Svi koji su vršili malu/veliku nuždu u ženskom toaletu Filološkog fakulteta (onom na romanistici) krajem školske 2008/'09-e a početkom 2009/'10-e, imali su čast da se susretnu sa kineskom svilom.
O čemu je, naime, reč?
Ne, nećemo sada govoriti nedostatku sapuna, toalet papira, ogledala, podnošljivog mirisa, praznim kantama za smeće i sl.
Naša tema je nedostatak brave.
Na fakultetu na kom je školarina 120 000, ako se dobro sećam.
Dakle, u prvom klozetu s desne strane je jako dugo nedostajala brava. Međutim, silom prilika, snalazile smo se na razne načine - "čuvale" smo vrata jedna drugoj, držale ih kišobranom ili ih ostavljale odrškrinuta i pravile buku kako bi ljudi shvatili da je zauzeto.
U toj gomili mučenica našla se jedna mudrija od ostalih i, eto, DOSETILA SE!
O, sreće li!
* Stanje stvari:
U vrata, tamo gde je nekad bila brava, zabijen je ekser, dok je na zidu, tik uz štok i paralelno sa pomenutim ekserom, neka izbočina.
Dotična devojka u nuždi privezala je neko dugačko parče jače kese za ekser, sa kog je ono tako visilo i lelujalo.
* Uputstvo za upotrebu:
Zatvoriš vrata, povučeš kanapoliku kesu, i počneš da ga obmotavaš oko izbočine koja je na zidu. Motaš sitno, da bi... zaključala.
Vrlo efektivan stvar.
Kada obavite posao sa zaključavanjem, možete da obavite i ono zbog čega i jeste na tom komadiću raja jedne visokoobrazovne institucije. Kroz procep vam viri samo dupe, al' nema veze, valjda neće da gledaju.
Na vratima je ispisano dosta komentara na ovu, inače u svetu uobičajenu pojavu, verujem (težimo EU, to je faks BU-a, u samom centru grada i dobija po 120000 od svakog studenta kog su skratili za poene), a jedan od simpatičnijih je tvrdnja devojke koja kaže da su pare pametno utrošene - na pravu, pravcijatu kinesku svilu kojom opasujemo eksere i izbočine.

Momak koji ocajnicki pokusava da smisli duhovitu opasku (citaj: definiciju),koja pritom nije ni malo interesantna i zvuci strahovito usiljeno kada je procitate (odnosi se pogotovo na novije definicije koje u sebi nemaju ni trunke originalnosti).
Naziv Desprdegenkajlijac je nastao kombinacijom vise reci,kako bi ljudima bilo lakse da razumeju stanje uma takve osobe.

1. "Desp" je deo engleske reci "Desperate" koja kada se prevede na nas srpski jezik znaci "ocaj" ili "ocajan" i savrseno se uklapa u profil Desprdegenkajlijac licnosti.

2. "Prd" je deo srpske reci "prdi".Sigurno vam se desilo na hiljade puta da vidite ili upoznate nekoga ko nema nista pametno da kaze,a prica stalno,sto znaci da prdi na usta (primeticete da se savrseno uklapa).

3. Treci deo naziva je "degen". Degen je nastao od reci degenerik. U ovom slucaju se to odnosi iskljucivo na umni degenizam,mada nije iskljucen ni ovaj drugi,fizicki.
Mislim,razmislite sami.Ako toliko ocajnicki pokusavate da izmislite neku duhovitu definiciju(a pritom znate da ce ista biti totalni promasaj),zbog koje ce se neko mozda nasmejati,a to vam donosi neku vrstu satisfakcije,prilicno je sigurno i gotovo neizbezno da ste i u fizickom i u umnom smislu apsolutno degenerisani.

4. I poslednji deo naziva je nastao od reci Vukajlija,inace naseg humor giganta i smeh generatora..
"kajlijac" je skracenica od reci "vukajlijac" koja oznacava osobu koja koristi Vukajliju.

P.S.

1. Ova definicija je u isto vreme i neka vrsta testa,zato sto ce se svi oni koji su sebe pronasli u ovoj definiciji osetiti prozvanim,pa ce mi dati minus (thumbs down).

2. Naziv Desprdegenkajlijac moze biti upotrebljen i u zenskom rodu i u tom slucaju naziv nije striktno definisan. Improvizacija je dozvoljena.
Desprdegenkajlijacica,Desprdegenkajlijalka ili ako ste malo slabiji prema zenskom rodu mozete jednostavno upotrebiti rec glupaca.

Prijatelj koji se uvek slaže sa vama. O čemu god da se priča, koja god da je situacija u pitanju, uvek će da vas podržava i veliča način na koji razmišljate. Ostaće uvek u izveštačenom pozitivnom fazonu; sve da padaju pečeni pilići s neba, njega to ne bi izbacilo iz takta.
Ovakve osobe imaju strah od kontriranja ljudima za koje osećaju da su primili njihove lažljive, sociopatske, nesigurne u same sebe duše pod svoje krilo.

Hardkor jebač. Gde on prođe tu stidne dlake više ne rastu. Omiljeni hobi mu je krvničko penetriranje u vaginu, čija vlasnica posle ovog iskustva momentalno odlazi u manastir i stavlja katanac na gorepomenutu.
Termin pičkoljica je nekada davno, u ona srećna vremena, kada pronalazak nevinog ženskog čeljadeta nije predstavljao senzaciju ravnu otkriću života van zemlje stajao samo uz imena okorelih defloratora.
Vremena su se promenila, nevinost je ispala iz mode, a pičkoljice... Oni su i dalje tu. Malo su se promenili, smanjili svoje seksualne apetite i zamaskirali svoju izopačenost ali i dalje delaju među ženskim nogama.

Srpska skraćenica od ''Zaštitna mera bezbednosti privremene zabrane upravljanja vozilom (npr B) kategorije''.

Kad god pokušaš da se malo izvučeš psihički ili fizički iz sredine u kojoj se trenutno nalaziš, kada si mali i pitaš nešto smisleno, na šta matorci ne znaju odgovor, kada zacrtaš neki plan, pokušaš nešto u polju umetnosti, jednostavno poželiš malo da se izdvojiš ili pak slediš neke pametne savete, naletećeš na ovu frazu kao odgovor od strane prosečnih ljudi oko sebe, ali jebiga, najbolji su ti drugovi ili familija, ne možeš im ništa ponekad... Samo dozvoliš da ti ovom rečenicom sruše sneška i uplaše da su možda potpuno u pravu.

Ženska osoba koja obožava da vodi konverzaciju sa životinjama. Pas, mačka, hrčak, ajkula, drakula, delfin, nindža kornjača... Apsolutno nevažno koja je životinja u pitanju. Ubeđena je da razume sve i da oseća njihovu patnju i bol, kao i radost i polet. Svaki njihov pokret i zvuk shvata kao znak da pokušavaju nešto važno da joj kažu, što kod nje izaziva euforiju zato što su baš Nju izabrali da joj saopšte poverljive životinjske informacije.

Kao mala mnogo je volela basne, Mikijev zabavnik, Album sa životinjama i crtaće sa istim, dok je u leksikon upisivala Vuka Bojovića kao svoju omiljenu poznatu ličnost. Svog kućnog ljubimca (najčešće psa, ali ukoliko je matora i bez igde ikoga, onda su u pitanju mačke, i to par komada) neguje kao dete, redovno razgovara sa njim, kupa ga, šiša, spava sa njim, šeta, upoznaje sa svim svojim prijateljim, hvaleći ga kako je, Bože, on tako jedno lepo, pametno i umiljato stvorenje kakvog niko nema. Želja joj je da, poput Anđeline Džoli, usvoji još par njih sa drugih kontinenata i tako stvori svoju multinacionalnu porodicu. Još samo kad bi našla Breda koji će da finansira svu tu hranu, da trpi dlake po krevetu, jastuku, u supi, na sarmi...
Koji će mirno da sedi i da se smeška kad mu baš za vreme finala Lige šampiona pas odluči da se istovari na nogu, dok mačka, koja je u teranju, bude držala solistički koncert prekidajući umilni glas Ace Stojanovića direktno sa Vemblija. Ajde, to i nije neka šteta, ali psu se ne može oprostiti.
Naravno, moraće, pošto duboko u sebi zna da ipak psa više voli nego njega i da ako pas dobije po glavi, on nećeš dobiti u krevet, što će njega mnogo više pogoditi nego psa jedan običan volejčić.

Najnoviji način propagande u predizbornoj kampanji, ispostaviće se vrlo uspiješan jer je narod izgubio i volju i vjeru u mogućnosti promjena na bolje.

Fraza koju možete da iskoristite u trenutku kad podugačak monolog jedne dosadne individue pogubno utiče na vlastitu.

Služenje vojnog roka bez uniforme, u javnim institucijama i preduzećima koje imaju saradnju sa državom.
U suštini bi trebao da bude odgovor za svakog ko ima moralne primedbe na nošenje oružja, što je po mom mišljenju sasvim opravdano...
Iako sam proveo ceo život uz vojsku, i lično ću služiti u uniformi, sasvim razumem ako neko ne želi da nosi oružje niti da bude deo bilo kakve vojne institucije, pa ni kao sanitetlija, kuvar, ili slično...
Postoje dva problema sa služenjem, mada ovaj prvi i nije neki problem.

Prvo, civilno služenje bi trebalo da bude za ljude koji su uz suštini pacifisti, i ako neko poseduje oružje ili se bavi nekim agresivnim sportom, ili čak ide na paintball ne smatra se pacifistom i ne može služiti civilno. Problem je što se ovo vrlo zaobilazi, i gomila mladih ljudi odlazi na služenje civilnog da se ne bi "cimali", i jer ih mrzi, i smatraju to gubljenjem svog "cenjenog" vremena.
Pošto lično smatram da je jedan od glavnih uzroka svih grozota iz zadnjih ratova to što je svaka budala mogla dobiti pušku i biti obučena da je koristi, smatram da je i bolje što ti ljudi ne žele da služe u uniformi jer će tako naneti manje štete.

Drugi problem koji se javlja je to što je ovo ipak Srbija i sve se radi... pa kako se već ovde radi, tako da imamo da diplomirani inženjer telekomunikacija prenosi stolice od sale do sale u Domu vojske, jer nemaju ništa pametno da mu daju, a ne sme da sedi i "besposličari", a lekar u nekom pozorištu da iznosi đubre, i slične stvari...

U današnjoj Srbiji više koristi činiš zemlji civilnim služenjem, naravno ako te zaduže negde za šta si školovan da obavljaš, a ne da ti uvale neku glupost. A oni koji tvrde da su svi oni koji služe civilno su kukavice, i treba da svi budem obučeni da koristimo oružje zbog nekog rata i odbrane zemlje... pa, ja lično tim usijanim glavama i ne bi ikada dozvolio da uzmu pušku u ruke.

Bolesni samouki genije koji dok spava smišlja kako da zezne nekoga, kad jede razmišlja kako da zezne nekoga, kad zeza nekoga razmišlja kako opet da ga zezne. Kada vam podmetne neki fazon, ne bi mogao da ga otkrije ni Horejšio Kejn sa svojom ekipom štrebera, čak i Čak Noris bi se zeznuo na njegov fazon, a Bata Živojinović ne bi mogao da dođe sebi i da izgovori svoju čuvenu: "Sad ću da vas karam," rečenicu. Njegova je uvek poslednja, jer jednostavno ne znate kako da odgovorite, ili možda znate, ali ne biste da svojim sitnim rečima upropastite još jedno remek-delo od fore.

Tajfunče ogavno ! Ciklončić !

Poklič koga se sećamo. Zapis, grafit na zidu koji još ponegde stoji, ponosito, prkoseći vremenu.
Za one koji se ne sećaju, aktuelna priča pre nekih šessedam godina.
Gnev buntovne omladine kojoj je šapnuto da se tako deru.

A šta je zapravo istina. Čovek nije bio tajkun. Nije jednostavno. Imao je keša, ali ni blizu tajkunskom. Pošto svi dobro znamo da 'više puta izgovorena laž postaje istina', na kraju je čovek stvarno postao preozbiljno bogat. Više nije kraduckao, krao je.

"Ooootimanje !"

A pošto su posle njega došli 100 puta gori, ušao je u beogradsku legendu dobrih gradonačelnika. Priča i poklič 'Điki tajfun' je nestala. Ali je ostalo to da se termin može koristiti kao kontra paradox, kao kada bi te neko pljuvao da si gowno prebogato a ustvari si sisica studentska koja samo izađe nekad u Šćepan Braun, pa odaje mačo utisak, šmekerica, prdavela. Olešiš se pre toga kod Raleta na gajbi, od Vinjaka, razume se... A na kraju stvarno postaneš gownar prebogati, kad završiš faks. Ludilo.

Nek crknu dušmani. Zapravo, kad bolje razmislim, zivjeli dusxmani !

Časopis napravljen za zaglupljivanje domaće dječurlije koja počinje da ga čita već sa 9, 10 godina, ako ne i ranije. Pun je savjeta tipa: Kako biti kučka već sa 11 godina, Kako se obući kad napuniš 12 i kreneš da ganjaš swatke mawe momke po školi, Kako treba da izgleda savršen dečko za vatanje/ljubljenje/peting/seks (sa sve slikama dotičnih), Šta doručkuju trebe iz Pusiket Dolsa, Koja je dijeta najbolja za uzrast od 10 godina itd itd.
Najgore od svega je što roditelji dozvoljavaju djeci da to čitaju. Da li nikada nisu prelistali te "novine" ili im je jednostavno lakše pustiti da neki idioti iz kancelarije uče dijete šta je kondom, pilula za kontracepciju, seks itd.
Novine su pune anoreksičnih djevojaka koje oni proglašavaju zgodnim i time nabijaju komplekse djevojčicama koje još maltene ne znaju ni kako se zovu i onda im daju sistem vježbanja kako da postignu istu liniju.
Jedina normalna stranica je ona gdje piše ko je izdavač.

On je tako mističan. On je tako slasan. Jak, crn, mračan. Okoreo u grehu kocke, ženski, muškaraca, enim jastucima, čega god hoćeš. On je plesao sa đavolom i đavo ga je zaveo i zajebao. Ali on je tako kul i on sve to priznaje! Priznaje kako mu smeta svaki šmrk, svaka cigareta uz viski, kako ga to pogađa u dušu i kako zna da samo dalje tone u ponor. E, da, i što je najgore priča! Svima priča kako je mizeran i patetičan i na taj način samo produžava listu naivnih pičoka koje bi da ga promene, a on samo da im ubere cvetić dok se smeše. On je loš momak!

E, pa jepse ti, grešniče! Realno, tak'i su najveće kukavice. Ne zato što su ogrezli u porok, ne zato što ne žele ili nemaju snage i volje da se izvuku, mnogi ljudi ne mogu ni da se nateraju da uče u sred roka, kako od njega očekivati da tek tako prelomi i kaže: ''Neću više''. Ne. On je iritantna pojava jer je komercijalizovao taj greh. Doveo na nivo poziranja. Kao što se regularna starleta hvali svojim silikonskim implatima tako se on hvali svojim napaćenim telom na lekovima i kibernetičkim implantima i gomila obožavaoce na Zemlji i šire u galaksiji. Pri tom ništa kvalitetno ne izlazi iz te njegove nabeđene patnje, pa da bar neke koristi imaju drugi likovi da bare žemske njegovim možda i kvalitetim stihovima ili citatima, možda ponekad da spasi Zemlju, ne. Tu je samo da pozira i bude kul i da iskali svoj bes na bespomoćnom svetu svojim pokušajem imitacije kame-hame talasa.

Eto kako će običan čovek? Ode, pada u depresiju, goji se, kuka zbog toga što mu srce više ne prati tempo tela, ali zna da ne može ništa pametno od toga da uradi i zato ćuti. Ne iritira svojom pojavom i lažnom kuloćom. Iskuka se najboljem prijatelju ili rendom nepoznatoj osobi sa interneta i eto. To mu dođe to. Ljudi misle da je bedan, a realno je kulji od onog iznad njega. Bar ne smara svojom relativno neproduktivnom pojavom, dugim crnim kaputima, naočarima za sunce, jebačkim osmehom, tonom besa i crvenim, strašnim očima.

Pravi loš momak je stvarno i loš. Ali se ne hvali time. Pre će biti da i nemaš pojma za njega. A neko za koga ne znaš ne mož' da ti bude iritantan, može samo da te plaši. Ima neke svoje ideale koji su samo njemu jasni ili je prosto psihopata, i vreba te kao pauk, ako mu zadrmaš mrežu kako ne treba, najeb'o si. Ali neće zbog toga zbarivati emo pičoke. Dobro, oće možda malo.

*Defka je pisana za turnir ''Mizan Trophy''.

To je kompliment koji u nama na momenat probudi malo samopouzdanja što bi inače oni i trebali uraditi, a u sledećem momentu ga u potpunosti uništi.

Izraz koji se vezuje za sve što su nam turci ostavili u amanet

Nežnost je jedna od najlepših ljudskih osobina. Nažalost sve manje i manje je zastupljena u svakodnevnom životu. Za to postoji gomila razloga, a jedan od vodećih je sledeći.
Svaki čovek se plaši da ne bude povređen od strane osobe koju voli i zbog toga često sakriva svoja prava iskonska osećanja."Ako previše otkrijem svoje pravo ja postaću slaba osoba u očima partnera". Baš zbog toga često se deševa da se izgovara ono što je navodno pametno reći, a ne ono što se stvarno misli. Dolazi do hlađenja odnosa kojem se ne nazire pravi razlog. To dalje vodi u prvu laž, prva u drugu itd.
Kada jednom dođe do laganja, dani postaju sve duži i duži i sve se željnije čeka noć i snovi u kojima jedino oslobađamo svoje biće(podsvest) i postajemo ono što smo u stvari mi.
Sledi jutro, obaveze i povratak sa posla. Dom u kome nedostaje nežnost postaje kavez u kome se čovek oseća zarobljenim. Instinktivno, svako poželi da se bori za svoju slobodu i tu nastaje nova greška. Pronalazi se neka druga osoba koja će zameniti onu iz doma bez nežnosti. Greška se shvati kada i ta druga osoba poželi nešto više od seksa. Tada počinju da se dešavaju lomovi u duši, kako neverne osobe tako i prevarene osobe. Pošto nesreća nikada ne putuje sama posledice kraja neke veze ili braka osećaju i deca.
Sve ovo se dogodi zato što nema nežnosti. Zamislite samo kako bi ste se vi osećali kada bi vas posle napornog radnog dana vaš partner zagrlio, zapitao kako ste proveli dan, poljubio, rekao da vas voli, sa vama uradio sve što treba uraditi u jednom domu, potom izveo u šetnju, posle šetnje sa vama zajedno legao u krevet i zagrlio vas nežno.
Da li bi ste ikada ostavili takvu osobu?
Zagrlite sasvim iznenada osobu koja se nalazi pored vas, bilo da je to vaša mama ili brat ili muž. Videćete da će prva reakcija osobe koju ste zagrlili biti osmeh. Darovali ste nekome trenutak sreće, a vi niste izgubili ni delić sebe.

Posle nekoliko silnih teorema o tome šta je duša na Vukajliji, konačno sam došao do sledećih zaklučaka u vezi nje :
-duša je energetski potpis nervnog sistema, što je nervni sistem razvijeniji veća količina energije se koristi za njen razvitak (zato valjda niko ne govori da li crvi imaju dušu, mada oni je verovatno imaju samo ne mogu da je mnogo razviju)
-što je duša razvijenija, razvija se i osećaj o stvarnosti, večna pitanja o tome ko smo mi, šta smo mi, koja nam je svrha, to ide u paru sa razvijenim nervnim sistemom - pa zbog toga ja ne viđam hobotnice ili ajkule kako filozofiraju o životu
-mašine nemaju dušu, ako bi je možda razvile, takođe bi razvile mogućnost da prkrše tri čuvena zakona Asimova, jer biće koje zna da razmišlja za sebe i da deluje svojom voljom, može bez problema da prekrši bilo koji zakon koji mu društvo ili okolina postavi (zbog toga večitu dilemu o razmišljanju nije pametno dati tvorevinama koje mogu da potencijalno jednom sofverskom greškom, odluče da je odgovor na sva njihova pitanja u tome da raznesu celo čovečanstvo nuklearkama)
-šta se dešava sa dušom kada telo umire nemam pojma, uz dužno poštovanje, ali jedina mogućnost da se to otkrije jeste da i ja sam umrem i odem da pitam nekoga k'o vodi posao oko njihovog preuzimanja ali onda neću moći da se vratim
-eh, da, i jedini način na koji može da se pristupi naučnoj temi šta je duša može samo na osnovu razmišljanja, duša je nešto što je naučno nemoguće izmeriti pa zato i njoj ne postoji nijedna nauka (i ne morate da podsećate na onaj čuveni eksperiment u kojem je onaj Amerikanac 1907. izmerio težinu jedanaest ljudi, a onda sačekao da umru od tuberkuloze i onda izmerio da svako od njih teži manje od 21 gram, jer iskreno ti ljudi su lako mogli da ispuste urin ili neku drugu telesnu tečnost usled umiranja pa zato je moglo da se zaključi da su lakši za određenu težinu)

Jedan od najvećih čeških svetitelja.
Slave ga kao zaštitinika svih gradova na vodi i mučenika.
Kako istorija kaže, poginuo je zbog svoje tvrdoglavosti i pravičnosti.
Naime, radio je na dvoru Češkog kralja Vaclava IV kao vikar i savetnik.
Kod njega se često ispovedala kraljica o njenim mukama u braku sa kraljem koju je Jan brižno savetovao da toleriše i prašta.
To njegovo savetovanje posle nekog vremena je zainteresovalo kralja koji je želeo znati šta to njegova supruga govori za vreme ispovesti.
Jan mu to,kako kaže predanje, nije hteo reći jer bi time prekršio pravila svoje svešteničke službe.
Kralj je zatim pribegao radikalnim načinima ispitivanja i bacio ga u tamnicu gde ga je mučio do njegove smrti jer ovaj nije hteo pa makar i po cenu života da oda tajnu ispovesti kraljice.
Nakon smrti, zapaljeno je njegovo teli i svezano za točak sa kojim je kasnije bačeno u Vltavu.

Jan Nepomuk, po modernim shvatanjima je naziv za onog lika koji je frendzoner ili samo dobar drug* (čitaj peder) tvoje ribe što joj večito nešto savetuje i pametari u vezi tebe.
Na kraju svake priče najebe zbog svog guranja nosa gde mu nije mesto jer je uvek treći igrač što je i previše za tango u dvoje.
U retkim slučajevima raspleta priče prođe samo sa šamarom preko labrnje i to u najmanju ruku pod uslovom da imaš male ruke.

Najčešće roditeljsko rešenje za problem previše mirnog i povučenog deteta.