OGame je strateska svemirska simulacija sa hiljadama igraca sirom sveta koji se takmice izmedju sebe simultano. Sve sto Vam je potrebno za igru je standardni web browser. Pocinjete sa jednim nerazvijenim svetom koji ce te pretvoriti u mocnu imperiju sposobnu da odbrani tesko stecene kolonije. Napravite ekonomsku i vojnu infrastrukturu da bi podrzali vasu potragu za sledecim velikim tehnoloskim dostignucem.
Vodite rat protiv drugih imperija dok se otimate sa drugim igracima da zadobijete resurse.Pregovarajte sa drugim imperatorima i napravite savez ili trgujte sa preko potrebnim resursima. Napravite armadu kako bi sprovodili Vasu volju u univerzumu. Cuvajte svoje resurse iza neprobojnog zida planetarne odbrane. Sve sto zelite da uradite, OGame ce vam dozvoliti da uradite. Hocete li terorisati svoje okruzenje? Ili ce te uneti strah u srca onih koji napadaju bespomocne?

Gotivite sport? Navijate k'o imbecili za omiljeni vam klub? Eventualno turite i neki dinar na isti protiv apsolutnog autsajdera? Ne i zbog batice iz naslova, tog svojevrsnog krkele i kiksare zbog kojeg kršite ruke i grickate nokte do poslednjeg sudijskog zvižduka, ne znajući da l' će i kad će nešto da usere...mamu li mu u pičku jebem ja.

Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...

Jedna od standardnijih floskula u vokabularu sportskih komentatora a kojom se svekolikom narodu kraj malih ekrana pruža informacija o tome ko brani na rendom utakmici rendom sportske kategorije koja, razume se, predviđa postojanje pomenute pozicije u ekipi.

U reali, nažalost, mnogi golmani su i bukvalno shvatili izraz iz naslova pa se najčešće i ne pomeraju sa linije gola - na opštu radost navijača svog kluba, razume se.

Najčešće osoba ženskog pola, toliko mršava da kad bi htela da se obesi ne bi mogla.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Smotan, nesposoban, sa dve leve noge, ništa ne može da uradi kako treba.

Kad uđeš kod svog ortaka Boleta Birkofa u sobu i zatekneš 4 monitora, 2 kućišta, po zvučnik na svakom ćošku svakog predmeta, web kamere što vise sa kablova punjača nekoliko mobilnih telefona uštekanih u plafon jer imaju u sebi svetlosne efekte električne jegulje (znaš da Bole uvek zaboravi da uzme sijalice kad skokne do Maksija), odmah pored kreveta 3 u 1 štampač/skener/kopir mašinu sa ugrađenom jubilarnom sedmom tastaturom koju je Bole počeo da koristi od juna meseca, nekoliko miševa koji su sami od sebe izrasli iz Boletovih ruku zamenjujući mu parne prste, nekoliko miševa koji grickaju ostatke čipsa, usb-ove umesto igračaka iz kinder jajeta, i kada se, razrogačenih očiju gledajući ceo taj galimatijas houm mejd-hevili pejd tehnike, sapleteš o neki od kablova iz čopora, zakucaš čelom u tospa, uspešno se, al' ipak teškom mukom, pridigneš na lakat, tada kažeš:

Televizija koja redovno dno dna udubljuje!!!

Polimer surove globalizacije, americkog lifestyle-a i unificiranog bitisanja svetskog tinejdzera. Ovaj web portal pored nebrojenih prednosti sajber komunikacije (muzickih otkrica bendova 'you've-never-heard-of', fashion freak show tendencija, zgodnih i umisljenih individua, kao i suseda iz blokova kojima se od 90tih ne javljamo u prolazu), nosi i formulu otrova zapadnjackog individualizma, otudjenosti i bezlicnosti. Key-words: top juzeri, 'ladno me je dodala', private profile, private message (ukoliko zaista krijete nesto - blindates favorite), pimp-myspace.com (biatch!)..
Posledice: prepoznavanje nasumicno dodatih frikova u klubu,na ulici i sl. aka "You've been stalking me on myspace" (preslusati John B - istoimeni d&b album), neiskoriscene besplatne poruke postpaid korisnika, svadja sa najboljim prijateljem koji je
nezadovoljan rangom na Top Friends..
Analiza konkurencije: hi5.com (nesto poput Coca-Cole i Pepsija), ni Britney mu ne moz' pomoci.
Lokalna reaktivnost: evropsko kasnjenje (izuzev UK, gde je MS vec godinama prihvacen, od nedavno i u Srbiji), samosvest iliti gadjenje, mass 'popularnost', slike na google-u "Tom is not my friend"..
Preporuka: Spejs poseti dnevno oko milion (i vise) ljudi. Tom je izmislio toplu vodu. Ne vredi se opirati. Coca-cola, Marlboro, Suzuki..

Specijalnost sportskih komentatora koji prenose tenis da na osnovu pokreta i eventualno pogleda tenisera zaključe njegov tok misli u tom trenutku.

Razmišljanje umišljenog supruga uverenog u sopstvenu vrednost.

Jedan od najboljih crtanih filmova koji su se ikada prikazivali u Srbiji. To je ona mala, žuta ptičica, za koju nijedno dete nije moglo da pretpostavi da je, ustvari, vrabac. Jer, ko je od nas govorio francuski i ko je ikada mogao da zamisli da su u tamo nekoj francuskoj vrapci kao žuti? Sjajna stvar je bila ta da je crtani bio bez prevoda i sinhronizacije, tako da smo potpuno uživali u animaciji. Crtani koga karakteriše i interakcija ptičice sa publikom: kada ugrize jabuku i iz nje izadje crv, pa ga vrapčić ubije lopatom, publika krene da zviždi i on se postidi, pa ga sahrani. Le Piaf je isto tako jako često trčao ka horizontu na ekranu, postajao sve manji i nestajao na tren, i onda dotrčavao nazad sa, na primer, tom lopatom kojom je sahranio crva. Takodje, imao je najbolju uvodnu špicu gde je svirao gitaru, a onda klavir i sa njim opet odletao ka horizontu. A muzika u toj špici... pesmica koja mi je i dan danas omiljena..

1. U svakodnevnom razgovoru sa drugim ljudima često koristite chat skraćenice, a rečenice završavate zamišljajući prst na ENTER-u.

2. Vidite sebe kako kucate dve tačke, crticu i zatvorenu zagradu onda kada vas neko slatko nasmeje.

3. Čak i obični natpisi po gradu i nazivi ulica asociraju vas na nickove: Nebojša kula, marina Dorćol, luka Beograd...

4. Svaki put kada se neko dere na vas, pali vam se lampica za CAPS-LOCK pred očima.

5. Domaće i strane filmove klasifikujete kao QWERTZ i QWERTY.

6. U ličnoj karti obavezno tražite prvo e-mail i IP adresu.

7. Često ste u tripu da vam na čelu piše TYPING... kad god hoćete da izustite nešto.

8. Zbog izobličenja jagodica do neprepoznatljivosti više vas ne mogu identifikovati putem otisaka prstiju.

9. Web-kameru palite i kad treba da se obrijete/našminkate.

10. Imate više od 300 kontakata na MSN-u, a ni sa desetak od tih ljudi niste makar jednom otišli i seli negde na kafu.

Najopravdaniji i najsvrsishodniji izraz u kome se koristi nepostojano i.

Kako u raznim situacijama nalećete na šalter neke službe gde sistem permanentno pokušava da Vas napravi budalom, ovaj savet od strane šalterskog službenika/ce će Vas najbolje uputiti u stvarno stanje stvari i objasniti razloge iza nerešavanja vašeg predmeta...

Serija ko serija. Sranje. Dobija smisao tek kada neki plavušan arči Samantu u guzicu.
Četiri gistro urbane Njujorčanke, koje misle da su popile svu pamet ovog sveta idu gradom i jebanišu se sa matorcima, sa mlađima od sebe, uspešnim biznismenima, neke od njih taslači ko stigne i onaj kome nije otišao autobus.

E sad. Ribe u Srbiji. Toliko naložene na junakinje ove serije da su se i same počele nositi kao one ne bi li imaginarno pobegle iz svojih ruralnih sredina i barem na tren bile Njujorčanjke u svom selu. Visok stepen imbecilnosti, manjak samopuzdanja dovode do toga, da one počinju čak i da razmišljaju kao likovi iz gore pomenute serije, pažljivo skupljaju, upijaju, rečenice izgovorene u seriji i kasnije ih dele sa svojim drugaricama ne bi li bile urbane i svidele se momcima iz sela. Samo citiranje tih dijaloga iz serije nam govori mnogo o devojkama koje to čine i samim tim nam govore da bežimo od takvih riba koliko nas noge nose.

Glagolska imenica K. potice od glagola kitovati inf.. K. je forma surovog kažnjavanja putem visestrukih udaraca spolovilom. U jednoj varijanti, K. se može izvoditi tako sto se objekat kažnjavanja prekrije ćebetom što umanjuje šansu da izvršitelji budu prepoznati tokom vršenja radnje.

Etimologija kitovanja kao pojma verovatno potice od ćebovanja, sa kojim postoje izvesne sličnosti, naročito u potonjoj formi (kada je objekat kitovanja prekriven ćebetom).

To je ona dosadna klinka koja te je jurila da se igrate u pesku. Sa njenim starijim burazerom si jurio kučiće po kraju, lovio paukove i čupao krila zunzarama, a ona vas je pratila u stopu i uvek te gledala sa divljenjem u očima... Krala je najlepše jabuke u kraju i trčeći ti donosila dok si ti pikao fudbal sa ortacima. Ismejavao si je zato što je mršava i ima kratku kosu. Nije joj smetalo, i dalje je želela da bude pored tebe. U pubertetu si počeo da juriš školske profuknjače, a ona je čekala na hodniku, sa najlepšim osmehom na licu, da te vidi samo na tren. Vreme je prolazilo i za tebe i za malu, samo mala odjednom više nije bila mala. Sada za malom svi uzdišu, uključujući i tebe. Ne možeš da spavaš, stalno misliš na nju. Pitaš se kako si bio tako slep. Predveče visiš sa starim društvom pred njenom zgradom samo da je vidiš, a mala prođe ni ne pogledavši te... Maloj je malo dosadilo da te čeka, a ti si propustio šansu doveka...

Narkomanski sleng za glavnu venu: Svetu Mati bodenja, uzdanicu dostizanja narkomanske nirvane. U centralu se roka kvalitetna roba, koja je kao fino jelo koje zahteva srebrni escajg.

Borilačka veština za koju većina ljudi nikada nije čula. Visokoumnom dedukcijom isti munjevito dolaze do zakljucka da ima veze sa najpoznatijom ruskom navikom - uroljavanjem.