, lizanje pice je slično osećaju toplog mleka.
Neka iskonska radost te prođe niz kičmu jer verovatno se
mozak priseća kako mu je bilo do jaja kad je samo cuclao sisu i ladio muda
u peleni po ceo dan, a kada završiš to mleko samo imaš želju da se
sklupčaš i zaspiš. Blaženstvo.
Hteo bih takođe da kažem, po mom neskromnom mišljenju, kunilingus nema
veze sa seksom. Seks je majstorija, zanat, uči se i iz teorije ali
samo praksom se postaje dobar u njemu. Možeš da znaš napamet celu
Kamasutru i sve arapske erotske tekstove, ako ne vežbaš nisi dobar.
Ali lizanje, to je umetnost. Moraš da budeš prvo voljan za to a onda
da imaš i makar malo talenta koji ćeš da razvijaš teorijom i praksom.
Za razliku od seksa, za liz je teorija veoma važna jer moraš da znaš
anatomiju, gde je šta, kako sa čime, kada da stisneš a kada da
popustiš. Ipak da se ne lažemo, praksom se vežba umeće, tajming i
preciznost. Praksa je uvek najvažnija a i bez toga, teorija nema
smisla zar ne?
Pored opšteg zadovoljstva na obe strane lizanje je važno i zbog jedne
veoma jednostavne činjenice. Lizanje zadovoljava žene, zadovoljne žene
znače mir u kući i svetu. Jer mi muškarci smo kao stoka, daj nam
pljesku sa lukom, par zidaraca i dovoljno slobodnog vremena za
gledanje Premijer Lige i mi zadovoljni. Ako ima seksa-do jaja, još
bolje, manje ćemo da se krljamo na malom fudbalu. Zadovoljiti ženu, i
ne mislim seksualno, je teško a zašto je tako ne znam, previše sam
logičan i racionalan da bih mogao da pratim ženski tok razmišljanja.
Zato je lizanje važno.
Kada čuješ jecanje i njeno teško disanje, kada moraš da je juriš
jezikom jer ne može da izdrži da se ne migolji, kada ti izgrebe vrat i ruke jer
ne može da se kontroliše, kada ti počupa kosu i izvije leđa u luk
pre nego što zgrči prste na nogama i iščaši ti pršljenove butinama,
onda na kraju kada je zadihanu, zamućenog pogleda poljubiš
znaš da si sve odradio kako treba. Ima li išta lepše od
toga?
Ližite pičić. To je to.
Nekada, san svakog školarca, da još jednom te godine odigra basket, amerikanca, fucu sa drugarima na livadi, viktorije na ulici, između dve vatre ili se trka na bajsu u parkiću pod vedrim nebom, sa malim i nečujnim povetarcem koji struji nad gradskim nebom. Tih dana se ništa ne uči, ne rade domaći. . . Ako je vikend, onda je to pravi raj. Miholjsko leto je unosilo radost svima. Već sledećih dana, kreću obilne kiše, blatište, sivo nebo kao i svake jeseni. Jakna je obavezna, nekad i čizme.
A danas, Miholjsko leto traje ceo septembar, oktobar, nekad i početkom novembra. Nije više isto, draž se izgubila. Temperaturu vazduha od 20 stepeni krajem septembra, zamenile su nesnosne vrućine od 30 i kusur stepeni. Nema više nikog na ulicama, svi beže od vrućine, a pre 10ak, 20ak godina, bili su najlepši dani jeseni i cele godine, gde umesto kapuljače, vladaju majica, šorts i patike.
Igra života nema neki prevashodni značaj, ali je zabavna. Toliko je zabavna da se čovek lako izgubi u njoj i stvar postane ozbiljna. I onda nastaju problemi...
Što veća govna sereš, to te više zapljuskuje voda po dupetu. Svako na svetu nalazi se baš na onom mestu na kojem sada treba da bude. To ne znači da slobodna volja ne postoji, već da evolucija kao razvoj duha postoji jer da bi stigao do sledećeg stadiuma svog postojanja moraš najpre iskusiti kako bol i patnju tako i radost i uživanje. Sve se menja, konstantno. Život nije sat, nema takt već ritam. Nije samo jedan, to nema smisla. Kao živeo si taj jedan, a posle njega nestaješ. Ti - energija, uvek neumorna zverka koja stalno hoće još po malo od svega... Deri vinjak, jebi koze kajzer soze overdoze, šta god radio ljudi će ti suditi jer je to u osnovi njihovog razuma. Živeo!
Gospodsko "misliti", smatrati sa belim rukavicama. Danas prisutno skoro isključivo međ' požutelim stranicama ruskih romana koji skupljaju prašinu na policama pobliže vaših personalnih kompjutera.
- Uvažena gospodična, izvolite li me u daljem toku večeri počastvovati jednim tancom, ja bih ostao neizmerno radosnim tom okolnošću!
- Cenjeni gospodine, bojim se da ćete tu radost morati potražiti na drugom mestu. Odišete, naime, tako strahotnim vonjom iz gubice da je to prosto neizdrživo. Nalazim da ćete razumeti.
Iz nekog razoga pridev trudan u ženskom rodu trudna nije baš nekako skroz prefinjen, više je za neku nižu običnu upotrebu ali kada oćete reći da je neko na fin način trudan ili kada prvi put saopštavate vesti o trudnoći nekako svečanije je i više bebeći reći čeka bebicu: pa joooj sve odma vise neke štramplice i mirišu bebeća govna okolo, bebi puder, bebi kučići, bebi oprema puma, radost neka: ova kuća puna sreće, puna sreće i veselja, ova kuća dočekala uvek dobra prijatelja: harmonikaš peva razvalio čeljusti progutaće televizor kolko rasklopio usta riče kao vo, ma što li riče ovolko kad peva kao onaj pevač milan topalović topalko, koj mu je kurac, ma jel znaš ti kolko oni uzmu za dva sata posla što se dere ovde i odsviraju dve pesme? Izračunaj, to ti zaradiš za mesec dana, a možda ne ni za toliko. Kakve sad to veze ima? Pa nema nego pričam.
- Miro ženo, pa gde si ti, esi živa, kažem pre mom Siniši kad smo jeli uveče sardinu la perla sa crnim lukom, Siniša, nema nam bre nešto Rade da nam isporuči neke nove abrove, kažem mu, sto posto otišla kod ćerke u Nemačku.
- Ma kakva Nemačka, tu sam ženo, nego stavljali smo godinu svekru, znaš li ženo šta smo sve naspremali, sve sam sudove isprljala mesec dana sam prala sudove a onaj narod navalio a svašta smo i naspremali salate, riblje ćevape, pasulj, posne sarme, paprike, kiso kupus, posne kolače, trulu ribu šaran iz ribarnice petrović jel veruješ parče jedno nije ostalo da probam, bar od repa parče jedno, sve pojela muževljeva familija crkli da bogda nek im je nazdravlje uvek kažem kako mogu tolko na groblju da jedu, al ako, i spremljeno je da se pojede, nije mi žao.
- Ma sve znam... nego reci mi šta ti je s ovom drugom ćerkom?
- Aaaa pa čeka mi Anči bebicu!
- Stvarnooo? (Prevarila se znači neka budala pa je natankala do vrha?)
- Da, da udala se jesenas a muž, uuuu, muž joj radi u firmi na visokom položaju ima platu 900 evra stalno putuje, sad je u Moskvi, pa posle ide u Australiju, pre bio čak u drugoj nekoj galaksiji doneo nam svima po kamen meteor da ostacima nepoznatog dosad neorganskog jedinjenja, ma mnogo putuje, baš putuje; a u kući? U kući ženo nema šta nemaju: sudopere, pegle, čarape, lonce, mašina jedna, mašina druga, strug galenika, voće, polarotor, svet kompjutera komplet, kivi, programator, čekić, tavan, ma nema šta nemaju u kući, puna kuća hvala bogu svega, baš se dobro udala Anči samo joj je svrekrva gad a živi s njima, sokovnici, čuda, sve.
- E baš mi je drago, pozdravi je puno!
- Oću, oću, šta radite vi?
- Mi ništa, moram eto zube da sređujem samo da vidim gde ću, kod koga ću. Oću da uradim jedan most.
Kratkotrajni delovi vašeg života kad slavite, dajete počast i uživate u trenutku nakon neke pobede. Trenuci kod kojih usled radosti predstojeći problemi i nisu toliko strašni.
10 sati posle dolazim kući. Prolazim pored ukućana koje moja novonastala situacija ne zanima, sedam za komp. Odlazim na fejs, čisto iz principa delim radost sa poznatima. Pokrećem Winamp, puštam Rundeka. Ne palim pljugu, batalio sam pre godinu dana. Sve mi lepo. Dao sam godinu. Odo'.
