Бисквити који су, поред свог укуса, постали познати зато што се техника једења коју је њен креатор наменио и техника којом се једе* битно разликују.

Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.

Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.

Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.

P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.

Stanje uma, u kom nakon niza raznih nesrećnih okolnosti, doživiš neku običnu, svakodnevnu stvar kao ultimativnu sreću.

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".

Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:

a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.

b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.

Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.

Pornići su verovatno najraznovrsnija dela snimljena kamerom na svetu.I dalje se ne zna koliko vrsta tačno postoji jer svaki dan pristižu novi.Zahvaljujući "originalnim autorima" svaki perveznjak,nekrofil,pedofil,homoseksualac,normalan čovek može gledati njemu najmilije.

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Internet i KTV provajder koji ima toliko zadovoljnih korisnika da u svojim poslovnim jedinicama mora da ima službu obezbeđenja. Jedino što je teže kod SBB-a od dobijanja tehničke podrške je otkazivanje bilo kakvog ugovora...

Svaki student željno iščekuje svoj diplomski rad k'o seljak da mu se krava oteli, zato što u tom periodu ne daje mlijeko, a i prinova u štali dobro dođe, jerbo će u očima svojih komšija da izazove zavist zbog povećanih dohodaka i tako svrstati sebe međ' bogatije ljude tog krajolika. To je prilika kada se okupi najuži dio porodice kako bi svi zajedno mogli da saslušaju svoj ponos sela kako izlaže svoj rad, jedinog iz tog kraja koji završava neke studije. Na svečanost su pozvani njegovi najbolji prijatelji, djevojka, te naravno oni najbliži iz familije. Na stolu u sali se nalaze mnogobrojni pokloni za profesore i žiri koji daju konačnu ocjenu.

Na početku izlaganja kod našeg studenta Bogde gaće se tresu k'o u gole kurve na njivi kad je svodnik izbaci iz auta zato što se zaljubila u svoju mušteriju i nije mu uzela pare. No, kako vrijeme teče, Bogda dobija na samopouzdanju i sala puca od njegovog znanja, a okupljena familija se diči svojim zlatom. U očevim očima suza se nakuplja k'o vlaga u podrumu, dok majka ne štedi na suzama, pa ih ispušta k'o da su Nijagarini vodopadi. Djed je došao u svojim novim opancima koje je nalaštio crnom „Ajakablar ičin“ kremom za obuću iz Turske, a Bogda, ne stideći se svoga djede, još jačim, ali drhtavijim glasom izgovara riječi gledajući ga u oči i čineći tako događaj još napetijim. Bogdina stara, bolesna baba je takođe prisutna, drži svog doživotnog saputnika za ostarjele ruke i divi se repertoaru riječi svog unuka, iako ne razumije ni jednu riječ i sve što govori za nju je špansko selo. Kako se svečanost približava kraju, tako i kod pristunih raste adrenalin i jedva čekaju da se to sve konačno završi, a i Bogdinom teči bi to bilo drago, jer su ga guzovi već počeli da bole od sjedenja na tvrdoj stolici. Bogda naposlijetku završava svoje izlaganje, a profesori lagano privode kraju diskusiju o radu. Diplomirao je sa ocjenom 10.

Nastaje aplauz k'o da je došao sam Barak Obama na svečanost. Prilazi ćaća, čestita svome sinu jedincu, pa i profesorima koji se čude jačini stiska njegove pesnice otvrdle od čestog kovanja željeza u njegovoj maloj radnji, a mati je već zagrlila svog sina stežući ga k'o boa kada uhvati svoju žrtvu. Ubrzo se svi izljube, po triput, naravno, te naposlijetku se fotografiraju za vječnu uspomenu iz studentskih dana, dana kada je Bogda žario i palio studentskim domovima u kojima je očas posla znao da oprca cijeli sprat spremnih studentica koje su stojale u redu da ne bi koju dvaput otrsio. Naravno, ovo za studentice je preuveličano, ali Bogda je zasigurno bio jebač, teži u svojoj kategoriji, ali kao i svakom drugom živom biću, tako se i njemu desila ljubav sa jedrom, rumenom brđankom sa kojom je prošao sito i rešeto u tim danima i sa kojom se na kraju svečanosti iskrada iz sale i odlazi da u tišini, oči u oči sa svojom izabranicom proslavi veliki trenutak njegovog života. I tako, dok okupljeni sa prozora gledaju mlađani par kako izlazi iz dvorišta fakulteta, polako se okreću prema vratima i napuštaju salu, a ponosni roditelju u isti tren izgovaraju: „To je moj sin...“.

Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.

Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.

Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.

- Zoki, zar ne misliš da vam je bilo dosta za večeras? Ovo vam je sedma tura, a već dve nedelje pijete na crtu.
- Konobar, nije tvoje da misliš nego otvaraj pivo i pojačaj taj krš od televizora, počinje mi utakmica.
- Dobro, samo kažem, ali nemojte da opet lupate po kafani ako naši izgube, svaku razbijenu čašu meni odbijaju od plate - odgovori konobar dok je spuštao glavu.
- Što gledaš to, Zoki? Samo ćemo se opet nervirati - dobaci Zokijev prijatelj Vule.
- Vule, nemoj i ti da me nerviraš nego ćuti i gledaj.

Nakon ovih reči dva puta se začu svima dobro poznati zvuk otvaranja piva i konobar Srle je stavio otvorene flaše ispred Zokija i Vuleta koji su se pridržavali za šank. Ubrzo zatim, Srle je pojačao zvuk na televizoru na kome se začuo zvuk sudijske pištaljke koji je označio početak fudbalske utakmice.

- Vidi ove mamlaze, nemaju pojma, ne znaju da šutnu loptu, imaju dve leve noge! - Zoki je ljutito komentarisao svaku grešku igrača tima za koji je navijao.
- A vi bi kao mogli bolje? - dobacio je konobar kome je dosadilo da trpi ovo društvo samo zato što su dobri sa vlasnikom kafane u kojoj radi.
- Da, mi bi mogli bolje! - besno odgovori Zoki, busajući se u grudi.
- Ne može to tek tako - reče Srle rešen da se ovog puta ne povuče - Ti igrači treniraju po deset godina, neki i duže, a vi poslednjih deset godina pijete ovde za šankom.
- Nemaš ti pojma. Ti si samo konobar - odgovori Zoki podrugljivo.

Srle je uzeo vazduh i spremio se da odgovori na ovaj "argument", ali pre nego što je uspeo izusti reč, tišinu je prekinuo zvuk sudijske pištaljke koji se ponovo začuo na pojačanom televizoru. Tim za koji je Zoki iz nekog razloga navijao, iako ga ne podnosi, primio je gol.

- Vidi ovog kljakavog mamlaza! To bi Brando odbranio! - reče Zoki najljučim tonom do sad.
- Zoki, Brando nije stvaran, on je samo lik iz serije "Srećni Ljudi" - reče Vule koga je piće polako stizalo.
- Šta ti znaš? Slušaj mene. Nije Brando lik iz "Srećnih Ljudi", nego iz "Boljeg Života" - spremno uzvrati Zoki.
- Jeste, Zoki, upravu si - reče Vule uvidevši svoju grešku - Da znaš da bi mi stvarno bolje igrali od ovih mamlaza sa dve leve noge.
- Da znaš da ćemo to i da uradimo. - reče Zoki kao da je samo čekao da ga neko podrži - Ti beše još imaš onaj pajser u gepeku?
- Da.
- Odlično, ja imam onu moju bejzbolku ispod sedišta. Samo, neće biti dovoljno - reče Zoki sebi u bradu - Znam, ići ćemo po Čedu, on ima utoku.
- A možemo da svratimo i po Voju, on će nam čuvati leđa. - reče Vule srećan što doprinosi razgovoru. Sada je već bio pod vidnim uticajem alkohola.

Dok su ulazili na stadion na kome se održavala utakmica, izgledali su toliko razjareni da se niko od obezbeđenja nije usudio da ih zaustavi.
Sve oči su bile uprte u njih kada su kročili na travu. Zoki se tada zaustavi na tren i reče:

- Umalo da zaboravim. Treba da mi stigne pošiljka iz inostranstva. Koji je ono danas dan?
- Peti oktobar - reče Čeda dok je udarao sudiju drškom od pištolja u glavu.

Tačnije, socijala na alternativno/sub-kulturni način. Radi se o priči osoba koje svoj vituelni stil (način oblačenja) i stanje svesti (moralno/nemoralni životni stavovi) dovode u totalnu konfuziju.

Naime, svaki "alternativac" "običnom" čoveku (osobi koja nije u svim tim podelama, barem ne po stilu oblačenja) deluje kao skup kontradiktornosti i to najviše zbog svog "socijala" stava i nametanja mišljenja da je on (taj neki alternativac) najjadniji među najjadnijima i da on, jadan, ne zna šta će biti sutra.

A stvari stoje ovako:
1) Hip-Hop/Rap socijalac: Osoba koja je fino obučena, tu i tamo neki deo garderobice je kupljen na pijaci ili kod Kineza, ali većinom je to markirana garderobica. Dosta konte izdvaja za dobru muzičku oremu (ako ima "bend" ili ako to radi rekreativno). To nikako nije "zločin", ali, problem nastaje kada ta persona visi u "kraju" sa svojim ortacima, puši "Drinu" (iako ima za Winston) i to da bi naglasio da je socijalno ugrožen. OK, neki vole "Drinu", ali... Priče se svode na teme "raspadanje", "smor", "socijala", "treba mi kinta", "nemam kinte" i td. Umesto da batali foliranje, da bude ono što jeste, on (ili ona) se uživi u stereotip "socijala hopera" i pokušava da bude u nekom kvazi-fazonu koji je isprazan.

2) Metal socijalac: Takve osobe možete videti na "trgu Republike" u BG-u (barem većinu njih). Od mase metalaca i metalki, ova podvrsta se izdvaja po tome što ima ganc novi kožni mantil, nove marinke, vojne pantalone iz "Army" ili "Urban" shop-a, majicu ili duks naručenu od oficijalnog merchendise online shop-a, i verovatno sa gomilom nekih metalnih lančića i ostalih džidža-bidža. Nije ni to "zločin". Promblem je u tome što je sva ta garderoba plaćena velikom količinom novca koji im sigurno ne manja (barem ne njihovim roditeljima). Oni, umesto da budu ono što jesu odlučuju da ostatak svog džeparca potroše na dvolitarke, "otpadajući" na trgu )ili gde već "otpadaju") a onda da svakog poznatog (i nepoznatog) smaraju za deset ili dva'es' dinđži sa sve pričom o nemanju para, socijali, smoru, pa opt o ocijali i tako bez prestanka.

3) Rock/Punk socijalac: Slično kao i kod prethodne dve kategorije, rockeri i punkeri su u nekom socijala/nemam para tripu. Nije Punk ono što je bio, ideja je ista ali druge su godine. Veliki broj pankera i dalje tera "odrpani" stil, "musav" stav ili kako god da se to nazove. Nije da nemaju da se obuku, ali oni namerno teraju priču koja više ne predstavlja bund već samo eho minulih vremena. OK čirokana, to i "futbaleri" nose sada kao extra modni detalj, ali svo to smaranje svega živog svojim "ja sam socijala" fazonom i čekanjem nekog dinara (kao da su najgori cigani koji prose po ulici) od poznanka i napoznanika je zaista jedno teško sranje. Rockeri nisu toliko "socijala attitude" istripovani, ali nisi socijala ako možeš da kupiš Skvajera a ne "limited edition" Fender.

Definicija nije generalizovanje pomenutih sub-kulturnih grupa. Ovo je samo pogled iz jednog ugla na određene pripadnike pomenutih grupacija. To je nešto slično onim ljudima (svako zna ponekog takvog) koji se stalno žale kako nemaju para, a inače im nikada ništa ne manjka. To su osobe koje se žale čak i kada ih ništa ne pitate.

Metodologija kojoj pribegavaju stranačke glavešine u Srbiji, usled manjka kvalitetnog i školovanog kadra za obavljanje odgovornih funkcija. Sprovodi se kada ponestane vlasnika pečenjara, grobara i bivših obijača trafika. Tada se gleda koliko ime, ili prezime određene osobe odgovara delatnosti preduzeća u koje će uvaliti guzicu. Kako radi razbijanja malera, tako i radi sprdnje s narodom.

Prvi je ovu praksu, ali na nekom bezazlenom nivou, sproveo direktor medijskog javnog servisa, tako što je iz zajebancije počeo da na mesta požara u Beogradu šalje Vladimira Palikuću da izveštava, ne sluteći da će za nekoliko godina to poprimiti ozbiljnije razmere, u znatno važnijim sferama.

Slična praksa zabeležena je još jedino u pornografskoj industriji, na koju se srpska politička scena po nekim saznanjima i ugleda. Međutim, tamo situacija ide obrnutim tokom, jer u svetu erotike, delatnost je ta, koja određuje umetničko ime glumaca. Ova sitna nepravilnost u metodologiji rada daje logično objašnjenje zbog čega je srpski narod konstantno jeban od strane države, a nije samo posmatrač.

Zakucao je popisivač i na moja vrata, tačnije mamina vrata jer po običaju supruga i ja radimo.
Prizemlje i jedan član popisan, dogovaramo se da dođe u nedelju poslepodne.

Naravno, ostali smo u nekoj fascikli zaboravljeni...Popisivač nije ni došao niti se javio.
Razmišljam da iskuliram popis ali opet plaćam kaznu.
Ok, živimo u savremenom svetu tehnolgija. Popis u Srbiji sigurno ima svoj sajt i nije bilo teško naći.

U delu za kontak, broj telefona na koji treba da se obratim. Pozovem, predstavim se ko sam i razlog pozivanja. Prijatan mladić sa druge strane žice pita zašto nisam zvao kontak centar. Kažem da na sajtu ima samo broj koji sam upravo pozvao. Mladić diktira broj telefona kontak centra i moja potraga se nastavlja.
Kontak centar, ko sam i razlog mog pozivanja...ljubazna gospođa kaže da moram da kontaktiram kontak centar svoje opštine. Pokušava da pronađe broj telefona opštine Futog i pita se zašto nema u evidenciji. Nasmešio sam se i rekao gospođi da delimo iste težnje ali da Futog još nije opština :)
Zapisujem broj telefona opštine Novi Sad. Zvoni, opet zvoni..posle 30 sec sa druge strane ženski glas kaže "DA!!!". Uh, već sam se naježio ali ok, možda sam ja danas 1000 kojem se javlja. Objašnjavam ko sam i razlog pozivanja. Kratko me pita da li imam papir i olovku, nisam stigao ni da potvrdim već mi je izdiktirala broj telefona. Ovaj put kontak centar II u Novom Sadu. Pozivam četvrti broj po redu i opet moja klasična priča...gospođa me ljubazno navodi na kontak centar u Futogu i diktira broj telefona. Ponovo zovem, opet sve po redu...ko sam, šta sam, ko mi je žena u meni... :) Gospođa sa druge strane žice kaže samo trenutak da proverim. Povisuje glas za dve oktave i pita (nekog tamo) "Devojke, da li neka od vas radi ulicu T.M?" Čujem u graji odrične odgovore. Ponovo se meni obraća, zapisuje broj telefona i obećava da će me pozvati za 15 min da se dogovorimo kad će popisivač doći da izvrši popis.

Prošlo je i tih 15 min, pa i 20...čistim dvorište porodične kuće, već skoro i zaboravio na poziv. Oglašava se interfon. Na kapiji stoji popisivač (tj popisivačica). Predstavlja se ko je i razlog dolaska. Objašnjavam da sam očekivao telefonski poziv da se dogovorimo kad da dođe, međutim ona mora da preda sve papire sa popisa do večeras jer se završava popis (na zvaničnom sajtu su objavili da popis traje do 15-tog???).

Ok, nema supruge ali mobilni je tu i sve potrebne informiacije pruža online popisivaču :) Uspešno obavljen popis!
Dok je odlazila, objašnjavam koliko sam telefonskih brojeva mora da pozovem kako bi bio popisan, a devojka kaže "Pa mogli ste otići u mesnu zajednicu, bilo bi vam lakše".

Uh, ko je ovde lud? Biti popisan u Srbiji, drug član biblioteke! Nekad se lakše upisivalo u kumuniste nego u popisnu listu Republike Srbije!!!

U slučaju da morate biti popisani u opštini Futog (ako činovnik Republike Srbije kaže da je opština, onda je i za mene opština), slobodno me kontaktirajte i poslaću vam direktan broj telefona :)

Orkestar malih nemuštih muzičara koji remete harmoniju tišine vašeg stana. Njihov jezik je jezik praznog hoda zvuka, razumijete ga tek kada ste opušteni, izdušeni, isključeni. Jer vaše stresom izmučeno tijelo, isprobadano iglama riječi, događaja, predstava, sjećanja, ne poznaje vrijeme bez napona koji će proizvesti elektricitet u njihovom mozgu.

Mali prilog danima pred nama
1. GLASAČ APSTINENT – kako glasač a apstinent? Lepo, to je onaj kome se ''još nije rodio'' neko vredan glasa, niko mu ne valja, razočaran je u sve i jednostavno ne vidi kako će mu se život promeniti ako pobedi ovaj ili onaj. Ovaj glasač ili ne glasa ili ipak izađe i bukvalno u poslednji tren odluči šta će da uradi sa svojim listićem. Ovaj glasač je omiljena meta pretendenata na vlast.
2. GLASAČ DRKOŠ – popularni ''inadžija'' koji jednostavno voli da mrzi (ili mrzi da voli) upravo onoga ko je trenutno naj(ne)popularniji. Teška osoba sa kojom ni okolina ni pretendenti na vlast ne znaju šta će ni kako mu prići. Svakako jedan od najopasnijih igrača na ‘’mreži’’.
3. GLASAČ VLASTI – glasač koji uvek glasa onog ko je trenutno najjači a kad ovaj izgubi odmah se prilepi njegovom nasledniku i svim srcem ga podržava. Popularni preletači vole da se osećaju delom pobedničkog tima pa makar u istom bili teška ilegala. Ova kategorija je najsimpatičnija onome ko je već na vlasti – preostaje mu samo da istu i zadrži.
4. GLASAČ VOJNIK – sitni profiter, zadnja rupa na svirali, IT (aj' ti) stručnjak: za lepljenje plakata, komentarisanje na netu, popisivanje onih drugih, deljenje upaljača, sendviča, kalendara i sl. a sve u nadi da će se ogrebati o neku siću kad njegovi pregaze konkurenciju. Siguran glasač, čuvar kutija, lajavac i svađalac, kako na ulici tako i na netu.
5. GLASAČ PLAĆENIK – kako mu i ime kaže ovaj glasač ima precizno određen cilj (obećanje) i strasno nastupa (a kako i ne bi) svestan da mu u slučaju pobede sleduje neko narodski rečeno nameštenje; ide uvek uz one koji mu ponude više i omiljen je među svima... koji ga ubede da se preobuče. Ovaj takozvani ‘’pas glasanja’’ naravno nema nikakvu ideologiju ni veru, ne zaglupljuje se stranačkom disciplinom i sličnim glupostima (idemo levo... ili desno; jesmo li ono za ili protiv; jeli, bre, je l' ovoga treba da pljujemo ili je sad kao šatro popularan?) i to čak i ne krije mnogo. Jedan od onih za koga gotovo bez zadrške možemo reći da zna za šta glasa.
6. GLASAČ PO UVERENJU – ozbiljan, strastan glasač, vernik partije i njenih načela; kod njega se tačno zna šta je levo a šta desno i tu nema mesta kompromisima i kalkulacijama. Ovog glasača i ne treba mnogo ubeđivati i stranačka vrhuška ga izuzetno ceni zbog ovoga. Naravno, zbog čvrstih uverenja ovaj glasač neretko ima dosta problema u porodici, sa kolegama, u kafani... o društvenim mrežama da i ne govorimo, ali, ne prodaje veru za večeru tek tako.
7. GLASAČ OZBILJAN IGRAČ – ozbiljan glasač koji glasa samo zato da bude viđen kako to radi, ali, u stvari, on je taj koji će zaista imati ozbiljnu korist od krajnjeg rezultata; mnogo toga ovaj glasač stavlja na kocku, ali i mnogo dobija i slobodno se može reći da ovaj glasač zna šta radi. Mnogi poslovi i šeme, i podela / dodela ozbiljnijih radnih mesta (nameštenja) idu preko ovog glasača tako da je u svom (stranačkom) okruženju rado viđen. Ovaj glasač rado viče piće / pečenje, kešira gorivo, završava poslove za sve gorenavedene glasače ali kako mu se to (uglavnom) vraća sa kamatom ovaj ozbiljan glasač (pardon, igrač) ne brine mnogo.
8. GLASAČ VOĐA – najviši na lestvici, neretko prošao većinu ranije navedenih glasačkih faza, najhvaljeniji i najpsovaniji, omiljen i omražen istovremeno, ovaj glasač je večito na meti svih; njega ‘’mrze a ipak mu se dive’’. Uvek na oprezu, uvek u bezbrojnim kalkulacijama sa svojom a neretko i protivničkom vojskom, jedini za koga sa sigurnošću možemo reći da nikad ne menja dres… svoj.

Gladuješ. Nisi planirao da dozvoliš mislima da odlutaju u tom pravcu, ali nagon je veoma neprijatna i nametljiva činjenica. Skrećeš pogled sa mrtve tačke zida i tvoj apsentizam biva grubo narušen ćuškom koja pada na tvoj vrat i vraća te u život - makar i na čas. Burazer. Gladan je i nije trebalo da ga gledaš, prazan želudac ga čini nepodnošljivo razdražljivim. Medjutim nemaš snage ni da se braniš ni da se svadjaš. Mnogo vas je za jedan krov, čak i previše, teskoba vas primorava da se zbijeni prezirete. Oca nemaš niti si ga ikada upoznao, od svih ukućana koji su ti dosudjeni voliš jedino škrtu majku, u retkim trenucima kada nije odviše bezočna i gruba. Opet čarka : prasak šamara kida utrobu doma, no ovaj put nailazi na odmazdu. Opet tuča. Neki protestuju, neki jednostavno gledaju svoja posla i miruju. Pored tebe mladja sestra leži sklupčana i plače, u iščekivanju kakvog - takvog obroka. Mrziš je iz dna duše. Nisi siguran da li da joj prekratiš muke ili da je jednostavno pustiš da sama skapa od gladi.

A onda ponovo tišina, teška i lepljiva, neprobojna..Tišina iščekivanja. Četiri zida izbeglištva, da su makar malo dalja, svakodnevica bi možda bila nešto podnošljivija. Razmišljaš o njihovoj strukturi i neprobojnosti, zagonetnom i nepristupačnom svetu iza njih - a možda su oni ipak odbrana? Oslonac i štit od nepoznatog koje čuči tamo spolja i vreba, ophrvano očajem i gladju koja sažeže i goni sve nas podjednako? Možda bi jednog dana i sam mogao postati plen nečijeg opstanka i gladi? Ko zna..I opet glad..I ponovo - ŠLjAS! - Peče te na sam zvuk ranjene kože, trpiš zloslutni prizvuk i sklanjaš se u stranu, sukob poprima šire razmere i gladno razračunavanje se širi sobom poput razvratnog ludila. Shvataš - tuku se da zaborave na glad. I sve je opet drugačije i živo, na jedan tren, a onda ponovo turobna tišina zatrovana rečju jezivom i strašnom, strašnom poput reči genocid, nerotkinja, besudbinstvo..........Glad.

Vrata razjapljuju svoje preteće čeljusti i unutra stupa krupna prilika, zaslepljene oči naslućuju samo obrise ali erupcija prostorije obećava privremeni spas : majka. Umorna je i teška, besna, mada nikada milija. Breme tereta napornog dana lebdi joj u zagaslim zenicama i ona se stropoštava, prosipajući na pod večeru koju je sa sobom kući donela. Ispred sebe buljiš u nepreglednu padinu brega, sa koje se beru dvanaest rumenih pupoljaka, dvanaest sisa poput dvanaest apostola, dvanaest izvora spasa i života; trčiš nesvestan sebe i svega oko sebe, rebra ti bije razularena gomila bez razuma, stoglava aždaja bez milosti i skrupula. Trinaest vas je i odavno si shvatio svu težinu prokletstva tog broja, ne želiš da zaspiš pod žigom njegovog ciničnog milosrdja, učinićeš neophodno po cenu svakog kajanja, dočekaćeš novi dan, i još jedan, i još jedan..

Grabiš se za spas i grčevito otimaš nektar, gubica se steže u grčeviti stisak i sisaš, rešen da nikada ne popustiš - ni za šta na svetu. Krik. Ustalasano brektanje, kanon vrisaka i mučnina. Sisaš. Ujedi, plač i pobuna. Sisaš. Jedno od tvoje braće će umreti, ovog ili narednih dana. Sisaš. Kajaćeš se i moliti, punijeg stomaka, zajedno sa drugima. Sisaš. Neko je uvek trinaesti. Neko uvek podlegne. Neko mora da umre, ali ovaj put to nećeš biti ti. Sisaš...

Vrhunac izdrkavanja političkih stranaka nad napaćenim narodom.Kao kad je Boris podelio boju za frabanje jaja. Što da ne !? Ofarbajte mi jaja, možda vam bude bilo lepše dok vas budem jebao u dupe naredne četiri godine .Treba smisliti neku poruku, neku elegantnu, lepu, koja će dospeti do ušiju naroda i ubediti ih da je vredno izaći na izbore i glasati baš za njih. A to nije nimalo lako, posebno jer većina ljudi tokom udarnog termina kad nagrnu sa reklamama ode da kenja. A i kome se ne bi prikenjalo.

Jedna od najzajebanijih svetskih paravojnih formacija, koja ima nepoznat broj članova, ali su veoma aktivni u borbi protiv nepravde i zla na planeti Zemlji.
Oružja koja najčešće koriste su kompjuter, ineternet i stolica ili fotelja u koju udobno uvale dupe, a onda potpuno naoštreni hvataju se svog smrtonosnog kompa i kreću u napad na neprijatelja svom silinom, u jurišu koji može da traje i satima, a prekida se samo na kratko, da se ode u WC, napravi sendvič ili skuva kafa.
Često su povezani preko neke socijalne mreže ili foruma gde koordiniraju svoje zastrašujuće napade, koji umeju da budu snažniji i od oštrog protesta našeg Ministarstva Spoljnih Poslova, a zna se da uz rezoluciju koju usvoji naša skupština, oštri protest je jedno od najsurovijih oružija Srbije u 21. veku od kog se celom svetu tresu gaće.
Jako ih je teško pobediti jer su vrhunski informisani, a neki od njih su čak i dva puta odgledali ceo dokumentarac Zeitgeist, pa prema tome, oni znaju šta je istina i bore se za nju do zadnje kapi struje i poslednjeg kliktaja miša.
Napadaju brzo, iz potaje, i to tamo gde neprijatelja najviše boli, na njegovoj fejsbuk stranici ili ispod klipa na jutjubu, koji je usko vezan za ono za šta se bore.
Kada završe bitku za taj dan, umorni odlaze do mame i tate, traže im kintu za jogurt i kifle, jer nema više praške u frižideru da se prave sendviči, a telo upozorava da mora da se napuni energijom, koju su potrošili u besumučnoj borbi protiv nepravde i za slobodu nekog potlačenog naroda.