U psećem svijetu kucanja je nešto poput švaleracije! Često se za čopor pasa kaže kucanja, koja se sastoji od jedne ženke, i više mužijaka. Kucanja kao izraz može da se koristi i za ljude koji se švaleraju!

U većini slučajeva laž koju koristimo da raskinemo lošu vezu. Lično preporučujem da ne koristite ovo, pošto pretpostavljam da svi znaju da je to jedna velika neistina. Međutim, ako se ukombinuje sa nečim drugim, može da bude korisno, a možete da dobijete i šamarčinu. Na primer:

U tmini ćoška sobe, odma do malog pauka, stoji ona. Nevidljiva, a osetljiva. Entropična, a uređena. Možda jeste, a možda i nije. Ipak tu je, o čemu god da se radi.

Svi tinejdzeri ga koriste kada zele da ispadnu face a uglavnom se svodi na laganje.

Uzrečica koja sagovorniku dokazuje da si široke ruke.

Odvaliti u sportu. Ma u bilo čemu.
Pobjede u kojima poraženom nije ostalo ništa drugo nego da tiho klekne, otvori usta i bude poprskan kao neki vid krajnjeg poniženja.
Vezan je za poznati termin fejšl.

Mrzim Bijeljinu. Daleko je.

Miris borovine poprimio je slatkaste arome koje je odašiljala svojom pojavom. Sve je bilo lepše. Ni planinska magla nije više bila tako strašna. Pokretom svoga oka činila je da meni kao posmatraču prostruji krv ledena od studenog planinskog vetra. Mimika njenog lica odavala je mudrost njene duše. Delovala je krhka, ali hrabra i ponosna. Usudim se reći da je zaista takva.

Lepa je. Rumeni obrazi se ističu ispod blago neravnih pramenova koji joj prekrivaju svetlo čelo. Ruke su joj umetničke. Blage, a u isti mah i jake, sa osećajem, sa vrlinom dodira koji umiruje, prosvećuje, umiruje, prosvećuje i tako u nedogled do konačanog spokojstva još uvek vrlo žive duše. Pogled posmatraču pravi rezove na lokomotivi naizgled snažnog tela.

Postavljam sebi pitanje kako odoleti? Kako isključiti svoj prijemnik emocija kad je ona pokretni odašiljač talasa zaljubljivanja? Nemoguće je. Možda okrenuti pogled. Možda otići. A zar da pokleknem pred manom svog srca i da ne budem dostojanstven do kraja?! Možda, gledajući nju, dostojanstvo trebam da okačim na jedan od onih borova, koji nam telo i dušu hrane preko potrebnim kiseonikom, jer ja, pokušavajući to dostojanstvo da zadržim, polako ostajem bez tog istog kiseonika.

Ona zaista ostavlja bez daha.

Svi smo upoznati sa pričama naših roditelja da je nekada bilo bolje, i da smo mi generacija koja sve hoće odmah i hoće sad. Najčešće se sa njima ne slažemo ali za ovo im moramo skinuti kapu.

U zlatno doba C-marketa mogao si bez ikakvih problema da kupiš kafu u zrnu, i samelješ je u visokim mlinovima za kafu koji su bili strateški pozicionirani iza kasirki.
S tim što kad kupiš 200 grama kafe u zrnu, kupio si baš to a ne kao danas kupuješ mešavinu kafe, brašna, i ko zna čega još u onoj kesici pa kad je skuvaš ne znaš da li da popiješ nešto za gorušicu ili da zoveš popa da te pripremi za Svetog Petra.

Kafa u zrnu je bila sjajna jer si mogao u prodavnici da je otvoriš na licu mesta i proveriš ima li neindentifikovanih objekata u kesici pa zameniš na licu mesta ako nešto nije u redu. Prospeš celu sadržinu u mlin i velikim industrijskim prekidačem samelješ u istu kesicu tako da cela prodavnica zamiriše i da ti namigne krajičkom oka cura sa sašivenom suknjicom što je povlačilo onu staru "Komšinice, dođi na kaficu, hehe".

Kažu da još ponegde postoji kafa u zrnu i ti stari socijalni mlinovi za kafu u zabačenim delovima naše zemlje, ali to više nije to. Danas nam je sve servirano u hipermegasuper marketma i sve je AKCIJA!

Jebo im pas mater.

Čovek sa natprosečno čestim rifrešovanjima mozga. Svaki put kad ga vidite, znate da ćete slušati ono od prethodnih 117 puta.

On je zlatna ribica u ljudskom obliku. Naime, postoji pretpostavka da zlatna ribica ima rok trajanja memorije od pet minuta, nakon čega se aktivira dugme za "refresh" , i onda joj je sve opet novo i zanimljivo, što je zapravo i jedini način da ne poludi u kugli vode prečnika 20 santima.

Vreme u koje se omladina vraća kući.

Vozio je auto i uhvatilo ga je crveno svjetlo na semaforu.Desnom rukom brzinom svjetlosti vadi cigaru prinosi ustima i pali je,dok lijevom otvara prozor i stoti put u toku dana popravlja retrovizor.Njegove oci su uprte u jebeno crveno svjetlo na semaforu,auto je u prvoj i samo ceka znak da pokaze svoju makinu kako prede.Makina je iz 1989 godine ali jako je dobro ocuvana.Ma medju najbolja dva,tri auta u kvartu-on garantuje.On sad kad bi htio tj.kad bi bio raspolozen on bi sad smio da se takmici sa svim i svakim i garantuje da je njegovo auto najbolje.Ma nema sta mu nije mijenjao ma sve je novo na njemu nista fabricko nije.Karoserija je malo izjedena i ofucala se ali ko na to gleda????Misli on tako ociju uprtih u semafor cekajuci zuto svjetlo da krene vise jer ga crveno pravo nervira,nije mu jasno koji ce kurac crveno svjetlo uopste ko ga izmisli i njega i semafor.Jedino sto mu moze skrenuti paznju je riba koja prelazi pjesacki prelaz a on gleda i misli kako je zivot mogao biti lijep.Cim krajickom oka uvidi da crvenom istice kraj,u nanosekundi paljenja zutog svjetla noga je na gasu,cetvrta nakon 5 metara i on ode ostavljajuci prasnjav trag za sobom...

Jedna kriva linija koja moze da iskrivi citav tok zivota.

Razmahati se rukama prilikom razgovora. Liči na gestikulaciju međ' italijanskim življem, samo bez ikakve kontrole pokreta.

Nekad davno beše neki mladi princ koji je tražio životnu saputnicu. Bio je odlična prilika za sve udavače, ali je imao mali nispe, pa su sve devojke posle jedne noći sa njim bežale glavom bez obzira. Posle dugog putovanja, vraćao se kući sjeban jer nije mogao da nadje onu pravu i da je kraljevski zadovolji.
Jedne noći je naišla velika oluja, kijamet na polju. Neku pozvoni na kraljevska vrata. Stari kralj je otvorio i video mladu, zgodnu, lepu i prsatu devojku koja tvrdi da je princeza iz udaljenog kraljestva. Uveli su je u kraljevske odaje i kad ju je video, mladi princ je odmah zabalio. Nije hteo da je trši da se ne bi opet razočarao. Stara kraljica se zato dosetila brilijantne ideje. Postaviće zrno graška i preko njega dvadeset dušeka i dvadeset jorgana, pa ako oseti grašak onda je to ona prava. Na gomili od dvadeset dušeka i dvadeset jorgana princeza je prenoćila. Ujutru, kada se probudila, upitali su je kako je spavala, a ona odgovori:
"Ma kurac sam spavala. Nisam oka sklopila, nešto me je žuljalo, sva sam modra".
Tada postaše uvereni da je ona istinska princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset jorgana osetila zrnce graška koje je nažuljalo. Princ je uze za svoju nevestu, jer se uveri da je od kraljevskog roda i da će moći da je zadovolji i da živi sa njom dugo i srećno.

To je rečenica koju ćete izgovoriti negde oko šest ujutru, nakon što ste pozvali isti broj, koji ste tokom noći okrenuli makar pet puta. Ali da pođemo redom.
Sigurno vam se svima desilo da ste nekada bili prinuđeni da celu noć ostanete budni, iz raznoraznih razloga. Spremate ispit, radite kao čuvar, čekate da vam se žena porodi, špijunirate komšiju,...dakle neophodan vam je impuls koji će vam s vremena na vreme vratiti energiju.
Dakle, izaberete neki broj, ali ga obavezno zapišete, jer će vam biti potreban tokom čitave noći i, negde oko jedanaest uveče, pozovete. Ljubazno se izvinite i tražite Dojčila(ovo je veoma važno, jer morate biti zaista kurate sreće, pa da stvarno postoji lik kome su dali takvo ime).Sa druge strane, neko vam kaže da ste pogrešili, pa spustite slušalicu.Posle sat vremena ponovite postupak, stim što ovoga puta možete biti sigurni da će vam pomenuti familiju.Da ne dužim, dakle zovete na svakih sat vremena, tražite Dojčila, i svakoga puta, možete se kladiti u to, čućete sve glasnije,i sve vulgarnije psovke.
Ali na kraju, u šest ujutru, kad pozovete domaćina koji celu noć nije oka sklopio, zbog neke jebene budale(Vas),i kažete mu:
- Alo, ovde Dojčilo, da me nije neko noćas tražio kod vas?, čućete takvu salvu psovki, za koju ste bili sigurni da ne postoji ni u čijem repertoaru.

Građani, ti čisti i pedantni ljudi. Ah da, video sam ih jednom. Širio se miris kaldrme i betona od njih, tačno sam mogao da vidim tu udešenu garsonjeru na Čukarici o kojoj su toliko pričali.

Najaviše se Bogami sedam dana unapred, kad nastade tarapana. To se brale klalo na sve strane, pržile se šnicle, jaja se odvajala u posebne pregrade da im se prati posle. Koje poštovanje leptijebem.

I dođoše jedan dan. Uploviše spasatom u našu avliju a sva čeljad napolje da ih dočeka. Govorjahu nekim čudnim jezikom.

-"Pa gde ste kumovi sto godina vas pogledamo."
-"Š'a da ti kažem matore, problemi u trafiku ono, drži vino misim jeeee."

I hvališe nas mnogo i često, a imaše i apetita da jedu fala Bogu milome. I čudno mi bejaše što nas hvaljahu toliko te ih preupitah -"Zar je mogućno da selo bjaše lepše od grada." A oni mi odgovarahu slatkim kaldrmskim narječjem -"Lepota ova dostojna bješe najvećih monumenata Stare Grčke matoreee." A ja ne znadoh šta mUOmenti bjahu, no ne smedoh pitati da glupog me ne nazovu.

I pušjahu nekakav čudan duvan od koga se čovek smjaše vasceli dan.

I bijahu, i odoše, suza mi iz oka krenu. Nek vam kola fino idu, pa da i mi vama dođemo nekad u posetu, velegrada da vidimo.

Pogrdni nadimak za studenta violine iz studenskog doma.

Mi normalni ne znamo šta su to kolageni, koenzimi Q10, kofaktori, pa čak ni PH vrednosti. Ne interesuju nas vaše formule, niti vaši proizvodi.

Koordinate za ispaljivanje artiljerijskog plotuna.

Reakcija testeraša u momentu kada mu saopštite njegovu iritantnu osobinu, a da je dotad nije bio svestan...