Ne misli se na glavni voditeljski par, već na one koji se javljaju iz svake države ponaosob kako bi pročitali glasove. Njihov govor je poput govora mis sveta, sve se unapred zna, prvo se zahvale zemlji koja je organizator za fantastičan šou, pa onda pohvale izgled voditeljke, eventualno nešto promrmljaju na jeziku te zemlje koja je domaćin i krenu u čitanje glasova. Kada stignu do 12 poena naprave dramsku pauzu poput Saše Popovića u zvezdama granda, misleći da se mi kidamo od neizvesnosti kome će 12 poena otići, iako mi znamo da tih 12 poena ide susedu (Bosna Srbiji, Azerbejdžan Turskoj, Belorusija Rusiji, Kipar Grčkoj, Monako Francuskoj itd.) ma koliko god ta pesma bila dobra ili loša.

Početkom devedesetih je u našoj zemlji nastupio haos u kome su se najbolje snašli beskrupolozni likovi kojima je jedini cilj bio da se na prevaru obogate na račun drugih ljudi. Pošto je kriza društva bila velika i dugotrajna broj takvih ljudi je takođe bio veliki. Njihov nagli " uspeh" u životu bio je praćen raznim negativnim događanjima. Mnogi do tada tihi i povučeni ljudi postajali su zverovi koji su bili u stanju da ubiju čoveka za boks Marlbora.
( Neki su i ubijali ).
Psiha takvih ljudi je zauvek promenjena na gore.
Danas mnogi od tih ljudi su postali ugledni građani i vlasnici privatizovanih preduzaća, ali psiha je i dalje ostala otimačko-siledžijska što najbolje znaju radnici u tim preduzećima.
Pitam nadležne na zemlji i nebu. DOKLE BRE?

Najbolja mama na svetu, nikada ne psuje, uvek ima vremena za svoju decu koja se nikada ne svadjaju s njom i ma koliko sranje da naprave bice kaznjeni ali nikad ponizavani. Nece biti nikada ljuta na njih ali kaznu ce odsluziti posteno i do kraja. Kada joj deca postave neko glupo (decje) pitanje maksimalno ce se posvetiti da im da nabolji moguci odgovor a nikad skrenuti sa teme ili reci ne znam jer ce se to katastrofalno odraziti na njihov razvoj. Uvek vodi racuna da legnu na vreme i da ne gledaju TV previse jer su to najveci grehovi koje je americko dete u stanju da pocini. Za slatkise ima posebnu politiku i daje ih u kolicinama preporucenih od srane pedijatra.
E sad, kako su Amerikanci nacija sa procentualno najvecim brojem narkomana i ubica to niko ne zna.

Razumem sve žene, i muškarce koji ga ne vole i razumem da je to samo glupo udaranje po lopti, i razumem da ne vole pivo, da ne vole kada psujemo i majku i oca sudiji, komentatoru, igračima, upravi, navijačima, televizoru, Marku Panteliću, policiji i svim ostalim državnim organima, razumem da im se smučilo to što se fudbal spominje u skoro svakoj reklami na tv-u, bilo da se radi o prašku za veš ili podizanju gotovinskih i keš kredita, razumem i zašto 'one' gledaju fudbal (u vezi s tim razumem i zašto su Ronaldo i Bekam u svim mogućim reklamama), takodje razumem i njihov bes zbog naših tiketa, našeg besa kada padnemo iste i povećane doze adrenalina pred kojom može da strada svaki predmet u kući tokom tih 90 minuta,razumem da se naježe na pomisao navijača, razumem i da se naljute kada im presečemo gledanje serije u 20:45 utorkom i sredom, razumem i starije gospodje koje viču: 'Ne šutiraj taj fudbal', i njih razumem ali
NE RAZUMEM ZAŠTO ONE NE RAZUMEJU NAS.

To je osećaj koji se dobija kad gledate ljude iz Elektronske Industrije Niš, kako štrajkuju i ljute se protiv vlasti.

Ali je i isti onaj osećaj koji se javlja kad gledate tu istu vladu kako ne ume da objasni tim istim ljudima da je izmišljen čak i iPhone. I da niko u svetu ne želi da kupi njihov TV. Niti želi da im kaže da su izmišljeni plazma i LCD televizori.

Onda je veća tuga što se umeša i treća strana i radnici na kraju dobiju svoje plate, pokrenu proizvodnju i nastave da proizvode EI-Niš televizore. Onda država otkupi te televizore, da ne bi ljudi iz te fabrike gladovali i pokloni ih deci radnika koji su izgubili posao...

I tako sve u krug svi "srećni" i "zadovoljni"... E, to je tuga.

Ljudi koji u tebi bude Šumaherski instinkt za preticanje ali s druge strane, problem leži u njihovoj Hakinenovskoj sposobnosti odbrane od tog istog preticanja sa tvoje strane. Oni su tu kada žuriš, kada je gužva na ulici a i kada gužve nema, kada ideš na sastanak, intervju za posao, trening... Oni su tu, verovatno poslati direktno od strane onih đavolaka zaduženih da Marfijeve zakone sprovedu u delo. Proizvodeći zastoj poput FAP-a na Ibarskoj magistrali, dovešće vas do ludila pri pokušaju da ih preteknete. Njihov hod, tj putanja predstavlja neverovatan algoritam za randomnes a to je upravo ona putanja kojom želiš da ih obiđeš. Javljaju se u svim oblicima i veličinama, od školarca sa predimenzioniranim rancem na leđima pa sve do bakute sa kolicima za pijac. I svi imaju isti cilj, a to je da vas ometaju u blagovremenom stizanju na odredište.

Prema priči mog frizera (a kaže da taj termin koristi većina njih), kosopatnik je muškarac koji, kada primeti da mu slabi kosa, počinje da provodi sate pred ogledalom, zagleđujući se i ubeđujući se da se ne primećuje da je počeo da ćelavi. Sledeći korak je isprobavanje svih šampona, melema i balzama, medicinskih i narodnih. Poslednji stepen, kada je ćela potpuno vidljiva, je puštanje kose sa strane i prebacivanje vlasi preko temena. Neki počinju da nose periku, ili ne izlaze iz kuće bez kačketa. Najteži slučajevi kosopatnika veruju kako njihov trik u potpunosti prikriva činjenicu da su ćelavi i da niko ne vidi koliko napora ulažu da prikriju svoju muku.

Nažalost, njih je nemoguće ubediti da se mnoge ribe lože na ćelave muškarce, ali ni jedna jedina na kosopatnike.

Rođaci sa sela, brđani klasika, uveli internet pre koji dan. Svaki član porodice (i poneka domaća životinja) napravio nalog na svim mogućim soušl netvorking sajtovima. Posle nekog vremena skontali su tvoje postojanje na svetskoj mreži, i od onda strpljivo vrebaju tvoje onlajnovanje. Čim se uloguješ, čet prozor ti iskače. Na netu su 25 sati dnevno, a vikendom i duže. Naizmenično se smenjuju na netu, i međusobno se prepucavaju preko svojih slika, a ne štede ni tuđe slike, za lične prepirke. Svaka slika koju si postavio na face, ima neki njihov komentar (puta broj članova porodice pa sve to na kub). Smarači na smenu, su pored ljubomorne devojke, nezgodnog šefa i strašnog ćaleta, najčešći razlog ovladavanja sigurnosnim podešavanjima na svim društvenim mrežama

Spora kasa, često najsporija. Matematika je prosta, iako je predviđena do 10 artikala po kupcu, jedna četvoročlana porodica se razbije na divizije, to je već 40. Onda dok počnu da se dodaju novčanicima i kešom, u najgorem slučaju kreditnom karticom jednog od njih, pa onda počnu da mole da im kasirka progleda kroz prste, 12 artikala nije mnogo više od deset a i kako će njihov sinčić bez afteršejva sa primesom marakuje, ne ide bez toga. E, onda upadne jedan lik koji žuri na bus a ima 11 artikala, ali je nadrkan pa ne moli već se svađa sa prodavačicom, pa dok dođe obezbeđenje da ga udalji, pa dok bakica iza tebe zamoli da te pretekne jer ima samo pola 'leba a Koviljka je čeka ispred, ti onda lepo uzmeš čokoladicu, koju nameravaš da kupiš i zbog koje pratiš tu popodnevnu melodramu čekajući u redu, otvoriš je, pojedeš i lagano odšetaš pored kasirke iz megamarketa.

Društvo u koje nikako ne treba da upadate. Ako udjete bićete samleveni i progutani gvozdenim čeljustima iz kojih bukti vatra elokvencije, vrlo često nabeđene inteligencije i nepouzdane erudicije. A ako ne daj Bože počnete da se družite sa tim ljudima dobićete milion kompleksa jer ćete svaki put pokušavati da kopirate njihov sofisticirani sistem proseravanja i kritičkog mišljenja koji vodi do opširnih debata o smislu života koje će vam čak i biti jako zanimljive ali samo prvih par puta dok ne shvatite da je to tema svake tematske večeri i da će to sofisticirano proseravanje da se prolongira. I onda ćete uhvatiti sebe kako govorite ili pišete neke reči za koje postoji ekvivalent u našem divnom jeziku (kao što je autor ovog teksta to upravo i primetio) i zapitaćete se šta je koji kurac pošlo naopako?!

To je kada nas i dalje leče brufenom, andolom, i sirupom za kašalj od side, ebole, vode u kolenu, preloma ruke... ma jednostavno svega. Toliko je efikasno da su nas ustvari i uverili u to, jer ko zna ako doktor ne zna? Ustvari, zašto bi uopšte i radili na tome da se bilo šta radi efikasnije i da bude dostupno svima, kada je u interesu "ovima gore" da se njihov lek samo dobro proda na tržištu, a naravno tu je doktor da ga prepiše i posavetuje kako NIKAKO drugi ne bi smeli da uzimamo. Zbog toga smo u situaciji kada naš automehaničar zna mnogo bolje šta mu je sa bubrezima od doktora, a isto tako i doktor zna bolje od automehaničara da popravi svoj Audi ABCDEosmicu...

Ako je sudeći po uvreženom svetskom mišljenju, zasnovanom na moru odgledanih naučno-fantastičnih filmova iz holivudske produkcije, rečenica koju će najverovatnije izgovoriti pripadnik vanzemaljske civilizacije prilikom premijernog susreta sa predstavnicima naše. Međutim, čak i ako zanemarimo malo verovatnu mogućnost da će visoko-inteligentne zelene lignje sa planete RK563a iz sazvežđa jebene Andromede uopšte govoriti jedan od zemaljskih jezika, teško da možemo preći i preko sulude ideje da će iste doći u cilju širenja međugalaktičkog mira. Ama, da li bi iko tako tehnološki napredan prelazio toliku interstelarnu razdaljinu ( jebeno mnooogo daleko; prim. prev. ), jebav'o se sa kometama, meteorima, crnim rupama i ostalim opasnostima na tom dugačkom putu, samo da bi na kraju palamudio sa nekim tamo dvonogim, bezrepim i dlakavim Zemljanima?! Teško da bi i najokoreliji optimista u to mogao da poveruje. Doduše, ni za njega nisu sve lađe potonule. Ako budu bili BAŠ ljubazni, daće nam bar 2h da napustimo planetu...

U vremenu burleski, u dobu kada hulahopke zapravo nisu postojale, kada su sve žene nosile haltere, a otkriveni ženski članak bio simbol seksualnosti i požude, taj tanani materijal, sa jednocifrenim brojem dena, od koga su čarape spravljene, nije mogao dugo da pruži otpor neisturpijanim ženskim noktima, nezgrapnim muškim prstima i sitnim ekserima nedovoljno zakvenim u klupama na keju.

Pokidana jedna nit izaziva lavinu. Efektom domina, jedna za drugom se brzo kidaju i ostavljaju svetlu štraftu koju je nemoguće ispraviti, a vrlo teško sakriti. I koja se neretko pojavljuje u najnezgodnijem trenutku po vlasnicu istih.

Tako je i sa pričom, i sa neprimernim šuškanjima po kuloarima. Trač se za razliku od pohvale, poput pukotine na ženskoj čarapi širi brzinom svetlosti. Ne birajući trenutak, na štetu po glavnog aktera.

Takve priče nikada ne želimo da nam se dogode. Ne možemo da ispravimo njihov negativan učinak i eventualnu nelagodnost koje su donele. Ali posle određenog vremena ni jedna normalna osoba ne haje za iscepane čarape.

Sredstvo za mazanje očiju građanima u predizbornoj kampanji.

Večiti neprijatelj male dece istraživača. Taman se valjamo po travi i trčimo po loptu kad ono - pec , pec i odjednom igra prestaje. Tražiš pomoć od roditelja , neku kremu , stavljas vlažne peškire na ranu ljutu ali - ne vredi. Jednostavno ne postoji lek za to. Moraš da trpiš i čekaš .
Kada sam odlazio na leto na divcibare postojalo je jedno mesto iza vikendice gde je bilo mnogo žare i osveta je bila brutalna , za sve ono sto mi je učinila u mom detinjstvu , bezobraznica jedna.
- Mada , dolaze neka druga vremena , pa se današnje klince jedino 'ožare' meci kalašnjikova kada pikaju kaunter ili eventualno komarci kada ih njihov satima upaljen kompjuter u mračnoj sobi svojom svetlošću poziva na gozbu. Za selo su čuli iz priča baka i deka a za biljku iz naslova definicije - teško.

U trenutku tranzicije državne vlasti i krupnih kadrovskih problema u svim slojevima društva, ponekad se desi da na površinu ispliva neka "bela svetlost u crnom krugu čamotinje".
Živimo u vremenu tuge koja eskalira svakim novim danom i o kojoj se priča onoliko koliko joj druga, bolja i verodostojnija dozvoli. A samo ljudi koji vide jedino sebi slične dok njih niko ne primećuje, podare poneki osmeh; kako sebi, tako i drugom čoveku koji njihov uspeh prihvata kao svoj.
Dok vrh naše zemlje vodi svoju politiku, ne obraćajući pažnju na ono najbolje što imamo, drugi im ljudi dozvole da se ponekad obrate... Njima! Koje niko nikad nije ni primetio. A takvi, neprimećeni, nam najviše radosti i osmeha podare. Onda kada ni najveći optimisti to ne očekuju.

Japanac poljskog porekla. Rođen u Krakovu, visok, krupan i jak, nalik Gortatu. Otišao u Japan kod mame sa 8 godina jer je zapišavao državnu imovinu, tj. njihov čuveni wc. Tamo se fino snašao i, do devetnaeste godine je išao u školu i bio odličan đak. Sve bi bilo tako savršeno da mu svaki drugi vršnjak nije skakao po živcima.

Sa 19 godina je otišao u Škotsku, jer mu je bivša devojka pretila smrću zbog njegove nezainteresovanosti za seks. Tamo živi i radi kao zamenik direktora FK "Dalilud Siti".

Veoma je impulsivan i lako ga je iznervirati. Međutim, nije nasilan i sve pokušava da reši mirnim putem.

Propali(i prolupali) treneri koji se pojavljuju po raznim lokalnim medijima, kritikujući odredjene fudbalske licnosti i klubove.Oni su naravno najstručniji, najkompetentniji, oni uvek znaju kako je trebalo da se igra, kako je trebalo postaviti taktiku, koji je igrač(iako ne znaju ni ime pravilno da mu izgovore) zablistao ili razočarao...Uvek iznose svoje mišljenje u medijima(iako ih niko i ne pita za njihovo mišljenje), obožavaju kad im govore kako "nemaju dlake na jeziku"(ali u nosu, to je već...)...Njihov najveći trenerski uspeh je peto mesto u kineskom ili libijskom šampionatu i smatraju da im to daje dovoljan kredibilitet da kritikuju neke ljude koji zaista imaju odredjene rezultate iza sebe... I naravno, trenutno ne rade nigde, jer su mnogo dobri, pa klubovi nemaju novca za njih...

Pokusavaju da ispadnu pametniji nego sto jesu i da im se drugi dive a te druge to ne interesuje jer i oni pokusavaju da zadive i da ispadnu pametniji...

Osoba koja ima izmedju 14 i 24 godine.Najveci deo dana provodi u svojoj ''jazbini'' sa svojim najboljim drugarom od 2.7 GHz.Kazem ''najveci deo dana'' jer ostatak dana provede spavajuci pored istog tog drugara.Svoje vreme isplaniraju tako da jedan deo dana provedu zaludjujuci se hakovanjem tudjeg fejsa, na kojem pritom ne urade nista korisno,dok drugi deo vremena provedenim za kompom pokusavaju da naprave neki virus koji ce unesreciti mnogo neduznih zivota.Omiljene igrice su im ''Call of duty 4'' i eventualno ''Counter strike 1.6''.Omiljeno pice je,naravno, ''Coca-Cola'' cijih flasica ima na milion oko kompjutera.
Obicno imaju i jednog druga sa kojim, vikendom, hakuju i dele svoja velika hakerska ''iskustva'' iz predhodne nedelje.Njihov razgovor obicno deluje ovako: