Parafraza stare narodne: Ko nema u glavi ima u nogama.

Najveća muka igrača popularnog Tetrisa. Nagomilalo se sve do vrha i samo što ne pukne a leva strana ima do dna "dubinsku" rupu al šta vredi kad NEMA PRAVE.

Model veze kojem teži svaka ''zaljubljena'' devojka, u jednom trenutku dostigne taj ideal, i onda uzme i sama sruši sneška.

Мисао са којом пензионер креће у пошту по пензију.

"Posle jebanja nema kajanja", glasi tačna izreka. No, shodno i proporcionalno tome, pre jebanja ima kajanja. Ali postavlja se pitanje: kako da se pokaješ kada još nisi jebo? Šta ostaje- ima li kajanja za vreme jebanja? Čoveče, realno, ko se još pokajao za vreme jebanja. Dakle, sve što sa jebanjem ima veze, ne donosi kajanje. Shodno tome, jedini zaključak je da bez jebanja ima kajanja. Ali, to nas vraća na početak: zašto si sebi uopšte postavljao pitanje oko pokajanja ako si jebo? Da li to znači da se ne bi pokajao da nisi jebo.

Svi znamo kao je nekada davno u jednoj zemlji, gde danas vozovi idu brže nego nadrogirani maloletni motociklista polupraznim bulevarom u susret sudbini, narod ustao na kuku i motiku jer 'leba nije bilo, a ni kolača, kako je od toga ispalo veliko sranje, kako su se odigrala masovna narodna okupljanja na trgovima sa sve grickanjem semenki i navijanjem, dok aristokratija i narodni neprijatelji redom ostaju kraći za glavu, što je s obzirom na ondašnju prosečnu visinu Francuza od 1,60 cm zaista kratko.

Neki čak znaju i da je veliko sranje ispadalo u starome Rimu ako bi isporuke žita sa Sicilije, severne Afrike ili Egipta zakasnile koji mesec, pa masa ne bi imala šta da žvaće kad se svrti kući iz koloseuma. Ovo je, naravno, svojevremeno omogućilo Antoniju da jebe Avgusta na distancu, ko Kleopatru na luksuznom krstarenu Nilom. Kad je Antonije preterao s time, a sa malim Oktavjanom nije bilo zajebavati se, umro je od gadnog slučaja sopstvenog mača u abdomenu, a tad medicina i nije bila baš na nekom visokom nivou. Slično je bilo i u Carigradu, dok ga još Muje nisu prekrstile u Istanbul. Hronična nestačica žita mogla je da dovede do lečenja Vizantiskog cara od očinjeg vida od strane pučanstva.Jedan car, koji je bio dovoljno pametan da posluša ženu, poslao je plaćeničku gardu da leči mase od konzumacije kiseonika, pa je posle stigo i da podigne najveću crkvu u hrušćanskom svetu, samo da bi je kasnije oni turski ugursuzi pretvorili u džamiju. Turci generalno sve upropaste, ko što vidite, jebo im pas mater. Osim za jedenje. Tu kapa dole, koj li bi kurac jeli da nam nisu oni, ne znam ni sam.

I da ne tupim više, princip je i budali jasan. Kad nema leba, a ni igre baš nisu nešto, neko ima da najebe gore na vrhu ili dole u blatu.
E sad, do danas su se stvari malo promenile. Igre su postale složenije i zabavnije, pekari su provalili pecivo, pa sad tu mlate pare, a 'lebac više i nije neka eksluziva, nije ovo Užice '41.

Međutim, ''Narod nema leba da jede'' je i dalje poklič kojim baba na pijaci, ko na kavom rimskom forumu, stavlja do znanja kolko je dogorelo do nokata. Ironije je u tome, dragi moji, što su realno stvari baš obrnute. Jebena sirotinja nema baš ništa drugo sem tog leba. Zato i neretko meri po sto kila. Ne zajebavam se. Mislite da Perhanova baba, što će da stvi Bicu i sestru joj Djeljanu u školi od sutra meri isključivo na stočnoj vagi od Cezar salate?

Sad, naravno, znam da je izraz više figurativan u današnje vreme. Osim za one kojima je univerzum u ravnoteži kada je leba 5 dinara, zejtin i mleko još tolko skupa, Šešelj u skupštini, a Tito/Draža i Sloba na nebu.

Ipak, zarad preciznosti, predlažem da poklič sledeće revolucije, ili bar izražavanje nezadovoljstva bude: ''Imamo samo leba!'' ili ''Dajte nam s 'leba!'', možda čak i ekstremistički i pomalo drčno-nezahvalan ''Jebo vas 'leba, oću roštilj!''. Jer jebi ga, apetiti su porasli, vremena se promenila i ni primarne ljudske potrebe više nisu tako primarne, ništa loše, točak istorije se ne može vraćati unazad.

A ako si neki šupak koji će da blagoglagolji kako gladna deca Afrike nemaju ni koru buđavog leba, učini čovečanstvu uslugu, samozapakuj se i samopošalji se sa sve par kila krtole, paškanata i šargarepe za neku centralnoafričku republiku gde se još praktikuje kanibalizam i namiri ih bar za koji dan. Biće od tebe valjan paprikaš, kad već ne može čovek.

Rešavanje dnevno-političkih problema za vreme vladavine Staljina.

Leđendarna izjava Save iz Kikinde, koja se ustoličila vremenom kao zajebantska poštapalica. Propao, smršao, oženio se, neće Zetor da upali, puk'o na kladionici, nije se krmača oprasila - nema čoveka, đe čo'ek.

Buva koja skapava od gladi.

Kafana koja šalje poruku o tome koji su gosti poželjni, a koji ne. Pa i radnici. Čisto muška jazbina, birtija sa dušom u koju se ide kad zaboli duša. Čistog vazduha tu nema, od duvanskog dima ne mož’ ni oči širom otvorene da držiš. Ma, i meso možeš da osušiš k’o u pušnici. Karirani stolnjaci izgoreni cigaretama, prljavi, aluminijumske piksle (pune, naravno), drči muzika sa jeftinog poluraspadnutog kasetofona koji viljuškom umesto antene jedva hvata lokalnu radio stanicu...
Ali, duša voli i traži takvo mesto makar i povremeno. Sjajno je za utapanje tuge. Terapeutski deluje uspešno menjajući bilo koji lek za smirenje.

Naši stari su govorili "Ko nema u glavi, ima u nogama", objašnjavajući tako zatucanu ili mentalno nepotpunu osobu. Danas, možeš i imati u glavi, možeš biti i magistar ako hoćeš, al' džaba, ako ti debljina novčanika ne prelazi prostor u džepu, nema te ni u priči, ići ćeš pješke ili se drndati u javnom prevozu. A baš kad pogledaš, ko sve vozi bijesne automobile, shvatiš da ni preci nisu znali šta hoće od sebe, jer najviše onih praznoglavih, tatinih sinova, najmanje koriste noge.

Ono kad ti dođu drva i komsije počnu da raspredaju o njihovoj količini.

E to je ona stara priča. Od starih neprežaljenih ljubavi, do nekih ljudi koje je pojelo vreme, pa ih nigde nema. To su one osobe koje se smatraju ličnim vlasništvom, koje su naše, a možda već žive neki svoj život, koji nema nikakve veze sa nama.

Igra života nema neki prevashodni značaj, ali je zabavna. Toliko je zabavna da se čovek lako izgubi u njoj i stvar postane ozbiljna. I onda nastaju problemi...
Što veća govna sereš, to te više zapljuskuje voda po dupetu. Svako na svetu nalazi se baš na onom mestu na kojem sada treba da bude. To ne znači da slobodna volja ne postoji, već da evolucija kao razvoj duha postoji jer da bi stigao do sledećeg stadiuma svog postojanja moraš najpre iskusiti kako bol i patnju tako i radost i uživanje. Sve se menja, konstantno. Život nije sat, nema takt već ritam. Nije samo jedan, to nema smisla. Kao živeo si taj jedan, a posle njega nestaješ. Ti - energija, uvek neumorna zverka koja stalno hoće još po malo od svega... Deri vinjak, jebi koze kajzer soze overdoze, šta god radio ljudi će ti suditi jer je to u osnovi njihovog razuma. Živeo!

Молерски израз потпуне ненадјебивости.
Нема даље!

Mantra koju majka ponavlja svaki put kad iz veš mašine izvuče jednu čarapu, dok druga nestane u stomaku mašine.

Razočaravajuće pomirenje sa činjenicom da su na akciji rasprodati svi LCD televizori.

Pošalica, koja se upućuje dobrom poznaniku koji navija za Crvenu Zvezdu, ili poznaniku koji navija za Partizan, a označava da se sa istom niste videli dugo, dugo vremena...

Nema ništa preko reda ma koliko dobro izgledao i ma koliki mito nudio. U toj ustanovi su zabranjene takve privilegije. Tu nećeš obrađivati sekretaricu direktora ili šalterušu, nema prolaza, poštuju se zakoni. Džabe ti moljakanje jer će se naći neka baba sa cegerom i mlatnuti te kišobranom po tintari tako da ti se pred očima pojave svi kojima si oteo mesto u redu i upiraće prstom u tebe kao nekad što su u srednjem veku optuživali najgoreg zločinca, samo bez giljotine kao kaznu, već modrice nastale od udaraca penzionerske ruke.

Izreka koja je kako tako legalzovala činjenicu da neko nije baš toliko pametan, pedantan ili nezaborvan pa mora svoje greške ili nedostatke da ispravlja tako što više bije noge, tj. radi od ostalih.

Svojevremeno se mogla zameniti sa ko nema u glavi ima u ujki, teči, a dalje sa emancipacijom žena bilo je: ima u strini, tetki itd...

Danas su sve manje potrebni glava, noge i rodbina a sve više se može reći ko nema u glavi ima u kešu, ministru, utoci, žutom, silikonima...