NE POSTOJE!
Ma, ne postoje. Ne možeš me ubediti. NE POSTOJE. Nikola Kojo je car i razvalio je u filmu Mi nismo anđeli (ne Mi nismo anđeli 1, jer šta će 1 kada ne postoji 2, 3, 4, 5 i ostali), i nikada ne bi snimio takvo totalno govno od filma kao što je Mi nismo anđeli 2, a pošto nema 2 nemoguće je da postoji 3. Prosta logika.
To sam samo sanjao. To je bio ružan san.
TO SE NIJE DESILO! To nije snimljeno. Gotovo...
Ne zanima me šta si video, i ti si to samo sanjao... Postoji samo jedan film Mi nismo anđeli i to je odličan film! Samo si sanjao... Oće to da bude zarazno ponekad.
Samo si to ponavlja i sve će biti u redu. Veruj mi...

Jedan od gotivnijih ženskih spustova. Retko kad ga koriste, samo u situacijama kada im određena muška jedinka pije krv do nepodnošljive mere i uporno im daje do znanja kako ih želi bolje upoznati, što očigledno nikako nije u njihovom cilju. Stoga uljezu upućuju ovaj lagani odjeb sa kojim će ga verovatno dugoročno udaljiti od sebe.

Suprotno od ,,dosadilo mi''. Kad ti se vremenom nešto svidi, bude ti do jaja.

Lepi Boki, prezident vascele obogaljene Serbije. Lik kome je totalno kul u životu: upoznao čovek Džonija Depa, ponaša se kao da je preCednik neke totalno razvijene i pod konac uređene zemlje, pomalo, kao strogi učitelj, podvikne i time (kao) ulije strah i održi red. Šetka se po zemljama sa one strane granice, uputi poneku protestnu notu politikantima zemalja koje nas malo po malo bockaju i time utripuje da je neki mnogo važan baja. Voli ćovek, svoje ortake iz politikanluka, samo reči hvale ima (što govori o njegovim manirima i noblesu), basketaš je bez premca. Sliku svoju ljubi, crni pramen nosi. Voli ga i staro i mlado. Svi ga tol'ko vole da ga spominju više nego Mijata kada je onomad promašio penltik protiv Nizozemaca. Zajeb'o je čak i Ćopavog Zagorca.

Jedini zaključak u svemu ovome je da je naš Lepi Boki na nekim mnogo dobrim ilegalnim supstancama i da od toga postaje ultra-mega-hiper-utripovan i da mu je sve ravno do Kosova, pardon, Kopnene zone bezbednosti. Lepi Boki, daj i nam malo toga na čemu si, da i nama bude makar malo dobro.

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.

Način da nekom stavite do znanja da vam je deveta rupa na svirali materijalna i/ili emotivna šteta kojom ste unesrećili dotičnog drekavca. Malo vulgarnije rečeno da vam puca močuga, ili medicinski, da ste dobili tukididitis.

Preteruješ, i to ti je mnogo. Sitna kiša.

Nisam zainteresovan. Nije mi zapelo. Možda neki drugi put.

Palo mi na pamet.

Rečenica kojim se poklapa izjava, najčešće nekog pičkopaćenika, koji malo pretjeruje sa hvalama o dužini svoje muškosti.

Rečenica kojom Slobodan Milošević objašnjava svoju desetogodišnju autokratsku vladavinu.

Život. Ti ga živiš, kraljevski.

Poslednji stepen hladnoce. Malo hladnije od "Pingvini padaju u nesvest".

Kaže se za lika koji je nevin, ili je toliko dugo na leru, da se rado seća seksa.

Ona leži na plaži samo par koraka od nas. Mi sedimo, "držimo sveću" dok se ona meškolji i s vremena na vreme obrišemo bale sa krajeva usana. Ustaje i odlazi pod tuš da se rashladi, a mi je pogledima pratimo. Ona uživa kvaseći svoje telo, dok je mi preko konzerve piva gledamo i mislimo na istu stvar.

Čuvaj mi stražu.

Standardna fraza u mesnici. Bez obzira koju količinu mesa naručili mesar uvek odseče veći komad od onog što ste tražili i onom čuvenom "Jel može malo jače?" vam izbije ekstra 100-200 dindži iz džepa.
Ova fraza često ide uz onu "izvol'te komšija".

Kada stariji ljudi vide današnju omladinu kako se provodi i zabavlja jedino šta mogu da kažu je:"Majke vam ga detinje, 40 godina mi patka služi samo za pišanje vi jebete u 16-tu!!!"

Dakle - nema ga. Jedva da postoji. Kost i koža. K'o da je došao iz Biafre, sačuvaj Bože. Zajeb'o anoreksičnost manekenke sa modne piste u Milanu, prepišao neuhranjenost Ješe Bloomenthal-Horowitza iz logora Aušvic. Pa još i gore. Ocrtavanje rebara, kolena i kičme na njegovom telu već je toliko izraženo da slobodno može da zameni školskog kostura u kabinetu za biologiju, što mu je, baj d vej, i verovatni nadimak. U starosti, pak, rano počne neodoljivo podsećati na iskopan leš, sve dok i sam ne postane jedan.

Pozicionirajući se tu negde između viceva o prdenju i sâmog prdenja kao mirisno-auditivne pojave (neretko i obrnutim redosledom), verovatno najnelordskiji pokušaj duhovitosti još otkako se početkom 20.veka nekom zadriglom Bavarcu u polupraznoj lokalnoj pivnici oteo glasan dežpr, a on to prokomentarisao rečima "Das war ich nicht!" (Nisam ja!; prim.prev.). S tim u vezi stoji i relativno opravdana sumnja da se naslovna subkategorija "kratke šaljive forme" iliti vica (ako se on takvim uopšte i SME nazvati), jedino i može dopasti jebenim Bavarcima...iza kojih u nevelikom rastojanju sledi ostatak jebenih Nemaca - inače, ubedljivo najneduhovitije rase u našoj, dok za susedne galaksije nisam baš tako siguran - kao i nezanemarljivo obiman klaster primeraka sa nekom od dijagnoza koje garantuju ekspeditivan prijem&negu na F-odeljenju najbliže ludnice. Uglavnom - toliko transferogena pojava, da je u poređenju sa njom čak i ona najočajnija od fora koje baca rendom neuspeli glumački pobačaj iz "Boris Bizetić" šoua (uključujući i njega, razume se) metastazira u remek-delo humora, crni pojas, 9.dan. Najmanje.

Korisnike odjebati najstrašnije.