Prognoza obavljena od strane lekara o dotičnoj bolesti, uzimajući u obzir simptome i debljinu pacijentovog novčanika.

Gotovo je svako u svom komšiluku kao dete imao jednog primerka,a nekada ih ima i više.Uglavnom je penzioner,koji retko izlazi iz kuće i ne poseduje prag tolerancije.Stalno gunđa i žali se na sve i svakoga,pa ga zato niko ne zove u goste,ali ga gotovo sigurno možete očekivati kao nepozvanog gosta na slavi.Nerviraju ga deca koja se igraju ispred njegovog stana ili kuće,kao i komšija koji popravlja oluk ili komšinica koja premešta nameštaj.Deca ga mrze pošto im buši lopte kada padnu u njegovo dvorište,a sklon je i da preti štrojenjem kada mu neko uđe u dvorište.Ako vam je neko otrovao psa znate da je on,a ako čujete pucnjavu znate da su kod baksuza na vrata svratili Jehovini svedoci ili prosjaci.Baksuz uglavnom umre pre nego što postanete tinejdžer,što i nije čudno,pošto je još tokom života imao četiri želudačna čira i nerve dužine autoputa u Južnom Sudanu.Što je najčudnije,kada umre opet vam je žao Baksuza,iako ste ga uvek mrzeli.

Jedna od perspektivnijih srednjih stručnih škola. Mesto sa ogromnim suficitom učenika muškog pola. Neretko se nađe i po koja devojka. Otkako je sveta i veka, muškarci su tu uvek bili u suficitu, a svaka generacija koja je krenula u treći razred je bila veoma optimistična da će baš kod prvaka biti koliko toliko više devojaka da bi se posle razočarali. Treba napomenuti da prisutnost devojaka zavisi od smera!

Multimedija - smer gde većinski broj učenika pripada raznim subkulturama. Tu možemo naći hipstere, umetnike, filozofe, metalika likove/uše, a neretko i običan živalj, klošare itd. Prosečno budu 2-3 devojke.

Računari - jedan od najpopularnijih smerova u etš-u. Odeljenje je uglavnom šaroliko, a prosečno budu 2-3 devojke (bilo je slučajeva da ih nije bilo uopšte).

Drugi smerovi su uglavnom zanatski i tu gotovo da nema devojaka, a i čak da postoje odeljenja gde ih ima je prava retkost.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
U etš-u je uglavnom veća zajebancija nego u gimnazijama, pravnim i ekonomskim školama na primer. To je pre svega zato što nema devojaka jer tamo gde ih ima uvek će se naći neko ko će želeti da se dokaže pred njima, glumi šmekera, mačo muškarca itd. Ali opet to ne mora biti glavni razlog, jer da ima i jedna bar, grupa pubertetlija bi ograničila svoj širok dijapazon ludačkih radnji na umeren nivo.

Svaka zgrada ima jednog.To je obicno mladji penzioner,koji je radni vek proveo kao zanatlija ili je bio kancelarijski pacov,pa je tek u penziji poceo da pokazuje svoje majstorsko umece.Kada odes do njih da pozajmis klesta,obicno,ljutito vas pita koja hocete,zato sto ih ima samo 13 vrsta.Korist od njih za komsiluk nije beznacajna....On je prvi koji ce da reaguje kad ulazna vrata pocnu da skripe,redovno ce da menja sijalice u liftu,zamenice slomljeni steker i terace komsije da daju pare za krecenje hodnika.U slucaju da ga zamolite da vam pomogne oko necega,sa najvecim zadovoljstvom ce to uraditi,ali budite spremni da platite cenu...svaki put kad vas sretne na hodniku ,pricace vam o danima kada je bio mlad,uz obavezno deljenje saveta i ocekivace od vas da ga pomno slusate.
U slucaju da zivi u prizemlju,komsija-majstor ce od svog stana i zgradinog dvorista napraviti radionicu i svaki dan cete moci da ga vidite kako pravi nesto"sto ne znate sta je,a i ne radi",a necete smeti da ga pitate,posto bi vas udavio sa pricom.

nalaženje rešenja za nastalu situaciju - biranje najjednostavnijeg.

Čovek koji je za pola koraka izmakao anonimnosti. Povremeno odigra Šabac open, kvalifikacije za turnir u Umagu, predkvalifikacije za pomoćni žreb turnira iz serije 50. Međutim i pored toga, a prevashodno zahvaljujući Blicu i B92 koji čak i o Bozoljcu pletu hvalospeve i svrstavaju ga u red najperspektivnijih mladih nada, veliki broj dragih nam sugrađana je čuo za ovog momka.

Vođenje računa o nama kojom naši najbliži pokazuju nesebičnu ljubav i privrženost.
Zabrinutost i nega kao radnja koja je duboko ukorenjena u našem narodu, naročito od strane ukućana. Počinje od najranijeg doba pa sve do duboko u starost.

Ako izuzmemo osobe koje su zaista invalidi, svaki treci penzioner koji je otisao u penziju od '90 na ovamo,otisao je u penziju kao invalid.Odlazak u invalidsku penziju je dzekpot koji ne moze svako sebi da priusti,zato sto je za to potrebno da budes toliko povredjen,da bi te proglasili za invalida i poslali u penziju i zato se vecina snalazi tako sto potplacuje komisije u nadi da ce im izdati lekarsko uverenje da nisu sposobni za rad.Mnogi zdravi radno sposobni ljudi su tako otisli u penziju i tako pali na teret drzave i svih nas ,koji ih izdrzavamo i na taj nacin otimaju novac koji bi mogao da bude upotrebljen za pomoc osobama koje su stvarno invalidi!!!
Zelja za odlazak u prevremenu penziju ne dolazi od mnogo rada,vec od nerada i ona pocinje jos u osnovnoj skoli i foliranjem da si bolestan,samo da bi ibegao pismeni,kasnije u srednjoj,kada ucis da falsifikujes opravdanja,da opravdas izostanke sa casova,koje si proveo u igraonici sa slicnim kretenima ,igrajuci CS....Kasnije kada se zaposlis,prvo te nauce kako se izvlace bolovanja,a slobodni dani cuvaju kao produzetak odmora.

Nekada je bio jedan od onih što jebu kevu i zavijaju sarmu. Bar on tako priča. Sada izgleda sparušeno ko lice Josifa Tatića dok uživa u blagodetima soka od maline. Izduvao se kao guma za poniku sa banana-sedištem, kupljena u Čehoslovačkoj na rasprodaji kod bugarskog Rumuna brke.

Omatorio je. Ali se oseća mlado. Premlado. Najgora varijanta klimaksa. On nema nagle promene raspoloženja, on se psihofizički oseća kao druga osoba. Ponaša se kao napaljeni tinejdžer iz Kaluđerice sa sekirom u džepu koji mnogo voli da navija za svoj voljeni tim dok, tom istom sekirom, iz ljubavi prema klubu, seče protivničkog navijača. Vođen krilaticom volim sve što vole mladi gazi kraj druge, i početak poslednje, trećine života. Kao list u jesen, svakim trenutkom sve niže i niže pada. Ubrzano tone na lestvici života.

On misli da tako treba. Da proćelavu tintaru, sa koje se bore pružaju kao roletne, izbaci kroz prozor svog nabudženog auta i tako krstari kroz predele niskog morala, uz zvuke degradirajuće muzike pojačane na jako. Utegnut u neku kožnu jašu, uske farmerice, i paćoti lakirane cipelice, po mogućstvu florescentne sa karanfilima, traži lovinu. Luči testosteron više nego mladi pubertetlija, nejebač. Misli da je srednjoškolac, dok mu se u očima vidi starost i da mu je vreme za visinske pripreme za otvoreno prvenstvo Kalemegdana u šahu kroz koju godinu.

Tvrd, sasušen lebac od pitaj kurca kol'ko dana, al' ti žena uvek kaže da je od juče.

Nož u srce koji zabijete ljubaznom pekaru , ubistvo poslednje nade da će prodati preostalo parče bureka, koje će se gnjaviti po tepsijama jer će svi hteti novi vrući burek......

Vrhunac izazvan kunilingusom manifestovan skupljanjem butina.

Paradoksalna slika Srbije čija budućnost na političkom, ekonomskom i moralnom planu, u sve većoj meri, počinje da liči na prošlost.

Čovek, koji je svojim dugoročnim boravkom na Adi, barem po boji kože svrstao sebe među neku tamnoputu rasu ili etničku grupu.

Postoji li lepši osećaj od ovog: Zamisli kako promrzao i pokisao stojiš na prepunoj stanici i vidiš kako ti se posle 17 minuta čekanja, polako približava poluprazan (polupun) bus. I dok vozač lagano oduzima gas i stiska kočnicu, ti, na osnovu brzine njegovog usporavanja i svog bogatog iskustva, procenjuješ na kom će mestu završiti vrata busa. Gurkaš se kulturno i polako, sa smeškom ( možeš i da se praviš da pričaš na telefon, samo ga prethodno stavi na silent da ne bi ispao debil) i zauzimaš startnu poziciju za ulazak. Bus se polako zaustavlja, komešanje nervoznih i pokislih ljudi raste, a tebe boli uvo, zauzeo si stav i čekaš. Bus staje tako da ona linija na sredini vrata, koja deli vrata na leva i desna, dođe pred tvoj nos postane tvoja osa simetrije. I onda PŠŠŠŠŠŠŠ. Vrata se otvaraju tačno ispred tebe i otvara ti se novi pogled na stepenice, nekoliko slobodnih mesta, među kojima je i zadnje sediste. Sigurnim korakom i sa smeškom na licu dođeš do zadnjeg sedišta, sedneš do prozora , jer osobu koja sedi pored prozora i gleda kroz njega u prazno neće podići nijedan penzioner (prilično sam siguran da je ovo jedino takvo mesto u autobusu), ćušneš slušalice u uši, pritisneš play i ne osvrćeš se više do kraja putovanja.

Priloška odredba za vrijeme. U zavisnosti od godina sagovornika, može se koristiti uz više vremena.

Osim što predstavlja idalni prilog uz meze na slavama, ova salata koja se jede svuda samo ne u Rusiji (tako obimno kao kod nas) takodje predstavlja jezgro Novogodišnjeg duha u domaćinskim kućama. Na hiljade dece u Srbiji se ponajviše osim paketićima Deda Mraza raduje i ruskoj salati, koju njihova mama najbolje sprema. Kako odrastamo odlazimo kod drugova, i na žurke gde se ovaj metod malo manje primenjuje, ono što zapravo biva duh tradicije istočnjačkih, slovenskih naroda biva zamenjeno znamenostima grickalica, koka kole, pice i drugih zapadnjačkih običaja.

Naravno kao i većina pubertetlija i ja sam podlegao ovom neretkom metodu slavlja Nove Godine, zaboravivši čar slavlja Nove sa roditeljima i sestrom. U ruskoj salati najčešće možete naći grašak, šargarepu, šunku, krompir, kisele krastavčiće i kilo majoneza. Nekad se desi da se dodaju pavljaka, kukuruz, tunjevina čak, jaja, pa i boranija. Pored majoneza i silni prelivi poreklom iz Nemačke, Grčke ili odakle već. Mast čista, ali s obzirom da ćete se samo za vreme Novogodišnjih praznika najesti kao nikada u 365/6 dana u godini onda vam je sasvim svejedno. Dokle god je vašoj duši milo, neće vam biti bitno koliko ćete ostati u teretani kada je otvore drugog ili trećeg Januara, ili da li će vaša nova digitalna vaga (koja verovatno "laže" svaki put kada pojedete nešto obimnije) totalno pući, eksplodirati, jer znate da vam nije žao ukusa ruske salate.

Porezi, nameti, PDV i ostali izgovori za legalnu pljačku naroda.

Na prvi pogled ništa posebno. Imaju izgled parčeta kartona dimenzija oko 20x5cm, otprilike takvu i debljinu, sa mestimično razbacanim semenkama lana i susama. Na prvi zalogaj, takođe ništa posebno. Jes' da nikad nisam jeo karton, ali kontam da mu je sličan ukus. Što bi rek'o ćale jednog mog drugara: "K'o da jedeš strnjiku". Takav je bio i moj utisak nakon degustacije. Međutim, daljim konzumiranjem gore pomenutih pločica, zaključio sam da jedan od njihovih glavnih sastojaka mora biti nikotin, heroin ili bar morfijum, jer stvaraju neverovatnu zavisnost. Kad krenem da krckam ne mogu da prestanem dok ne iz'edem celu količinu prisutnu u kući. Još ako se kombinuju sa jogurtom... kuku majko, dok se okrenem nema ni njih ni jogurta, a ja i dalje gladan, k'o pubertetlija u 3 ujutro. Moja pretpostavka je da su ih na domaće tržište ubacile strane obaveštajne službe, sa ciljem da izvrše dodatni udar na džep našeg, i tako siromašnog, stanovništva, jer cena ovog proizvoda nije ni malo naivna. Može se izjednačiti sa cenom kilograma najkvalitetnijeg mesa, što je stvarno mnogo kada se u obzir uzme njihov sastav u koji ulazi: smeša raznih tipova brašna: pšeničnog ( ne belog ), heljdinog, ražanog, ovsenog itd., semenke lana i susama, i izvesna količina maslinovog ulja.
Šalu na stranu, lanene pločice su jako zdrav proizvod, jer snabdevaju organizam složenim ugljenim-hidratima, biljnim vlaknima, kompleksom vitamina B i E, mineralima, te ubrzavaju metabolizam i utiču na poboljšanje stanja organizma, a time i na popravku raspoloženja. Iako su prilično kalorične, te kalorije potiču iz složenih, a ne iz prostih šećera, tako da ne odlaze na ona mesta kojih se žene najviše plaše.
Jedino me brine ovaj heroin koji im se dodaje...

Način govora starijih sugrađana koji na svoj način izgovaraju neke za njih nove reči, koje su počeli da koriste u životnom dobu u kom je svako učenje teško.