Pitanje koje je jednom prilikom prouzrokovalo blizak sudar mamine ruke i mog lica, i to ni malo bezbolan.

Dok se obični smrtnici bezuspešno trude da urade nešto pametno u svom životu ne bi li postali popularni, ova društvena kategorija uporno stiče slavu tako što pravi sranja gdegod se pojavi. To je obično neka "zvezda" koja se na početku svoje karijere isticala po nekoliko solidnih uloga u nekom filmu, nekoliko uspešnih sezona u nekom poznatom sportskom klubu ili pak sa par komercijalizovanih muzičkih spotova i snimljenih reklama, sve dok nije napravila prvi veći ispad u javnosti.
Pošto je sa tim svojim ispadom uspela da privuče veliku pažnju medija i da pritom izbegne prdekanu zato što je slavna ličnost, svesna činjenice da će joj izlazak na naslovne strane žute štampe doneti solidnu zaradu, odlučila je da gradi imidž loše osobe. Paparaci i novinari počinju da je prate, proganjaju i sa nestrpljenjem da očekuju da napravi neku novu glupost da bi mogli na njoj da zarađuju i to traje jedno izvesno vreme.
Problematična slavna ličnost u najvećem broju slučajeva rano završava svoj život tako što se predozira narkoticima ili tako što je neko rokne. Popularnost joj nakon toga naglo raste i većina ljudi tek tada počinje da je ceni kao osobu, pritom zaboravljajući da svoj imidž ona zapravo nije izgradila profesijom kojom se bavila, već sranjima koje je pravila zato što je kao slavna ličnost imala povlastice pred zakonom.

Period u kojem dolazi do procvata određene delatnosti.

Poznat i kao "avlijaner". Pas koji je najcesce pametan, poslusan, uredan, voli da se mazi i igra, cuva kucu i veoma je odan. Kada udomite mladog "avlijanera", nikad ne znate kakvog ce karaktera i izgleda biti kad odraste, jer nema karakteristike unapred odredjene rasom. Mada, jednu zajednicku "crtu" imaju mnogi od njih- a to je da se izvrnu na ledja da ih mazite. :)
Mnogi se pre odlucuju da za velike pare kupe rasno kuce i hvale se njegovim pedigreom, nego da za dzabe udome malog (cesto napustenog) "avlijanera", i dobiju mnogo ljubavi i radosti sa njim.

Razgovor koji treba da se svede isključivo tvoje potvrđivanje njihovih konstatacija i ništa drugo, tako i tebi i starijoj osobi bog pomogao. Ne odnosi se ovo na one što ih vata klimaks, ni na one kojima je sat otkucao pa moraju na vantelesnu oplodnju, već na najiskusnije ortake iz kraja, GILF, na sve starije od sedamdeset. Oni nikome više nisu interesantni, čak ni likovima ekvivalentnim njima, oni vole da kuliraju, ali nikad nemoj da bacaš spiku sa njima, ni za živu glavu, jer ćeš možda naučiti da čitaš ljudima sa usana, ali skoro ništa pametno čuti nećeš. Tako je potvrđivanje ili još bolje, klimanje glavom najbolje rešenje da te se manu.

Ovo je Srbija, panduri vas biju sa 15, sedite sa 20, decu pak neko dobije sa 17, još kad si se rodio odmah si znao da Deda Mraz ne postoji, provališ kevu da laže da će ti kupiti igačku još kad si bebac. Monotonije je svuda. Sve ide brzo, monstruoznom brzinom jurimo i preskačemo faze života, tako da je većina penzića stiglo da se održi fizički, ali psiha im je već na tamo nekom njihovom svetu, bleji sa ortacima iz detinjstva. Zato šanse da od srpskog penzosa čuješ Njegoševu jednake su šansama da Pižon sam sme da sastavlja spisak za prijateljsku utakmicu.

Ogroman trošak koji pada na roditeljska leđa, uglavnom uzaludno.
O čemu se radi, nakon što jedan 12-ogodišnjak shvati da on NIJE kao svi ostali on reši da osnuje rok bend sa drugarima mu iz ulice. Naravno postavlja se pitanje ko će da isfinansira gitaru, pojačala i sve što uz to ide. Pa logično roditelji, ko će drugi.
I uz višegodšnje nerviranje komšija i trošenja živaca članova porodice, jer je to za njih klasično sviranje k...u, bend se uglavnom raspadne zbog ženidbe/faxa/odlaska članova benda u druge životne vode.

Jedan od primitivnijih i patetičnih načina da porodica uživa ugled u društvu. Kako Srbija ima 5 posto fakultetski obrazovanih ljudi, u malim sredinama ljudi misle da je to neka zajebana i teška stvar, nešto zašta treba biti pametan i inteligentan, a svaka budala danas upada na razne budžete, a komo li na samofinansiranje, čast izuzecima. Tako se oni hvale kako imaju ćerku koja uči, koja je upisala fakultet u Blacama ili Kosovskoj Mitrovici, kako ona ne dolazi kući za vikend jer se ubija od knjige, a ne od nečeg drugog. Znaju i sami kakav ološ imaju, ali lažući ostale, vremenom i sami krenu da veruju u šumoglavosti koje su ostalima servirali. Otkad su sina poslali u pekaru da mesi lebac, na njega su skroz zaboravili, on je sada crna ovca familije jer neće na fakultet, sramota je znati samo zanat, iako ih jede blam kad ih neko u okolini pita koje su oni zanimanje. Znaju i sami da im dete nikad neće završiti fakultet, jer se sve više šminka i sređuje, a sve manje knjiga donosi kući, al ko ga jebe, mi smo tu da mu obezbedimo novac, a ako ne uči mi nismo krivi, mi ga tako nismo vaspitali. Prijatelje i rodbinu stalno smaraju kako su rodili zlatno dete, kako je samo ono pametno, kako je ona lepa i divna, iako ne znaju ni koji je smer odabrala. Ovakvih je na svakom koraku, jebaće vam majku dosađivajući vam, čak iako ih ništa ne pitate. Kurčenje se najčešće završava kad im se ponos vrati kući sa stomakom do zuba, jer su prilikom vaspitanja zaboravili da je nauče čemu kesa služi.

Sistem budženja dece, od tri do deset godina, zasnovan na ranoj stimulaciji mozga. Roditeljima je cilj da njihova deca počnu drugačije misliti do ostalih, kako bi postala lukrativna. U mašti roditelja predstavlja odskočnu dasku ka školama u kojima bi se njihova deca izdvojila od prosečnih ljuskih bića i potom uputila ka Oksfordu ili Harvardu. Ništa novo, još u doba antike su ljudi pokušavali da budu specijalni time što će svojoj deci obezbediti poznate učitelje.

Para vredi. Starostavna mudrost ljudi koji su se i kuvali i pekli na raznim mukama, odlazili iz bede u gore, gubili sve u zbegovima i ekonomskim krizama, a opet preživeli i odgajili uspešne ljude i zdravu budućnost.

Dobar zanat sine, nešto što čovečanstvu uvek treba ma koliko išlo napred i osavremenjivalo se. Možeš ti biti ekspert za globalnu ekonomiju, sociološke probleme ili filozofska pitanja, ali i tvoje dupe mora da sedi na stolici kojoj sve noge istovremeno dodiruju pod, i tebi pivo mora da stoji na stolu koji se ne klati. Ni tvoje dupe ne trpi da seva kroz poderane gaće, a hleb negde moraš kupiti.

Uzni se u pamet, nauči da staviš ciglu na ciglu, napravi sto evra svojim rukama pa kreni da pljuješ po onima koji to ne umeju. Nemoj da svaštariš, savladaj jedno i budi majstor, pa onda radi šta hoćeš. Lako ti je da jedriš na katamaranu ako si naučio da plivaš posle brodoloma.

...Doboj, Valjevo, Kozarska Dubica, Subotica, Pale, Leskovac, Vranje, Negotin, Požarevac, Novi Grad, Nevesinje, ...

-------------------------------

Spisak gradova u kojima NIKADA nisam bio, a kroz većinu njih NIKADA NISAM NI PROLAZIO.

Za svakoga od nas taj je spisak drugačiji, ali vjerujem da bi i većina vas mogla da sastavi poprilično dugačak spisak srpskih gradova u kojima nikada niste bili, niti ste kroz njih prolazili.

Šta se iz toga može zaključiti?

1. Da je smisao turizma po kojekakvim bjelosvjetskim destinacijama upitan, kada se ima u vidu da većina nas nije dobro upoznala čak ni svoje neposredno okruženje.

2. Da nismo ni svjesni koliko nam je po svoj prilici nizak nivo svijesti, jer ne poznajemo kakav je zaista život u nekoj drugoj sredini, npr. van našeg grada. Bez obzira na to što svi Balkanci imaju vrlo sličan mentalitet, ja vam garantujem da se određeni obrasci ponašanja, pa i običaji i način razmišljanja poprilično razlikuju od grada do grada, i sama činjenica da nismo dovoljno upoznati sa načinom razmišljanja i svim tim običajima i ponašanjem u drugim gradovima, pokazuje da je naše znanje vrlo ograničeno i podložno nekritičnom prihvatanju predrasuda. (Piroćanci su škrti, Vojvođani su usporeni, Bosanci su glupi, Crnogorci su lijeni i sl.)

3. Trebalo bi, zaista bi bilo pametno, upoznati što više gradova i sela naše vlastite države (tj. država) i to ne površno, već kroz upoznavanje LJUDI koji čine te gradove i kroz stvaranje prijateljstava sa tim ljudima.

4. Nakon svega toga (a još bolje paraleno sa tim) treba upoznavati i svijet - dakle dalje krajeve, ali upoznavanje svijeta ne treba da ide nauštrb upoznavanja neposrednog okruženja.

Odjevni predmeti geek-a: naočale popularno zvane "tegle", karirana košulja koja je zakopčana do posljednjeg dumića, neka maramica sa cvjetićima u džepu košulje, smeđe kratke pantalone - vehabijski stil oblačenja, crni kožni kaiš koji je omotan četiri puta oko njegovog struka, neki swatch sat na lijevoj ruci, olovka iza uha i terminatorski zubi - aparatić

Fizičke karakteristike geek-a: 56 kg iako ima 17 godina, noge debljine mog penisa, dugi i deformisani prsti od pisanja i korištenja tastature, blijedo lice tako da Kasper izgleda kao Obama u poredjenju s njim, bagavi prsti sa bradavicama zbog prekomjernog stimulisanja spolnog organa, šlaufasti stomak, špicasto lice, veliki kukasti nos, buljave crne oči, tanke obrve kojim bi mnoge djevojke zavidjele, plava kosa koja liči na hrpu nepravilno složene slame, prekratko odsjeceni nokti, upali ubrazi, "guzičasta" brada (brada prepolovljena jednom borom, najbolje dolazi do izražaja kada se ta osoba smije)

Govor tijela klasičnog geek-a:
Mahanje rukama - uzbuđenost
Brzo treptanje - prisjećanje davno zaboravljene definicije
Oblizivanje oko usta - potpuna pozornost prema temi o kojoj se trenutno diskutuje
Pomjeranje usana - ponavljanje gradiva u sebi sve dok ne zapamti
Diranje genitalija - borba protiv animalizma u sebi
Isprazno udaranje prstima od stol - automatska radnja direktno povezana sa kuckanjem tastature do besvijesti
Cupkanje nogom - nervoza zbog ispita, strah od "loše" ocjene iako u 99% slučajeva dobije najbolju ocjenu
Čišćenje stakala na naočalima - to vam dođe kao predah, bjeg iz realnosti/materijalnog svijeta jer tada ne vidi ništa, gubi se, ne prati konverzaciju sve dok ne stavi naočale na svoju jajastu glavu; a vi naravno morate čekati dok ne obavi svoj maleni ritual
Gledanje direktno u oči - neki kažu da je to mit ali zaista geekovi nekada gledaju u oči dok razgovaraju sa vama, to je dokaz da mu/njoj beskrajno značite i da bez dlake na jeziku mogu reći sve ono što misle, pa čak i opsovati u vašem prisustvu
Trljanje nosa dlanom - kada geek pokušava da govori neistinu trlja nos - pinokijev sindrom
Glađenje obrve kažiprstom - duboko razmišljanje
Dlanovi spušteni na stol - potpuna sigurnost u sebe, "sve znam i ne može mi niko ništa" izgled
Prekrštene noge - spremnost da se usvoji još x stvari koje mu/joj u životu neće trebati, ali da bi bio najbolji u razredu, mora znati sve što profesor predaje
Smiješak - "jebi me ako ne budem znao" ponašanje
Čopkanje nosa - razmišljanje o djetinstvu i dogodovštinama koje su mu se dogodile
Iznenadni uzvik "Yes" - dešava se kada geek nadjebe sam sebe; uglavnom to je odgovor ili riješenje nekog problema koje je prethodno profesor zadao - i naravno niko osim njega nije uradio zadatak
Dlanovi okrenuti jedan prema drugome - molitva upućena Bogu prije ispita jer čak i ako je pritajeni ateista, mora biti siguran da mu neka "veća" sila neće stajati na putu da dobije najbolju ocjenu i po Bog-zna-koji-put dokaže kako je pametniji od ostalih

Odnos geek-a prema društvu i obrnuto:

Svaki student koji svoje puskice nosi na sebi u pravom smislu reci. Vise vremena provede na ispisivanje stvari po svom telu nego u ucenju...

Ako ti to kaže ortak (nikako ne mešati sa ''pa, nije loše'', to znači očaj), onda nije loše, a ako ti to kaže ćale, onda znači da jebe keve. Jer od ćaleta nikad više nećeš izvući, po zakonu prirode to ne ide.

Umetnost čoveka da stvarnost izobliči, ponekad okrene naopačke i čak počne da veruje u tu "novu" stvarnost.

Na potpuno iskren i autentičan način.

Niko ne gleda porniće radi nekih kulturnih pretenzija, tipa da se kulturno uzdiže, da postigne neke ciljeve u smislu podizanja opšte kulture i tome slično. Isto tako, niko ne jede eurokrem iz nekih viših i indirektnih ciljeva, niti gleda na njega kao na neku gastronomsku profinjenost.

Svi porniće gledaju zato što im se gleda, onako baš iskreno i autentično. I baš po svom istinskom autentičnom ukusu i biraju koje porniće će gledati. Na isti način pristupaju i žderanju eurokrema... iskreno, gotovo naivno... Potpuno autentično.

E sad, šta je poenta ove priče?

Poenta je, da je blago onim ljudima, koji neke druge, vrijednije kulturne sadržaje mogu konzumirati na isti način kao porniće i eurokrem... Dakle, zato što ih to istinski zanima, vuče... čak su navučeni na to. Ono... jebeno ih zanima, šta će se desiti na 1469. stranici "Rata i mira", a ne tjeraju se da čitaju to da bi bili obrazovani. Deru "Rat i mir" ko porniće i eurokrem.

Volio bih da sam takav za neke stvari, ali nažalost nisam. Često se tjeram da gledam neke dobre filmove, da čitam neke dobre knjige, jer eto, znam da "valja se", znam da ću iz njih nešto pametno naučiti, znam da ću proširiti vidike, znam da ću možda steći neke dodatne vještine, i bolje poglede na svijet... Ali ipak, činjenica je da se pomalo tjeram na sve to. Ne zanima me uvijek baš toliko. Nekad me stvarno i zainteresuje, ali uvijek ima i doza tjeranja. Toliko o meni...

A opet, zavidim onima kojima je sve to ko pornići i eurokrem.

Čovek koji će celog života slušati pri razgovoru sa "stručnjacima" samo dve konstatacije:
- Ovo je poljoprivredna zemlja.
- Poljoprivreda je budućnost.

Napasti svim silama. Usresrediti se na ispunjenje željenog cilja bez imalo prezanja na raznorazne prepreke koje nam stanu na put.

Početak vrzinog kola.

Sad si ga ugasio burazeru. Uspešno si inicirao svoj ulazak u deveti krug pakla. Overio si kartu u jednom pravcu za Bermudski trougao. Gurnuo si grudvu sa vrha snežne planine.

Moš' samo da sediš i da nemo posmatraš dalji ishod događaja, jer što se više opireš više toneš u živo blato očaja...

Poruka idealistima da se ne nerviraju uzaludno zbog raznih ''siledžija'' koji ruše li ruše...

Ono sto moj cale ponosno govori, kada god se ide negde dalje od naseg sreza, jer vec u Sapcu ne zna gde se nalazi, i na moju preporuku da kupimo navigaciju, dobio sam prekoran pogled u fazonu "ja sam 30 godina mog'o bez toga, a sad da me zajebavate"