Shala za ortaka koji se hvali svojim podvizima.

Kada se skolujete za personalnog trenera zaista gulite knigu 4 i vise godina.
Od brzinske izdrzljivosti,izdrzljivosti u snazi,sile,razbijanja brzinske barijere,tehnike ,taktike,metoda,sredstava,gipkosti,uticaj na snagu bez remecenja brzine i agilnosti.....cela vasa struka se svede na cuvenu recenicu ``SAMO MALO DA SKINEM STOMAK``....

Kad ljubaznu prodavačicu u pekari zamoliš da ti hleb, tek izvađen iz rerne, ne stavlja u najlonsku kesu.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Izvaditi ga ne vreme da ne bi bilo filovanja.

Kada stojiš sa pola noge u autobusu, jedna ruka je napolju i gubi dotok krvi jer je priklještena vratima, znoj ti kaplje na cipele i po mojoj beloj majici, zaudaraš na beli luk i uporno mi se trljaš o nogu i (na sve to!!) imaš obraza da mi se dereš na uvo još malo napred?!?! Marš napolje! Sačekaj prazniji autobus...

dodji,ker,mali ker

Neko sazna ranije, neko kasnije. Pogledaj primer.

Opis stidljivih, nenametljivih, kavzi nesklonih ljudi. Da ne sjedi sa tobom za stolom ne bi znao da postoji.

Još neiskorišćena domaća pretnja koja ima potencijala da zabrine neprijatelja. Par 'iljada napaljenih srpskih tinejdžera je sila koju ne treba shvatiti olako. Odmazda za najljuće neprijatelje kojoj više nije potrebna viza da bi sejala destrukciju.

Ono što ljudi uporno govore iako sigurno unapred znaju da to znači mnogo više od samo malo

Ko je napravio ovo sranje, neka ga sredi

Reći kulturno nekom da ga puši.

Kulturniji način da napušiš provokatora u društvu.

Potpuno suprotno od toga, Zahteva se od ljudi sa žvakama, čipsom, i sl.
Obično više ljudi pitaju nosioca za "malo".

Pridev kojim pokušavamo da verbalnim putem ublažimo istinito stanje. Problem kod upotrebe ovog prideva je što strana kojoj ga saopštavamo takođe zna da on služi za ublažavanje pa se tako njegovo korišćenje može završiti smrtnim slučajem.

Zajebati se u procijeni, prekontati se, zagristi više nego sto možeš progutati. Kao kad piješ domaću kavu, "proljevušu", pa pred kraj srkneš više nego što treba a ona teljva ili soc nadre u usta, na nos, nit' je otiskati strmu, nit' vraćati u šoljicu, a što je više držiš u ustima sve ti gori osjećaj.

Rečenica za lagano spuštanje na zemlju matorog velikojebača i barona.

Paradigma ulaska malograđanštine na velika vrata. Dobro, ne baš velika, nego ogromna.
Dok danju želudac celivaju nusproizvodima kompanije matijev - zlatibor kurac palac, a bulju pokrivaju aBidas trenerkama i šabanske tabane filE papučama, noću se povampiruju i naizgled mirne i skromne duše opsedaju demonske sile koje akcelerirajućom brzinom zaposednutog vuku u tamu propasti, i finansijske i duševne. Ponavljajući pomenutu radnju, to jest neradnju, to jest predradnju potonuća, transom porobljene duše, kojih ima numerički gledano u okvirima pandemskog opsega, etaloniziraju i kalbriraju aparat moralnog i vrednosnog bezdanuća nacije uspostavljajući novi zombi poredak venišom grandparadizovanog mozga.

I dobro. Tu smo gde smo! Da li da pravimo ogromni mitraljez i po ranije švapskom proverenom sistemu Hans-obarač-narod u jamu-zakopavaj vaspostavimo novi sistem gde su vrednosti vrednosti, a ostalo se samo po sebi nameće, ili da se branimo i da kao nekadašnji pioniri ćirilice krenemo u masovno prevaspitavanje oživljavajući nacionalno biće?

Možda, ipak, treba sačekati neki treći svetski rat, i pustiti zombije da budu takvi, jer, u nedostatku tehnike i konja, trebaće neko da gura dolap.

Najava da će nešto biti sve, samo ne malo.