Srpski Roko Sifredi, po našem prastarom običaju da raznim domaćim ličnostima dodajemo imena i prezimena stranih zvezda na koje likom ili delom podsećaju.
- Milojka jes' kupila Niveu?
- Nisam Bogoljube, kasnije idem u radnju.
- Kasnije će biti kasno. Evo Roko se sprema da govori u skupštini i već osećam kako mi razgrće guzove.
-----------------------------------------------------------------------------------------
Jebena Bačjić Alimpičić: Dobro veče. Večeras imamo jako zanimljive goste. Srpska Dženifer Lopez Slađana Delibašić, srpska Lejdi Gaga Milan Stanković, srpski Rej Čarls Saša Matić i srpski Roko Sifredi Mlađan Dinkić, koji je svima u studiju doneo Nivein poklon paket.
------------------------------------------------------------------------------------------
Sede u sobi Roko Sifredi, Hju Hefner i Mlađan Dinkić, pa se prepiru ko je u više rupa provalio.Hju Hefner: Kod mene je kroz Plejboj prodefilovalo na hiljade žena. Sve sam ih obeščastio. Neke samo u keca, neke i u dvojku, ali mogu slobodno da kažem da sam umočio u jedno sedam, osam hiljada rupa.
Roko Sifredi: To je smešno. Ja sam sigurno jeb'o pet hiljada žena i muškaraca i to u sve rupe koje postoje. Ako nisam provalio u jedno deset hiljada rupa, nisam ništa.
Mlađan Dinkić: Amateri. Ja trinaest godina jebem deset miliona ljudi svaki dan, a pored rupa koje imaju od rođenja, otvorio sam im još par novih.
Ostatak kuvanog pasulja starosti preko sedam dana.
Ponedeljak prepodne. Nakon burnog vikenda dva studenta-cimera se vratili u iznajmljeni jednoiposobni stan.
Bole: - Hoćeš nes kafu?
Đole: - Prijala bi mi.
Bole: - Pet minuta.
Ustaje i odlazi u kuhinju. Nakon nekoliko minuta, vraća se sa kafama, spusta ih na sto, sav prebledeo, seda na fotelju... Sekundu kasnije, šakom zatvarajući usta, skače, trči u kupatilo iz koga se zatim čuju zvuci povraćanja...Vraća se isceđen k'o limun, seda ponovo na svoje mesto...
Đole: - Rekao sam ti da ne mešaš klekovaču i crveno vino, vidiš posledice?
Bole: - Nije to u pitanju, to sam ispovraćao još dok smo čekali bus...
Đole: - Nego šta je u pitanju?
Bole: - Otvorio sam frižider da ubacim mleko koje smo maločas kupili, i...
Đole: - I? Šta?
Bole: - Mislim da nam je nešto umrlo unutra...takav smrad me je udario, direktno u mali mozak!
Đole (inače manje gadljiv po svim pitanjima) ustaje, odlazi u kuhinju i odatle viče:
- Ej, smrtni slučaj! Umro ti pasulj od prethodne nedelje!
Onaj osećaj koji vas obuzima kada uhvatite sebe kako ste uradili nešto što ste obećali sebi da nikada nećete... Ili barem osećaj koji obuzima jutro posle.
11 sati, prepodne.
Zraci kasnog jutarnjeg sunca probijaju kroz staklo. Hladno je. Zadah duvana i ustajalog pića leži teško u vazduhu.
Krešimir se budi. Polako, tromo. Uz mljackanje. Težak, gotovo nepodnošljiv bol u glavi. A onda se smiruje, i dalje je tu, ali koliko toliko podnošljiv. Posledice sinoćne pijanke. Ako, Nova Godina je, tako treba, a daće Bog, ovo neće biti poslednja.
Krešimir se obrće na leđa. Još zatvorenih očiju, hiljadu puta ponovljenim pokretom napipava pored sebe i uzima svoje verne bokserice sa Šiljom na dupetu. Navlači ih.
A onda otvara oči... Trenutak kasnije želi da ih nikada nije otvorio.
Na krevetu do Krešimira leži devojka, no reklo bi se devojka, sa dimenzijama trokrilnog šifonjera. Grdosija se okreće, praćena zvukom škripe federa u dušeku, napregnutih do granice pucanja.
Krešimir je zgranut. Brzo dohvata svoje pantalone, oblači ih, navlači Black&Fucker majicu, ide. Bezciljno, sa izrazom čoveka koji je osuđen na smrt. Kroz glavu mu prolazi samo jedna misao : "Mora da se ovako oseća časna sestra nakon gubitka nevinosti"...
Ulazi u VC, iz tog istog vca se satima kasnije čuje tihi plač.
Došao je i taj dan, jako tužan za mene. Završila se škola. Dok su drugari i drugarice iz odeljenja uveliko cepali sveske i knjige ja sam moje lagano pakovao u torbu da bih ih sačuvao za mlađu sestru...
- Profesorka, može li neko drugi da čita sastav, ovaj smara!
- Hranislave, prestani da ponižavaš Borivoja. Nastavi dete.
Nakon dodele svedočanstva otišao sam sa porodicom na planinu Rtanj. Nismo imali para za more pa smo zato otišli tamo a i blizu je. Poneo sam i lektiru, čisto da mi ne bude dosadno. Pošto ću biti vukovac i moram da opravdam poverenje kod svih profesora, poneo sam i knjige za narednu godinu.
- Khm, koja budala, hahaha.
- Je l' ga čuješ šta on čita? Pa, ko normalan nosi knjige, eeej bre?
- Zadnja klupa, TIŠINA!
Raspust je prolazio baš kako ja volim. Mirno. Svako jutro, čim sunce izađe i obasja ovu čarobnu planinu, odlazio sam kuda su me noge nosile tražeći drvo i hlad gde mogu da sednem i uživam u čarima čitanja i učenja. Gutao sam svako slovo knjige koju sam poneo...
Jednog sunčanog popodneva, plavo nebo se odjednom obojilo u crno. Krenulo je da seva i grmi. Kapi kiše su počele da klize niz moje lice. Uplašio sam se. Setih se reči mog profesora fizike i brzo sam se uputio da nađem neko sklonište jer sam se dosta udaljio od kuće.
Naišao sam na pećinu i ...
- Ijaoooo, ako je ovo raspust onda...
- Ej, probudi se, gleda te profesorka.
- Boro, ako je to sve od raspusta, neka Vesna...
- Sad dolazi najbolji deo :đavolski osmeh:
... krenuo sam da istražujem. Kako sam išao sve dublje i dublje, osetio sam jako čudan miris koji je bivao sve jači i jači. U jednom trenutku sam osetio neko blagostanje i smirenost. Nešto mi nije dalo mira i krenuh sve dalje i dalje.
Naišao sam na neka vrata. Malo mi je bilo čudno, otkud u pećini vrata i to drvena. Otvorio sam ih. Imao sam i šta da vidim. Skrivena fabrika opijata, suncetijebem. Onaj logo koji vidim, jebote pa o ovome sam gledao na dnevniku. Za ovom organizacijom se traga odavno. Gotovo, ubiće me! Odjednom sam se ukočio a ispred mene su se stvorile tri devojke. Gole, kao od majke rođene. Kakve sise i ribići. Dig'o mi se u roku od odma'.
- Brate, budi se, ovo moraš da čuješ.
Jedna od njih, crvenokosa, me je pitala, da li sam ja Borivoje. Odgovorio sam potvrdno. Sve tri su se nasmejale a ona sa najvećim sisama me je uhvatila za kitu i vodila ka direktorovoj kancelariji. Ušli smo. Glavni me je pogledao, izbuljio oči i glasno rekao: TI SI TAJ, dođi, padni mi na grudi i da te pošteno izljubim!!!
Izbalavi me čovek ni krivog ni dužnog i odvede me do glavne prostorije u kojoj se kuvalo nešto i reče: ''Ma, nema greške, ti si taj, Bora iz Sugubine. Je l' da?'' Potvrdio sam. '' Vidiš sine, meni je jedna ciganka iz Grabovaca rekla da će mi posao krenuti tek kad tebe upoznam. Ovim poslom se bavim već deset godina i ne ide mi loše. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam!?'' Klimnuh glavom. ''E, vidiš, ovaj opijat koji godinama pravim ide super ali ipak mu nešto fali, nije to to. Marihuana, kokica, zeleni šampinjon ali opet nešto fali. Pogledaj ove papire i reci mi u čemu je problem a ja ću ti se odužiti domaćinski.''
Gledam papire, formule, materijal, aparaturu i odjednom mi je sinula ideja. ''TREBA TI ŽALFIJA!'' Odjednom je sve stalo. Zavladao je strašan muk. '' Pa, da, da bi ovo još više radilo a da ne peče grlo trebaju ti još dve izopropil grupe na polifenolni lanac molekula. To je to. Momak, idi naberi tri-čet'ri kila, ubaci i okreni na zabavu.''
Nakon pet i po sati kuvanja i konzumacije proizvoda od strane direktora, izašao je nov opijat na domaćem tržištu i u regionu. Krajem avgusta je počeo izvoz u Australiju i Ameriku.
Svakodnevno sam odlazio na moje ''tajno mesto'' pod izgovorom da učim. Roditelji nisu ništa sumnjali. Od svake prodaje sam imao 30% što je za jednog školarca bilo sasvim dovoljno. O, ribama da i ne pričam.
Jedva čekam prvi septembar. Znanje je ipak znanje.
- Šta je bilo pičke, a? Ćutimo?
Kafana beše poznato mračna i zadimljena. Prvih nekoliko gutljaja po običaju odagnaše pomisao na bukovu oklagiju koju je njegova Jovanka donela od majke u miraz, činilo mu se da nije tako mrzeo komad drveta još otkad su mu rekli da lutke ne govore i da Pinokio nije živ. Kako god bilo, ovog puta je čak i brže smetnuo s uma ono što ga čeka kad dođe kući, nije znao zašto ali ovo se činilo kao noć za velike stvari. Nije ga grizla savest jer ionako nije pio da zaboravi na brige, imao je sređen život, siguran posao u državnim jaslama, redovnu platu, ženu, decu, a i unučad je očekivao. Ono što ga je tištalo beše nepodnošljiva lakoća šeme kuća-poso-kuća u koju je tako naivno upao. Nije mogao da se seti kada je prvi put počeo da glumi kako ga zanima ono što mu ljudi pričaju a sad eto ništa drugo nije ni radio, oko sebe je toliko puta video iste stvari da je na kraju prestao i da ih primećuje a svet mu je postao prazan kao islužen rakijski kazan.
"Ne pitaj me tu pred svima, šta to na dnu čaše ima", u neko doba dopre do njega glas Panonskog Govnara sa zvučnika, nije ga nikad osobito voleo ali mu u tom momentu ionako ne beše preterano stalo, mogao je da bude i Vlado Georgijev. Srećnom igrom slučaja imao je čašu u ruci i mogao je vrlo lako da ponudi odgovor na pitanje koje je mučilo vrsnog kantautora te je polagano nadvio glavu nad nju i zagledao se u to dno poetske inspiracije. Beše neobično tamno kao da iz nekog razloga ne može da ga fokusira, primakao je glavu u pokušaju da bolje vidi i odjednom osetio kako propada.
Pad se nije ni završio a već je jurio mračnim tunelima kad se svod najednom otvorio, osećaj klaustrofobije je nestao i činilo mu se da plovi brzinom misli nekim velikim vodenim tokom sve dok nije ugledao plavo prostranstvo i nasukao se na obalu. Uistinu našao se u obećanoj zemlji, sunce je jače sjalo, trava je bila zelena i meka baš kao ona po kojoj je kao dete bosonog jurio a planine u daljini tako jasne da je skoro mogao da oseti ukus Milka čokolade u ustima.
Gledao je tako oko sebe s izrazom ushićenja na bestelesnom licu sve dok nije osetio nešto teško na ramenima i ceo film u trenu se premotao unazad. To teško na ramenima beše ruka nalik na šunku debelog Žike, koji je tu već decenijama radio kao barmen, kelner i izbacivač u jednoj visoko efikasnoj a nisko plaćenoj celini. Vest o fajrontu primio je stoički, nije znao šta mu se tačno desilo ali mu se iz nekog razloga činilo kao predskazanje predstojećih događaja. Nikad nije previše pažljivo čitao sanovnik a iskreno nije ni bio siguran da li bi u ovom slučaju mogao da se primeni i da li bi tamo uopšte našao ovaj njegov doživljaj.
Izašao je na prohladan jesenji vazduh i udahnuo duboko da bar donekle ubije zadah alkohola pa se nasmešio iskreno po prvi put u poslednjih nedelju dana, šta god bilo u pitanju i kakva god mu promena predstoji krenuće ka njoj s osmehom na usnama. Raširio je ruke i digao pogled ka nebu iako kiša nije padala da upotpuni scenu, a onda je usamljeni putnik pustim ulicama odvažno zakoračio napred i upao u šaht.
Sarkastična spuštalica u vidu upitne rečenice tj. atak na prenaduvani ego narcisoidne spodobe s kojom ste stupili u konverzaciju.
- ... i tek kad sam okrenuo Kristija, mog ortaka iz prošlih dana, e tek onda je ljaljan otvorio separe. Kasnije šalje i kiblu u paketu sa dve go-go fufe, kao žao mu zbog nesporazuma i to ... mada me je taj dan uhvatio samo za dve cigle jevreja ... kod nje u stanu sa dve drugarice ... dok sam visio naopačke sa mosta na Adi ... ja i Lukas međ zvezdama ...
- Čekaj tebra.
- Reci matori, nešto si mi tih.
- Pa možda što već jebenih sat vremena ne mogu da dođem do reči.
- Ko ti brani bratori, spik jor majnd.
- A da ti lepo napišeš knjigu?
- Vidiš, razmišljao sam ja o tome.
- Pa da. U jednom danu ti se desi stvari ko meni za života, iako eto skromno cenim da imam na računu još barem pedeset dina.
- Stvarno si u pravu. A kaže meni JK baš kako bih trebao da ... a to je moje tetke sinovac ... ja bacam koks a on jebe kerove cajkama ... dok smo na Ibici drpali Limu ...
- Konobar, da platim.
Moderan pristup izreci "lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti". Iako nosi sličnu poruku kao i klasična verzija, ima poseban akcenat na mačo faktoru i prozivanju nečije lažne hrabrosti- jer pobogu, šta je hardkor ako ne opekotine n-tog stepena i rak testisa!?
Gile: Mićonije, idemo li večeras da se nađemo sa Anjom i Majom?
Mićo: Idemo idemo, uuuuf večeras ima navatam Maju garant!
Gile: Lako je mahati mudima pred ugašenom mikrotalasnom, smiri doživljaj...
------------------------------------------------
Đole: Hahah, Gile, šta bi ono, čujem sinoć se Miću stislo kad je Maja ponudila odlazak kod nje i izmislio da ima neki kao posao sutra, pa mora da ide... Uf kako bi se samo ja veselo nadolazio po njoj da sam imao priliku!
Gile: Lako je tuđim mudima mahati pred mikrotalasnom...
Đole: ...a !?
------------------------------------------------
Mićo: Hahah, čujem ti bi nešto sa Majom a Đole.. E pa ne može...
Đole: Kako ne može!?
Mićo: Jer sam je kresno sinoć OPAAAAA!
Đole: Lažeš.
Gile: Ne laže. Izvadio je muda ovaj put, otvorio mikrotalasnu, stavio muda unutra, zatvorio mikrotalasnu, okrenuo na 450...
Mićo i Đole: E bre nosi se i ti, i ta mikrotalasna, i sve u kurac bre... Ti si jebeno opsednut mudima i mikrotalasnim uređajima!
Organizovana fejk priča više ljudi u cilju trpanja nekog pojednica.
- Šta je to bilo juče? Bio sam kod Kepeta, jedva mi je vrata otvorio.
- Ma ko ga jebe, kad je pomijara. Mešao je sva moguća pića, drao se k'o magarac, vređao, nisi od njega mogao do reči da dođeš a na kraju je i pao u nesvest.
- Zezaš me?
- Spakujemo ga u njegovog golfa i na putu do kuće, Šipi i ja se dogovorimo da ga malo stavimo na klocne. Cimnemo Baću švercera da nam donese najveće ženske gaće što ima. Došao Baća, doneo ćage a mi Kepeta već skinuli golog i ubacili ga u krevet, gaće malo uprljali nutelom i evo, ceo dan ga trpamo kako je mrtav pijan pokupio debelu Milu, što radi kao baba sera na Ž stanici.
- Juuuuu... Opako.
- Nije to ništa, taman kad smo zakuvali, odem ja do Ž stanice i iscimam Milu da nazove Kepeta i da ga pita: "Šta radiš večeras?" Kontam da je u zemlju propao.
- Taj više neće piti...
- A ni jebati.
Situacija do koje dolazi kad je miš već spreman za večna lovišta ili kabinet informatike pa mu se točkić vrti čim oseti strujanje vazduha, a ti pokušavaš da otvoriš link u drugom tabu. Kreneš kliknuti točkić, a on skroluje dole pa gore, pa u krug. I tako dva'es't puta dok ne klikneš na neku reklamu ili oglas koji su se odjednom k'o naručeni našli tu. Posle već 'iljaditog puta zajebavancije dolazi do pomračenja uma...
Lik:"U jebo te, vid' mačku. Ima još?! To! Sa' ću ja tebe na par stranica". *skrol, klik, skrol, klik, skrol...*
Lik:"Ma šta nećeš d'u'vatiš, mamu ti kinesku"!
*skrol, klik, klik*
Reklama:"Sej samting"!
Lik:"Ma da ti jebem sve! Evo ti, sa' ću ti kažem! Instaliraj?! Da, 'oću! 'Oću i porn fejsbuk da virtuelno jebem ceo Novi Sad! I da, 'oću i da zarađujem sto 'iljada evra mesečno! Tako je, sedeću i dobijaću pare dok ostali rmbače! Eto ti, pizda ti materina! Biću jebeni miks Bila Gejtsa i Hju Hefnera za samo deset dana! Pa vid', i ti se otvorio! Da l' 'oću da kupim univerzalni zatezač stomaka, sisa koji je u isto vreme brijač dupeta i penis enlardžer? 'Oću! Masterkardom ću da platim jer sam jebeno neprocenjiv"!
Brat:"A šta je s' glavom"?
Lik:"Ma ništa. Taman se krenem rešiti stresa, a ovaj govnomolj u'vati da me zajebava".
Brat:"Jesi se sad smirio"?
Lik:"Aha, izduv'o sam se".
Brat:"U tom slučaju, došli su nam baba i deda u posetu, eno ih sede na kauču već petnaest minuta".
Jebi ga. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako me je iz kreveta podigla muzika iz filma „godfather“ , od kako sam otvorio oči i svoje rožnjače susreo sa svjetlosnim snopovima koji su se probijali kroz kafene roletne na mom prozoru. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako sam se dogegao do kupatila u tačno 7:00 h izjutra , obraze polio vodom , vratio se nazad u sobu i obukao prvu trenerku na koju sam naišao.Već je prošlo jebenih godinu i šest mjeseci od kako sam sluške nabio u uši i tog jebenog prvog septembra krenuo u tu jebenu trospratnu građevinu...
Iskreno , čitava ta priča , čitava ta graja mi se šetala po Đokoviću. Nisam mogao da izdržim , al’ ubrzo je sve postalo drugačije. Trides’ četri debila , jedanaes’ grupica. Sjednem u prvu klupu na koju naiđem , slušam i trpim. Engleski , matematika.. Retardi se ređaju , dolaze jedan po jedan. Jednostavno ne bih znao kako da izdržim da nije bilo njih. Jeste , njih. Njih koji su mi pomogli da od trides’ četri oduzmem dva i broju jedanaest dodam još jedan. Njih.
Kao i u svakoj dolini slijepih jednooki bijaše car , car kog u početku nisam prećerano obožavao jerbo sam i ja izgleda bio takav , slijep. Taj isti car mi je pomogao da otvorim oči. Taj isti car me je naučio da se smješkam kad čujem retardiranu priču tardosa oko mene i taj isti car mi je postao jedna od najgotivnijih osoba u toj trivijalnoj zajednici govana koju neki sad nazivaju II-2.
No , ćoravi vladar nije bio jedina osoba u ćeliji koju sam gotivio , bijaše tu još jedna , doduše manje gotivna ali ne manje voljena osoba u ćeliji sa petanest klupa i čet’ri prozora.Još jedna osoba koju sam još više volio od ćoravog gospodara.
Zajedno nam je jebeno bilo super. Kažem „Bilo“ jer više ne može da bude , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako nas je majka sudbina strpala u isti kavez , i tačno dva dana od kako mogu slobodno da upotrebljavam izraz „bilo je“.
Svaki vladar i pastriri njegovi imaše svoju knjigu , svoju bibliju , mi smo svoju nazivali kratko i jasno „Dnevnik Ane Skank“ , naš dnevnik. Zajebana bijaše ova knjiga , u početku mala a zatim i u A4 formatu sa tvrdim koricama. Ja sam bio ponosni spisatelj šereno ukoričene knjige , znači ja sam imao čast da izazovem osmjehe na licu „njih“. Eh , da mi je da nikad nisam krenuo da pišem. Kako svi ljudi imaju jebene probleme , i prejebene uzroke njihove nervoze imao sam ih i ja.Vidno iznerviran jednog dana uzeh atlasovu olovku u ruke i napisah sedam jebenih rečenica , sedam rečenica u našoj bibliji koje tuku predhodnih 8.000 , sedam rečenica koje nisam trebao da napišem i sedam rečenica koje sad znam napamet. Jebenih sedam.
**
Eto , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako sam se probudio uz zvuke „godfathera“ , obukao trenerku , stavio slušalice u uši i krenuo ka Beranskoj Gimnaziji. A tačno šest mjeseci od kako sam krenuo da pišem Dnevnik Ane Skank koji trenutno gledam kako izgara. Stranice dnevnika postaju crne u zagrljaju crvenih plamenova , u crvenim plamenovima vidim osmjehe , priče i fore koje kao da i nisu ispričane. Sve je izgubilo smisao. No dobro , možda u zajednici govana
ima još „njih“ .Od pamtivjeka vuci kolju jaganjce , pa ipak je na svijetu više jaganjaca nego vukova. Ko zna , možda u ćeliji ima još „njih“ , sivih vukova samotnjaka koji sa slušalicama u ušima sami grade svoju sreću. Jer ipak , čovjek je srećan onoliko koliko želi da bude , a ta jebena trospratna građevina nije jedina građevina prema kojoj ću koračati.Niti je bila , niti će biti.
Ljudi prolaze i odlaze , biće još jednookih vladara i njihovih pastira.I list padne kad požuti , mada njegovo mjesto kratko ostaje prazno.
Niz događaja koji su po svojoj katakteristici ili ekstremno dobri ili ekstremno loši.
- Au matori, znaš šta mi se juče desilo! Pazi ovaj kombo: 'nači ustanem ujutru, keva i ćale se vraćaju iz Maksija i nakupovali svega živog, posle odem na ispit za koji jedva da sam i knjigu otvorio i prođem! Onda banem do kladže, rek'o čisto da ispratim nešto, ubodem 4000 na 20 kinti. I kao šlag na tortu, zove me Maja da dođem kod nje, matorci joj otputovali na Kop!
- Jeste matori, i Monika Beluči ti popušila.
- Keve mi bre. Ne to za Moniku, mada bih voleo.
---------------------------------------------------------
- E matori, što si me zvao?
- Aj dođi do Urgentnog, slomio sam nogu.
:dolazi do Urgentnog:
- Ijjjuuu, brate, pa šta bi jebote?
- Ćuti, ništa me ne pitaj. Ceo prokleti dan me jebava šta stigne. Jutros ustanem, dimsmr k'o nenormalan i rek'o aj se plaknem, kad kurac - nema tople vode. Krenem da uključim komp - crklo napajanje! Nađem se ja posle tako smrdljiv sa Ivanom, ona me otera u kurac jer smrdim k'o ciganštura i popičkaramo se. I kad sam se vraćao gajbi, ispred kapije se okliznem jebeno i cap, ode noga. Jebem ti život.
- E, aj otiš'o sam ja brate, ne bih da ti remetim tu negativnu auru da mene nešto ne sjebe.
Količina dobijenih batina (B) srazmerna je proizvodu protivnikove mase (m) na kvadrat i ubrzanja (a), a obrnuto srazmerna koeficijentu inteligencije (IQ) na kub.
Iz ovoga se dobija formula B=m²*a/IQ³
U IS sistem se uvodi nova, osma, osnovna fizička veličina i njega jedinica. B - Količina batina , osnovna jedinica 1 Šljiva
Postoje i veće jedinice od šljive, kao što su lom (L), otvor (O) i urgent (VMA)
Negde u lokalnoj gimnaziji
- I šta to čujem da je Milojko imao fizički konflikt sa Zdravkom?
- Da i to juče, celu noć sam proveo izvodeći proračune, i verovao ili ne ako uzmemo da je Zdravko imao 64 kilograma, i ubrzanje oko 2,3 metra po sekundi na kvadrat, i kada se to podeli sa njegovim IQ koji po mojim podacima od prošlog leta prelazi 140, i to znači da bi količina batina bila oko 1,1 milišljivu, što je školski rekord u poslednjih 10 generacija.
- ŠKK bre, kad su to izmislili ?ETŠ Vukojebina
- Dobar dan, direktorka, kako ste?
- Šta kako sam, bolje pitaj Mitrovića šta je njemu, na 5 mesta si ga otvorio onom šipkom jesi normalan, oćeš da ti zovem roditelje ?
- Ma šta je bre 5 otvora, bilo je i gore...
- Ako mi obećaš da ćeš se popraviti, neću ih zvati.
- Dobro, obećavam, neću više nikog da otvorim, samo par vaspitnih i to je to.
- E to može, al' nemoj da mi se žale ovi, nemoj da me smaraju, budi nežan.
- Sve za vas!
- Tako te volim, Kizo, aj' sad mrš na čaš!
- U redu, direktorka, lep dan vam želim.
Moje treće iskustvo sa hranom Američkog Sna. Opet za sve je kriva televizija, gledajući filmove i serije uvek sam viđao kako oni tamo preko okeana zadovoljno mljackaju i uživaju u hamburgerima, čizburgerima i ostalim burgerima. A pošto sam rođen i odrastao na selu u Šumadiji uvek sam kao klinac mislio "Ako je naša pljeska ovako dobra, ko zna kakva li je ta njihova?".
Divio sam se svim tim bojama, ljubaznim lepim devojkama koje rade na šalteru i uz osmeh ti daju da jedeš taj predivan sendvič koji nije ni nalik našoj pljeskavici u somunu ili lepinji, da ne pričam da brkati čile nije ni nalik devojci iz filmskog MekDonaldsa. Bile su mi kul i te kese sa velikim m u koje su pakovali i one čaše sa poklopcom i cevčicom koja viri iz njega, milkšejkovi i onaj naoko savršen pomfrit. Zaboga i tu sam se opet pitao koliko je taj pomfrit bolji od naših svežih mladih krompirića. Tada mi je sve što sam viđao na tv-u bilo kul i nedostižno.
Onda jednog dana dođe ujak kod mene i kaže kevi da sutra ide u Beograd poslom i da bih ja mogao da pođem sa njim, da vidim malo velegrad i prestonicu. Vodiće me u zoo vrt i još neke stvari kojih se ne sećam. Bio sam četvrti ili peti razred i oduševljen idejom da ću konačno da ga vidim Beograd, jer znao sam da tamo postoji MD.
Da ne dužim priču stignemo mi u Bg, obiđemo zoo vrt, malo prošetamo po centru i krenem ja da molim ujaka da idemo u MD. Pokušao je on meni da objasni da je to sranje i da je hrana odvratna, porcije male a milkšejk sranje ali sam uspeo da ga nateram da me odvede.
Došli smo do onog na Slaviji i ušli unutra. Ne mogu da kažem da prvi utisak nije bio pozitivan, sve se sijalo i bilo je šareno, klovnovi na zidovima i gomila ljudi koji su po mojem detinjastom mišljenju bili zadovoljni i podsećali me na mljackajuće Amere dok su uranjali u svoje kutije na poslužaonicima. Ni nalik lokalnim kioscima brze hrane kod nas u provinciji.
Sećam se manje više da mi je naručio neki paket za decu sa sve igračkom unutra, milkšejk znam da nisam dobio već umesto toga Koka Kolu. Toga se i ne sećam najbolje ali se sećam da sam se razočarao čim sam otvorio kutijicu sa jebenim hamburgerom koji nije ni podsećao na onaj sa slike već je ličeo na neku mini ugaženu pljeskavicu sa nekom raspalom salatom i krastavčićima. Ukus je bio, ustvari nije bilo ukusa, samo je bilo masno. Meso je imalo ukus kartona malo omekšalog u, još jednom, masti. Pomfrit je bio, opet, masan i mlitav kao one gumene gliste koje su se kupovale na komad nekada. Čak je i jebena Koka Kola bila nemoguće hladna i natrpana ledom da nisam mogao da je popijem, a znamo koliko deca vole hladnu Kolu. Jedino što je po meni ličelo na nešto normalno je bio kečap i majonez iz onih plastičnih kutijica.
Osećao sam se tako namagarčeno i prevareno da hamburger nisam ni završio, ostavio sam ga na pola a pomfrit je ostao oštećen za tri četiri štapića. Led iz Koka Kole se za to vreme otopio pa više nije ni podsećala na sebe tako da sam i to bacio u onu idiotsku kantu za smeće. Ponekad volim da mislim da sam tada gledajući zadovoljnu gomilu shvatio da su ljudi budale i ovce koje služe za šišanje, ali verovatno sam bio samo zbunjen jer mi nije bilo jasno kako neko može da jede to sranje i da još debelo plaća za to.
Onda se moj ujak nasmešio i rekao "Lepo sam ti rekao. Idemo sad u Orač na po deset ćevapa".
Savršen izgovor za nešto što nas potpuno slama, ne prija nam i to svi vide. Bez uvijanja, što bi rek'o naš narod.
-Miliceee...
-Ženska glavo, petstoti put ti govorim... ne zovi me tim ženskim imenima, dobijam svrab u donjem delu od toga...
-A slatko mi da te tako zovem...
-Da se ne zajebavamo... šta ti treba?
-Kartica... i ključ od kola...
-Neću da pitam za šta... dolaze tvoji, je l' tako?
-Daaaa... pa, idem nešto da nakupujem da nam spremim večeru...
-Mhm... da rezimiramo... svratićeš u neki restoran da me oderu kao prošli put? Pošto sam za ovih godinu dana skapirao da ti jedino znaš da uključiš fritezu za pomfrit...
-Pa, da... otvorio se jedan sjajan ovde kod nas u komšiluku, a nisu ni skupi...
-Naravno... ne jebu tebe ovi iz banke, jebu mene, sve kul...
-I ako može još jedna mala molbica? Da se obriješ i ošišaš... Hoćeš li moći sve to?
-Naravno... kad je moj deda mogao da prihvati da mu unuk neće služiti vojsku, mogu i ja da živim sa tim...
-Znala sam da ću te promeniti. Ti si moje srce i ja te obožavam...
-Jebe mi se tačno...
Znalac nad znalcima. Čovek koji je ono što radi doveo na taj nivo, da mu je postalo potpuno prirodno i laganini to da radi. Neko ko je takvu titulu dobio jer to radi prosto jebeno savršeno. Nije bitno da li je njegov posao u pitanju ili snalaženje u određenim zeznutim situacijama. Maher to odradi kako valja.
- Čujem uhapsili vas zbog Miše sinoć?
- Jesu, ali pustili su nas posle par sati jer nije bilo dokaza.
- Pa što su vas hapsili uopšte onda i to sve zajedno?
- Ma sedeli u kafiću i uleće racija. Miša im’o još jedan paket brzine kod sebe štekovan u paklu cigara i pokušao da doda muzikantima, znaš da njih ređe pretresaju.
- Da, sve se uvaljuje njima.
- Al snimio ga pandur i brzo došao do nas, uzeo paklu, otvorio i ono kesica unutra.
- E jebiga. Pa kako onda nisu imali dokaza?.
- Me nećeš verovati. Nabio mu pandur kesicu skoro u facu i dere se „Šta je ovo a?!“, a Šomi car uzme nonšalantno kesicu iz njegove ruke, stavi je u usta, proguta i kaže onako najiskuliranijim tonom koji postoji: „Koje?“.
- Au ne seri. Koji je on maher. Osećam da je puk’o žandar.
- Ma da bre. Krenuo da ga davi, udara, a ovaj se valja od smeha. I tu nas sve što smo sedeli za stolom odvedu u stanicu.
- Pa jesu vas cimali?
- Ma jok, znali su da biju izgubljenu bitku, nego maher kažeš a?
- Pa kako nije, koji potez decenije je izveo.
- Slušaj sada ovo. Mi u ćelijama blejimo, on ćelija preko puta moje i čujem ja neko šmrljanje dopire iz njegove ćelije. Kad ono legenda ladno držao sve vreme kesicu pod jezikom, i lepo pošmrljao sve u ćeliji.
- Au kakav lik. Nevera.
- Ma idi, nek’ su nas po’apsili, samo kada smo tome prisustvovali.
Gotovo nemoguća misija. Nešto poput osvajanja Mont Everesta, pobede na predsedničkim izborima ili stupanja u brak sa bogatim naslednicima koji gaje toleranciju prema vašim vanbračnim izletima.
Jasno je da dečački i devojački snovi i ambicije sa vremenom opadaju.
Klinačke ambicije o osvajanju najviših planinskih vrhova sa godinama menja ambicija o uspešnom penjanju uz strminu pijace Zeleni Venac. Velike političke ambicije svode se na osvajanje mesta sekretara MZ Borča Greda. Umesto ćerke ruskog oligarha ženite ružnu i brkatu ćerku čika Zdenka, radnika menjačnice, koja vam pet meseci nakon upoznavanja rađa dete i kune se da je vaše.
Vi nećete uspeti u životu. Nauporniji ipak uspevaju. Oni će zabosti zastavicu u snežni vrh Mont Everesta, oni će imati diplomatski pasoš, ići na molitveni doručak u Belu kuću, oženiti ćerku ruskog tajkuna i usput kresati njene dve zgodne sestre.
Ljudi takve upornosti, prodornosti i mentalne snage će uspeti da zatvore žiro račun. Ostali će biti grubo saboritani u nekom od silnih proceduralnih koraka.
KLIJENT Dobar dan! Ja bih da zatvorim tekući račun.
SLUŽBENICA Nisam čula! Šta biste?
KLIJENT Da zatvorim tekući račun, žiro račun!
SLUŽBENICA Koji je razlog?
KLIJENT Ne treba mi više. Otvorio sam ga samo da mi legne jedna uplata.
SLUŽBENICA Gospodine, razmislite još jednom. Naša banka nudi sjajne uslove. Možemo da vam uradimo profilaciju i onda dobijate besplatno osiguranje računa i našu polisu a trenutno imamo i akciju vezanu za oročenu štednju ...
KLIJENT Ne želim, hvala! Samo bih da zatvorim račun, ako može!
SLUŽBENICA Moraćete da napišete molbu i objasnite razlog.
KLIJENT Molbu pišem institucijama, vi ste banka a ja kao klijent mogu samo da napišem zahtev da mi ugasite račun koji ne koristim! Ne znam ni što bih vam se pravdao!
SLUŽBENICA Jeste vi otvorili račun u ovoj poslovnici?
KLIJENT Ne. Otvorio sam u Surčinu, tad sam tamo živeo. Sad stanujem u N. Sadu.
SLUŽBENICA Koja vam je adresa u ličnoj karti?
KLIJENT Ona iz Surčina, nisam se odjavio.
SLUŽBENICA Onda morate tamo da zatvorite račun, takva je procedura.
KLIJENT Gospođice, ja tamo više ne idem. Razveo sam se, juri me cela bliža i dalja familija bivše žene a brat joj radi u banci u Surčinu. Ako me vidi ...
SLUŽBENICA Žao mi je, takva je prodecura! Sledeći!SUTRADAN, NEGDE U SURČINU
--------
KLIJENT Dobro jutro, ja sam taj-i-taj, došao sam da zatvorim žiro račun.
SLUŽBENICA Gospodine, ovde vas čeka kartica koju niste podigli.
KLIJENT Nisam je ni tražio.
SLUŽBENICA Ne znam ja, kartica vas čeka dva meseca. Morate da je preuzmete. Naplatili smo vam 300 dinara za održavanje za ova dva meseca, čisto da znate.
KLIJENT Uzeli ste mi pare za održavanje kartice koju nisam tražio?
SLUŽBENICA Takva je procedura!
KLIJENT Ugasite tu karticu odmah!
SLUŽBENICA Ne može odmah, kartica mora da bude aktivna jedan dan! Idite, aktivirajte je pa dođite sutra!SUTRADAN, OPET U SURČINU.
--------------------
KLIJENT Dobro jutro. Došao sam da zatvorim račun. Ja sam taj-i-taj ...
SLUŽBENICA Gospodine, sad je 9:24 a vi ste karticu aktivirali juče u 10:08. Mora da prođe 24 časa!
KLIJENT Znači čekamo još 44 minuta?
SLUŽBENICA Čekamo!44 MINUTA KASNIJE
-----------------------------
KLIJENT Mogu li sad da zatvorim račun?
SLUŽBENICA Možete ali morate da platite održavanje za tekući mesec, 150 dinara.
KLIJENT Evo vam 150 dinara, zatvorite mi račun!
SLUŽBENICA Gospodine, mora saldo da vam bude 0, imate još 30 dinara.
KLIJENT Dobro evo vam 120 za održavanje i tih 30 - to je 150! Naplatite održavanje i ugasite račun.
SLUŽBENICA Pa ne može tako, nije takva procedura! Morate da potrošite tih 30 dinara!
KLIJENT Zatvori mi jebeni račun! Drugi dan se budim i dolazim iz Novog Sada da mi se ti ovde izdrkavaš! Zatvori račun ili si najebala!
SLUŽBENICA Gospodine, ne vičite! Zvaću obezbeđenje!
KLIJENT U redu! Odaberite neku humanitarnu akciju, dajte njima 30 dinara!
SLUŽBENICA Nemamo humanitarne akcije. Morate da potrošite te pare!
KLIJENT Pa dobro, dajte da ih podignem!
SLUŽBENICA Ovo je promotivna kartica, ne možete da podignete novac! Morate direktno da ga potrošite!
KLIJENT U redu, vraćam se za pola sata!POLA SATA KASNIJE
------------------------------
KLIJENT Kupio sam žvake, stanje mi je nula! Ugasite račun!
SLUŽBENICA Dobro, samo prvo popunite ovo!
KLIJENT Devetnaest obrazaca? Čemu sve ovo?
SLUŽBENICA Znate, nas je kupio novi vlasnik, PNB Paribas, znate oni zahtevaju ...
KLIJENT Jebite se i vi i vaša banka i vaš novi vlasnik i ovi obrazci! Nemoj sad da vam nabijem ove papirčine u dupe! Neću da popunjavam i boli me uvo, ne morate da mi zatvorite račun! Samo mi još jednom naplatite održavanje i tužiću vas!
Stari, majstorsko-domaćinski izraz za davanje bakšiša muzikantu na narodnom veselju. Obično u tom trenutku muzika svira jednu od onih "U SRCE" pesmu ili treba da zasvira posle colovanja.
Stvar narodnog običaja koju najčešće podgrevaju gastarbajteri posredstvom materijalnih dobara bundes-banke-šparkase-COLENZI BITE. Ostatak nas smrtnika to obavlja nacionalnom monetom (najčešće crvene boje) al mu poenta dođe na isto.
Jes, jedino što naše colovanje bude ispraćeno polovičnim refrenom željene pesme dok za evropsku valutu dromuljaju po 3 pesme u rafalu al je to više stvar domaće ekonomije i ličnih prioriteta.
Svadba Durđinke Miladinović i Žarka Miladinovića iz Begeča, jeseni gospodnje 2012.
Vidi Žiku Dortmunda što se otvorio. Coluje baćo onim ciganima kao da otplaćuje novog Opela.
- Bole ga. Radi u inostranstvu. Tera x5, kovana kapija na kući... Jebe mu se!
Jes vala! Od kad je ošo u te Nemačke, samo doteriva neka kola i troši lovu.
- Uostalom, ajmo i mi malo do muzike. I mi malo da se kurobecamo. Da i nama ševa peva! Nismo ni mi iz šugave pizde ispali.
DIII!? Maaani se ti tebe i muzike. Šta? Sad misliš - baba ti dao par hiljada da imaš i ti bi oma sa ovim guzonjama da se takmičiš ko je veće mudo?
- Neka! Da se i ja veselim.
Ček! Sed tu. Di ćeš majmune? Nisi ti njihov kalibar. Ne češeš ti muda od Nemačke skele. Sedi bolje!
- I to što kažeš... Bolje da ja te pare sačuvam. Za to mož kupiti novu grafičku pa da igram novi Krajzis ko car. Jebeš ti i njih i njihovu muziku. Ima bata jutjub pa može da pušta šta mu duša ište. Aj živeli!
ŽIVELI!
Dodavati, puniti priču nepotrebnim detaljima kako bi sveopšti utisak kod slušalaca bio zadovoljavajući a priča dobila na suštini i sočnosti. Služi da istakne fabulu dogadjaja i podstakne žrtve nepresušnog monologa da se zadovolje urinom govornika. Može biti odličan šlagort na torti štreberu da na testu pokaže i pored osnovnog znanja "nešto više". Momčadima služi da dosole priču oko seksačine sa pičkom, dočaraju situaciju trljanja glave o klitoris na prihvatljiv način.
Žare: O madafakeru, ša ima? Kako bilo na ispitu, jes' im jebo kevu kao i obično?
Mile: Glupo pitanje druže, znaš me jebem mu gnezdo. Izvuko ja pitanja kad ono finansijiska analiza. Počeo da pričam al' imadoh neku inspiraciju, nikad nisam bio tolko nadahnut jel mi veruješ, valjda je sve to zbog one Andjele, ispraznila me ko konja noć pred ispit. I odgovaram ja tako kad ono profa otvorio usta i ne mož' da veruje kolko znam. To me još podstaklo brate da kenjam i dosoljavam neke detalje o ekonomiji Nemačke što sam informativno našao na netu. Na po' puta prekide me da me pita odakle mi sve to. Nisam znao šta da kažem, samo sam skromno slegnuo ramenima. Dao mi 10 ko iz pičke.
Žare: Dao si mu ga po znanju, a? Dobar si mali, i jebač i intelektualac. Nego, šta je bilo sa tom Andjelom, nisi mi se pohvalio?
Mile: Ma ne pitaj. Znaš kako blou- dzoubuje mala.. Karao sam je jedno dvaes minuta po sred bulje, posle toga izvadio i pušila mi još tolko. Trese guzicom ko da je buti šejk u pitanju. Znači uživao sam u plodovima mašte razjarene seksualne bombe..
Žare: Idi jee, ja običino kad je dobar fiš u pitanju završim za deset, najviše petnaest minuta..
Ne ocekujte to od roditelja.
Odlucio cale da se da u trosak pa da kupi sinu novi racunar,tacnije kuciste.I sad odemo mi u jednu prodavnicu gde se takve stvari prodaju.Naravno,posto stari nista ne zna o PC i tehnici uopste,dao je meni prednost u izboru kucista.Gledam ja RAM,graficka,procesor,hard disk..sve komponente i na kraju nadjem onaj koji mi odgovara.Medjutim cena ne odgovara mom starom.(necu cenu da pisem,jer nije kljucna).Vidim ja caletu oci ispale kad sam pokazao na kuciste,kad ce on meni :
-Ali sine nemoj te nove gledati,to amerikanci prave,vidi ovamo imas polovnih racunara,a odlicni su(naravno cijena je 3 puta manja).
Gleda stari kucista i nadje neko jeftino sranje.
-Made in Japan...sine kada Japanac napravi mora da valja.Stara kucista su najbolja,ova nova odu za mjesec dana,a jos su i skuplja.Aj da uzmemo ovo?!
Ja gledam u kuciste pa u njega i razmisljam ajde nema veze uzecemo to kuciste,kriza je,mada znam da cu se poslije pokajati.I kupimo mi kuciste.Ispocetka radio je kao da je nov,ali posle nekog vremena racunar iznenada postade spor.Otisla graficka i HD prvi mjesec,ali stari proguta knedlu i dade mi pare za novu opremu.I tako je vrijeme prolazilo....
Kad,jedan dan upade mi stari u sobu sa nekim cd-om:
-E sine ajde pusti mi ovo na kompjuteru da pogledam.Donio sam film o Drazi Mihajlovicu,kaze komsija Marinko da je super,gledao on.
-Ajde nije problem.Daj da ga pustim.
Uzmem ja cd i stavim u plejer,dok se stari namjestio u pozu za gledanje na stolici pored mene.Medjutim,sporo se ucitava.Nece film da krene.
-E sine jel moze to?
-Evo sad ce jos malo,odgovorih mu.Nego odoh ja do WC-a da serem dok se to ucita.Nesto me stomak zeza...
Tako i bi,odem do WC-a.Ali,dok sam se vratio posle 5-10 minuta,imao sam sta i videti.Stari otvorio nekako kuciste i sav znojav i crven od besa trazi nesto pogledom po njemu.
-Stari,sta radis,sto si otvorio kuciste,vdis da si i saraf odvalio!
-Sto nece ovo sranje da mi pusti film,zagalami on.
-Ma polako jbg,polovan racunar,sporiji je malo.
-Sta sporiji cekam 10 minuta nista se ne desava!Jebacu mu majku ako ne ubrza!
-Polako cale,jesi ga ti izabrao.Nisi hteo da dasa pare za bolje kuciste.A i sam si rekao da su bolja polovna!Sad tu cekaj i cuti...odgovorih mu smireno i lagano izadjoh iz sobe.Dok sam hodao cuo sam da stari lupa po kucistu i prica nesto kao: -Mrs picka ti materina kineska,jebo me onaj ko me nagovori da te kupim takvog.Naravoucenije: Kolko para tolko i muzike.
Naizgled totalno nebitna činjenica, međutim od krucijalne je važnosti za rešavanje određenog problema.
Herkul Poaro, čuveni detektiv iz Belgije, poznat po tome što nema slučaja koji ne može da reši. O kakvom god da se ubistvu radi uvek će na ovaj ili onaj način saznati vrlo bitnu stvar koja će mu pomoći da razotkrije misteriju. Mogućnost da razume taj detalj je ustvari ono što ga razlikuje od ostalih detektiva.
Upaljeno svetlo u prostoriji u kojoj je izvršeno ubistvo u prepodnevnim časovima, kutija za olovke na radnom stolu žrtve koja ne stoji tačno na svom mestu, zarozan tepih na ulazu u sobu ubijene osobe, dve kašičice na tacni sa šoljicom za kafu, samo su neki detalji koji nama ne znače baš ništa, međutim Poarou će biti sasvim dovoljni da zaključi šta se i kako izdešavalo.
E sad, Poaro je samo lik iz filma, unapred zna šta će se desiti, naravno da je nemoguće protumačiti takve neke nebulozne detalje i još tako da na osnovu njih zaključimo ko je ubica a ko saučesnik ili ko nema nikakve veze a našao se na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku.
Uticaj Poaro filmova odrazio se i na mnoge njegove obožavatelje koji pokušavaju da te detalje primene i u stvarnom svetu.
- Jel ti vidiš kako me ova asistentkinja gleda?
- Šta lupaš, sedi tako da gleda u sve nas.
- Ma daj, malopre je čak i uperila prst ka meni.
- Tebra, pokazivala je ka onoj likuši iz prvog reda da izađe i uradi zadatak jer se ona javila.
- Jel moguće da si ljubomoran toliko?! Gledaj evo sad opet gleda ovamo.
- Vidiš da je neko otvorio vrata a mi sedimo tu...
- Jao bre, čak mi je i namignula, idem posle do njenog kabineta.
- Ja sam mislio da si se ti opametio i da si batalio te Poaro detalje, od onda kad si loše protumačio onaj šamar, pa si ipak otišao kod nje na gajbu a ona te još uvela kod nje i skinula pa kad si mislio da će biti nešto uleteo dečko sa još dva drugara pa te pocepali ko sudski poziv, nije ti ovo film, dovedi se u red.
- Kolega Petroviću, oćete posle vežbi doći u kabinet?!
- Aha, naravno. Eto ti, too, znao sam.
...
- Kako si prošao, jel ti dala?
- Dala mi dodatni seminarski da radim, jer ometam vežbe.
- Haha eto rekao sam ti.
- Nemoj da se smeješ, rekla je da radimo zajedno jer si i ti smetao.
